Dve krive linije

Teška su vremena... Kriza je u zemlji... Zato i ne gledam dnevnik jer to odjekuje poslednjih  dvadesetak godina, mislim ne sećam se pre toga, bila sam mala, gledala sam crtaće pre dnevnika, a sad promenim kanal kad je dnevnik, mada ponekad ne mogu da odolim. Obožavam da gledam naše komedije kao što su „Tesna koža“, obožavam seriju „Bolji život“, i mnoge još, neke su snimljene u „srećnim vremenima“, a prezentovale su živote porodica koje jedva sastavljaju kraj sa krajem kada poplaćaju račune i svađaju se samo oko novca. Sve u svemu ta SREĆNA VREMENA ja ne pamtim. Svetska ekonomska kriza, moja imenjakinja – SEKA, je zvanično počela 2008. godine.  U jeku najava pomenute objavili su da će se završiti 2012. Mi eto stigosmo do polovine 2013. godine, preživesmo sve i svašta poslednje dve decenije, pa i dugo najavljivani smak sveta... ali nekako tu moju imenjakinju ne prelazimo. Prosto imam utisak, da tamo negde u nekoj ogromnoj zgradi sedi tek nekoliko ljudi koji kažu: „Tu i tu mora da se desi rat, zbog toga i toga“, „Tu i tu mora da izbije inflacija zbog toga i toga“, „Vreme je da onima tamo damo šansu, da se malo promene stvari“... Pomislim da sudbinu sedam milijardi ljudi kroje tri do četiri čoveka, dok stoje ispred neke ogromne mape sveta i tako razmišljaju o „cirkulaciji života“.

 Onda u novinama, na svu muku ljudi u današnje vreme izađe „Najbogatije Srpkinje“. Ja ću sada ovde napisati da jesam među najbogatijima, jer su meni dragi ljudi zdravi, moja porodica je uz mene, zaljubljena sam u svog supruga kao da sam ga upoznala pre nedelju dana, osmeh moje bratanice nije ravan milionima evra, kao ni kez mog maleckog bratanca! Smejanje do suza sa mojim prijateljima vrednije je od najegzotičnijeg ostvra... E zato sam ja jako bogata, a to što se prepliće po novinama koliki su moji honorari, koju torbu sam kupila i koje cipele nosim – ćutim! Kad budem stala pred milionskim auditorijumom i rekla „Moj honorar je iznosio toliko i toliko“, „Ova torba košta toliko i toliko“, tada verujte – ali koga to zanima.  Zašto bih pričala o tome? Odabrala sam ovaj poziv, zaljubljena u muziku i u scenu, nekad je to bila moja prva ljubav, sad je druga hehe, nastupam širom naše bivše Juge, Balkana i sveta, pevam ljudima koji žele da me vide i čuju i radujem se svakom nastupu. Ponekad čak postoji ona trema, neka slatka jeza koja prođe celim telom dok čujem publiku koja doziva moje ime... Neopisiv osećaj! A tek izlazak na scenu, njihovi osmesi i pogledi daju mi toliko snage i energije da mislim da bih mogla da pevam celu noć! Narvno, neko ko čita sve ovo reći će „lako je tebi...“. O da, meni je lako jer sam prošla dve stvari koje život sa sobom nosi a to su: NEMATI NIŠTA I IMATI SVE. Na dnu si željan borbe i uspeha, vrh je svakako nedostižan bilo kome, a uspeh je voljom i radom zagarantovan. Oh, kao da vidim da neki čitalac (a hvala i tebi koji čitaš ovo) pomišlja i govori „ma šta to ona opet priča!“. Niko vam ne smeta da pokušate. Svaki početak je težak, i to je davno rečeno. Ništa nije lako u životu! Nije lako ni razbuditi se ujutru ako ste sanjivi i čeka vas puno obaveza, a kamo li nešto mnogo mnogo teže!

No eto, u svemu ovome prepliću se krive linije. Imamo ih  i na dlanu, pa nam za malo, ili malo više novca „proriču sudbinu“. Te krive linije, sa druge strane su stalno pred nama, vijugav put kojim se krećemo a nije baš da znamo šta nas čeka, a postoje dve druge krive linije. Dete, koje će jednog dana biti vrhunski slikar, prvo nauči njih da nacrta, da ih spoji, i tako obrazuje srce. To srce je simbol ljubavi i života.

Koliko često kažete svojim roditeljim da ih volite? Koliko često to kažete svojim bliskim prijateljima? Da, volimo ih, al zaboravimo da izgovorimo tu tako prostu rečenicu koja znači nešto VELIKO! Tako ja posedim sa svojom majkom, uvek se potrudim da odvojim vremena za nju, a onda sednem u kola, u žurbi, ne volim da kasnim i setim se da sam, kad smo se pozdravljale, da joj zaboravim da joj kažem VOLIM TE i HVALA TI. Dođe mi da okrenem auto na sred auto puta i da se vratim, da joj to kažem, ali eto, nije dozvoljeno, nazovem je, pa joj kažem: „E mama, zaboravila sam nešto važno da ti kažem“, ona žena u čudu: „Šta!“, a ja: „Volim te“. I moje srce bude puno jer sam joj to rekla. Zna ona da ja nju volim, ali ponekad to moramo reći. A ona onako kratko ućuti i odgovori VOLIM I JA TEBE SREĆO MOJA! I tada imam snage za sve! Da pređem svaku prepreku, da ne vidim ni jednu granicu, da idem napred, bez osvrtanja.

Ajde danas, onima koji su vam dali život, koji su uz vas, koji su vam pomogli, danas onima do kojih  vam je stalo nacrtajte te dve krive linije, spojene, pošaljite im, pokažite... I recite im da IH VOLITE! Iako to znaju – značiće im!

Xoxo SA