Dve krive linije

Teška su vremena... Kriza je u zemlji... Zato i ne gledam dnevnik jer to odjekuje poslednjih  dvadesetak godina, mislim ne sećam se pre toga, bila sam mala, gledala sam crtaće pre dnevnika, a sad promenim kanal kad je dnevnik, mada ponekad ne mogu da odolim. Obožavam da gledam naše komedije kao što su „Tesna koža“, obožavam seriju „Bolji život“, i mnoge još, neke su snimljene u „srećnim vremenima“, a prezentovale su živote porodica koje jedva sastavljaju kraj sa krajem kada poplaćaju račune i svađaju se samo oko novca. Sve u svemu ta SREĆNA VREMENA ja ne pamtim. Svetska ekonomska kriza, moja imenjakinja – SEKA, je zvanično počela 2008. godine.  U jeku najava pomenute objavili su da će se završiti 2012. Mi eto stigosmo do polovine 2013. godine, preživesmo sve i svašta poslednje dve decenije, pa i dugo najavljivani smak sveta... ali nekako tu moju imenjakinju ne prelazimo. Prosto imam utisak, da tamo negde u nekoj ogromnoj zgradi sedi tek nekoliko ljudi koji kažu: „Tu i tu mora da se desi rat, zbog toga i toga“, „Tu i tu mora da izbije inflacija zbog toga i toga“, „Vreme je da onima tamo damo šansu, da se malo promene stvari“... Pomislim da sudbinu sedam milijardi ljudi kroje tri do četiri čoveka, dok stoje ispred neke ogromne mape sveta i tako razmišljaju o „cirkulaciji života“.

 Onda u novinama, na svu muku ljudi u današnje vreme izađe „Najbogatije Srpkinje“. Ja ću sada ovde napisati da jesam među najbogatijima, jer su meni dragi ljudi zdravi, moja porodica je uz mene, zaljubljena sam u svog supruga kao da sam ga upoznala pre nedelju dana, osmeh moje bratanice nije ravan milionima evra, kao ni kez mog maleckog bratanca! Smejanje do suza sa mojim prijateljima vrednije je od najegzotičnijeg ostvra... E zato sam ja jako bogata, a to što se prepliće po novinama koliki su moji honorari, koju torbu sam kupila i koje cipele nosim – ćutim! Kad budem stala pred milionskim auditorijumom i rekla „Moj honorar je iznosio toliko i toliko“, „Ova torba košta toliko i toliko“, tada verujte – ali koga to zanima.  Zašto bih pričala o tome? Odabrala sam ovaj poziv, zaljubljena u muziku i u scenu, nekad je to bila moja prva ljubav, sad je druga hehe, nastupam širom naše bivše Juge, Balkana i sveta, pevam ljudima koji žele da me vide i čuju i radujem se svakom nastupu. Ponekad čak postoji ona trema, neka slatka jeza koja prođe celim telom dok čujem publiku koja doziva moje ime... Neopisiv osećaj! A tek izlazak na scenu, njihovi osmesi i pogledi daju mi toliko snage i energije da mislim da bih mogla da pevam celu noć! Narvno, neko ko čita sve ovo reći će „lako je tebi...“. O da, meni je lako jer sam prošla dve stvari koje život sa sobom nosi a to su: NEMATI NIŠTA I IMATI SVE. Na dnu si željan borbe i uspeha, vrh je svakako nedostižan bilo kome, a uspeh je voljom i radom zagarantovan. Oh, kao da vidim da neki čitalac (a hvala i tebi koji čitaš ovo) pomišlja i govori „ma šta to ona opet priča!“. Niko vam ne smeta da pokušate. Svaki početak je težak, i to je davno rečeno. Ništa nije lako u životu! Nije lako ni razbuditi se ujutru ako ste sanjivi i čeka vas puno obaveza, a kamo li nešto mnogo mnogo teže!

No eto, u svemu ovome prepliću se krive linije. Imamo ih  i na dlanu, pa nam za malo, ili malo više novca „proriču sudbinu“. Te krive linije, sa druge strane su stalno pred nama, vijugav put kojim se krećemo a nije baš da znamo šta nas čeka, a postoje dve druge krive linije. Dete, koje će jednog dana biti vrhunski slikar, prvo nauči njih da nacrta, da ih spoji, i tako obrazuje srce. To srce je simbol ljubavi i života.

Koliko često kažete svojim roditeljim da ih volite? Koliko često to kažete svojim bliskim prijateljima? Da, volimo ih, al zaboravimo da izgovorimo tu tako prostu rečenicu koja znači nešto VELIKO! Tako ja posedim sa svojom majkom, uvek se potrudim da odvojim vremena za nju, a onda sednem u kola, u žurbi, ne volim da kasnim i setim se da sam, kad smo se pozdravljale, da joj zaboravim da joj kažem VOLIM TE i HVALA TI. Dođe mi da okrenem auto na sred auto puta i da se vratim, da joj to kažem, ali eto, nije dozvoljeno, nazovem je, pa joj kažem: „E mama, zaboravila sam nešto važno da ti kažem“, ona žena u čudu: „Šta!“, a ja: „Volim te“. I moje srce bude puno jer sam joj to rekla. Zna ona da ja nju volim, ali ponekad to moramo reći. A ona onako kratko ućuti i odgovori VOLIM I JA TEBE SREĆO MOJA! I tada imam snage za sve! Da pređem svaku prepreku, da ne vidim ni jednu granicu, da idem napred, bez osvrtanja.

Ajde danas, onima koji su vam dali život, koji su uz vas, koji su vam pomogli, danas onima do kojih  vam je stalo nacrtajte te dve krive linije, spojene, pošaljite im, pokažite... I recite im da IH VOLITE! Iako to znaju – značiće im!

Xoxo SA

NE DAJ SE KRALJICE!

Ima jedna super knjiga – „Šta muškarci znaju o ženama“, vrlo laka za čitanje, ima stotinak strana ali te strane su prazne, haha. Ovog puta poželela sam da pišem o nama – ženama. Proleti vreme od onog perioda kad su nam majke vezivale kikice do momenta kada te majke postanu bake, vezuju kikice svojim unukama, trče za loptom nestašnih unuka... No, na žalost nije uvek tako. Život kao život nosi sa sobom i dobro i loše, brojne nedaće koja neke ojačaju, neke ne.

Žena će istrpeti sve. Prećutati i nastaviti da radi i živi, a samo ona zna koliko joj briga za svoje najbliže svakodnevno prolazi kroz glavu. Pustiće suzu uz tužnu pesmu, romantičan ljubavni film...ali neće onda kad joj je najgore. Progutaće svoju tugu i bol i nastaviti da bude stub jedne porodice.

Neće ova priča biti vesela, zato što želim da se obratim SVIM ženama, majkama, sestrama, tetkama, bakama... SVIMA! Onima koje žive za nas i za koje živimo mi, koje su nam potrebne, da budu uz nas i pored nas.

Priča o seksualnom odnosu nije više tabu tema. Ako ne možete sa svojim najbližima, ako se stidite, uvek možete porazgovarati sa nekim: uvek će se tu naći neko od familije, a svaka škola danas ima psihologa kojem se možete obratiti. Ne dozvolite da vam trenutak zanosa promeni život! Ne dozvolite da život ode tokom koji nikako niste ni planirali ni želieli. KORISTITE kontracepciju! Trudnoća je, pored brojih polnih bolesti koje svakodnevno uzimaju svoj danak, još i najbolje što može da vam se desi, ali ako ste suviše mladi, nezreli, nije to nevino detence koje tek treba da se rodi ni krivo niti treba da u budućnosti ispašta jer na njega prosto nisu bili spremni.

Inače, najviše se iznerviram kada se neko meni blizak žali da ga nešto boli, i da to traje danima. Na moj savet da ode kod lekara, da vidi o čemu se radi obično bude odgovor „Jes’, pa da mi nađe nešto.“Molim! Odavno je rečeno – BOLJE SPREČITI NEGO LEČITI. Rak grlića materice je treći najčešći oblik raka kod žena - u svetu godišnje čak oko 500 000 žena oboli od njega, a više od polovine ne dobije borbu sa ovom bolešću. Taj podatak sam našla na internetu, a na žalost znam iskustva žena. Molim vas, sve vas drage žene, koje čitate ove redove, a ne odlazite na redovne ginekološke predloge, molim vas da uradite to. To nije nikakva sramota. Taj jedan običan, potpuno bezbolan pregled vam može spasiti život. Nedajte svoj život., ne odričite ga se, UVEK STE NEKOM POTREBNI, morate živeti! Ne dozvolite da budete deo užasne statistike!

Rak dojke, najčešći zloćudni tumor kod žena. Nema više tih “starosnih granica”, nema više “kritičnih godina”, nikad ih nije ni bilo! Sve smo na udaru tih prokletih bolesti, protiv kojih  se može dobiti bitka, ako se otkiju na vreme. Naime, manite se raznih tekstova u kojima piše koje žene spadaju u rizičnu kategoriju, a koje ne, ne računajte ni na genetsko nasleđe ukoliko se u vašoj porodici  generacijama u nazad ova opaka bolest nije dogodila. Imajte na umu da SVAKOJ ŽENI  MOŽE DA SE DESI! Znam za nekoliko mladih devojaka, koje su sasvim slučajno, prilikom samopregleda osetile nešto u predelu dojke, na vreme se obratile lekaru… Na svoju veliku žalost znam i kada je bilo kasno. Upravo zato vam postavljam ovaj link u sklopu teksa – obavite samopregled, bilo šta da osetite da nije u redu – NE ČASITE NI ČASA, OBRATITE SE LEKARU! http://www.rakdojke.iz.rs/samopregled%20dojke.html

Oh da, “Zdrav čovek sto muka, bolestan samo jednu”…

Sa druge strane, osvrnula bih se na još jednu, komotno je mogu nazvati bolest, a to je zlostavljanje žena. Naime, desi se ljubav, ona lepa, šarenkasta, zaslepljujuća… U vezi, ili braku, ukoliko JEDNOM ali JEDNOM vaš muškarac nastupi agresivno prema vama, ako vam JEDNOM udari šamar – ne obazirite se ni na šta, pokupite se i idide. Šta god on rekao, koju god priču vam “prodao”, na kakav god afekt se vadio, URADIĆE TO PONOVO. Svesna sam mnogih stvari: i nemaštine, i srama, ali ne dozvolite da budete žrtva nekog ko se iživljava nad vama, nemojte da ćutite, obratite se za pomoć, nemojte se fizički suprostavljati, već prosto se obratite nadležnim institucijama. Ja se nadam da će ova država da se više posveti i poradi na zaštiti žene.  Ja nisam feministkinja, naprotiv, možda sam i malo staromodna ako smatram da muškarac cepa drva a ženi je mesto u kuhinji… Dobro, hvala dragom Bogu, danas su žene  uticajne i na položajima u mnogim sferama života. Normalno da takva žena neće imati vremena da se “bavi” kuvanjem, ali šta god radila, koju god karijeru gradila – mora ostati žena: prefinjena, doterana, ukroćena ali ne i zatočena od strane svog voljenog čoveka, mora biti lavica!

Drage moje, molim vas ne robujte predrasudama, brinite o sebi, o svom zdravlju… Ne ćutite, ne gutajte, ne držite bol sebi, ne trpite – UVEK JE TU NEKO ZA KOGA MORATE ŽIVETI! UVEK VAS NEKO VOLI! UVEK STE NEKOM POTREBNI!

Xoxo SA

Velika sestra vam poručuje!

Vreme se zaista menja. Više nisu smešne dobre komedije, koje nam izmame smeh do suza, u stvari i ne snimaju se... Došlo je to da se narod zabavlja ismevajući druge, koji su u raznim rijaliti programima, gde zaista i jeste poenta izvući iz njih ono najgore. Zašto? Pa zbog gledanosti! Koga će zanimati da gleda site i zadovoljne ljude, koji se međusobno vole i tako sede i ćaskaju, na žalost – nikome. Da se razumemo, ne prozivam nikoga, ja prva smatram da svako ima pravo na izbor, da učestvuje u tom rijalitiju,  jer svako ima svoj razlog – promovisanje, egzibicinozam, zaradu... Svako ima svoj razlog i to poštujem, ali mnogi stvore drugačiju sliku o sebi, zabavljajući gledaoce, a mučeći samog sebe.

O da, sad ćete reći – šta ti tu pričaš kas si imala svoj rijaliti. Da, jesam. Kao i u bilo kom projektu i u ovom slučaju mišljenja su bila podeljena, ali ne shvatam, ako se nešto nekom ne dopada zašto jednostavno ne promeni kanal, posebno u današnje vreme, kad se ne penjemo na krov da uhvatimo šest TV stanica nego nam se nudi mnogo raznoraznih programa, bez tog obrtanja antene na krovu. E sad sam baš zamislila kako Veljko na krovu pomera antenu, a ja vičem „Stani, slika je dobra, ne, ne, ne pomeraj“,  haha! Sve u svemu ja sam zadovoljna produkcijom koja mi je ponudila da prikažu moj život, kako bi se ono reklo „iza scene“. Nisam imala šta da krijem, delovalo mi je zanimljivo, pa rekoh „aj snimajte“... O nije nam bilo lako, trajalo je to, tražeći mog asistenta. No, bilo pa prošlo, sve u najboljem redu. Pre toga dobijala sam ponude da se pojavim u raznim drugim rijaliti programima. Prostom računicom nije mi se isplatilo – ne finansijski koliko nervno, ali ni finansijski. Navikla na dinamiku, putovanja i nastupe, zaista ne bih podnela zatvoren krug bilo koje vrste, preskakala bih ograde i zidove, šta ću – takva sam.

Smatram da je smisao života u slobodi. Ne, nije ovo priča o rijaliti programima, samo vidim da toliko inspirišu sve da daju kojekakve komentare na ljude koji se pojavljuju u njima, a gledajući sve to na socijalnim mrežama boli me ta mržnja prema nekome kog čovek komentariše, a apsolutno ga ne poznaje! Očigledno ti isti bi se rado menjali sa njima, misleći da su vredni da nešto kažu, urade... Ali dobro, nije to ni bitno.

Kojim god poslom se bavili, svi smo mi na nečijoj meti, kao pikado. Gađaće nas pravo u srce samo zbog svoje zlobe, sujete... a ista ta sujeta može da bude najbolji saveznik, ako je čovek dovoljno mudar da je okrene u svoju korist, da se trudi da stremi ka svom cilju, da napreduje. Opet se ja ponavljam, stalno pominjem taj CILJ! Prosto moram! Pa u tome je smisao života! E tu ćemo naići na problem – šta drugi očekuju od nas. Naravno, slušam stalno te priče oko sebe. Eto moje drugarice, lepe, prelepe, koje nikako da pronađu čoveka svog života, a familija trubi na sva zvona „udaj se“, pa ne može tek tako, mislim može, to je bar lako, ali brak će biti, kako bi rekli „holivudski“, par nedelja. Jako je teško da se odupremo od onoga što se očekuje od nas i pokažemo ko smo zapravo mi, naši najbliži od nas očekuju jedno, a mi od sebe nešto sasvim drugo. O da, to sam prošla, i sad slušam priče svojih drugarica, svojih prijatelja koji prolaze kroz isto to. Pa šta sad, opet ću reći SVAKO IMA PRAVO DA BIRA! Naslušala sam se i ja onih priča „ne pokušavaj to, ja probao, nije išlo!“, e pa ne može dok sam ne probaš. Nek se i opečeš, ali znaćeš da si probao. Bolje da duvaš na jogurt ako si se od mleka opekao, nego da ne znaš „šta bi bilo kad bi bilo“. Najbolje je sve osetiti na SVOJOJ KOŽI jer baš tako ćete biti kadar za priču koja se zove život, prepunu izazova, iskušenja, i raznih drugih stvari.

Nikada se ne povlačite, čime god da se bavite bićete pod „nečijom kamerom“, bićete u svojevrsnom rijaliti programu, ali ne dozvolite da budete samo glumac – režirajte svoj život. Učinite sve da ga živite baš onako kako želite, ne obazirite se na one koji vas osuđuju, ali slušajte savete – imajte na umu da se vaš život u nečijim očima emituje baš poput tog rijaliti programa, a to su oni koji vas najviše vole i brinu za vas, žele vam sve najbolje... Ali ni oni nisu prošli nikakvu školu za „savetodavstvo“, prosto vam žele sve najbolje i  neće podržati neki vaš posao ili plan. Ne zamerajte im, imajte na umu da vam žele samo najbolje, ali suptilno – terajte po svome. Nemojte da budete tvrdoglavo slepi da glavom lomite zid, ostanite svoji u svakoj priči koju vam život ponudi. Ne plašite se. Evo, uskoro će ispitni rok, onaj udarni, junski, nadam se da će neki novi klinci, brucoši, naše nade, da se oslobode onog straha i da neće bežati od potencijanog uspeha samo od straha od neuspeha. Ah, znam, mnoge moje drage fanove očekuje zagrevanje stolice baš u ovom periodu – LJUDI, ja znam da vi to možete. I taj profesor je čovek kao i vi, ne pokazujte strah! Pokažite stav! Pokažite znanje! Ne bežite od učenja gledanjem filmova i serija, u samom startu ste sebi dali cilj – ZAR ĆETE GA SE ODREĆI! Znam da nećete.

A sad za one malo starije. Kažu čovek je sklon da počne da „puca“ u tridesetim. Sledeće godine proslavljam Isusove godine, radujem se, kao što sam se radovala ovom rođendanu i svakom onom pre. Godina iza nas, godina iskustva, novih spoznaja! To čini život! Ne želim i neću da gledam statuse „tužan dan“, „patim za tobom“ i tome slično. Ne vodite „život uživo“, za druge, živite ga za sebe i sebi najmilije, ne delite tugu i probleme po socijalnim mrežama već se potrudite da nađete rešenje, život je jedan – udišite taj predivan vazduh!

Xoxo SA

Bog je ljubav!

Bila sam više nego srećna kada sam prvi put izašla na scenu Grada i promovisala svoj album prvenac „Idealno tvoja“. Desili su se prijatni sureti sa ženama koje smatram izuzetno jakim, čije sam pesme rado slušala, koje sam, kao većina devojčica oponašala ispred ogledala. Imala sam priliku da se sretnem baš sa njih dve, koje sam obožavala (i sada ništa manje nego tada), Lepu Brenu i Vesnu Zmijanac,  a i brojne druge čija je muzika obeležila moje odrastanje. Slušala sam savete, ali, Boga mi, i kritike. Put do uspeha jeste trnovit, ali vera nas vuče napred, vera u Boga i vera u sebe. Na početku moje karijere govorili su mi da nije dovoljan samo glas, nije dovoljan samo izgled... mnogo toga nije dovoljno da bi se opstalo na muzičkoj sceni.  Sećam se priče jednog svog dragog prijatelja „Ne možeš samo uzeti mikrofon i pevati, niti obući neku kratku suknju, ti moraš ljude privući kao magnet! To imaš, taj magnet je u tebi, imaš harizmu!“.  Verovala sam u sebe, jesam, imala sam i svoj cilj – naravno, ali harizma... ja gledam sebe svakog dana, kako će me gledati ostali, to je bilo moje pitanje. Rekao mi je „kada se dve religije zavole,  udruže, i stvore nešto, što jedan Bog čuva – to je nešto neodoljivo, idealno, prefektno, još  jedan savršen Božji rad “. Možda previše mlada, možda i nezrela , ali opet dovoljno pribrana počela sam da shvatam te reči, koje su se mi se urezale u um.

Sve je postalo logično i jasno. Nisam brzala, išla sam polako, odmerenim koracima. Preispitivala sam sebe, nisam se bavila drugima. Život je počeo da se dešava, morala sam da naučim da podnesem sve to. 23. aprila 1981. rodila se Svetlana Aleksić, a potom  – Seka Aleksić je rođena...

Religija... Da li je ona bila stub razdora na našem Balkanu, što se na žalost oseti i dan danas? A čudno mi je to, baš svaka ta religija se svodi na jedno – verovanje u Boga, kojim god Ga imenom zvali, i svaka religija kaže Bog je jedan. Znači, ljudi se ne vole samo zato što se na drugačiji način mole JEDNOM BOGU! To stvori najgnusniju stvar koja je ČOVEKOVA – rat, koji izaziva ubijanja, stradanja, ljudi ostaju bez svojih nabližih, bez svojih domova... bez ičega, ostaju bez uspomena i života koji su živeli, kreću od nule...  Moja majka je muslimanske veroispovesti, moj otac pravoslavne... Nije ih to razdvojilo, niti im je ikada pravilo problem. Kao i svaki par doživeli su svoju ljubav, razveli su se, na žalost, jer se plamen te ljubavi ugasio, a ne zbog religije. Ja, kao njihova ćerka u sebi nosim te dve priče, te dve vere – tako drugačije, a tako iste. Čak i posle tih ratnih strahota, gledajući svet oko mene kako se ruši, nisam imala predrasuda. Prosto sam naučila da ljubav nema granica, ni prema jednoj religiji. A gledala sam raznorazne podele. U većim gradovima se dele po naseljima, u državi po gradovima, regijama... Osetim u ljudima nekakav prezir prema drugima, čak i zbog toga što je neko odatle odakle jeste, a eto religija im je ista! Prosto kao da je to čovekova kob, a pre bih rekla iskušenje, kojim ga dragi Bog „testira“, da bi čovek sam sagledao svoju dušu, da bi shvatio da njome ne smeju vladati mržnja i prezir, već ljubav... da treba da gleda sebe, da se bori za sebe i za svoje najbliže...

Veliki dan koji je iza nas me je inspirisao na ovaj blog, dan kada sam se okupila sa svojim najbližima, koji smo proveli u miru. A eto, kako je to lepo... Moji prijatelji kojima nije Vaskrs su bili kod mene, ja ću rado kod njih na Bajram, na Božić , Vaskrs, onda kada obeležavaju kako im njihova religija govori…  pa će onda oni kod mene na slavu... To su ti predivni praznici, kada imamo povod da se okupimo, a pre svega da se preispitamo, da shvatimo da je ljubav svuda oko nas, na naučimo da je dajemo  i primamo, da nas upravo ta razičitost ne razdaja već SPAJA! Učimo jedni o drugima, pričamo o običajima, koji su tako lepi, posebni na svoj način.

Nije bitno, ali zaista nije bitno da li ulazite u crkvu, džamiji, sinagogu... bilo kakav hram... To je mesto koje vam unosi mir, a  svako se moli Bogu na svoj način, svaki pojedinac.

Mnogo volim svoju religiju. Redovno postim sredom i petkom, kao i sva četiri velika godišnja posta. Jednostavno tako želimo moj suprug i ja i osećamo se lepo. Uveče, kad odlazim u krevet, često ljudima na socijalnim mrežama ostavljam poruke: “Bog pravednika ljubi, a grešnika miluje”, “Bog je ljubav, mislite o tome!”. Predivne su rečenice u Svetom pismu, uče nas kako da očistimo svoj um od rđavih misli, da budemo pravedni, dobri pre svega, uči nas šta je ljubav: “Bolje je jelo od zelja gde je ljubav nego od vola ugojena gde je mržnja”.

Sve u svemu, ne gubite veru, ona će vas voditi, u njoj ćete pronaći izlaz onda kada je najteže. Što više radite, što više stvarajte, ne tražite Bogu, već Mu se zahvaljujte, i imaćete.  Bog je ljubav!

Xoxo SA