2013. – godina obećanja

Na samom početku, svima koji slave Božić po gregorijanskom kalendaru želim puno zdravlja, sreće i ljubavi. Svojim najbližima podarite pažnju i osmeh  i u radosti provedite ovaj dan.

Čovek mora da dopusti da u njegovoj duši zavlada ljubav, da ne postoje granice kada je vera u pitanju. Svaka religija sa sobom nosi prelepe običaje, pored kojih se sve svodi  na  veru u jednog Boga. Ne odričite se Boga, verujte i molite se. Molite se čak i na  svoj način, jer svako obraćanje Njemu je molitva.

Ovi dani, poslednji decembarski, su dani kada mislimo na svoja dela u protekloj godini. Svima su se dešavale i dobre i loše stvari.  U 2014. godinu   ljudi ulaze sa strepnjom, raznim mislima, željom za bolje sutra, za boljim životom.  Svima  koji prate moj blog želim da poručim da se ne prepuštaju porucima, da u svom srcu i svom umu pronađu volju, da budu disciplinovani, uporni i vredni, ne bi li postigli ono što najiskrenije žele.

Godina koja  je uskoro iza nas donela mi je dosta toga. Pre svega, moj suprug, moja majka, moji najbliži, bili su i ostali moja najveća podrška. Zajedno sa mojim fanovima dali su mi snagu da idem napred i budem bolja. Imala sam više nego uspešnu turneju LOM, susrela se sa mnogobrojnim ljudima koji cene moj rad, fantastični nastupi, fenomenalni koncerti, dva nova singla, pozivi za saradnju od talentovanih i kreativnih  ljudi...  Opet, ništa od ovog se ne bi desilo bez ljubavi i podrške. Novac se troši na razne materijalne stvari, jedino ljubav može stalno da se povećava tako što ulažemo sebe same i to je najbolja investicija.

Kroz svoje pisanje protekle godine želela sam da dotaknem teme koje čine našu realnost. Na žalost loše stvari se dešavaju. Međutim, svi mi zajedno činimo svet u kojem živimo i svako od nas može da učini da naša planeta postane bolje mesto za život. Ne sme čovek da se zatvori u svoj svet želja i snova, već da u svetu oko sebe potraži svoje želje i snove. To je ta bitka života, koji je  isprepletan dobrim i lošim, usponima i padovima. Borba ili predaja  su jedina dva izbora.  Mogla sam da stanem, o da, mnogo puta. Mogla sam da se preispitujem, beskrajno, tada ne bih ostvarila ono što sam oduvek želala – da budem to što jesam.  Jesam po prirodi brza, ali nisam ishitrena.  Temperamentna sam, reagujem u momentu, ali  nisam zlopamtilo.  Ono što danas imam nisam stekla preko noći – pre svega mislim na to što sam uspešna u svom poslu, na svoju karijeru, što volim to što radim. Nikada nisma govorila da mi je to teško i naporno. Neopisiv je osećaj pevati pred toliko ljudi, različitih ljudi, koji sa druge strane imaju tu jednu zajedničku stvar – cene moj rad.  

Moglo bi se reći da je 2013. godina bila godina obećanja, nada za bolje sutra.  Politika me nikad nije zanimala, zanima me to da ljudi žive bolje i nadam se da će  političari čvrsto držati kormilo i ovu zemlju dovesti na pravi put, da će doći  srećna vremena.  Na žalost  broj siromašnih se svakodnevno povećava. Čoveku je sve teže da isplanira kupovinu osnovnih životnih namirnica jer se suočava sa čestim poskupljenjima.  Za standardnu potrošačku korpu potrebno je dati skoro pa jednu i po prosečnu platu, s tim da je prosečna plata u Srbiji  44 000 dinara. Šta je sa onima koji nemaju tu prosečnu platu, ili sa onima koji ne mogu da pronađu posao, a po nekim istraživanja trećina našeg stanovništva je bez posla... gotovo 700 000 ljudi prima neku vrstu socijalne pomoći...  Sve to utiče na svest ljudi, na mlade koji se odaju kriminalu, alkoholizmu, drogi. Naravno da novac ne kupuje sve, novac ne kupuje sreću, ali novcem se kupuje hrana!

Što zbog turbulentne prošlosti, što zbog surove svakodnevice, ljudi se povlače u sebe, gube volju i snagu. Ignorišu svoje  talente i sve manje veruju u sebe, a da ne pominjem koliko je nepoverenja zavladalo među ljudima! Pred kraj prošle godine toliko se pisalo i govorilo o kalendaru Maja i smaku sveta. Nije to bio jedini dugo najavljivan kraj, koji je bio inspiracija filmskim režiserima. Decenijama, pa i vekovima u nazad najavljivan je kraj  života na planeti. Ti dani su prolazili i ništa se nije dogodilo.  Neće nas pogoditi nikakav asteroid, neće doći do sudara planeta, taj smak sveta se odigrava u ljudskim dušama, u čoveku, koji je zaboravio na praštanje, koji je zaboravio na druge.

Teška su vremena. To čujemo svakodnevno, svi smo svedoci da zaista jeste tako. U teškim vremenima ljudi moraju da se drže jedni drugih. Ponoviću da se ništa ne dešava preko noći.  Obišla sam celu Srbiju, što bi se reklo uzduž i popreko. Videla sam plodnu zemlju na kojoj raste korov, seoske kuće obrasle travom, oronule zgrade koje su nekada bile simbol snage, ponosne spomenike svedoke nekih drugih vremena... Videla sam tužne ljudske sudbine, čula njihove priče... Verujem da će doći dan kada će se to promeniti.

U 2014. godini svima bih poželela više ljubavi. Možda je istina da novac vrti svet, ali ljubav pokreće čoveka. Radujte se svom uspehu, ali radujte se i uspehu drugih i verujte, nikada nemojte prestati da verujete.

SA

Robinja

Kada smo bili mali govorili su  nam da ne razgovaramo sa nepoznatima.  Već tada su počeli da nas uče da postoje različiti ljudi, oni koji prosto nisu dobri. Dete kao dete, naivno, bezbrižno, zaštićeno od strane svojih najbližih, drugačije vidi svet oko sebe, onda odraste i uvidi da ljudi čine i loše stvari.

Danas se trguje svim i svačim. Kaže se da svaka roba ima svog kupca. Na žalost, nije tajna, dugo se o tome govori, da su i ljudi postali oni kojima se trguje!

Do posla se dolazi sve teže, ljudi pokušavaju  da obezbede sebi egzistenciju. Međutim, iza raznih oglasa za primamljive poslove u inostranstvu, kao i iza oglasa za bračne ponude, obećavanja bezbrižne budućnosti, krije se izopačen trgovac, osoba koja vam neće pružiti ništa od navedenog! Vlada Srbije je samo u 2012. godini identifikovala 79 žrtava trgovine ljudima. Od tog broja, njih 30 su bili primorani da prose ili su bili radno eksploatisani, a njih 49 je bilo primorano na prostituciju. U našoj zemlji je zastupljen najsuroviji model uvlačenja mladih devojaka u lanac trgovine ljudima. Žrtve su mlade i naivne devojke, sa malo životnog iskustva. Većinom preko interneta naiđu na mladića, koji sa njima veoma suptilno počinje da razvija komunikaciju. Prvi korak se sastoji u tome da se zadobije poverenje potencijalne žrtve na razne načine. Vremenom, dobijaju ponudu da dođu u inostranstvo. Tu se govori o dolasku  na  vikend, letovanju, ili bude  ponuda za trajni odlazak. Neretko dolazi i do ličnog susreta sa žrtvom, kojoj se govori lažna priča samo i samo da bi se zadobilo njeno poverenje. Ukoliko devojka pristane na odlazak već po prelasku granice nastaje za nju pravi pakao. Ovim devojkama se oduzimaju sva lična dokumenta, mobilni telefon, gubi  bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom i biva primorana na najgore stvari! Žrtva trgovine ljudima može biti svako! Poslednjih godina sve je veći broj dece. Prema podacima UNICEFa više od 1,2 miliona dece u svetu godišnje su žrtve trgovine ljudima. Po drugim istraživanja više od 27 miliona ljudi u svetu živi u ropskom položaju, procenjuje se da  polovinu čine deca.  U Srbiji, a za razliku od proteklih godina, deca su meta pojedinaca, a ne samo organizovanih kriminalnih grupa. Srbija više nije zemlja tranzita, privremene ili trajne destinacije, već zemlja unutrašnje trgovine ljudima. 

Prošle godine, svoju tužnu priču ispričala je jedna devetnaestogodišnjakinja. Imala je 13 godina kada je njena majka prodala čoveku za 500 evra i boks cigareta! Naredne tri godine prolazila je kroz pakao, on je silovao, tukao... Taj čovek je nju  prodao i završila je u jednom striptiz baru. Sama kaže da je prestala da broji muškarce sa kojima je bila primorana da provede noći, svu zaradu davala je vlasniku kluba, koji ju je brutalno pretukao kada je jednom zadržala bakšiš. Iz ovog pakla nije mogla da pobegne. Devojke koje bi i pokušale ubrzo bi bile  vraćene, a bilo je i onih koje su vlasniku prepričavale šta o njemu govore druge devojke, kako se ponašaju i slično. Prolazila je kroz najgore situacije, sretajući se sa najizopačenijim ljudima! Jednom  je u taj bar došao čovek koji je isključivo sa njom tražio da provede noć. Kada su bili sami u sobi rekao je da će joj pomoći da pobegne. Uspela je da se iskrade iz sobe, smestio ju je u prikolicu svog kamiona, prekrio starim ćebetom. Dovezao je do Beograda, dao 500 dinara i rekao da ode u policiju. Smeštena je u Sigurnu kuću, sada je na rehabilitaciji. Ova devojka  samo sanja da živi novi život. Ne želi da zna ništa o svojoj majci koju je izbrisala iz srca.  Slična je priča jedne devojke od 24 godine, koja se javila na oglas u jednim novinama. Kaže da je posle duge veze njen momak ostavio i našao drugu devojku. Bila je rešena da nađe posao i bolji život. Na žalost, tri godine je bila prodavana raznim gazdama javnih kuća, posle toga je zahvaljujući jednom čoveku koji se našao u javnoj kući  uspela da pobegne. Nije je bilo tri godine i tri meseca. Majka joj se šlogirala, otac razboleo, a brat je svakodnevno tragao za njom. Sada se bori da povrati veru u ljude, znajući da ima i dobrih ljudi poput čoveka koji joj je pomogao da pobegne. Ove dve priče su samo u nizu mnogih. Devojke bivaju prinuđene na prostituciju, muškarci bivaju radno eksploatisani, a u ovom đavoljem poslu koriste se i deca sa invaliditetom, često pod dejstvom narkotika, ne bi li izazvali sažaljenje prolaznika i isprosili što više novca. Deca koja su na ulici, koja su primorana da prose po svim mogućim vremenskim prilikama bivaju surovo kažnjavana od strane onog za kog „rade“, ukoliko ne isprose onoliko koliko je ovaj, ne mogu reći čovek, proračunao!

Ne mogu ni da zamislim šta se to krije u umu osobe koja koristi nečiju muku! Zapitam se ko su ti ljudi, ko su ti TRGOVCI?! Očigledno nema pravila. Očigledno je da to mogu biti roditelji, ljudi od poverenja, poznanici... Očigledno je da to mogu biti i nepoznati ljudi koji  na sve moguće načine, lažima i prevarama dođu do žrtve!

Vekovima u nazad ropstvo je bilo zastupljeno u mnogim zemljama.  Negde je broj robova  bio veći od  broja slobodnog stanovništva.  Često ti ljudi su bili deo „ratnog plena“...  Godinama  i godinama kasnije ropstvo je zvanično ukinuto. Eto, baš na današnji dan  1865. godine  ratifikovanjem 13. amandmana ukinuto je ropstvo u Sjedinjenim Američkim Državama. U drugim državama, što pre, što kasnije,  zvanično je ukinuto ropstvo. Napomenuću to ZVANIČNO, jer nezvanično, danas u 21. veku  ovo se i dalje dešava…

Na ljudima je da budu obazrivi. Ne verujte oglasima koji govore o LAKOJ ZARADI – svesni smo da je to nemoguće.  Kad naiđete na oglas za posao u inostranstvu posavetujte se sa najbližima, advokatima i stručnim licima. Ne verujte u neku sladunjavu priču jer život nije bajka! Imajte na umu da se ništa ne dešava preko noći, da skoro pa nijedna država nije pošteđena trgovine ljudima.

Posebno bih apelovala na devojke da budu više nego obazrive jer samo u jednoj noći, u trenutku, od nečije princeze mogu postati nečija robinja!

SA

Čipovanje ljudi – nikako!

Pre manje od pola veka ono što je tada komotno moglo da se smatra naučnom fantastikom sad je deo naše svakodnevice. Pre nešto više od deceniju nismo ni sanjali da ćemo danas biti praktično zavisni od  mobilnih telefona  čiji razvoj toliko napreduje, da ne treba ni da pominjem čemu sve služe – sve više za sve drugo osim za telefoniranje xaxa! Ono što je za nas danas naučno-fantastični film, za koju deceniju biće realnost, deo svakodnevnog života. Kakav nam se to život smeši?
Čipovi  su u platnim karticama, čipovi su u ličnim kartama, čip je u kartici mobilnog telefona, čipovi su sve zastupljeniji  i kada su u pitanju kućni ljubimci, gde još nije taj čip – pa  u ljudima.  Amerika je prva država koja je pokrenula ovo pitanje zahtevajući da čipuje svoje građane, sa obrazloženjem da je  to u medicinske svrhe, ne bi li pratili pacijente i bili upućeni u njihovo zdravlje...  Britanski naučnici su stvorili implante – senzor koji prati zdravlje ljudi, može da prepozna bolest, da praćenjem pokreta tela uoči simptome moždanog udara. Međutim, pored toga što su naveli da ovi skoro pa neprimetni senzori mogu da se ugrade na odeću ili nakit, postoji mogućnost da se u vidu implanta ubace u čoveka.
Sve više se govori i piše o čipovanju ljudi. Pored toga što se kao glavni prioritet pominje zdravlje ljudi, pominje se i  da ljudi koji spadaju u kategorijiu rizičnih i opasnih po društvo treba da imaju implant u sebi, ne bi li bili praćeni od strane nadležnih. U svemu tome se javlja  pitanje: da li će se ljudima nametnuti da zbog „preventive i kontrolisanja zdravstenog stanja“ prihvate ugradnju implanta, a samim tim se uspostavlja globalna kontrola nad ljudima i krši njihova privatnost. Istina je donekle, da je privatnost mnogima uveliko narušena, samom ekspanzijom interneta, socijalnih mreža i raznim uređajima koje moderno doba nudi. Nedavno sam pročitala članak koji me je, moram priznati, iznenadio. Naime, zamislite situaciju da se posle napornog dana ušuškate pored svoje voljene osobe ispred modernog „pametnog“ televizora. Roletna su spuštena, vi ste potpuno sami, a tamo negde, daleko upravo vi se nalazite na ogromnom ekranu koji posmatra čitav tim ljudi i prosto – beleže. Beleže vašu reakciju na određen televizijski program, posmatraju šta najviše volite da gledate, ne bi li znali šta dalje da vam ponude... tu se govori o instaliranju malene kamere  u sam ekran, potpuno neupadljive. Putem interneta negde  daleko  dobijaju sve moguće informacije o tome šta vi gledate. Ovde nije samo stvar u televizijskim kanalima, u ovom slučaju mogu da vide koju odeću nosite, kako izgleda vaš stan, šta jedete... Prosto ovo zvuči kao san neke marketiške agencije, a noćna mora svakog čoveka! Jedan britanski bloger je pisao o tome da smart televizor koji njegova porodica poseduje šalje informacije o navikama u gledanju televizije. Oglasio se predstavnik za medije jedne ugledne kompanije koji je istakao da je privatnost korisnika na prvom mestu i da ispituju ovaj slučaj... Da li se nešto već uveliko dešava?
Ono što svakako prestaje da bude teorija zavere,  već scenarijo naučno-fantastičnog filma pretočen u realan život je i priča o implantima u ljudskom telu, malenom čipu putem kojeg može da se prati čovek, a možda će  jednog dana tako moći i da se kontrolišu njegovi postupci.  Koliko je tehnologija razvijena  mi ne možemo znati.  Govori se o tome da je decenijama u napred u odnosu na ono što se nama pokazuje. Međutim razvojem tehnologije, menja se svest ljudi. Brojne tehnološke inovacije prati rast kriminala i sve gorih ljudskih postupaka, čovek se udaljava od drugih, od Boga, od samog sebe. „Ljubav je najjače oružje koje postoji, nema te sile i tog oružja koje će moći protiv ljubavi da se bori, sve se tu ruši”, govorio je otac Tadej, veliki duhovnik. Zavolela sam ga čitajući njegove besede, zatim sam pogledala video snimak gde on govori o čipovanju i savetuje nas. On je otvoreno govorio o ovome. Kaziovao je da je to žig zveri. Ovim „pečatiranjem“ naš život bi prestao da bude naš. Zauvek postajemo deo sistema.  Na Twitter-u je čovek koji opširno može da nam kaže o ovome, a zove se Aleksandar Radunović.
Najava promene ličnih dokumenata i uvođenje novih ličnih karti, upravo sa čipom, naišlo je na negodovanje od strane javnosti, ali kao da su se strasti stišale i sada gotovo svi imaju upravo takvu ličnu kartu. Da li nam se takva priča smeši i kada je u pitanju čipovanje nas samih?
Decenijama u nazad nije bilo mobilnih telefona, a još koju deceniju u nazad nisu svi imali fiksni telefon. Ali i tada  ljudi su  putovali, išli na odmore, ekskurzije, slali pisma jedni drugima, održavali kontakt...  I tada su se ljudi upoznavali, zakazivali sastanke. Tada je voz bio ono što je danas avion, a tada, eto, nije bilo potrebe za globalnom kontrolom ljudi... Ili možda jeste? Kontrola ljudi, da li se to odnosi samo na lociranje u slučaju nekih, ni malo lepih situacija, da li se to odnosi na čovekovo zdravlje, ili na bukvalno kontrolisanje i praćenje pojedinca. Pored  loših ljudi, koji su među nama, postoje i dobri ljudi, koje nije potrebno kontrolisati, prosto ih pustiti da žive, rade, stvaraju... A ko uopšte određuje ili će određivati ko je dobar a ko loš? Da li će se u policijskim stanicama uskoro pojaviti posebni monitori, na kojima će svakog momenta   moći da se vidi gde je neko iz tog naselja, grada, države?
Ljudsko biće ima pravo na svoj život, da sam bira kako će da živi. Pre svega ima pravo na privatnost, da sam odlučuje i rasuđuje. Da li će neko pominjati da je „planeta prenaseljena“ i da je zato potrebna ugradnja čipa,  ja ipak mislim da je sve veći broj siromašnih i gladnih, da njima treba dati hranu, obezbediti uslove da žive pristojno  jer  tim ljudima nikakav čip nije potreban. Da li će neko govoriti o tome da će čipovanjem ljudi, stvaranjem opšte kontrole, suzbiti kriminal, otmice, pedofiliju, narkomaniju – neće na ovaj način,  ali hoće ako uđu u srž  problema.
Protiv sam čipovanja ljudi. To nije rešenje za loše stvari koje se dešavaju.  Prosto sumnjam da neko time  želi da stvori harmonično društvo, svojevrstan „raj na zemlji“.  Savršenstvo  ne postoji, savršenstvo  ne može  stvoriti čovek, a svakako, samo saznanje da ste konstantno u rijaliti programu, ovog puta zvanom život, ne zvuči ni malo savršeno!
Xoxo SA

RECI NE

Stigao nam je decembar,  na čijem se početku obeležava jedan dan, a to je Svetski dan borbe protiv side, dan kada se daje podrška ljudima koji su HIV pozitivni.  Koliko god je internet preplavljen informacijama o ovom opakom virusu, toliko se ne radi na edukaciji ljudi u stvarnom, a ne virtuelnom životu.  Ne volim razne „teorije zavere“, mnogobrojne priče vezane za bilo šta, upravo vezane i za nastanak ovog virusa koji napada čovekov imunološki sistem, a krajnji sindrom je sida, za sada, na žalost, neizlečiva bolest...  Neko je napisao da priroda ne može biti toliko surova da stvori ovakav virus, u priči da je ovo zlo nastalo od čovekove ruke. Na žalost, njegovo postojanje je naša surova realnost, surova stvarnost onih koji se bore protiv njega. Ove godine do početka novembra u Srbiji je otkriveno 109 zaraženih HIV virusom, Stopa testiranja u Srbiji iznosi svega jedan odsto, a zvanična statistika je registrovala 1.600 HIV pozitivnih osoba. Ovaj broj bi, prema procenama stručnjaka  mogao da se kreće između 2.500 i 5.500. U svetu je, prema podacima Ujedinjenih nacija, krajem 2012. sa HIV-om živelo 35,3 miliona osoba, što je za 18 odsto više u odnosu na 2001. godinu. Da li vam OVE BROJKE nešto znače? To ipak nisu samo brojke, to su ljudi, različiti ljudi, pojedinci , raznih profesija, siromašni i bogati, dobri i loši, različitih opredeljenja, shvatanja… Prosto niko NE SME  da razmišlja: “to se meni ne može desiti”.

Mnogo predrasuda vlada da se ovim virusom mogu inficirati samo narkomani i osobe sumnjivog morala. Oni jesu u rizičnoj kategoriji, upravo zbog načina svog života. Sigurna sam da znate kako se prenosi virus HIVa, ali nije na odmet da se to pomene i da se STALNO POMINJE- razmenom  telesnih tečnosti koje su luče u polnim organima muškarca i žena tokom seksualnog odnosa, kao i putem krvi i mleka iz dojke. Ukoliko virus prodre u krvotok  dolazi do zaraze, a najmanja ogrebotina na polnom organu, anusu ili usni to može izazvati! Takođe i upotrebom igala i špriceva koje je pre toga koristila inficirana osoba.  Droga je veliko zlo, ali snagom svoje volje, podrškom najdražih čovek može da se oslobodi ovog zla, ali jedno zlo se drugom uvek raduje…

Šta je sa ljudima koji nisu u toj rizičnoj kategoriji? Devojka  koja je iza sebe imala tri duge veze, želeći da se ostvari kao supruga, majka,  obolela je od side. Nije znala da je njen poslednji partner bio promiskuitetan, da je varao.  Mladić, homoseksualnog opredeljenja, koji je u svojim vezama želeo da se ostvari i pronađe partnera,  oboleo je od  ove opake bolesti iz istog razloga…  Dvadesetogodišnjak, koji se izgubio na svom životnom putu i upao u svet droge inficirao se preko igle…  Ostvarena devojka, verena, spremna da sa svojim  budućim suprugom stekne porodicu saznala je da je HIV pozitivna. Pitala se kako, kako to njoj da se desi kad nigde nije pogrešila. Prisećala se svega iz svog života, svih mogućih situacija.  Setila se mladića sa kojim je provela JEDNU noć, nekoliko godina pre.  Prvo što je pomislila je “Nemoguće, to je bilo godinama u nazad”. Pokušavala je da ga pronađe. Saznala je da je umro od side pre nekoliko godina. Zato što je sa svojim verenikom koristila prezervativ on nije bio zaražen. Ovo su, na žalost, tek neke OD MNOGIH PRIČA! 

HIV pozitivna osoba je osoba zaražena virusom HIV, a kod osobe obolele od side je virus HIV-a došao do poslednje faze nakon koje nastupa smrt. Ako je neka osoba zaražena HIV-om, to znači da je ona HIV pozitivna, ali to ne znači da ona ima sidu.  Virus može da “miruje” godinama… na žalost, može da se dogodi  ono najgore.  

Mnogo se govori,  a malo se kaže. Medicina je napredovala, lekovi sprečavaju da inficirani ovim virusom dobiju sidu, ali ovi ljudi proživljavaju agoniju.  Primorani su na ćutanje, iako bi njihova priča sprečila da se to nekom dogodi. U strahu su i diskriminisani. Čak i onda kad ih virus savlada, nazivaju ih  raznim ružnim imenima  poput „sidaš“!  Često čuju, pročitaju o ljudima koji su izgubili ovu bitku. Tada gube snagu da se bore!

Svako ima pravo a pogreši, ali dogodi se greška koja se ne može ispraviti ni osmehom ni rečima ni novcem. Svako ima pravo da voli, ali desi se da osoba ne spozna kakav je zapravo ona ili onaj kom veruje. Svako ima pravo da živi, ali dogodi se nešto  loše što stane ispred njih. ALI , DA, svako ima pravo da živi, dozvolimo tim ljudima da govore, da svojom pričom pomognu drugima, a pomozimo i mi njima u njihovoj borbi! Pomenuh na početku ovog pisanja 21. vek…  21. vek sam sa sobom nosi priču o prihvatanju, toleranciji, razgovoru… Zašto to niko ne radi? Zašto je bitnije kako se neka javna ličnost našminkala, šta je neko izjavio… Uvek se u narodu govorilo “Bolje sprečiti nego lečiti”. Potrebno je što više  edukacije, predavanja po školama, više priče u medijima.

Dragi moji, ne dozvolite da vam tek sat vremena strasti, one “fatalne privlačnosti” ugrozi egzistenciju, uništi sve u šta ste verovali i šta ste želeli! Budite obazrivi. Nije sramota otići do najbliže apoteke i kupiti prezervative.  Imajte na umu da HIV pozitivna osoba nije ništa drugačija, neretko čak i ne zna da je HIV pozitivna! Recite NE bilo kakvoj obmani vašeg uma! Recite NE drogi! Kasno je tek onda kad se ono najgore dogodi!

 Ukoliko sumnjaš – budi hrabar da se testiraš. U mnogim gradovima, brojnim institucijama, testiranje na HIV je besplatno.

SA

Budi hrabra, najhrabrija!

Juce, 25. novembra  obeležen je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.  Ovakvi dani nas podsete da živimo u ni malo bezbednom svetu, da su mnogima uskraćena čak i ona najosnovnija prava – da vole, da biraju. Devojka koja u svojoj porodici ne nailazi na podršku i razumevanje, primorana da živi po određenim pravilima, da se ne bi dogodila „bruka i sramota“  živi u strahu i neverici, a takvih slučajeva je mnogo... Mnogo je na žalost i žena koje prolaze kroz fizičko i psihičko zlostavljanje od strane svog supruga, a ćute. Srešćete ih na ulici, ni malo nisu drugačije od drugih žena, ponekad nasmejane, često zamišljene, samo one znaju kako im je.  Uvek se govorilo da je muškarac glava kuće, a žena vrat. Žena je ta koja, čime god se bavila, mora biti dobra domaćica u svom domu, ali ne u smislu da se povinuje, već da zajedno sa svojim suprugom čini svaki njihov dan lepšim, da zajedno brinu o svom potomstvu i usmere ih na pravi put. Čuveni Napoleon  je  rekao „Lepa žena sviđa se očima, dobra žena sviđa se srcu - jedna je dragulj, druga riznica“. Na žalost, neki  muškarci ne vide kakvo blago imaju pored sebe. Dan koji se obeležavao prošlog ponedeljka   podsetio  nas je  na to, a to se ne sme zanemariti i svakog dana se mora misliti o tome i raditi na tom teškom pitanju!  Naime, u Srbiji, u toku prošle godine preko  devet hiljada žena i dece bili su žrtve porodičnog nasilja. Prošle godine ubijeno je 32 žene, a tokom proteklih devet meseci  40! Tokom 2012. godine  samo su dve osobe kažnjene zatvorskom kaznom od dve do pet godina zbog nasilja nad ženama... 80% žrtava silovanja odustaje od gonjenja silovatelja... Ovo su  podaci koji su zvanični,  one „zvanične brojke“  uključene u  nasilje nad ženama, a  kao što sam rekla na početku, mnogo žena ćuti!  Ćute čak i mlade devojke koje su u vezi, koje trpe bes i agresivnost svog momka! Zar devojka ne pomisli na to da ako je udari dok su u vezi, ma samo jednom, a tek  ako  je tuče,  on se NEĆE „popraviti“ u braku!  Ne tražite problem u  SEBI  već  u NJEMU!!!

Retko koja žena će skupiti hrabrosti i reći DOSTA! Zbog mnogobrojnih razloga, sa svojom decom, ostaju uz nasilnika i trpe najgore zlostavljanje! Mnoge od njih žive u svakodnevnom strahu, ne nalazeći izlaz iz teške situacije. Nemaju kome da se obrate. Plaše se za svoj život, pre svega plaše se za svoje dete! U jednoj sigurnoj kući sam razgovarala sa majkom i detetom, oboje su bili  žrtve nasilja u porodici. Taj maleni dečak imao je modrice na licu koje je zadobio od svog oca!!! Taj maleni dečak nije uradio ništa da bi se onaj koji mu je podario život tako zverski okomio na njega i njegovu majku, svoju suprugu!!! To je bilo pre nekoliko godina... Pitam se koliko se ovo često dešava, u drugim porodicama, a da se ne zna!!!

Mnoge žene koje su bile fizički zlostavljane, takođe su bile i emotivno zlostavljane: konstantno kritikovane, ponižavane... Kako ona postaje sve slabija fizički i psihički, nasilnik postaje sve jači i suroviji! Žena, vođena svojim osećanjima, verom u svoju  ljubav, veoma često ne prepoznaje te prve „simptome“ da pored sebe ima osobu koja će joj učiniti nažao... Ignoriše one znakove koji se ogledaju prvo u njegovoj vulgarnosti dok je naziva ružnim imenima, govori da je nesposobna, ne oseća sa njegove strane ljubav i poštovanje, a misli da je sve to neka prolazna faza koja se, eto, prosto dogodila. Neretko se desi i onaj „miran“ period, potraje i mesecima, al nasilnik nastavi i postaje gori. Kao što ne možete prepoznati zlostavljanu ženu, tako ne možete ni prepoznati onog koji zlostavlja. To može biti čovek u vašoj blizini, na izgled vedar i nasmejan, uspešan u svom poslu, ali i u tom slučaju on je zao i prek... Zar je moguće da neko svoje frustracije, komplekse, „leči“ na bespomoćnoj ženi!!! O da, na žalost – veoma je moguće!

Nadam se da će naša zemlja pronaći način da se ovome, malo je reći problemu,  stane na put!  Verujem da mimo politike, raznih previranja vezano za delovanje određenih političkih partija, ipak svaka politička partija, svaka vlast,  polazi od toga da je porodica temelj društva. U šta da verujemo, kakvom napretku da se nadamo, pored priča sve većeg brojeg žena koje su prošle najgora maltretiranja od strane svog supruga?! Pročitala sam ispovest jedne zlostavljane žene koja je napisala da su joj modrice i rane na telu zarasle, da su nestale, ali da će one rane na duši zauvek ostati... U slučaju bilo koje vrste uznemiravanja, nasilja, logično je da se pozove policija. Zlostavljanu ženu će obeshrabriti to što će biti pozvana da dođe lično i napiše prijavu ili da usmenu izjavu koja će ući u zapisnik. Prosto, to je neophodno da bi se protiv nasilnika mogle preduzeti određene mere! Zar je lakše trpeti konstantno zlostavljanje, zar je lakše živeti u strahu, u agoniji koja ne prestaje nego rešiti da se tome stane na put! Ne mogu ni zamisliti kako je tim jadnim ženama! Nisam se u svom životu suočila sa zlostavljanjem  bilo koje vrste. Udala sam se za čoveka kog sam birala, kao što je i on birao mene i koga  obožavam, koji je divan prema meni i svakim novim danom me čini sve srećnijom... to je ono što želim svakoj ženi! Na žalost životni put je mnoge od njih odveo kod pogrešnog čoveka, a svaku ženu koja čita ovo, a prepoznaje se, živi u strahu, zamolila bih da u sebi pronađe hrabrost, da shvati da NIKO NE SME da ugrožava njen život, da je tuče, maltretira, govori ružne reči, naziva ružnim imenima, da ne gubi veru, da uzme telefon i pozove 192! DA PRIJAVI NASILNIKA!

Ima li u ovoj priči mesta za ljubav? Naime devojka po imenu Huda, iz Saudijske Arabije, ilegalno je prešla granicu i otišla u Jemen, ne bi li se udala za čoveka kog  voli. Pobegla je od svoje porodice koja se protivila njihovoj ljubavi, pobegla je iz svoje zemlje. Privedena je, sudiće joj se za nelegalan ulazak u Jemen. Iz straha da će je vratiti nazad, odbila je advokate svoje matične države, a zastupaće je advokat jemenske nevladine organizacije. Obe države i Saudijska Arabija i Jemen važe za konzervativne, što nije sprečilo mnoge ljude upravo iz ovih država da sa slikama ovog zaljubljenog para protestuju tražeći pravdu za njih dvoje – za njihovu ljubav! Oglasile su se brojne organizacije za ljudska prava, a strah ove mlade devojke su osuda i gnev njene porodice, u slučaju povratka... Sledeće saslušanje zakazano je za 1. decembar…

Ima divnih, predivnih muškaraca. Oni prinčevi o kojima smo sanjale još kao male, da ćemo jednog dana biti njihove princeze, kraljice, a da će oni biti uvek tu za nas. To se i dogodi. Postoje i oni, za koje ne mogu naći reč kako bih ih nazvala, koji ne poštuju ništa, koji su toliko jadni, koji su toliki slabići da će se istresati na bespomoćnoj ženi, na nedužnoj deci. Molila bih žene da NE TRPE NASILJE, da budu HRABRE, DA BUDU NAJHRABRIJE, da se obrate nadležnima, jer njenom slabošću nasilnik se hrani.

NE ĆUTI, BUDI HRABRA!

SA

Pomozimo Uni!

Na samom početku ne bih dužila, zamolila bih sve ljude dobre volje da pošalju SMS na 2205. Malena Una Savić boluje od leukemije i  za transplantaciju koštane srži je potrebno mnogo novca.  Una je bila jedno veselo i nasmejano dete, a onda se razbolela… Sada proživljava veoma teške trenutke, pita svoju majku hoće li ikada ozdraviti jer više ne može da podnese bolove.  Pomozimo da spasimo život ove malene devojčice!

Danas, 20. novembra  se obeležava Svetski dan deteta, dan kada posebno treba da se skrene pažnja javnosti na obaveze društva prema deci i na mnoge probleme sa kojima se deca suočavaju, da svaki dan bude posvećen upravo njima.

Pored svega što se dešava u našoj zemlji i okruženju, prosto NE MOGU DA POVERUJEM da je glavna tema na gotovo svim portalima protekle nedelje bila jedna moja koleginica i neke njene sms poruke. Sledeća udarna tema je bila da su se dve moje koleginice pojavile u dve iste haljine: jedna ranije – druga kasnije. Onda se upoređuje kojoj haljina bolje stoji, slede “takmičenja”  i nadmetanja u komentarima.  Tu su i druge stvari, ako se jedna pevačica ofarbala u plavo odmah „pršte “ vesti kako je kao neka druga... Ako je stavila ruku na čelo, odmah je „iskopirala neku drugu“... Pa čuvena Merlin Monro se pre mnogo godina , kao i mnoge holivudske dive, slikala  sa rukom na čelu i da li je to bila UDARNA VEST?!  Šta je sa ljudima?! Koliko je to nevažno, spram mnogo važnijih stvari!  Po meni najbitnijia  tema proteklih nedelja je upravo pomoć maloj Uni. I sama sam na svojoj FaceBook i Twitter stranici pozvala ljude da pomognu. Pošto poruka ne može da se pošalje iz inostranstva postoji devizni račun na koji može da se uplati novac. Mnogo njih mi se javilo. Rekli su da posle priče koju su preneli mediji a u vezi male Tijane ne pada im na pamet da pomognu. Ljudima sam odgovorila da se kao prvo ne zna ko je šta uradio, da mi nismo tu da sudimo već da pomognemo u skladu sa svojim mogućnostima. Napomenula sam da ni sama ne želim da verujem u te svakojake priče, prosto treba pomoći onome kome je pomoć potrebna i to treba uraditi od srca, u nadi, U VERI, da će sve biti dobro. To su momenti kada je svako pitanje suvišno.

Moj protekli vikend bio  je zaista uspešan, ponovo ispred mene ta predivna lica mojih dragih obožavlaca koji su mi ovog puta dali preko potrebnu snagu, jer sam u petak nastupila u Zagrebu sa temperaturom 37,6. Veliki sam profesionalac, ne pada mi na pamet da otkažem  unapred zakazan nastup, iako svesna da sam promukla i malaksala. Publika u Zagrebu je bila fantastična, razigrana, nasmejana, prosto VESELA. Po završetku nastupa nisam se osećala dobro, izvinula sam im se  ukoliko mi je glas bio drugačiji, promukao, i  rekla  da sam spremna da UVEK ispoštujem svoju publiku. Na sve to naišla sam na dugačak aplauz i bila pozvana na bis. Dali su mi neizmernu snagu. Sve je prošlo bez ikakvog skandala, spekulacija, objava…  Prosto je sve prošlo lepo.  Posle nastupa u hotel je došla hitna pomoć, dobila sam injekcije. Dan kasnije bila sam u prelepom Beču, nikada neću reći da sam ODRADILA  nastup, već sam pevala iz duše svojoj publici, koja je došla zbog mene, a ja sam DUŽNA da ih ispoštujem. Posle toga sam se vratila svojoj kući, prinuđena da radim ono što mi moj temperament prosto ne dozvoljava – da mirujem, ali pod utiscima svih tih vedrih i nasmejanih lica u publici koje sam morala da ispoštujem jer su došli zbog mene.

Ono što  hoću da kažem je da želim da vidim Unino nasmejano lice. Da, ozdravi, da nastavi svoj život…  da jednog dana izlazi i provodi se sa svojim vršnjacima, da se bavi onim čime bude želela, da bude ponos svojih najbližih. Ali  ljudi su prestali da veruju da nekome mogu da pomognu. Ponoviću da sve što radim – radim iz srca. Tijana je na žalost izgubila bitku, to je ono što je istina i što je tužno. Šta se dešavalo dalje, sa novcem, to nije naše pitanje, ne treba da tražimo odgovore. Kao što sam već napomenula JESAM iznela svoje mišljenje da ne želim da verujem u raznorazne priče oko novca kada je jedno maleno srce prestalo da kuca! Posle toga ništa nije bitno…

Una Savić je rođena 22. maja 2011. godine. 2013. godine Uni  je ustanovljena leukemija. Njenim najbližima tog  trenutka sve ostalo, svi svakodnevni problemi su zaboravljeni, postali su smešni naspram strašnog bola i neverice koji su ih pogodili. Ima tek dve godine i njen organizam se bori protiv opake bolesti! Ona ima starijeg brata Miloša kojem nedostaje njen osmeh, a uživa da vreme provodi sa njom, da se igra sa svojom sestricom…  Da li je bitnije analizirati kojoj ženi bolje stoji jedna haljina! Svi mi volimo lepe stvari, ali haljina je KRPA koja ima cenu, a ŽIVOT NEMA CENU! Da li je bitnije raspravljati o frizurama, stajlinzima, nego POMOĆI DA SE SPASI JEDAN ŽIVOT! Svesna sam da živimo u teškim vremenima, i da je ono malo za nekog mnogo, ali mislim da svako ko želi može da pomogne ovom malenom detetu, ovoj prekrasnoj devojčici, da se njoj i njenim najmilijima vrati osmeh na lice! Ne postavljajmo pitanja onda kada se život odbrojava!

Zaboravite na rijaliti programe, serije, skandale, tračeve. Pošaljite prazan SMS na 2205!

POMOZIMO OVOM ANĐELU, POMOZIMO UNI!

SA