недеља, 01. мај 2016.

HRISTOS VASKRSE!



Danas je veliki dan, dan Vaskrsenja Gospodnjeg, dan radosti, zbližavanja,  praštanja, ljubavi i mira. Prekjuče je bio Veliki petak, najtužniji dan hrišćanstva, dan kada je na Golgoti Isus razapet. Veliki broj ljudi koji nisu postili Veliki post poste ovog dana, kada bi trebalo jesti samo hleb, a piti samo vodu. Na Veliki petak se u   spomen na nevino prolivenu krv i Vaskrsenje Hristovo boje  vaskršnja jaja, najčešče crvenom bojom, što predstavlja Gospodnju krv. Prvo ofarbano jaje se ostavlja kao čuvarkuća do sledećeg Uskrsa. Jaje od prošle godine se zakopa (pohrani) u zemlju. Farbanje uskršnjih jaja jedan je od najstarijih hrišćanskih običaja, koji se prenosi sa kolena na koleno.  O tome zašto se farbaju uskršnja jaja govori  jedna legenda u kojoj je Marija Magdalena došla kod rimskog cara Tiberija, da mu propoveda o Hristovom vaskrsenju. Na dar mu je donela korpu jaja. Car nije verovao onome što mu je Marija Magdalena govorila,  rekao je da bi to bilo kao kad bi bela jaja u korpi promenila boju. Marija Magdalena je na to rekla: “Hristos Vaskrse”, a sva jaja u korpi postala su crvena. Po drugoj legendi stanovnici Jerusalima su se rugali hrišćanima da Gospod nije vaskrsao, jer je to nemoguće, kao što nije moguće da kokoške snesu crvena jaja. Sledeće godine, na dan Vaskrsa, sve kokoške u Jerusalimu snele su crvena jaja. U još jednoj legendi  govori se da je ispod Krsta na Golgoti, na kojem je razapet Gospod bilo grličino gnezdo. Krv je poprskala jaja u gnezdu i obojila ih  rumenom bojom, pa od tada hrišćani simbolično obeležavaju dan Hristovog stradanja farbanjem jaja. Velika subota je drugi dan hrišćanske žalosti. Posvećena je uspomeni na pogreb Isusa Hrista i Njegov silazak u Ad. Ponoćnom Vaskršnjom liturgijom završavaju se dani žalosti i počinje praznik Vaskrsenja. Sveštenici u pravoslavnim hramovima se u znak vaskršnje radosti i pobede nad smrću presvlače u svetle odežde i u osvetljenoj crkvi čitaju Jevanđelje o radosnoj vesti anđela.
Veliki, posebni, SVETI  dani, koji se obeleževaju, služe da nas podsete da se vratimo veri, ako je gubimo, da oprostimo onima koji su nam nažao učinili, da pronađemo mir u svojim dušama i da se ne odričemo onih koje volimo i koji nas vole. Glavna poruka je u jednoj reči, a to je LJUBAV! Sve religije govore upravo o moći i snazi ljubavi koja je u samom čoveku, a koji dozvoli da je izgubi.
Svako vreme sa sobom donosi nešto novo. Prihvatam  da svako bira i živi život onako kako želi, ali smatram da ono što nasleđujemo, što se već dva milenijuma prenosi sa kolena na koleno ne sme nikako da postane stvar trenda  i da se menja. Tradicija i obi
čaji su deo svakog naroda, prenošeni su
sa generacije na generacije. Toga se ne smemo odreći nikada!  Mnogi divni običaji su potisnuti, čak i izgubljeni tokom dugog vremenskog perioda. Raduje me činjenica što ipak postoji težnja da se običaji i tradicija obnove i prilagode ovom modernom dobu, koji koliko nas spaja toliko nas i otuđuje.
Vaskrs je za razliku od drugih praznika, najviše sačuvao svoj crkveni karakter, a običaji vezani za njega vuku korene iz najdavnijih vremena.  Jaje je simbol obnavljanja prirode i života. Kao što badnjak goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju. Za Uskrs valja ustati rano ujutru. Decu valja dotaći crvenim jajetom – da budu crvena i zdrava tokom godine.

„Juče se saraspeh sa Hristom, danas se saproslavljam s Njime. Juče se saumrtvih sa Hristom , danas saoživljavam sa Njim. Juče se sapogreboh s Hristom, danas savaskrsavam s Njime. Zato, donosimo plodove Onome koji je za nas postradao i vaskrsao“.
 
HRISTOS VASKRSE!
Vaša Svetlana.

субота, 09. април 2016.

„Bez Boga ni preko praga, sa Bogom i preko mora”

„Ljubav je najjače oružje koje postoji, nema te sile i tog oružja koje će moći protiv ljubavi da se bori, sve se tu ruši”, reči su oca Tadeja, velikog duhovnika na čije se mudre reči oslanjam. U trenucima nemoći, slabosti, poraza ljudi neretko prave grešku time što se povuku u sebe, ućute, nagomilaju stres, naprave zemljotres u svom umu i potonu. Ničiji put nije posut laticama ruža i obasjan besprekornim mirom. Naprotiv, usponi i padovi su ono što život čini, ali ne smemo biti bahati u svojim pobedama niti da mrzimo sebe u svojim porazima. Sve je u umerenosti, ne u preterivanju.
Ostvarila sam jednu od svojih želja kada sam postala pevačica i dobila simpatije publike. Ona mala devojčica koja je čekala na autogram Vesne Zmijanac sada uživa da provodi vreme sa svojom divnom publikom, sa mojim vernim fanovima koji se uvek trude da me iznenade i uspeju u tome, svojom dobrotom i originalnošću. Srela sam ljubav svog života. Ne bih iskoristila  reč „pronašla“, jer ljubav prema voljenoj osobi se ne traži, ona se stiče, raste, gori kao vatra u kaminu. Može da se ugasi, eh, to je lako, ali održavajte vatru u tom kaminu ljubavi i desiće se čudo.
Kad sam kod čuda, ljudi previše vremena gube čekajući da im se desi neko čudo koje će im promeniti život za 180 stepeni, poboljšati situaciju u kojoj se nalaze, ulepšati dan, život... a ne shvataju da je čovek, rađanje novog života upravo najčudesnije na svetu. Ne shvataju da magija nije vračanje, bajanje, gledanje u karte i slične gluposti. Čovek je najveće čudo, a jedina magija koju svako od nas poseduje i što nas čini svojevrsnim čarobnjacima je ljubav.
„Proricali“ su meni raznorazni, tek da bi se pojavili u novinama, te karijera će mi biti ovakva, onakva, te biću mršava, debela, te rodiću dete - jedne, druge, treće, pete godine... Sve to mi je bilo smešno. Ja sam samo želela da budem ispunjena žena. Da imam supruga - ljubav, podršku i oslonac, da se ostvarim kao majka i da se bavim svojim poslom. Nije da je bilo sve jednostavno... Obožavam životinje. Još kao dete maštala sam kako ću imati prostrano dvorište gde će trčkarati kučići. Onda se i to desilo. Oduševljena njihovom  radošću i energijom objavljivala sam slike na društvenim mrežama. „Bolje ti je da šetaš decu nego kučiće“, „Zapitaj se zašto nemaš decu“, „Ne zna šta će od sebe pa slika pse“, bili su neki od komentara. Čak kada se u mojoj ulici pojavio iznemogao napušten pas i kada je moj brat bukvalno jurio da ne uspavaju psa kog su u međuvremenu uhvatili šinteri, opet ta ljudska pakost i zloba „Zar je bitniji život jednog psa od toliko gladnih ljudi“... A svaka od tih umiljatih i divnih životinja ima svoju priču. Ne umeju da govore, ali zato umeju sve ono ostalo, što pojedini nikada neće naučiti:  umeju da vole, da cene nematerijalne stvari, da cene pažnju, ljubav i da pokažu izuzetnu zahvalnost! Da, ko ne voli životinje ne voli ni ljude. Pisali su oni tako da imam „kojekakve probleme“, da ne mogu ostati u drugom stanju, komentarisali su da zato „gomilam“ kučiće. Smatram da je i za decu veoma dobro da rastu uz kućne ljubimce, naučiće mnogo toga od njih, naučiće o zahvalnosti i bezuslovnoj ljubavi.
„Ko o zlu samo i pomišlja, makar i ne delao nikakvo zlo, kriv je pred Bogom i pred svojom dušom. Jer Boga vređa, a dušu svoju gubi“.
Sve dolazi u svoje vreme. Ništa ne ide na silu, ništa ne ide ako istinski ne želite i ako se ne potrudite. Uvek sam volela decu. Neopisiv osećaj je bio kada se rodila moja bratanica Helena, koju sada gledam kako raste, kako onaj maleni devojčurak polako postaje devojka. Ja sam joj dala ime, zato će ona odabrati ime za moju bebu, ali pošto je to tetkina pametnica i jako je maštovita, ipak će dobiti spisak pa da odabere haha!
Kada sam pre tri meseca saznala da sam u drugom stanju osetila sam nešto što zaista rečima ne mogu opisati. Mislila sam da će mi srce iskočiti iz grudi! Ta sreća, te divne misli koje su mi preplavile um... Desilo se kada sam se najmanje nadala. U meni raste novi život, ljudsko biće – to je najčudesnije na svetu!
Podvrgla sam se vantelesnoj oplodnji. Eto, prosto rečeno. Ali pošto je kod nas  mnogo toga tabu tema, pa i vantelesna oplodnja,  želim da se obratim ovim putem budućim majkama, budućim roditeljima. Sam postupak nije kao putovanje svemirskim brodom na Mars! Od žene se izvadi jajna ćelija, od muškarca spermatozoidi, to se oplodi, stvori se embrion i lekar ubaci embrion u matericu. Dve nedelje čekate na rezultat. To nije ništa nenormalno, ali uz tabu teme idu i predrasude. Žene se plaše hormonske terapije, da će se ugojiti i sl. Naprotiv. Ti  hormoni su minimalni, trudnoća je kao i svaka druga i sve je bezbolno. Mnogi  misle da je vantelesna oplodnja kad nešto uzmeš od drugih i staviš u sebe. Ne! To je dete koje će biti vaša mala kopija, dete svoje majke i svog oca! Stres većini trudnica predstavlja amniocinteza, upravo zbog načina na koji se radi iako je više nego korisna, ali moram priznati da mi nije bilo svejedno zbog načina na koji se radi, te igle kojom se uzima plodova voda za analizu. Danas postoji tranquillity test. Trudnice su zaštićene od stresa. Prosto se izvadi krv i nakon deset dana saznate sve o vašoj bebi, pa i kog je pola! Kompanija „Cryo save“ koja sarađuje sa „Genoma“ klinikom iz Ženeve je moja preporuka.
Poručila bih ženama da ne treba da imaju nikakvu bojaznost kada je vantelesna oplodnja u pitanju. Istina je da je svaki organizam drugačiji, ali tu je stručan tim lekara koji će vam obaviti sve analize i apsolutno nemate čega da se plašite! Ništa nije bolno. Ništa nije drugačije. Osećaćete se potpuno normalno  i imaćete sve simptome kao i svaka druga trudnica. Postoje parovi koji od svojih najbližih kriju da su se podvrgli vantelesnoj oplodnji. Pobogu! Pa nisu učinili nikakvo krivično delo – naprotiv, rešili su da dobiju potomstvo, da stvore nov život! Na to parovi treba da budu ponosni, da govore o tome, da podstiču druge, a ne da kriju i da se stide, jer napominjem – vantelesna oplodnja ne znači da majci ili ocu nešto fali! Prosto živimo u vremenu žurbe i stresa, pa mnogi koji planiraju potomstvo ne uspevaju u tome. Mada, ništa i ne treba forsirati. Sve dolazi u svoje vreme. Božja volja je neprikosnovena, ali apelujem na žene da ne čekaju da im otkuca biološki sat. JEDINO ŠTO JE BITNO je: 1. godine života žene, 2. godine života žene i 3. godine života žene.
Sedmog aprila bile su  Blagovesti. Praznuju se od prvih dana hrišćanske propovedi. Rečima arhangela Gavrila „Raduj se, blagodatna. Gospod je s tobom“, otvara se istorija Novog Zaveta i počinje preobražaj čovečanstva. Dan posle Blagovesti, Srpska pravoslavna crkva slavi arhangela Gavrila, koji je, prema predanju zadužen za radosne vesti. Tog prelepog sunčanog dana, prekjuče, dobila  sam rezultate tranquillity testa. Rezultati su pokazali da je beba potpuno zdrava i da nosim dečaka! Dok ovo kucam obuzima me neki fantastičan osećaj, neka čudesna energija, ljubav.... reči i reči bi mi bile potrebne da vam opišem ovo osećanje. Sto strana bi bilo malo!
Svi znaju koliki sam ljubitelj modernih tehnologija, kako mobilnih telefona tako i društvenih mreža. Odjednom mi je to postalo nebitno. Sve sam to svela na minimum. Prosto suvišne informacije mi nisu potrebne. Pojedini portali se utrkuju ko će pre objaviti ekskluzivu a da je, daleko bilo, u pitanju tragedija. Na žalost ružne stvari su se dešavale uvek i dešavaće se, samo sada se mnogo brže čuju i pričinjavaju nam stres. Sklonite se od toga. Ugađajte sebi. Šetajte, boravite u prirodi, čitajte knjige, ne opterećujte se. Slušajte svoj organizam.  Trudnice, pomilujte svoj stomak, imajte na umu da tu raste jedna mala beba koja oseća kako vaš dodir tako i svaku vašu emociju. Ne budite tužni. Smejte se. Izbegavajte ljude koji vam ulivaju nervozu, družite se sa onima koji vam prijaju. Ne razmišljajte da li ćete se ugojiti! Šta je fizički izgled, sem ogledalo duše. Imale koji kilogram više ili manje bićete privlačne jer sve dolazi iz unutrašnjeg mira, iz duše.
Osećam veliku zahvalnost prema mojoj doktorki Goci Ivanović i klinici „Ivanović“. Mnogo toga sam naučila od nje. Svima bih poručila: ne odričite se vere, ni jednog momenta. Bog nas voli, Bog želi da smo srećni. „Bez Boga ni preko praga, sa Bogom i preko mora”, govorio nam je otac Tadej. Molite se, molite se za sebe, svoje najbliže, molite se i za one zle i pogane ljude, da njihovim dušama zavlada mir. Da, treba imati veru, od vere sve potiče. Kada nemate veru onda je sve uzalud, onda su želje i snovi samo bleda slova na trošnoj hartiji. Volite sebe, volite život!

среда, 14. октобар 2015.

SAMO NAS SLOGA MOZE SPASTI

novembru mesecu u Sofiji, jedna preslatka i veoma talentovana devojčica  predstavljaće našu zemlju na dečjoj Evrovizija. „Lenina pesma“, zove se kompozicija , a izvodi je upravo – Lena. Ta devojčica mirnih, krupnih, bezbrižnih očiju,  izuzetne harizme,  koja se nada jednoj lepoj budućnosti, a pred kojom je, sudeći po tom što sam do sada videla od nje, blistava pevačka karijera,  peva pesmu o nekom boljem sutra, nekim svetlijim danima, nekim novim klincima koji će biti odrasli ljudi.  „Zajedno možemo to da dobro pobedi zlo... na nama ostaje svet“, peva mala Lena u svojoj pesmi. Da,  na mlađima svet ostaje, pitam se, ako nastavimo ovako, kakav ćemo im to svet ostaviti? Kakav primer im dajemo?
Put do uspeha posut je laticama ruža, ali i trnjem. Želje se ostvaruju verom, upornošću, snagom... nikada neće doći dobra vila, niti će vam zlatna ribica ispuniti tri želje. Sva moć ovog sveta je upravo u nama samima. Ne treba gubiti nadu i misliti da su dešavanja u životu  tek splet slučajnih okolnosti, ne, sve je to deo jednog veličanstvenog plana i vodi ka istom takvom cilju, ako verujete u sebe.
Vremena su teška. Desetine i desetine ratova trenutno se vodi u svetu. U nekim državama traje već decenijama. Novinski naslovi su prepuni loših i tužih vesti, kao i crnih statistika. Sve veći broj mladi prepušta se porocima. Sve to krene, na izgled, bezazleno, jedne obične večeri na jednoj običnoj žurci kada mlada osoba proba alkohol prvi put u životu. Tada i ne pomisli da će za već nekoliko godina postati alkoholičar, da će mu biti potrebno lečenje. Da ne govorim o drogama, sedativima sa kojima sve više mladih ljudi dolazi u kontakt u ranom pubertetu, pa i pre završene osnovne škole. Moje odrastanje je bilo teško, detinjstvo sam provela u nemaštini, ali nikad bez ljubavi. Nikad to nisam krila, naprotiv, to potenciram upravo zato jer sam tada sanjala svoj san koji živim danas. Potenciram to jer mi ništa nije palo s neba niti došlo preko noći. Trudila sam se da budem uzoran đak, trudila sam se da pomognem svojoj majci u najgorim danima našeg izbeglištva kada smo živeli u maloj sobi koja je imala zemljani pod. Niti je moja majka, moja snaga, dozvoljavala da nas to vreme „pokosi“, već me je učila da idem napred, govoreći meni i bratu da je najbitnije biti pošten čovek, da uveče utoneš u san mirne savesti i da se ujutru budiš sa planom kako da ispuniš novi dan. Istina je da nisam ispunila njenu želju i upišem fakultet, ali je verovala u mene.  Majka kao majka, plašila se profesije koju sam odabrala, želela, blagoslovena talentom za pesmu.  Tada su svi cenili vrednu i primernu decu. Oni koji su se trudili na sve moguće načine da budu mangupi kažnjavani  su. Danas kao da je postalo u modi to – biti mangup, a uzorni, vredni, talentovani mladi ljudi dobijaju epitete kojekakve. Kao da je postalo sramota raditi na sebi. Otuđili smo se, znate. Ona stara „Da komšiji crkne krava“ važi i dalje, ali uz dodatak – „Da komšiji ne crkne ruter“... ili „Daleko bilo da komšija stavi šifru za wireless“.  Da li ćemo proći pored starijeg komšije koji unosi drva i ponuditi mu pomoć? Kada ste poslednji put odneli u Crveni krst garderobu koju ne nosite, igračke koja su vaša deca odavno prerasla... Kada ste uradili nešto za druge? Da li znate šta vaše dete radi na internetu? „Bleji na Fejsu?“, umesto da je na vazduhu! Znate li na kakve neprikladne sadržaje može naići upravo na tom internetu, opakom virtuelno svetu koji ga može povući da u realnom životu uradi grozne stvari... Pa otkud sve više depresije među mladima, otkud  sve više utrkivanja ko će imati bolje patike, skuplji telefon? Da li jedno dete ima toliku moć nad svojim roditeljima koji će se odreći nečega što bi zaista tom detetu pomoglo u životu, naučilo ga da ništa ne pada sa neba, samo i samo „da dete ne štrči od ostale dece“?!
Ja sam štrčala, pa šta! Nisam išla na ekskurzije jer nismo imali novca. Nisam nosila najmodernije patike jer nismo mogli da ih priuštimo. Nisam kupovala užinu – nosila sam sendič. Kada je došao „trend“ među mojim vršnjacima,  da kupuju cigareta, opet sam štrčala. Ni tada kao ni sada nisam mogla da zamislim sebe da budem zavisna od nečega, da naviknem svoj organizam da mu je potrebno nešto što mu zapravo šteti! Nikada! 
A eto, ljudi danas – sve u korist svoje štete. Televizije su pokrenuli rijaliti programe, ne bi li nekada slavni mogli da povrate bar pet minuta slave, ne bi li oni manje slavni mogli  da se proslave, a tu su i anonimni koji žele takođe svojih pet minuta. Očigledno su se pojedinci nagledali rijalitija u prošlosti, pa pokušavaju da nadmaše neke koji su tu bili davno pre. Taktika im je loša. U udarnim terminima, u programu uživo tuča žena. Boks! Šamaranje, čupanje kose, gađanje onim što im prvo padne pod ruku, sve to „začinjeno“ takvim psovkjama koje u životu nisam čula. Izmiču kontroli kako sami sebi tako i onima koji mogu da ih kontrolišu. Kažu predstavljaju narod – e pa mene ne predstavljaju, kao ni narod koji ja poznajem. Razumem da je to ovom napaćenom narodu postao svojevrstan vid zabave, ali pitam koliko malo fali pa da zabava koju prikazuju pojedinci spremni za sve zarad honorara izmakne kontroli, da se desi nešto grozno?
Bes je nadvladao. Lebdi nad nama poput onih crnih, gradonosnih oblaka... Samo slogom ih možemo rasterati. Tu nam ne može pomoći niko, ni političari ni bilo ko, koliko mi sami – čovek čoveku.
U želji za nekim boljim danima, u želji da parkovi budu puni bezbrižne i dece, čestitam vam rođendan i nadam se da ćemo u bliskoj budućnosti čitati isključivo lepe vesti.
   Vaša Svetlana  

четвртак, 23. јул 2015.

OGRADE TUGE



Po ko zna koji put  ću se ponoviti kada kažem da me politika nikad nije zanimala. Sa druge strane mislim da iole prisebna osoba mora da zna ko je na čelu države u kojoj živi, ko je premijer... koliko imamo ministara i poslanika, eh – mnogo! ...Ko će to zapamtiti sve... iako je meni matematika išla mnogo bolje nego Smokvici iz „Anđela 3“. 
Ne pamtim vremena kada su, tada mladi ljudi, onako iz čista mira, spontano,  seli u voz, otišli do Trsta i ostali par dana. Javili bi se roditeljima. Niko se nije brinuo. Nisu postavljana pitanja koja zabrinuti roditelji postavljaju sada i kada se ide na mnogo bliže destinacije, a sa druge strane, malo malo pa GRANICA. Taman da zaspiš – još jedna granica. Došla su neka opasna vremena, kao neki demon koji se nadvio nad Balkanom i prosto neće da nas ostavi, kao da mu je lepo ovde. Kao da ga sami zadržavamo i hranimo besom, gnevom, svojom otuđenošću, pakošću... 
Naša zemlja nije mogla precizno da objavi broj izbeglica, koje su počele da dolaze tražeći spas od strahota rata raspadom bivše Jugoslavije. Taman kada je bar delovalo da se situacija smirije, buknuo je novi rat i više od dvesta hiljada ljudi je bilo primorano da napusti svoje domove...  Od prvog crnog talasa prošlo je više od dvadeset godina. Od poslednjeg više od petnaest...  Mnoge porodice žive po kolektivnim centrima u veoma lošim uslovima, imaju samo uspomene, jer polako gube nadu da će se išta promeniti.  U ovom momentu u svetu se vodi desetak ratova – konflikta, kako već. Nije bitno kako se kaže – činjenica je da ljudi stradaju, da stradaju najmlađi. Činjenica je da ljudi beže pred strahotom, ostavljaju sve što su imali i odlaze tamo negde daleko, gde se nadaju da će imati iole pristojan život. Dolaze iz daleka. 
Došla su vremena kada se skrnave i pustoše svetinje, kada mladi ljudi zatrovani nečijom ideologijom širom sveta čine stravične zločine. Došlo je vreme straha. Pitam se kako i zašto? Ali ne nalazim odgovor, čak ni u raznim teorijama zavere. Nailazim samo na gnevne i ljute vladare koji iz svojih velelepnih domova, uz strogu poslušnost podčinjenih žele da kroje mapu sveta. I tako uporno, vekovima. Jednom je skroje – opet je prekrajaju, ili prave potpuno novu, a na čijim leđima? Na leđima onog malog, običnog čoveka, njegove žene i dece, na tuzi i bolu, bez trunke savesti...
Često se priča o azilantima koji zbog sukoba u svojim zemljama našu zemlju koriste kao deo puta ne bi li uspeli da stignu u neku razvijenijuu zemlju, da krenu od nule i iznova izgrade  sopstveni život. Dolaze iz daleka, neretko peške: iz Sirije, Avganistana, Somalije...  naša zemlja im dopušta da provedu izvesno vreme ovde, gde dobijaju hranu, odeću, lekarske preglede. Ogromna većina njih želi da nastavi dalje. 
Zemlja o kojoj ne znam mnogo toga, znam da smo susedi i da imamo normalne odnose (za divno čudo) već dugi niz godina,  podiže ogradu oko naše zemlje ne bi li sprečila da u njihovu zemlju dođu ovi izmučeni ljudi. U vremenima  kada se priča o demokratiji, o pomaganju drugima, podižu se ograde baš da spreči pomoć  tim drugima. Pa sigurno nisu pobegli od dobrog!! Sigurno nisu iz hira ostavili sve i krenuli da pređu silne kilometre i domognu se mira! Ovo je prva ograda. Urađena je „probna“, a u planu je da se uradi duž celom granicom sa Srbijom. Šta će time dobiti? Ti ljudi nisu zombiji koji će ih napasti kao u lošem horor filmu, to su ljudi kojima treba pomoć, pomoć koju Srbija sama ne može da im pruži ali može udružena sa drugim zemljama. 
Da, sve to me podseća na loš horor film. Pitam se gde će se naći nova ograda. Da li će zemlje rušiti mostove koje su na granici ne bi li se izolovale od svega? Da li će arhitekte umesto da projektuju moderne zgrade u budućnosti proučavati čuveni  zid u Kini, ne bi li nekim sličnim građevinskim čudom izolovali svoju zemlju od svojih suseda... 
Da li decu od malena učimo da mrze? Da mrze svakog ko je druge vere, puti, ko ne priča isti jezik... da li je to ta evolucija čoveka koja, po mom mišljenju ide u nazad? Da li je politika nadvladala humanost? Da li su naša budućnost ograde, zidovi... Da li svetski moćnici trljaju ruke zadovoljno, ili žale ove ljude, a nikako da shvate da živimo na ISTOJ planeti svi. Drugu nemamo. 
Da, baš kao loš horor film gde ljudi beže od tuđe nesreće, žmure pred tuđom mukom i bolom...  

уторак, 14. јул 2015.

RASKOL


Odavno su se ljudi podelili: po religijskoj, nacionalnoj, politickoj  i raznim drugim pripadnostima. Onda su i oni koji su do juče imali isti stav, isto razmišljanje nastavili da se dele. Tako  je nastajalo sve više grupa i grupica, sa obrazloženjem da pomognu narodu, a dok je njihovim čelnicima sve bolje – upravo narod je taj koji ispašta. Svedoci smo političkih previranja, od jedne političke partije nastanu nove tri, od te tri još tri, samo dodaju novu reč u nazivu, još jedno slovo u skraćenici i po koji epitet u sloganu- i dalje veruju i u siti cilj, ali ne mogu da se slože oko toga ko će biti na vrhu.
No dobro, politika je to, ne razumem se u nju niti pokušavam da je shvatim. Ono što me ipak boli je raskol i mržnja među onima koji su iste religijske pripadnosti, a koji se dele, formiraju nove, kanonski nepriznate crkve, a što ispaštaju oni koji teže ujedinjenju i slozi. 
Dok sam sa svojim prijateljima planirala put u Solun, sa željom  da obiđem pravoslavne svetinje kako u Grčkoj tako i u Makedoniji na FB sam naišla na link o vladici Jovanu Ohridskom.  
Ovaj čovek posvetio je svoj život crkvi i pravoslavlju. Pošto je završio dva fakulteta zamonašio se i iste godine rukopoložen je u  jerođakona i jeromonaha, a kasnije i u episkopa. Međutim, raskol je uveliko trajao. Još 1967. godine Makedonska crkva se odvojila od Srpske pravoslacne crkve, postaje kanonski nepriznata od strane kako Srpske pravopslavne crkve i ostale pomenske crkve, koje su ostale u jedinstvu sa Pravoslavnom ohridskom eparhijom.  Ohridska eparhija ostaje jedina kanonski priznata crkva na teritoriji Republike Makedonije.
 Jovan Ohridski, rođen kao Zoran 1966. Godine, svoj život je posvetio velikom cilju – borbi za jedinstvo crkve. Za sve one koji žure da steknu materijalno, a zapostavljaju i zaboravljaju na duhovno, poneo je težak Hristov krst. 
Pod bremenom lažnih optužbi za proneveru  proveo je pet teških godina u makedonskom zatvoru, u izuzetno lošim  uslovima. Tu mu se narušilo zdravlje, nije imao adekvatnu terapiju, niti pravo na pričest, posete... bili su mu uskraćeni svi oblici komunikacije. 
2015. godine je pušten na slobodu. Govori kako ga zatvor nije promenio, ali mu je zdravlje ozbiljno narušeno. Tokom teških zatvorski dana dobio je šećer i povišen krvni pritisak, ali njegov duh ostao je jak. Kako kaže, uveren je da je na pravom Hristovom putu i odlučan da nastavi svoju plemenitu misiju, što mu daje smisao životu,  a to je jedinstvo crkve i vere. 
Njegova sloboda je uslovna. Uslov je jedan – da ne počini istu stvar zbog koje je pritvoren. 
Pitam se kako čovek može da uradi PONOVO ono što NIJE uradio nikad?!  Blaženstvo je  pronašao u Sankt Peterburgu. Pozvao ga je ruski patrijarh Kiril i Novodevičji manastir je njegova privremena adresa. Tu vida ožiljke od tamnovanja, koje mu je narušilo zdravlje i podvrgnut je detaljnim pregledima. 
 Iako je bolest zahvatila gotovo sve delove tela ovaj veliki čovek se nada će sa njegovim telesnim zdravljem biti sve u redu, ne bi li nastavio svoju duhovnu misiju.  Kome smeta njegov časan put? Kome smeta njegova dobrota, iskrenost i istrajnost. Onima zbog kojih je na godinu i po dana zatvora osuđen  2004. zbog „podstrekivanja na etničku i versku mržnju“. Obrazloženje je bilo da je u crkvenom kalendaru oklevetao MPC. Robijao je 220 dana. Na dve godine osuđen je 2006, pod optužbom za proneveru 57.000 evra. U zatvoru je bio 256 dana. Sličan je bio proces u Velesu, gde je takođe optužen za proneveru.  Kome je smetao čovek koji je mogao biti veoma uspešan inženjer, koji se opredelio za duhovnost?
Želela sam da posetim makedonske crkve, da prisustvujem liturgijama,  po davno uspostavljenim pravilima koje sam upoznala. Govorili su mi da ne pokušavam. Govorili su mi da je sve drugačije. Govorili su mi o raskolu u crkvi. „Raskol u crkvi“ – rečenica koja mi je odzvanjala u glavi. Zar je došlo vreme da “oni na vrhu“ kreiraju i crkvu po svojoj meri, veri, religiju, ljubav... Da skrnave ono najsvetije, ono što se ne sme dirati! Opet je politika umešala svoje dugačke ljigave prste, ovog puta u čovekovu nadu, u čovekov spas.
Iznenađena, zatečena, šta mogu da kažem? Čuvajte ono što ste nasledili od svojih predaka. Koje god vere da ste! Ne skrnavite ono sveto i nedostižno. Molite se. Sledimo primer mučenika vladike Jovana Ohridskog kome su uzeli sve, ali dušu nisu mogli! Čuvajte svoje duše! I verujte.
Nećeš naći dva ista kamenčića na plaži, nećeš naći dva ista čoveka među sedam milijardi. Ma koliko i naišli na slične, pojedinca će uvek nešto činiti drugačijim, posebnim. A šta ako se pojedinac dohvati moći, moći onako kako je vidi van svakog sistema vrednosti, moći koju čine samo novac i materijalna dobra, kakav će to biti dan? Dan kada pojedinac postaje  sopsteno udruženje, stranka, vera –  asocijalno biće, robot bez kontrole?
Ne dozvolite to sebi. Verujte! Bog je Ljubav! 

Svetlana...

петак, 19. јун 2015.

Zdravo, dobro vece! Zagreb, dobro vece!



Najveći utisak protekle nedelje svakako je na mene ostavio nestanak dečaka praćen senzacionalističkim naslovima u medijima koji su se utrkivali ko će pre i više da mrcvari porodicu deteta. 
Brata nesrećnog dečaka u istom danu nazivalu su genijem i psihopatom, lažovom i manipulatorom, a bilo je samo pitanje momenta kada će ga nazvati ubicom ili monstrumom, s obzirom da se taj pojam sve češće pojavljuje u domaćim medijima. 
Pa zar ne vidite, gospodo iz medija, da ovakvim pisanjem, bombastičnim senzacionalističkim naslovima i enormnim prostorom kojim dajete tim ljudima upravo vi kreirate buduće ubice i psihopate? 
Da, vi ih kreirate! Ljudi u Emiratima, recimo, ne mogu da pročitaju tekstove iz crne hronike, jer ne postoji, zakonom je zabranjena, ali daleko smo mi od Emirata, ako izuzmemo standard, daleko smo i u svakom drugom pogledu. 
Ovde očigledno još uvek važi deviza - dajte narodu hleba i igara, pa makar se te igre odnosile i na crnu hroniku, ali hleb ste zaboravili da date tom istom narodu! 
Nego da se vratim na temu, na tužnu izmrcvarenu porodicu i jadnog dečaka.
 Njima je dosta bola, i previše, trebalo ih je samo pustiti da na miru žale za svojim detetom i neopisivo velikim gubitkom, ništa više! 

Robbie Williams je "rekao" Zagreb, dobro veče, i svi su u jednom momentu vrisnuli, šokirani, sa salvom uvreda, kao da je u najmanju ruku pozdravio Adolfa Hitlera lično, i svi bi motkom da mu "objasne" gde se nalazi i da zaslužuje da bude linčovan!
Jedni pisu da je "rekao" Zagreb, dobro vece! Drugi:  Zdravo, dobro vece! 
U šta smo se to pretvorili? Zar svaka, pa i nepostojeća izjava mora biti dočekana na nož? Kao da jedva čekamo da neko pogreši, pa makar se ta greška i ne desila i bila izmišljena, pa da u glas zaurlamo i počnemo da mašemo motkama! 
Ako nas ništa ne ubije, ubiće nas vlastita pakost, ona će nam presuditi. A ako ste zaista vernici kao što se većina vas predstavlja, onda morate znati i šta podrazumeva ta vera, a tamo mesta za pakost i zlo jednostavno nema, nikada i neće biti. 

Moram da se dotaknem i nekih vedrijih tema, kojih Bogu hvala ima, jer kako kažu, kakve su vam misli - takav vam je život, a ja se trudim da i pored svega što se oko mene dešava imam pozitivne i lepe misli. 
Nastupi koje imam na aktuelnoj turneji, posećeniji su nego ikada, pohvale pljušte, kako od pubike, tako i od brojnih kolega, i ne mogu i ne želim da sakrijem sreću. 
Vaša divna nasmejana lica govore više od hiljadu reči, a bila bih presrećna kada bih mogla sa svima da podelim barem delić energije koju dobijam. 
Eh, kada bih u tome uspela, svet bi bio daleko lepše mesto za život, za sve nas zajedno.



I da, letovanje u Srbiji! Lagala bih ako kažem da me ideja nije nasmejala, ali osmeh je bio poprilično kiseo! Ako pun pansion i noćenje na Kopaoniku za dvoje košta 150 evra, a znam da košta i više, a u cenama ne zaostaju ni Zlatibor, pa ni Aranđelovac, onda mi ne preostaje ništa drugo nego da se pitam ko će da letuje u Srbiji? VEĆINI ovdašnje populacije koja je planirala da ide na letovanje je daleko isplativije da se spusti do mora, avionom naravno, svakako će ih manje koštati!  

петак, 05. јун 2015.

IZGUBILI SMO DUŠU

Ni sama ne znam kako da počnem ovu temu. Veoma sam potresena...

Možda da počnem sa utrkivanjem...u nadmetanju mladih ko ima bolji telefon, patike, garderobu, čija je „marka“ „markiranija“, čiji je auto „besniji“, a oni  tek treba da nauče šta je život, a ne da već u ranom pubertetu steknu jedinu iskrenu ljubav – ljubav prema novcu! Razvijaju pakost,  plašim se da će doći dani kada ćemo ignorisati sve ono što je lepo, dobro, ono što čini (ili bi barem trebalo) da čini čoveka, a ne kupuje se novcem iako ima neprocenjivu vrednost. Zove se duša. Gubimo li je??!!

Ostaje nam da se ugledamo na one starije koji su posle burnog i teškog životnog puta ostali sami, puni priča, dobrih i loših, ali u njihovim očima se ogleda skromnost i ponos. Istina je da na mladima svet ostaje, ali je istina da i ovi ljudi zaslužuju dostojanstvenu starost, svoju penziju, da nije bilo njih ne bi bilo ni nas. Moramo da mislimo na njih,  to je u nadležnosti i političara ali i nas, kao pojedinaca, ali, da li je tako?

Šezdesetsedmogodišnji Nikola i njegova godinu dana starija supruga Spasena Milobratović prekjuče su pronađeni mrtvi u svom stanu... po trenutnim procenama, dok ne budu poznati rezultati obdukcije, gotovo je sigurno da su umrli od gladi.

Komšijama je bilo čudno što danima nisu viđali Milobratoviće, kako kažu, mirne, prijatne i dobre ljude. Nisu odgovarali pošto bi im pokucali na vrata. Zabrinute komšije su pozvale policiju, koja im je rekla da sa dva svedoka razvale vrata i uđu u stan. Tamo ih je dočekao najgori mogući prizor. Policija je uradila uviđaj u sredu uveče, a hitna pomoć je mogla samo da konstatuje smrt jer su njihova tela bila u fazi raspadanja. Po policijskoj proceni nije bilo nikakvih tragova da se radi o ubistvu. Komšije u šoku... tuga... neverica... Za Milobratoviće samo reči hvale. Živeli su od svojih skromnih penzija, nikad se nisu žalili na bilo šta.

Spasena je odlazila u obižnju pekaru, kupovala bi samo hleb. Pošto u većini slučajeva nisu imali novca, hleb bi uzimali na veresiju, ali kako kažu za ove nesrećne ljude, novac bi doneli tačno u dan kada su rekli.  Komšinica tuguje, kaže da je samo bila upornija u tu nedelju kada im je pokucala na vrata... A oni, ponosni, na rubu egzistencije, a ćute. Nikog nisu napadali, nikog nisu krivili...

U ovoj malenoj državi, gde je zemlja plodna, koju presecaju reke, u kojoj uspeva gotovo svo voće i povrće, gde se gaje domaće životinje – ljudi umiru od gladi.

U ovoj malenoj državi gde se putem televizijskih ekrana  poručuje da  „i političari i narod moraju da stegnu kaiš“ -  ljudi umiru od gladi.

Bolji život nas očekuje, kažu, ali se svake godine pomera taj rok za još koju godinu – dok ljudi UMIRU OD GLADI!

Usvajaju se zakoni, svako se bavi svačim, idu toliko daleko da je reč „zlostavljanje“ zastupljenija od onog „dobar dan“. Pod „zlostavljanjem“ će se podrazumevati i ako na vreme ne zalijete cveće ili ono slučajno uvene – ali,  LJUDI UMIRU OD GLADI.

Sve drugo može da sačeka. Nije stvar u tome da su diskriminisane grupe ili pojedinac – diskriminisan je narod. Diskriminisani su oni koji su poštenim radom, zalaganjem i znojem zaslužili penzije od kojih mesečno ne mogu da priušte sebi ni hleb, a gde je plaćanje računa i sav onaj novac koji jedan mesec prosto odnese...

Ko je nadležan? Ko vodi statistiku? Ko proverava da li neko ima da se prehrani, ne najede, već da pojede tek onoliko da preživi dan!? Da li jedna baka, koja se jedva kreće, treba da ide od institucije do institucije, da popunjava silne formulare, potpisuje gomile papira, ne bi li dokazala da ona i njena porodica GLADUJU? Zar nije dovoljan penzioni ček i pogled na njene izmučene oči?!

Ne mogu da se posvetim ovoj temi, da „guglam“, ne bih li napisala koliko je ovakvih tužnih slučajeva bilo za sve ove godine. Oni postaju statistika, žalosna i tužna statistika koja se nikad neće pojaviti javno, baš kao ni ona „koliko je sitih u Srbiji“. Da pitam nekog nadležnog? Pa znam odgovor, i ja i svi vi ostali: „Moraju nam se obratiti da bi znali da im pomognemo“. A kako ćete im pomoći – opet formularima i ostalim papirima. Oni ne traže papir već parče hleba!

Naš narod je dobar. Dobar i ponosan. Ćuti o svojoj muci.

Ako su političari ljudi IZ NARODA onda bi mogli da se vrate MEĐU svoj narod, tako će znati šta ih muči, a ne po statistici od 10 uzoraka.

Nikola i Spasena, počivajte u miru. Nek vaše duše nađu spokoj, onaj koji niste imali na ovom svetu.