среда, 25. јун 2014.

U zdravom telu zdrav duh



Zdravlje je najveće bogatstvo! Često to zaboravimo, a ne bismo smeli. Nikako ne bismo smeli! Kada bi nekome trebalo da poželimo nešto za rođendan, verski praznik, Novu godinu, ili bilo kojim drugim povodom, znamo da istaknemo:  “Najpre dobro zdravlje,  pa onda…”    Čim lepe  želje uputimo,  odmah zaboravimo na suštinu. Istina, ne svi. Ali velika većina. Znači li to onda da lepe želje nisu bile dovoljno iskrene, već da su izrečene reda radi?! To što drugima poželimo moramo najpre da primenimo na sebi, da dobro zdravlje, kako fizičko tako i ono mentalno poželimo samima sebi, da bi želje upućene drugom bile iskrenije, snažnije, uverljivije. I ne samo da poželimo, već da učinimo nešto konkretno što će dati doprinos sopstvenom boljitku, da radimo na sebi da bi bili zdraviji, i fizički i mentalno. Ovih dana sam nekoliko puta ponovila kako primećujem da zavidna fizička forma smeta nekim dežurnim hejterima, jednako kako im je ranije smetalo kada sam imala obline, kada sam bila plava, brineta, kada sam imala dužu, ili još kraću kosu nego što je sada. Već sam rekla, ali mi nije teško da ponovom: Dragi moji hejteri, kada bih ja svoje vreme i planove organizovala tako da udovoljim vama, plašim se da bih vremenom više zaličila na vas, nego što bih postala bolja. A to mi svakako nije cilj. Želim da budem bolja i na tome radim. Radim na sebi zbog sebe same i sopstvenog zadovoljstva, što i vama toplo preporučujem. Nema ničeg plemenitog u tome da budeš superioran nad nekim drugim. Prava uzvišenost jeste u tome da budeš nadmoćan nad svojim bivšim ja. Smeta vam moj biceps? Žao mi je. Moj je i fantastično se osećam kada stegnem ruku, a moj biceps zablista u punom sjaju. Plašim se da vama više smeta to što se ja fantastično osećam, nego to kako izgleda moj biceps. Da budem preciznija, vama smeta kada se bilo ko fantastično oseća. Smeta vam pozitivna energija, jer se kao svoji na svome osećate okruženi isključivo negativnom. Ne beži đavo zalud baš od krsta.
Fizičko je bitno, ali je duhovno svakako važnije. Kad smo već kod toga, primećujem da nije malo onih koji prate i moj duhovni razvoj. I ne samo da prate, već za moje posete manastirima imaju svoje “svevišnje” objašnjenje. Misle da bolje znaju od mene same, pa čak i od Boga.
Ne zameram. Opraštam. Hrišćanski je praštati. Ako je važnije baviti se mnome, nego učiniti nešto konkretno u smislu nadgradnje sopstvenog duha, onda ne znam šta bih rekla. Za njih ne znam, ali za sebe znam da ću nastaviti duhovno da se uzdižem. Da ću i dalje da učim od onih koji više znaju, da ću primenjivati stečeno znanje i sve mudrosti koje upijem.
Često se setim velikih misli koje je za života kazivao i propagirao blaženopočivši Patrijarh Pavle. Umeo je da nas opomene: “Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi nepostanemo neljudi. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.”
Toliko od mene za sada, odoh da nastavim da u zdravom telu negujem zdrav duh.
Seka

среда, 18. јун 2014.

Kada ljubav boli



Svi se sećamo užasnog događaja kada je 12. novembra 2012. godine Darijan Musić  ubio svoju devojku Vladislavu Červenko. Osuđen je na 35 godina zatvora.  Svi su bili u šoku kada je objavljeno da je novosadski Apelacioni sud poništio presudu i postupak protiv njega vratio na početak zbog, kako su naveli, nepravilnosti u proceduri. Juče je objavljeno da je Musić osuđen na 40 godina zatvora.
Ta nova procedura je donela i neke nove činjenice. Rekli su da je ovaj dvadesetsedmogodišnjak, koji je na smrt pretukao svoju devojku, po nalazu veštaka neuropsihijatra natprosečno inteligentan i da ne pati od duševnih poremećaja.  Nije zavisnik ni od alkohola ni od droge.  Pravni zastupnici porodice Červenko u završnim rečima su istakli da kod Musića nema kajanja, iskrenosti, i da pričajući šta je uradio optužuje druge.
On je počinio svirepo ubistvo. Vladislava je zadobila više od pedeset udaraca, njena smrt nije bila momentalna. Trpela je strahovite bolove, nije mogla da pozove pomoć. Preminula je posle deset minuta u mukama, zbog gubitka krvi.  Koliko je on bio pri sebi govori i to da se posle ovog užasnog postupka  ponašao vrlo svrsishodno, otišao je da proveri da li je sigurnosna kamera nešto snimila, a pripremio je i ruksak za bekstvo. Uhapšen je u okolini Novog Pazara, dok je pokušao da pobegne u Crnu Goru. Na suđenju se branio time da se ne seća svog postupka, za šta je dokazano da nema nikakvog medicinskog osnova i opravdanja, jer se odlično seća svega u životu što je doživeo. Veštaci su utvrdili da je on labilna ličnost, sa obeležjima narcisoidnosti, impulsivnosti i senzitivnosti, zbog čega ima nizak prag tolerancije na frustracije, unutrašnju napetost, kao i sklonost da se pasivno prepušta svojim raspoloženjima. Nije prisustvovao izricanju presude.
Darijan Musić je osuđen jer je počinio užasan zločin, pravda je zadovoljena, ali to ne može da izbriše ono što je on uradio, to ne može da zaleči rane Vladislavinim najmilijima, njenoj porodici, koju je on zavio u crno.
Kako prepoznati nekog novog Darijana Musića? Već sam pisala na ovu temu, i opet ću i opet, pre svega za sve one devojke i žene koje trpe zlostavljanje u vezi i u braku, koje su maltretirane psihički i fizički, a o tome ćute! Nasilnik ostaje nasilnik! On se neće promeniti. Jednom je podigao ton na tebe, jednom te je udario – opet će. Mnoge žene misle da se to eto jednom desilo i da se više neće ponoviti, a onda vremenom upadnu u začarani krug, žive život u strahu sa do juče voljenim čovekom.  Prvo i osnovno, žena ne sme da krivi sebe što je momak ili suprug udario! Naravno da kad upozna čoveka ne može da zna da se u njemu krije nasilnik. U samom početku ni po čemu se neće razlikovati od drugih. Biće ljubazan, trudiće se da ostavi lep utisak skromne i strpljive osobe. Čak se na njemu neće primetiti nikakva nervoza. Onda počinju stvari da se menjaju. Neobično i burno će reagovati u sasvim običnoj situaciji. Kada vas prihvati „svojim vlasništvom“, posle izvesnog vremena veze ili posle stupanja u brak, pokazaće svoje pravo lice. Jednom će otkriti nasilnika u sebi, jednom će pokazati svoje pravo lice, i svakog narednog dana sve više i više. Doći će i ti neki mirni periodi, oni kada žena pomisli da se konačno sredio, da se loši postupci sa njegove strane više neće ponoviti, ali naprotiv, to je samo ono zatišje pred buru. Tako vreme prođe, žena uvidi da se udaljila od svojih najbližiih, od svojih prijatelja, a nasilniku je upravo to i cilj – da ženu udalji od svih. Konstantno će je vređati, nazivati ružnim imenima. Sve krene sa onim „ti si nesposobna“, preko  „gde bi ti bez mene bila“, a onda usledi fizički prestup...
Mesec  maj ove godine obeležila je serija zločina nad ženama. Njih pet je izgubilo život. Na izuzetno velik problem nasilja nad ženama obraća se malo pažnje, a na žalost, broj žena, žrtava ubistva raste. Prošle godine ubijeno je 28 žena, u ovoj već do maja ima 24 žrtve. Sigurnoj kući svake godine za pomoć se obrati tri do četiri hiljade žena i tako je već nekoliko godina. U ovoj godini 42 žene su rekle da bi bile ubijene da se nisu obratile za pomoć.
Ponovo bih zamolila žene da ne trpe nasilnika. Ukoliko trpe bilo kakav oblik nasilja od strane svog momka ili supruga MORAJU da  ga prijave nadležnim organima. NE SMEJU da ignorišu maltretiranje, da pomišljaju da su zbog nečeg krive pa to zaslužuju – NIKAKO! Prvo se desi šamar, nasilnik se neće zaustaviti na tome!
Seka

среда, 11. јун 2014.

Kakve su ti misli takav ti je život



Miris lipe, taj opojni miris lipe, pored mene dragi ljudi i jedan trenutak, tako običan trenutak u jednom danu. Prosto uzdah i pogled, momenat neke slatke nostalgije. Mirisi u vazduhu nas vrate u prošlost, prosto sete na neke dane koji su iza nas. Ume čovek da zaboravi loše, a tako dobro ume da pamti sve ono što je lepo, samo treba da se potrudi, da pronađe mir u svojoj duši, blagostanje. Ali  ljudi kao ljudi, uvek će neko nešto da nam zameri.  Dozvoliće sebi da govore o drugima, ne trudeći se da rade na sebi. Lutaće, tražiće put koji je upravo pred njima, ali biće slepi da ga vide.   „Moramo od srca sve oprostiti. Unutrašnji mir ne može da se sačuva dokle god naša savest nešto izobličava. Moramo umiriti savest. Treba svima oprostiti od srca“, govorio je otac Tadej, čovek koji je svoj život posvetio trudeći se da ljudi steknu najveće bogatsvo – mir u duši. Oni koji su imali tu sreću da ga upoznaju govore o njemu sa velikim poštovanjem. Bio je to jedan izuzetan čovek,  mudar i staložen. Kretao se među ljudima, govorio im i savetovao ih. Još kao dete otpočeo je bitku sa životom, naime oboleo je od bolesti pluća. Lekari su mu prognozirali  tek par godina života,  ali vođen svojom verom kao veoma mlad on se zamonašio. Izborio je svoju bitku i život posvetio drugim ljudima, trudeći se da ih uputi, usmeri na pravi put.
Nisam imala sreću da upoznam ovog velikog duhovnika. Upokojio se 2003. godine, sahrajen je u dvorištu manastira Vitovnica. Po njegovim besedama nastalo je mnogo knjiga. Više puta sam pročitala knjigu „Kakve su ti misli takav ti je  život“, koja mi se prosto sama vrati u ruke, rado je čitam iznova, gotovo svakog dana. U toj knjizi on govori o ljudima, kako da se ophode prema sebi, prema svojim najbližima, prema životu koji žive. Ljudi stalno lutaju tražeći smisao, svrhu postojanja. Istina je da je sreća u nama samima, svako je doživljava na svoj način, ali iznad te sreće čovek se suočava sa nemirom, sa brigama. „Treba da se opustiš. Ne uzimaj previše na sebe brige ovog sveta, već čuvaj svoj mir i živi sa Bogom. Neka ide kako ide“, govorio je otac Tadej.
Njegove reči koje sam pročitala bile su mi oslonac. Ljudi oko mene su primetili da sam drugačija, pozitivnija. Pre nekoliko meseci sam prvi put otišla u manastir Vitovnica. Tamo me je dočekao iguman manastira, otac Pimen. Prepoznao me je i dočekao sa srdačnim osmehom na licu. Provela sam ceo dan u tom manastiru, sedela sam u dvorištu, pod lozom, u miru i tišini. Poslužili su me kafom i hladnom izvorskom vodom. Dugo sam razgovarala sa ocem Pimenom, pričao mi je ocu Tadeju, o njegovom životu, o njegovim delima, o njegovom trudu da ljude usmeri i vrati duhovnom životu. Odveo me je na grob oca Tadeja. Tu sam zasadila karanfil. Sedam dana potom sam ponovo došla i bila sam više nego srećna kada sam videla da karanfil raste i cveta. Ispod manastira teče reka Vitovnica koja deli istoimeno selo, tako da na jednoj njeni obali ostaje seosko groblje i tek nekoliko kuća, ostaci nekadašnjih vodenica i valjerica. Tako je  predivan  osećaj otići tamo, opustiti se, odvojiti jedan dan za lepotu koju nam je priroda dala, prosto nacrtala.  Između dva visoka brda na desnoj obali ove reke smelo stoji  manastir gde je otac Tadej po svojoj želji bio iguman od 1962. godine. Još kao dečak imao je želju da služi Bogu, veri i crkvi, kao i ljudima u svom rodnom mestu. Bio je uvek spreman da svakog sasluša i da svakom pomogne. Voleo je ljude, verovao je ljudima, uzdao se u ljude.
  Ne lutajmo mislima i ne gledajmo šta drugi rade, nego gledajmo šta mi radimo, šta od nas proizilazi, da li tešimo ili osuđujemo, da li praštamo ili volimo”, govorio je on. Za one koji u momentu oslabe, koji se prepuste prosto nepotrebnim razmišlajnima , on je govorio: “Misli su poput ptica. Ne možemo im zabraniti da lete, ali je do nas da li ćemo im dozvoliti da slete i naprave gnezdo u našoj glavi”. Želeo je da usmeri ljude, da ne robuju tuđoj volji, da se oslone na sebe, ali da imaju na umu da vera pokreće čoveka, da je snaga upravo u veri, da ne gube snagu i da se ne odriču sebe ni drugih.
Istina je da je život postao brz. Istina je  i to da ljudi nikad nisu bili više povezani, a nikad otuđeniji, otac Tadej kao da je sve to predvideo, kao da je znao da će otuđenost stvoriti razdor među  nama. Mnogo je govorio o ljubavi, o toj izuzetnoj snazi koja nas veže: “Bez ljubavi nema života”. Da, ljubav pokreće svet. Na žalost uvek su tu oni ljudi koji osporavaju nečiji uspeh, koji prosto u svome gnevu ne žele dobro za onog koji pravim koracima korača kroz život. Duhovni otac  mi je  govorio  da ljudi treba da se mole za svoje neprijatelje,  baš kao što je govorio i otac Tadej: “Hteo čovek ne hteo, mora da se moli za neprijatelje i za one koji nas ne vole, koji su opterećeni zlim mislima prema nama. Moramo da se molimo da im poželimo svako dobro, jer hteli – ne hteli, oni moraju da se oslobode zla, kada uvide da ne mogu da ostvare svoje planove. Što god više zla žele nama, Bog nam daje više dobra. Nama se vraća ono što mi želimo bližnjem”. Naučila sam da su zle misli poput virusa. Prosto uđu u krv i truju čoveka.  Takve misli ga čine i slepim i nemim , ali zlim! Teraju ga da čini loše.
Zaista nije na nama da sudimo o drugima. Kamo sreće da obraćamo pažnju svi na svoje postupke. Ne treba osuđivati one koji u Boga ne veruju. Treba sa njima razgovarati, skrenuti im pažnju, usmeriti ih, ako ni tada ne vide pravi put treba ih prepustiti Gospodu , jer će  svi jednog dana odgovarati za svoja nedela. Mi nismo tu da sudimo, nego da širimo ljubav, da volimo.
Čitala sam knjige napisane po besedama izuzetnog čoveka oca Tadeja. Bila sam oduševljena njegovim likom i delom, time kako je uticao na ljude. Moj suprug je to video, za rođendan mi je poklonio sliku na kojoj je njegov portret i ta slika zauzima posebno mesto u našem domu, kao i u našem srcu.
Zastanite, osetite miris lipe u ovim toplim danima. Dobro nadvlada zlo, osmehnite se dragim ljudima, uputite im lepu reč. Bog je ljubav, ljubav je u nama, “Kada izgubiš nadu i pomoć ljudsku, potraži je od Boga samog i dobićeš je otkuda se nisi nadao ni zamišljao” .
Seka

среда, 04. јун 2014.

Moj heroj



Vreme je i svedok i sudija.  Istina prosto pronađe svoj put i potisne svaku laž. Živimo u vremenu kada se informacije brzo šire,  toliko brzo da ni sami ne stignemo da uvidimo da li je u pitanju istina ili laž. U sred poplava, velike katastrofe koja je zadesila našu zemlju, pričala se priča o mladiću koji neumorno učestvuje u spasavanju svojih sugrađana, koji ne zna ništa o svojoj ženi i dvogodišnjem sinu, koji je još kao dete ostao bez roditelja. Na njegovu priču, koju su preneli gotovo svi mediji, zaista niko nije ostao ravodušan. U tim izuzetno teškim danima ljudi se nisu bavili pitanjem da li on govori istinu, ali pošto se situacija malo smirila  odgovori su došli sami. Priča ovog mladog čoveka me je veoma rastužila,  kao i mnoge.  Nisam ni pomišljala da bilo ko može da zoupotrebi katastrofalnu situaciju u kojoj se našla naša zemlja, kao i nama susedne države. Sada kada je malo vremena prošlo oni koji su hteli da mu pomognu uhvatili su ga u njegovoj laži. Prvo je ispričao da je ženu i dete odveo na sigurno kod tasta. Pošto je voda nadolazila veoma brzo tast  ih je sklonio na krov kuće, zatim je otišao po ćebe. Kada se vratio nije ih zatekao tu. Ispričao je i da je „svojim očima gledao kako nestaju“. Pričao je kako ih je tražio po svim kolektivnim centrima. Bila je i informacija da su njegovi žena i dete pronađeni, „on je pobesneo pošto je informacija bila lažna“.  Ubrzo pošto je objavljeno da se vratio u svoj dom koji je uništen od poplave i da  njegova žena i sin još uvek nisu pronađeni, javnost je šokirala vest da je priveden  pošto je utvrđeno da nije oženjen i da nema dete. Sada mu je određen pritvor, preti mu zatvorska kazna, a uz sve ono što se pominje da je uradio tokom velike poplave u Obrenovcu sada se koristi reč NAVODNO.   On je priznao svoju laž, navodeći da se nadao da će od države dobiti kuću pošto je živeo kao podstanar.
Voda se i dalje povlači. Kolika je šteta zapravo tek će se tačno znati. Teški dani tek predstoje. Veliki broj  ljudi se i dalje nije vratio u svoje domove, a tamo ih ne čeka ništa dobro. U tih nekoliko dana  mnogo je uništeno. Zar će bilo ko ovu veoma tešku situaciju da iskoristi? Govorilo se o vlasnicima prodavnica koji su podigli cene, govorilo se o ljudima koji su pljačkali... nadali smo se da je to kraj čovekove izopačenosti u tim teškim danima, da bi se onda pojavila još jedna priča, priča čoveka koji je bukvalno do juče bio heroj nacije, a danas prevarant.
Mnogi se vode rečenicom „Cilj opravdava sredstvo“. Eto, kroz vreme pojedini su izmenili tek jednu reč pa je cela rečenica izgubila svoj smisao. Cilj ODREĐUJE sredstvo, što je  moralnije, ipak treba opravdati svoj cilj, čovek mora proceniti situaciju oko sebe, istina je da treba da iskoristi onih svojih pet minuta, ali ne na nečiju štetu! Nikako ne sme da koristi tuđu nesreću da bi došao do svog cilja! Ko visoko leti nisko pada. Kuća se ne gradi od krova, potrebni su joj čvrsti temelji.  I pored ove priče ja verujem u heroje. Verujem u hiljade i hiljade heroja koji su u tokom poplava spasavali ljude, koji su spasavali životinje, rizikujući svoje živote. Znam da u lošim danima postoje ljudi koji su spremni da pomognu, a da ne traže ama baš ništa za uzvrat. Život prosto nije bajka, ali kao što na kraju svake bajke dobrota pobedi tako je i u životu. Vidite, ja poznajem jednog heroja. Ona  je u najtežim trenucima svog života bila borac, nije se predala, a imala je cilj.
Ona je u jednoj noći izgubila sve što je stekla u životu. Nikada nije bila sebična, nikada nije lagala, čak ni psovala. Takva je i dan danas –  skromna, smirena i odmerena. Bila je radna i vredna u tim najtežim danima, nije odustajala. Uz sebe je imala svoju decu, za koju je govorila da su njena  dva oka, imala je samo jednu želju, a to je da oni ne osete posledice zla koje ih je zadesilo. Radila je u jednom restoranu kao glavni kuvar,a pošto bi joj se smena završila odlazila bi na drugi posao gde je čistila kancelarije. Nije bila potpuno sama, ali neki koji su joj bili najbliži rod su je bukvalno zaboravili. Na to se nije obazirala. Nije glumila nikakav lažni ponos, prosto je znala da sve mora da izgradi iz početka, da mora da se bori za svoju decu kojoj nikada nije uskraćivala osmeh i pažnju. Ostvarila je svoj cilj.  Njen cilj je bio da mi ne budemo gladni. Njen cilj je bio da ne budemo tužni. Njen cilj je bio da na svojoj koži ne osetimo sve to loše što nas je snašlo, da odrastemo u dobre i poštene ljude.  Da, ona je HEROJ, istinski heroj mog života, moja majka. Ipak heroji postoje. Kao što rekoh na početku vreme je najbolji svedok, a istina je  jača od laži.
Seka