Pusta obećanja

Poslednjih godina ono što se vezuje za našu zemlju su finansijska kriza, nezaposlenost, poskupljenja, nemaština... Da se ne ponavljam i da ne pominjem prosečnu platu i potrošačku korpu i brojne stvari koje uveliko ulaze u kategoriju luksuz.  Posle toliko loših godina narod koji čeka ono bolje sutra zaslužio je dobro – danas! Nadaleko smo poznati po svojoj gostoljubivosti, prirodnim lepotama, kulinarskim specijalitetima, po svojoj tradiciji i kulturi, muzici, filmovima, sportu... Nekad smo bili poznati po raznim brendovima, gotovo da nije bilo grada u kojem nije radila fabrika koja je proizvodila nešto što se našlo na tržištu van granica naše zemlje. Bili smo svoji, možda na kratko, ali smo radili, proizvodili... Jednog dana sve je prosto stalo. Brojna sela su gotovo napuštena, pojedini gradovi koji su nekad sijali u svojoj moći postaju sivi. Ljudi se bore za svoju egzistenciju. Više od dve decenije priča se ova priča.

Smene vlasti... planovi... konstrukcije... rekonstrukcije... obećanja – i opet u krug, pa naravno – izbori. Koliko se sećam skoro smo birali. Nije baš tako davno bio maj 2012. godine kada je formirana nova Vlada, kada smo, po ko zna koji put, krenuli ka tom boljem sutra. Naravno da stanovnici jedne države imaju pravo da biraju ko će da ih vodi, ko će se truditi i zalagati da im bude bolje, ali jednoj zemlji u kojoj raste nezaposlenost, gde se svakodnevno priča da je budžet sve manji, gde se do skoro govorilo o bankrotu, gde sve više ljudi zavisi od socijalne pomoći i narodnih kuhinja novi izbori su luksuz!

Ja sam apolitična, u tom smislu da nisam član niti pristalica neke  političke stranke. Poštujem svačiju profesiju, ali najviše cenim pošten rad, zalaganje. Mada, od same te reči „politika“ se naježim, jer  je upravo ona prouzrokovala brojna loša dešavanja  po kojima smo, na žalost, takođe poznati. No dobro, objašnjena kao aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, menjaju ili čuvaju pravila po kojima žive, bez nje se prosto ne može. Da li je toliko teško  da ljudi koji su na vlasti udruže svoje snage, da učine da krenemo napred, da sve što je bilo ostane zabeleženo u istoriji,  da potomci onih koji žive danas prožive to čuveno  bolje sutra, a da oni koji su tu danas žive dostojanstveno i normalno od svog rada?!

Kontradiktorna je priča o državi koja mora da smanji broj radnih mesta, gde  su plate i penzije zamrznute godinama, u kojoj cene  namirnica rastu, a sa druge strane upravo ta država će finansirati izbore koji koštaju dvadeset miliona evra...  Brojni sportski klubovi u našoj zemlji  čiji članovi beleže izuzetne uspehe širom sveta finansiraju se upravo od strane tih članova, jer država nema novac da podrži talenat i zalaganje tih divnih mladih ljudih... Ove godine nećemo imati predstavnika na pesmi Evrovizije upravo zbog loše finansijske situacije, a tako smo bili ponosni kada nam je Marija Šeriović donela pobedu 2007. godine, kada je zahvaljujući predivoj pesmi i izuzetnoj interpretaciji za nas čuo ceo svet! Da ne pominjem brojne mlade talentovane ljude, koji na polju prirodnih nauka ostvaruju izuzetne rezultate, koji bi sutra mogli da budu veliki naučnici koji će svojim radom doprineti svetu u kojem živimo, a za koje se ne može odvojiti novac za jedan računar. Eto, dvadeset miliona evra je tu:  za šarenkaste flajere koje će krasiti neki novi slogani, postere i bilborde sa kojih će nam se smešiti nečija lica, zakupljene termine u medijima, kada ćemo svi šizeti i prebacivati na neki drugi kanal...  da li političari vide da je narodu DOSTA! Kao na brodu koji tone, kada je voda skoro pa prešla grlo! Novac koji se trosi na kampanje bolje da se  iskoristi u lečenju bolesne dece, da se tim mališanima vrati osmeh na lice i da svet oko nas postane lepši.

Obećanja već znamo: kažu godinama u napred kada se iskoreni korupcija, kada se stane na put kriminalu – biće nam bolje. Kažu kada uđemo u zajednicu evropskih zemalja i samim tim privučemo nove investitore – biće nam bolje. Kada  počnemo da izvozimo proizvode, a ne ljude – biće nam bolje. Sve u svemu – biće nam bolje, sa dodatkom -  KADA! Kada?! Zašto ne SADA!

2008. godine je objavljena svetska ekonomska kriza, na sva zvona se govorilo o tome da ćemo tek 2012. godine osetiti poboljšanje. Godine prođu. Neke stvari se ne dogode. Čovek koji razmišlja kako sutra da kupi hleb i mleko, DANAS, 29. januara 2014. godine,  ne stiže da misli za koga će da glasa! Taj isti čovek će u poštanskom sandučetu uskoro zateći propagandni materijal brojnih stranaka, zgužvaće to i baciće. Za cenu tog jednog listića, lepo oštampanog, on je mogao da kupi hleb za taj dan...

Nego, ova godina nije planirana kao  izborna godina. Jasno je da samim tim nije u napred planirano  u budžetu koliko će se novca potrošiti za predizborne i izborne aktivnosti. Zvanično, to se prosto ne zna. Ono što se sigurno zna je da će biti potrošen novac, mnogo novca, neplanirano.

Eto, u narednom periodu nije najavljen neki novi rijaliti šou na malim ekranima. Sad su ipak aktuelne klimatske promene - jer je u sred zime temperatura u minusu?! Ljudi koji su živeli bez interneta i masovnih medija, generacije naših baka i deka, umeli su da predvide  da li će godina biti plodna ili sušna... Umeli su da osluškuju prirodu. Mi sada to ne umemo. Mi robujemo onom što nam se servira. I pored svog revolta, besa, ljutnje,  ništa ne preduzimamo...

Sunce će osvanuti svakog jutra, mesec će obasjavati noći. Zime će biti hladne, a leta topla, dok će ljudi pokušavati da žive, u lošoj sadašnjosti, čekajući bolju budućnost.

Tražeći zaključak ovoj priči samo mogu da vidim da se sve lomi na narodu, na onom prosečnom čoveku koji ujutru odlazi na posao, koji ne razmišlja na kojoj će planini da skija ili na kojoj će plaži da se opušta preko leta. Samo razmišlja šta ga čeka sutra: računi sa greškom ili bez, poskupljenja... razna pitanja na koje ne nalazi odgovore...

Ko god  da preuzme kormilo i stane ispred ove zemlje želim da uspe da srećno vreme postane sadašnjost, a ne priča koja se nostalgično prepričava...

SA

Srećan rođendan!

Obožavam domaće filmove i serije, posebno one snimljene ranije, u onim “srećnim vremenima”, prosto moram staviti navodnike, ne sećam se tih vremena, za mene je to priča onih starijih, iskusnijih ljudi, koji su pored tih srećnih doba doživeli i ona veoma teška, a uspeli su da im se odupru: svojim radom, kreativnošću, vođeni talentom na kojem su radili. Danas je rođendan jednom velikom čoveku, čoveku koji je pisao hroniku savremenog srpskog društva, pisac mnogobrojnih scenarija u čijim ekranizacijama  i danas uživaju milioni gledalaca – Siniši Paviću.

Mislim da svako zna priču mlađeg referenta Mite Pantića, dogodovština njega i njegove porodice koji prati filmski serijal “Tesna Koža”. Tu je i Šurda, čovek koji  iz malog mesta dolazi u prestonicu u potrazi za boljim životom, u fantastičnoj seriji “Vruć Vetar”, snimljenoj 1979. godine, koja je pored tadašnje Jugoslavije zabeležila izuzetan uspeh u Mađarskoj, Češkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Austriji…  Kad sam već pomenula tu potragu za boljim životom, kako ne pomenuti i čuvenu seriju “Bolji Život”… Milioni i milioni ljudi pratili su porodicu Popadić i kraj osamdesetih godina prošlog veka u našoj zemlji.

Nije mi lako da pišem o piscu, velikom piscu, ali blog je slobodna forma, pa će mi oprostiti svi oni koji budnim okom traže grešku xaxa. Gospodin Siniša Pavić je smelo, dostojno, realno, sa vrhunskim humorom  svedočio o vremenu, o deceniji, o decenijama. Prikazivao je i onog, kako kažu, običnog čoveka, a i političare, kao i one koji iz neke senke upravljaju i  jednima i drugima. Kao gledalac smatram da njega krasi hrabrost, hrabrost da istakne realnost spram svega, realnost onakvu kakva jeste, protkanu dobrim i lošim, smehom i suzama. Prosto, on je čovek koji ume da oseti trenutak, trenutak u kome smo se svi mi našli: kako živimo i kako bi voleli da živimo.

Radna biografija ovog čoveka je fascinantna. Autor je scenarija za više od četrdeset  televizijskih serijala i filmova. Vidite, on se nikad nije eksponirao po raznoraznim emisijama, umeo je da iskoristi vreme da stvara, da stvara za sve nas gledaoce. Nismo ga gledali u raznim Talk Show programima, ali smo njegovo ime mogli da pročitamo u špicama mnogobrojnih serija i filmova. Tek ponekad u pisanim medijima pojavi se intervju sa njim, koji rado pročitam. Diplomirao je na Pravnom fakultetu 1956. godine. 1968. godine snimljen je film po njegovom istomenom romanu “Višnja na Tašmajdanu”. Nije odustajao u svom radu, uskoro po njegovom scenariju nastala su sledeća ostvarenja: “Pozorište u kući”(1973.), “Otpisani”(1974.), 1984. godinu su obeležila dva filmska ostvarenja: “Čudo neviđeno” i “Nema problema”…  Mislim da nije potrebno da nabrajam, od kraja šezdesetih godina prošlog veka, pa do druge decenije 21. veka Siniša Pavić nije prestajao da stvara.  Svakako, čuveni gospodin Šojić, direktor velike firme  u “Tesnoj koži”, a predsednik političke partije u televizijskoj seriji “Bela lađa” ostaće citiran u narodu. O  Šojiću gospodin Pavić je govorio u jednom od svojih intervjua. Kaže da tih “Šojića” ima svuda, u svim delovima društva,  gde može da se živi dobro od prodaje magle i ne radeći. Talenat gospodina Siniše očigledno nije samo pisanje, naprotiv. Njegov talenat je procena. On je čovek koji prosto “čita” naše društvo, koji prepoznaje našu svakodnevicu  i koji veoma vešto to ume da pretoči u scenarijo.

Kada sam bila devojčica prvi stihovi pesme odjavne špice iz serije „Bolji život“ za mene su značili „sutra je ponedeljak, škola, idi u krevet“. Normalno da kao dete nisam razumela tu seriju, koju sam kasnije, kao odrasla, rado gledala. Jedna stvar mi je tu ostala upečatljiva i divna. Naime, njegova supruga Ljiljana Pavić potpisuje se kao saradnik u pisanju scenarija, ne samo ove serije,  a meni se posebno  dopada to što se upravo ona potpisuje kao tekstopisac pesama koje su prezentovale te serije.   Predivno je što oni, deleći svoj svakodnevni život, dele i kreativnost.

Svojim delom Siniša Pavić je obežio naše živote. On je pisao, a mi smo mogli da vidimo  kako smo lako zaboravljali prošlost, lakomisleno gledali u budućnost i sistem koji bi se našao na vlasti. Ali vlast je vlast. Skloni spektaklu, zaboravljali smo prošlost, čekali budućnost i nadali se tom BOLJEM ŽIVOTU, a nekako smo batalili sadašnjost, a opet samo želimo da budemo SREĆNI LJUDI.

Siniša Pavić – čovek koji poznaje naš narod, čovek koji je pokazao kako se koristi vreme, čovek koji ume da živi i stvara!

Želim srećan rođendan velikom čoveku, srećan rođendan Siniši Paviću!

SA

SHOW PROGRAM LJUBAVI!

U današnje vreme, ako ništa drugo, lako je skrenuti pažnju na sebe i to ne svojim delima, radom, već iznošenjem „prljavog veša“ iz svog života, prozivajući one u koje ste se bukvalno do juče kleli.  Razni rijaliti programi su omogućili da oni čija je biografija protkana  hobijima a ne profesijom dođu na naslovne strane. Mislim da se svaka situacija može rešiti mirno, bez pompe – da li je u pitanju razvod, raskid, svađa... Sve se to može rešiti oči u oči. Čemu tamo neka „javna pisma“ medijima, reči kojima demantuješ samog sebe, ono što si govorio?

U psihologiji zaljubljenost povezuju sa sužavanjem svesti, što može da dovede do loše  procene.  Svako ima pravo na tu „suženu svest“, svako ima pravo da se zaljubi. Veza dvoje ljudi protkana je lepim stvarima, ali naravno i problemima. Na njima je da reše svoje probleme, ne bi li uspeli da nastave dalje zajedno. Ukoliko u tome ne uspeju raskid je neminovan. Ukoliko je u toj vezi bilo zlostavljanja verbalnog ili psihičkog, nadležan je određeni  sud, a ne mediji i javnost.  Ako ste  javna ličnost, uspešni u nekoj profesiji, imate svoju vernu publiku, normalno je da će njih zanimati i šta se dešava u vašem privatnom životu. Ružno je koristiti medije i tuđu popularnost da bi  loše govorili o bivšem partneru, a još ružnije je stiicati tu istu popularnost lošim rečima upravo o osobi sa kojom ste do juče delili sve. Sve to može normalno da se kaže, prosto dvoje ljudi više nisu zajedno, razvode se, naišli su na prepreku koju ne mogu ili ne žele da savladaju i tu nema dalje priče.

I  devojka koja radi u marketu na kasi, i devojka koja radi u butiku, mladić koji kao konobar sa osmehom na licu dočekuje goste u restoranu... pa i oni prolaze kroz težak period raskida od voljene osobe, ili se bore sa raznim problemima, ali nastavljaju da rade svoj posao, da niko neće čak ni po njihovim licima zaključiti da li ih nešto tišti, muči... Oni će se obratiti onima koji i treba da znaju šta im je na duši, svojim najbližima, svojim prijateljima.

Nisam naučena da se žalim. Verujem u sebe, znam da svaki problem ima rešenje, čak i onda kad deluje teško, kad mislimo da se nalazimo pred zidom koji ne možemo ni da preskočimo ni da srušimo - rešenje uvek postoji! Život mi je doneo mnogo dobrih stvari, ali kao i svakome bilo je i lošeg. Meni se dogodila vanmaterična trudnoća. Uz svoje najbliže sam prolazila kroz to, nisam ni pomišljala da će mediji to da otkriju i pišu o tome. Javna sam ličnost, za to se saznalo. Sama sam  birala svoju profesiju, rešena da nosim sav teret koji ona nosi , i dobro i loše. Javno sam govorila na tu temu  u nadi da ću nekako, vođena svojim iskustvom pomoći svim onim ženama koje su kroz to prošle. Onda naiđem na priče  od onih koji žele tu scenu, ne shvatajući da je i za nju, kao i za sve, potrebna PROFESIJA: „Izgubila sam bebu“, pa „Nikad nisam bila trudna“ od jedne te iste osobe, u kratkom vremenskom periodu.  Da se tu zaustavim i da se zapitam da li je moguće da se čovek poigrava onim najintimnijim stvarima zarad naslovne strane, a posle toga, kad đavo odnese šalu mediji budu „krivi“ jer su „loše preneli“. Zaista ne razumem i mislim da nikad i neću razumeti. Lako je postati slavan. Lako je naći se u novinama, televizijskim emisijama. Napravi nekakvu  ludost, baci je u javnost, što je danas prilično lako, i odmah će te saletati pitanjima „zašto si to uradio/la“. Eto ti slave. Nego, ona stara „svakog čuda tri dana dosta“. Ako ne ostavljaš konkretna dela, nešto  po čemu će te ljudi prepoznati, nestaćeš baš onako kao što si i došao – brzo!

Ljubav je izgleda najbolji marketing.  Biti zaljubljen kao da je zanimanje. Prosto ne stignem sve da ispratim, ispričaju mi prijatelji, pročitam na portalima. Zbunim se. Danas im  ljubav cveta kao prolećna bašta, dok oni pričaju o svojim planovima za budućnost kao da  već u  glavama pišu to već pomenuto „javno pismo“ gde objavljuju svoj raskid! Jedno je rijaliti šou, drugo je realan život! Ja verujem u ljubav. Verujem da se može desiti, kako kažu, na prvi pogled. Taj takozvani prvi pogled nije pogled u fizički izgled, to je ona neobjašnjena fantastična privlačnost koju osetite. To je energija koju ćemo u svojoj mudrosti prepoznati, a u svojoj gordosti ignorisati. Sa druge strane, ljubav dvoje ljudi je njihova intima, njihova priča, njihova slatka i najslađa tajna.

Ljubav je svima dozvoljena. Zaljubiti se u nekog nije greh. Pa rado se setim kada smo bili deca, one prve ljubavi koje su se rađale u pogledima. Ko nije imao simpatije i zaljubljivao se taj nije živeo. Bila su to ona vremena kada nismo po socijalnim mrežama kukali zašto nemamo pažnju tog nekog tako „posebnog“ već smo u spomenarima na pitanje „Ime vaše simpatije“ pisale početno slovo i stavljale tačkice, a kako je spomenar išao iz ruke u ruku nadale smo se da će baš ON videti da je taj. Eh te dečije simpatije.  Prosto dođu pa prođu, ali su bar bile iskrene, za razliku od SHOW PROGRAM LJUBAVI!
Xoxo SA

Mir Božiji, Hristos se rodi!

Dan koji sa radošću iščekujem je Božić. To je poseban praznik, praznik porodice, kada su najmiliji na okupu, simbol rađanja novog života, praznik dece, porodice...  Svake godine postim četrdesetodnevni post koji se završava Božićem. Smatram da se post ne svodi samo na konzumiranje određene hrane, ima svoje dve strane,  a to su duhovna i telesna. Svodi se na to da u svojim dušama nađemo mir, da na dobro mislimo i da dobre stvari  radimo, čime naučimo da tako treba  da idemo kroz čitav život, a ne samo u danima posta.

Danas, osmog januara, Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici obeležavaju drugi dan Božića, Sabor presvete Bogorodice. Današnji dan je posvećen presvetoj Bogorodici koja je rodila Isusa Hrista. a sutra se slavi spomen na svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, koga brojne porodice praznuju kao krsnu slavu.

Lepota praznovanja Božića ogleda se u tome što je svaka zemlja koja slavi Božić po julijanskom kalendaru unela neku svoju tradiciju.  Čime god se bavila, kojim god poslom, u kući žena je domaćica i na njoj je da spremi česnicu.  Dana kada je Božić, iako sam ranoranilac, ustanem ranije nego obično i pripremim česnicu. U njoj sakrijem novčić i uvek pomislim ko će da ga od mojih najmilijih  pronađe, jer simbolizuje sreću i blagostanje u predstojećoj godini. Dok se česnica peče sa velikim uživanjem postavljam trpezu, srećna, baš kao što je i ovaj praznik – pun radosti i ljubavi. Zatim zajedno sa svojim suprugom okadim kuću tamjanom. Našim domom se proširi taj divan, veoma prijatan miris, koji čoveku prosto uliva mir i snagu. Postoji verovanje da miris tamjana tera zle sile, a čak pre 5000 godina njime se trgovalo na Arabijskom poluostrvu i u severnoj Africi. Bio je vredan poput zlata. Mudraci su darovali tamjanom tek rođenog Isusa. Danas, tamjan je ostao misterija naučnicima, veliki deo njegovih sastojaka nije poznat. Smatram da mi, smrtnici, ipak ne treba da znamo sve, pa čak ni tu tajnu zašto ovaj divan miris  utiče pozitivno na čoveka i  izaziva osećaj mira, a dokazano je da  smanjuje stres.

Dan pred Božić moj suprug donosi Badnjak. Time se u dom unosi zdravlje, sreća i napredak. Uz Badnjak, tu je i žito, da godina bude plodna, kao i slama, jer se upravo na njoj rodio Isus. Sa zalaskom sunca, na Badnje veče, Badnjak unosimo u kuću. Na našoj trpezi bude riba, pasulj prebranac, pogaču umesim bez kvasca, a tu su i  orasi, suve šljive, badem, lešnici... Posle večere ostavim ponešto na stolu, ne sklonim sve, u duhu običaja ovog svetog dana.

Božić slavimo sva tri dana. Kuća nam je puna gostiju, dragih  prijatelja, sa kojima suprug i ja provodimo celu godinu, a čije su porodice daleko. To je posebna prilika da se okupimo, da provedemo vreme zajedno, prisećamo se svega lepog što smo zajedno prošli i nazdravimo uz vino – za zdravlje, sreću i lepu budućnost.

Božićno jutro...  Osmeh mi ne silazi sa lica. Dok ispijam prvi gutljaj kafe uvek se prisetim svog detinjstva, ljubavi koja mi je bila davana, kada smo živeli veoma skromno, kada mi neke materijalne stvari nisu bile dostupne, a nisam ni želela skupe poklone. Učena sam i vaspitavana da tuđe poštujem, a svoje volim, da se samo radom i upornošću može ostvariti želja, da se materijalna stvar prosto može izgubiti, uništiti, da su čista duša i čist obraz najbitniji u životu.

Godine su prošle, toliko toga se izdešavalo. Ja sam sazrela, u braku sam sa čovekom kog obožavam, a opet sa žarom onog malenog deteta radujem se tom velikom danu, a juče sam ga obeležila u krugu svojih najdražih. Dane pred Božić sam iskoristila da spremim razne specijalitete za svečanu trpezu. Svaka devojčica dok posmatra svoju majku kako sprema različita jela se sigurno zapita, pomisli, kako će ona tako jednog dana, da li će se snaći, da li će umeti, dok gleda majčine  vešte pokrete. Baš od svoje majke sam naučila da spremim dosta toga. Uvek me pohvali i tada sam najsrećnija na svetu. Tako je bilo i juče, pored dragih prijatelja, koji imaju posebno mesto u mom srcu, moja majka i brat mi svojim prisustvom ulepšaju svaki Božić, Božić to i jeste – dan kada je porodica na okupu, dan kada su najmiliji okupljeni oko trpeze.

Božićni dani su dani ljubavi. Dani kada se zaboravlja sve ružno iz protekle godine. Dani kada se slavi život.

Pored običaja koji se razlikuju od zemlje do zemlje, Božić je svuda dan pomirenja i praštanja.

Nemojte misliti na loše stvari, loše ljude, loše postupke, ne svađajte se. Iskoristite najbolje ove dane, dane kada smo svi bliži jedni drugima. Budite sa svojim porodicama, sa svojim prijateljima. Imajte na umu da male stvari čine život, sve prolazi, ali ljubav ostaje, Bog je ljubav! Praštajte!

Mir Božiji, Hristos se rodi!

SA