среда, 27. новембар 2013.

Budi hrabra, najhrabrija!




Juce, 25. novembra  obeležen je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.  Ovakvi dani nas podsete da živimo u ni malo bezbednom svetu, da su mnogima uskraćena čak i ona najosnovnija prava – da vole, da biraju. Devojka koja u svojoj porodici ne nailazi na podršku i razumevanje, primorana da živi po određenim pravilima, da se ne bi dogodila „bruka i sramota“  živi u strahu i neverici, a takvih slučajeva je mnogo... Mnogo je na žalost i žena koje prolaze kroz fizičko i psihičko zlostavljanje od strane svog supruga, a ćute. Srešćete ih na ulici, ni malo nisu drugačije od drugih žena, ponekad nasmejane, često zamišljene, samo one znaju kako im je.  Uvek se govorilo da je muškarac glava kuće, a žena vrat. Žena je ta koja, čime god se bavila, mora biti dobra domaćica u svom domu, ali ne u smislu da se povinuje, već da zajedno sa svojim suprugom čini svaki njihov dan lepšim, da zajedno brinu o svom potomstvu i usmere ih na pravi put. Čuveni Napoleon  je  rekao „Lepa žena sviđa se očima, dobra žena sviđa se srcu - jedna je dragulj, druga riznica“. Na žalost, neki  muškarci ne vide kakvo blago imaju pored sebe. Dan koji se obeležavao prošlog ponedeljka   podsetio  nas je  na to, a to se ne sme zanemariti i svakog dana se mora misliti o tome i raditi na tom teškom pitanju!  Naime, u Srbiji, u toku prošle godine preko  devet hiljada žena i dece bili su žrtve porodičnog nasilja. Prošle godine ubijeno je 32 žene, a tokom proteklih devet meseci  40! Tokom 2012. godine  samo su dve osobe kažnjene zatvorskom kaznom od dve do pet godina zbog nasilja nad ženama... 80% žrtava silovanja odustaje od gonjenja silovatelja... Ovo su  podaci koji su zvanični,  one „zvanične brojke“  uključene u  nasilje nad ženama, a  kao što sam rekla na početku, mnogo žena ćuti!  Ćute čak i mlade devojke koje su u vezi, koje trpe bes i agresivnost svog momka! Zar devojka ne pomisli na to da ako je udari dok su u vezi, ma samo jednom, a tek  ako  je tuče,  on se NEĆE „popraviti“ u braku!  Ne tražite problem u  SEBI  već  u NJEMU!!!
Retko koja žena će skupiti hrabrosti i reći DOSTA! Zbog mnogobrojnih razloga, sa svojom decom, ostaju uz nasilnika i trpe najgore zlostavljanje! Mnoge od njih žive u svakodnevnom strahu, ne nalazeći izlaz iz teške situacije. Nemaju kome da se obrate. Plaše se za svoj život, pre svega plaše se za svoje dete! U jednoj sigurnoj kući sam razgovarala sa majkom i detetom, oboje su bili  žrtve nasilja u porodici. Taj maleni dečak imao je modrice na licu koje je zadobio od svog oca!!! Taj maleni dečak nije uradio ništa da bi se onaj koji mu je podario život tako zverski okomio na njega i njegovu majku, svoju suprugu!!! To je bilo pre nekoliko godina... Pitam se koliko se ovo često dešava, u drugim porodicama, a da se ne zna!!!
Mnoge žene koje su bile fizički zlostavljane, takođe su bile i emotivno zlostavljane: konstantno kritikovane, ponižavane... Kako ona postaje sve slabija fizički i psihički, nasilnik postaje sve jači i suroviji! Žena, vođena svojim osećanjima, verom u svoju  ljubav, veoma često ne prepoznaje te prve „simptome“ da pored sebe ima osobu koja će joj učiniti nažao... Ignoriše one znakove koji se ogledaju prvo u njegovoj vulgarnosti dok je naziva ružnim imenima, govori da je nesposobna, ne oseća sa njegove strane ljubav i poštovanje, a misli da je sve to neka prolazna faza koja se, eto, prosto dogodila. Neretko se desi i onaj „miran“ period, potraje i mesecima, al nasilnik nastavi i postaje gori. Kao što ne možete prepoznati zlostavljanu ženu, tako ne možete ni prepoznati onog koji zlostavlja. To može biti čovek u vašoj blizini, na izgled vedar i nasmejan, uspešan u svom poslu, ali i u tom slučaju on je zao i prek... Zar je moguće da neko svoje frustracije, komplekse, „leči“ na bespomoćnoj ženi!!! O da, na žalost – veoma je moguće!
Nadam se da će naša zemlja pronaći način da se ovome, malo je reći problemu,  stane na put!  Verujem da mimo politike, raznih previranja vezano za delovanje određenih političkih partija, ipak svaka politička partija, svaka vlast,  polazi od toga da je porodica temelj društva. U šta da verujemo, kakvom napretku da se nadamo, pored priča sve većeg brojeg žena koje su prošle najgora maltretiranja od strane svog supruga?! Pročitala sam ispovest jedne zlostavljane žene koja je napisala da su joj modrice i rane na telu zarasle, da su nestale, ali da će one rane na duši zauvek ostati... U slučaju bilo koje vrste uznemiravanja, nasilja, logično je da se pozove policija. Zlostavljanu ženu će obeshrabriti to što će biti pozvana da dođe lično i napiše prijavu ili da usmenu izjavu koja će ući u zapisnik. Prosto, to je neophodno da bi se protiv nasilnika mogle preduzeti određene mere! Zar je lakše trpeti konstantno zlostavljanje, zar je lakše živeti u strahu, u agoniji koja ne prestaje nego rešiti da se tome stane na put! Ne mogu ni zamisliti kako je tim jadnim ženama! Nisam se u svom životu suočila sa zlostavljanjem  bilo koje vrste. Udala sam se za čoveka kog sam birala, kao što je i on birao mene i koga  obožavam, koji je divan prema meni i svakim novim danom me čini sve srećnijom... to je ono što želim svakoj ženi! Na žalost životni put je mnoge od njih odveo kod pogrešnog čoveka, a svaku ženu koja čita ovo, a prepoznaje se, živi u strahu, zamolila bih da u sebi pronađe hrabrost, da shvati da NIKO NE SME da ugrožava njen život, da je tuče, maltretira, govori ružne reči, naziva ružnim imenima, da ne gubi veru, da uzme telefon i pozove 192! DA PRIJAVI NASILNIKA!
Ima li u ovoj priči mesta za ljubav? Naime devojka po imenu Huda, iz Saudijske Arabije, ilegalno je prešla granicu i otišla u Jemen, ne bi li se udala za čoveka kog  voli. Pobegla je od svoje porodice koja se protivila njihovoj ljubavi, pobegla je iz svoje zemlje. Privedena je, sudiće joj se za nelegalan ulazak u Jemen. Iz straha da će je vratiti nazad, odbila je advokate svoje matične države, a zastupaće je advokat jemenske nevladine organizacije. Obe države i Saudijska Arabija i Jemen važe za konzervativne, što nije sprečilo mnoge ljude upravo iz ovih država da sa slikama ovog zaljubljenog para protestuju tražeći pravdu za njih dvoje – za njihovu ljubav! Oglasile su se brojne organizacije za ljudska prava, a strah ove mlade devojke su osuda i gnev njene porodice, u slučaju povratka... Sledeće saslušanje zakazano je za 1. decembar…
Ima divnih, predivnih muškaraca. Oni prinčevi o kojima smo sanjale još kao male, da ćemo jednog dana biti njihove princeze, kraljice, a da će oni biti uvek tu za nas. To se i dogodi. Postoje i oni, za koje ne mogu naći reč kako bih ih nazvala, koji ne poštuju ništa, koji su toliko jadni, koji su toliki slabići da će se istresati na bespomoćnoj ženi, na nedužnoj deci. Molila bih žene da NE TRPE NASILJE, da budu HRABRE, DA BUDU NAJHRABRIJE, da se obrate nadležnima, jer njenom slabošću nasilnik se hrani.
NE ĆUTI, BUDI HRABRA!
SA

среда, 20. новембар 2013.

Pomozimo Uni!





Na samom početku ne bih dužila, zamolila bih sve ljude dobre volje da pošalju SMS na 2205. Malena Una Savić boluje od leukemije i  za transplantaciju koštane srži je potrebno mnogo novca.  Una je bila jedno veselo i nasmejano dete, a onda se razbolela… Sada proživljava veoma teške trenutke, pita svoju majku hoće li ikada ozdraviti jer više ne može da podnese bolove.  Pomozimo da spasimo život ove malene devojčice!
Danas, 20. novembra  se obeležava Svetski dan deteta, dan kada posebno treba da se skrene pažnja javnosti na obaveze društva prema deci i na mnoge probleme sa kojima se deca suočavaju, da svaki dan bude posvećen upravo njima.
Pored svega što se dešava u našoj zemlji i okruženju, prosto NE MOGU DA POVERUJEM da je glavna tema na gotovo svim portalima protekle nedelje bila jedna moja koleginica i neke njene sms poruke. Sledeća udarna tema je bila da su se dve moje koleginice pojavile u dve iste haljine: jedna ranije – druga kasnije. Onda se upoređuje kojoj haljina bolje stoji, slede “takmičenja”  i nadmetanja u komentarima.  Tu su i druge stvari, ako se jedna pevačica ofarbala u plavo odmah „pršte “ vesti kako je kao neka druga... Ako je stavila ruku na čelo, odmah je „iskopirala neku drugu“... Pa čuvena Merlin Monro se pre mnogo godina , kao i mnoge holivudske dive, slikala  sa rukom na čelu i da li je to bila UDARNA VEST?!  Šta je sa ljudima?! Koliko je to nevažno, spram mnogo važnijih stvari!  Po meni najbitnijia  tema proteklih nedelja je upravo pomoć maloj Uni. I sama sam na svojoj FaceBook i Twitter stranici pozvala ljude da pomognu. Pošto poruka ne može da se pošalje iz inostranstva postoji devizni račun na koji može da se uplati novac. Mnogo njih mi se javilo. Rekli su da posle priče koju su preneli mediji a u vezi male Tijane ne pada im na pamet da pomognu. Ljudima sam odgovorila da se kao prvo ne zna ko je šta uradio, da mi nismo tu da sudimo već da pomognemo u skladu sa svojim mogućnostima. Napomenula sam da ni sama ne želim da verujem u te svakojake priče, prosto treba pomoći onome kome je pomoć potrebna i to treba uraditi od srca, u nadi, U VERI, da će sve biti dobro. To su momenti kada je svako pitanje suvišno.
Moj protekli vikend bio  je zaista uspešan, ponovo ispred mene ta predivna lica mojih dragih obožavlaca koji su mi ovog puta dali preko potrebnu snagu, jer sam u petak nastupila u Zagrebu sa temperaturom 37,6. Veliki sam profesionalac, ne pada mi na pamet da otkažem  unapred zakazan nastup, iako svesna da sam promukla i malaksala. Publika u Zagrebu je bila fantastična, razigrana, nasmejana, prosto VESELA. Po završetku nastupa nisam se osećala dobro, izvinula sam im se  ukoliko mi je glas bio drugačiji, promukao, i  rekla  da sam spremna da UVEK ispoštujem svoju publiku. Na sve to naišla sam na dugačak aplauz i bila pozvana na bis. Dali su mi neizmernu snagu. Sve je prošlo bez ikakvog skandala, spekulacija, objava…  Prosto je sve prošlo lepo.  Posle nastupa u hotel je došla hitna pomoć, dobila sam injekcije. Dan kasnije bila sam u prelepom Beču, nikada neću reći da sam ODRADILA  nastup, već sam pevala iz duše svojoj publici, koja je došla zbog mene, a ja sam DUŽNA da ih ispoštujem. Posle toga sam se vratila svojoj kući, prinuđena da radim ono što mi moj temperament prosto ne dozvoljava – da mirujem, ali pod utiscima svih tih vedrih i nasmejanih lica u publici koje sam morala da ispoštujem jer su došli zbog mene.
Ono što  hoću da kažem je da želim da vidim Unino nasmejano lice. Da, ozdravi, da nastavi svoj život…  da jednog dana izlazi i provodi se sa svojim vršnjacima, da se bavi onim čime bude želela, da bude ponos svojih najbližih. Ali  ljudi su prestali da veruju da nekome mogu da pomognu. Ponoviću da sve što radim – radim iz srca. Tijana je na žalost izgubila bitku, to je ono što je istina i što je tužno. Šta se dešavalo dalje, sa novcem, to nije naše pitanje, ne treba da tražimo odgovore. Kao što sam već napomenula JESAM iznela svoje mišljenje da ne želim da verujem u raznorazne priče oko novca kada je jedno maleno srce prestalo da kuca! Posle toga ništa nije bitno…
Una Savić je rođena 22. maja 2011. godine. 2013. godine Uni  je ustanovljena leukemija. Njenim najbližima tog  trenutka sve ostalo, svi svakodnevni problemi su zaboravljeni, postali su smešni naspram strašnog bola i neverice koji su ih pogodili. Ima tek dve godine i njen organizam se bori protiv opake bolesti! Ona ima starijeg brata Miloša kojem nedostaje njen osmeh, a uživa da vreme provodi sa njom, da se igra sa svojom sestricom…  Da li je bitnije analizirati kojoj ženi bolje stoji jedna haljina! Svi mi volimo lepe stvari, ali haljina je KRPA koja ima cenu, a ŽIVOT NEMA CENU! Da li je bitnije raspravljati o frizurama, stajlinzima, nego POMOĆI DA SE SPASI JEDAN ŽIVOT! Svesna sam da živimo u teškim vremenima, i da je ono malo za nekog mnogo, ali mislim da svako ko želi može da pomogne ovom malenom detetu, ovoj prekrasnoj devojčici, da se njoj i njenim najmilijima vrati osmeh na lice! Ne postavljajmo pitanja onda kada se život odbrojava!
Zaboravite na rijaliti programe, serije, skandale, tračeve. Pošaljite prazan SMS na 2205!
POMOZIMO OVOM ANĐELU, POMOZIMO UNI!
SA

среда, 13. новембар 2013.

Osmeh anđela



Neopisiv je osećaj gledati malo dete koje tek uči da hoda, kako sa osmehom na licu prosto „baca“ pred sobom svoje malene nožice, presrećno što otkriva nešto novo.  Prosto žuri da napravi taj prvi korak. Kasnije, kad krene u školu, kad počne da stiče prve prijatelje, kad počne da oseća svet oko sebe žuri da odraste, da bi godinama kasnije, opet poželeo da bude ono isto bezbrižno dete, prosto da razmišlja na taj čist, nevin,  ni malo podmukao, ni malo iskvaren način.
Na žalost, dete koliko god bilo zaštićeno od strane svojih roditelja, svojih najbližih, nije pošteđeno od mnogih stvari koje mogu da mu se dogode. Moja drugarica Z mi je ispričala da njen sin ima autizam.  Naime, ona se suočava sa tim, hrabro se bori da njen sin ovo prebrodi, svakodnevno komunicira sa roditeljima čija deca imaju isti problem, trudeći se da ova deca ne budu diskriminisana od strane društva.  Na samom početku, kada je saznala za to, postavljala je sebi razna pitanja i bilo joj je teško. Onda se sa tim suočila i odlučila da pomogne svom sinu. Tokom trudnoće sve je bilo u najboljem redu, redovno je odlazila na kontrole, sam porođaj protekao je bez ikakvih komplikacija. Promenu kod svog deteta primetila je pošto je primilo  obavezne vakcine, a ubrzo potom saznala je da on ima autizam.  Kroz razgovor  otkrila mi je meni do tad nepoznate stvari, a usmerila me je na sajtove gde su roditelji podelili svoja iskustva. Naišla sam na mnogo priča, na slike tih malih anđela koji nisu krivi zato što su drugačiji. Dok je u toku rasprava da li je u pitanju bolest ili stanje, roditelji ove dece vode borbu za njihovo bolje sutra.
Bog nam je podario slobodnu volju, čovek je izumeo mnogo toga što nam danas olakšava život, samim tim razvijala se medicina. Ne moram ni pominjati to da tek rođena beba biva pregledana, tu su i vakcine koje dobija  odrastanjem... U jednoj razvijenoj zemlji, kao što je Velika Britanija, doktor Endriju Vejkfild je 1998. godine, a na zahtev brojnih roditelja autistične dece sproveo istraživanje. Kod te dece su se posle preventivnog primanja vakcine protiv zauški i malih boginja - morbila i rubeola  (MMR vakcine) pojavile određene promene. Po završenom istraživanju koje je obavio sa svojim kolegama, doktor Vejkfild je objavio da se u pomenutoj vakcini nalazilo nešto što je izazvalo to stanje. Imao je nameru da nastavi istraživanje, da pronađe taj “loš spoj” između organizma i vakcine. 2007. godine sa optužbom da rezultati istraživanja nisu objavljeni u skladu sa naučnim principima, da su zaključci nepouzdani, da plaši roditelje i odvraća ih od vakcinisanja dece čime ugrožava zdravlje i život te dece, saslušan je ispred istražne komisije  Britanskog generalnog medicinskog saveta. Roditelji autistične dece preko svojih udruženja i advokata koji su ovo istraživanje i finansirali, ostali su uz Vejkfilda.  I naši mediji su 2010. godine preneli da je  lekar Endrju Vejkfild proglašen krivim zbog ozbiljne profesionalne greške i izbrisan iz lekarskog registra u Velikoj Britaniji. Voljan da nastavi svoje istraživanje, a sprečen u tome, na ovu priču nije stavljena tačka.  Daleko od toga da je ovo usamljen slučaj. Priče roditelja autistične dece su veoma slične. Nakon dobijanja MMR vakcine krenule su nuspojave poput temperature i odbijanja hrane, da bi rezultiralo simptomima autizma. Valentino, dečak iz Italije normalno se razvijao. Sa 14 meseci primio je MMR vakcinu. Počeo je da pati od dijareje, odbijao je hranu, a potom je izgubio sposobnost da sam drži kašiku. Stanje se uskoro pogoršavalo, noćima nije mogao da spava i imao je jake bolove u stomaku, probleme sa crevima. Uz prilagođenu ishranu bolovi su bili smanjeni, ali simptomi autizma nisu prestali. Sa devet godina nije pričao. U sudskom sporu koji su pokrenuli Valentinovi roditelji, tri istaknuta veštaka su rekla da postoji jasan naučni dokaz da je MMR vakcina izazvala dečakovo stanje.  Pošto ovi slučajevi nisu usamljeni, čak su i brojni, među roditeljima širom sveta vlada panika kada je u pitanju ova vakcina. Moja drugarica Z je rodila drugo dete, devojčicu. Nije dozvolila da joj daju vakcinu jer se plaši.
Mnogi roditelji su prestali da traže razlog, rešeni da svom detetu pomognu da prebrodi stanje autizma. Nailaze na sve – OSIM NA PODRŠKU DRUŠTVA! Na licu te dece ne vidi se nikakva različitost. Vide se njihove prekrasne oči. Ponekad  njihovo lice  ozari osmeh, ali roditelji prosto žele da taj osmeh ne bude retkost, već svakodnevan! Ova deca su drugačija, jedno od roditelja mora biti stalno uz njih,  zato majka ili otac napuste  svoj posao, karijeru, prepuste se samo i samo svom detetu zarad njegovog boljeg sutra, ali OPET predrasude. Pomoć je neophodna i roditeljima i deci! Roditelja opseda strah dok uviđa da se stanje njegovog deteta ne menja, a vreme prolazi, u strahu su da njihovo dete, jednog dana kao odrastao čovek ne ostane samo ne prebrodivši autizam. Majke koje imaju autistično dete govore da nailaze na zatvorena vrata. Doktori su im saopštili stanje njihovog deteta onako usput! Nespremni i uplašeni, roditelji se sami bore za dobrobit svog deteta. I pored straha da će se suočiti sa istim parovi se reše da imaju još dece. Dogodi se da se opet suoče sa autizmom, a toliko snage ima u čoveku koji je dao nov život, toliko snage da se ne može rečima opisati!
Moju drugaricu vuče napred ljubav prema njenom detetu. Ona je nasmejana, puna energije, ide NAPRED! Bori se da njeno dete prebrodi stanje u kojem se našlo! Ona se bori za OSMEH SVOG ANĐELA, ona i još mnogi roditelji koji čekaju da se društvo i sistem “probude”.
SA

среда, 06. новембар 2013.

Stanje duše



Često dobijam poruke od onih koji prate moj blog. Često mi sami predlože da pišem o nečemu jer žele da se o tome čuje. Današnja tema mi se nekako sama otvarala u nekim od prethodnih priča, ali ovo ću pisati za one koji su mi se obratili, koji su mi se na neki način otvorili, sakrivajući se iza simpatičnih nadimaka ali ne krijući da su na svom životnom putu STALI, da se osećaju poraženo i nemoćno, da ne vide izlaz.
Nije tajna, prosto je istina da naš Balkan robuje predrasudama. Čovek oseti neku tegobu u sebi, nešto mu tišti dušu, oseća promenu u svom ponašanju i svakodnevnom životu, ALI ćuti o tome! Mnogi to osećaju, ali  ćute upravo zato što strahuju da će ih sredina osuditi, a tek da ne govorim o tome koliko će se njih, posebno iz manjih mesta, obratiti psihologu ili psihijatru – stručnim licima koji su se školovali upravo za to! Jako jako mali broj! Jasno je, govorim o depresiji i raznim drugim stanjima čovekove  duše na koje zapravo ni jedno ljudsko biće nije imuno.  Zaista, život je postao nekako brz. Čovek se bori da sebi obezbedi najosnovnije, da plati račune, da kupi hranu, ono što mu je potrebno za život...  Taman kada je delovalo da će krenuti na bolje svet je proglasio ekonomsku krizu, a da ne pominjem šta se sve dešavalo na Balkanu tek do nedavno... Da ne pominjem da se svakodnevno u nečijem domu dešavaju loše stvari,  a sve to utiče na čoveka, da se forsira, traga za rešenjem, da ide ka nekakvom izlazu iz svega što ga je snašlo i prosto izgubi balans duše i tela, a njegov mozak ga opominje. Tada se u umu  dešavaju razne stvari kojima se čovek preda. Opet smo se našli u još jednoj veoma lošoj statistici po broju ljudi koji pate od depresije, po broju ljudi koji imaju napade panike, po broju onih koji izlaz traže u alkoholu, tabletama za smirenje koje uzimaju na svoju ruku, drogi...  Teška je borba pred svakim ko se pronašao u ovome, teška  jeste, ali vodi u pobedu. Nemojte „montirati“ lažne osmehe na licu i ćutati o onome što vas tišti! Vaše ćutanje, „gutanje“, bežanje će samo „hraniti“ vašu tegobu i jednog momenta nećete smeti da budete sami u zatvorenom prostoru, ili nećete smeti da izađete na ulicu, razne fobije će početi da vas proganjaju, ali nikada, nikada nije kasno! Svako je drugačiji, svako reaguje na svet oko sebe na svoj način. Neko je emotivniji, neko pak manje, ali niko ne može da se sakrije od života i onoga što život sa sobom nosi. Zašto je neko u najgorem pomračenju svog uma naudio drugome, čak i drugima, zašto je neko oduzeo sebi život? Tek tako je rešio da učini to? Sva ona  loša osećanja u čoveku sakupljala su se i taložila godinama, toliko da su mu pomračila um i naterao je sebe da uradi ono najgore!
Ljudi se trude da se prilagode sredini u kojoj žive. Posebno mladi, koji su kako u fizičkom, tako i psihičkom razvoju. Njima se, posebno u današnje vreme, nameće sve i svašta, užurbanim koracima pretiču sami sebe, trčeći ispred svog vremena nađu se izgubljeni.  Tada počinje da se javljaju neki čudni osećaji i neke čudne misli. Na brojnim sajtovima, koji se bave ovom tematikom pročitala sam dosta toga. Neki su podelili svoja iskustva, opisivali su svoja osećanja, fascinirala me je njihova snaga i volja da pobede sebe, da prevaziđu to stanje koje neretko traje i godinama! Osećajući se poraženo i usamljeno  posle ljubavne veze, osećajući strah koji gomila stres na poslu, osećajući se nemoćno posle gubitka voljene osobe, čovek pada u određena loša psihička stanja. Ne, to nije bolest! Svako od nas je osetio poraz, usamljenost, strah, stres, nemoć, ali nije svako UMEO da se izbori sa tim, neki su se predali. Svako drugačije reaguje. Neki su upali u ravnodušnost, neki su postali robovi svojih strahova, stalno postavljajući sebi pitanja, a ne nalazeći odgovore. Daleko od toga da je sramota obratiti se stručnom licu. Medicina je napredovala, nemojte da budete „sami svoji doktori“, budite otvoreni prema onima koji su stručni i čiji je posao da vam pomognu. Kad napravite taj korak suočićete sa nečim što ćete u prvom momentu uzeti sa rezervom:  u većini slučaja biće vam prepisani lekovi koji će vam pomoći da prebrodite svoju tegobu, određeni period, uz razgovore sa doktorom. Morate biti iskreni u razgovoru, ne smete ništa kriti. Nemojte da imate predrasude!  Prihvatite ono što vam doktor govori, ali imajte na umu da lek neće ništa uraditi tek tako, opet vi morate biti ti borci koji neće uvek videti razlog tegobe, ali će pronaći rešenje: morate da promenite svoj način života. Morate da prepoznate momenat kada vas to stanje obuzima, a vaš um vam to prosto prenosi. Tada uradite ono što obično ne radite – NE PREPUŠTAJTE SE. Sklonite se od svetlucavog monitora, ne delite na socijalnim mrežama svojim virtelnim prijateljima to stanje vaše duše. Prosto udahnite vazduh, pretrčite park, pospremite kuću, pozovite nekog, izađite napolje! Umorite se, preznojte se! Ne pomišljajte na to šta će ko reći i šta će ko misliti! Ne vraćajte se u tim trenucima svojim slabostima, ne gledajte u nazad!  Pa neke ljude, događaje prosto morate ostaviti iza sebe. Postavljaće se pitanje da li to možete, ali nameće se odgovor da morate. Pokušali ste, iscpreli ste se, vreme je da stavite tačku. Vreme je da uradite nešto za sebe! Kako je lako ne uraditi NIŠTA! A onda, kada se vratite svom problemu, a pre toga ste učinili za sebe nešto za šta nije potreban novac, već prosto nekoliko sati odmaranja svoje duše, svet oko vas će vam delovati drugačiji. Shvatićete da ste moćni. Promenili ste svet tako što ste promenili sebe.
Sama sam birala svoj poziv. Obožavam ono čime se bavim. Međutim, niko nije pošteđen od onoga što život nosi. Kad god imam slobodnog vremena koristim ga da prošetam, da uživam u čarima dana, da uživam u prelepim bojama jeseni, da vreme provodim sa sebi dragim ljudima u priči i smehu. Čak i onda kada znam da ću ceo naredni dan provesti u obavezama, da možda neću biti raspoložena da im se predam, svaki trenutak koristim da se napunim pozitivnom energijom koja mi daje snage da ispunim svoja očekivanja i uradim ono što imam. Disciplina u životu mora da postoji. Probudite se možda u popodnevnim satima? Znate li koliko ste izgubili od dana koji je čekao na vas?! Ne bih imala snage, volje, energije da iznesem nastup, da održim koncert, ako bih dozvolila sebi nedisciplinu u svakodnevnom životu.
Ovo posvećujem svima onima koji se bore za svoju dušu svojim umom – pevušite stalno,  ne prepuštajte se  lošem osećaju koji vas obuzima – to se vaš um poigrava sa vama, testira vas, a samim tim i uči! Dišite vazduh, ne bežite od svojih najbližih jer malo je potrebno  da zapravo budete tamo gde ste prosto umislili da jeste – na dnu. Samo se osvrnite oko sebe, dobro pogledajte i istina je jasna: NIKAD NISI NA DNU!  Biće dana kada ćeš se osećati kao gubitnik, biće dana kada ćeš se osećati kao pobednik. Prepoznaj tada da ne biraš ni jedno ni drugo, prosto biraj da budeš svoj! Gubićeš i dobijaćeš. Budi mudar u porazu, još mudriji u pobedi. Nemoj se ni truditi da vladaš drugima – vladaj sobom!!!
Xoxo SA