OGRADE TUGE

Po ko zna koji put  ću se ponoviti kada kažem da me politika nikad nije zanimala. Sa druge strane mislim da iole prisebna osoba mora da zna ko je na čelu države u kojoj živi, ko je premijer... koliko imamo ministara i poslanika, eh – mnogo! ...Ko će to zapamtiti sve... iako je meni matematika išla mnogo bolje nego Smokvici iz „Anđela 3“. 

Ne pamtim vremena kada su, tada mladi ljudi, onako iz čista mira, spontano,  seli u voz, otišli do Trsta i ostali par dana. Javili bi se roditeljima. Niko se nije brinuo. Nisu postavljana pitanja koja zabrinuti roditelji postavljaju sada i kada se ide na mnogo bliže destinacije, a sa druge strane, malo malo pa GRANICA. Taman da zaspiš – još jedna granica. Došla su neka opasna vremena, kao neki demon koji se nadvio nad Balkanom i prosto neće da nas ostavi, kao da mu je lepo ovde. Kao da ga sami zadržavamo i hranimo besom, gnevom, svojom otuđenošću, pakošću... 

Naša zemlja nije mogla precizno da objavi broj izbeglica, koje su počele da dolaze tražeći spas od strahota rata raspadom bivše Jugoslavije. Taman kada je bar delovalo da se situacija smirije, buknuo je novi rat i više od dvesta hiljada ljudi je bilo primorano da napusti svoje domove...  Od prvog crnog talasa prošlo je više od dvadeset godina. Od poslednjeg više od petnaest...  Mnoge porodice žive po kolektivnim centrima u veoma lošim uslovima, imaju samo uspomene, jer polako gube nadu da će se išta promeniti.  U ovom momentu u svetu se vodi desetak ratova – konflikta, kako već. Nije bitno kako se kaže – činjenica je da ljudi stradaju, da stradaju najmlađi. Činjenica je da ljudi beže pred strahotom, ostavljaju sve što su imali i odlaze tamo negde daleko, gde se nadaju da će imati iole pristojan život. Dolaze iz daleka. 

Došla su vremena kada se skrnave i pustoše svetinje, kada mladi ljudi zatrovani nečijom ideologijom širom sveta čine stravične zločine. Došlo je vreme straha. Pitam se kako i zašto? Ali ne nalazim odgovor, čak ni u raznim teorijama zavere. Nailazim samo na gnevne i ljute vladare koji iz svojih velelepnih domova, uz strogu poslušnost podčinjenih žele da kroje mapu sveta. I tako uporno, vekovima. Jednom je skroje – opet je prekrajaju, ili prave potpuno novu, a na čijim leđima? Na leđima onog malog, običnog čoveka, njegove žene i dece, na tuzi i bolu, bez trunke savesti...

Često se priča o azilantima koji zbog sukoba u svojim zemljama našu zemlju koriste kao deo puta ne bi li uspeli da stignu u neku razvijenijuu zemlju, da krenu od nule i iznova izgrade  sopstveni život. Dolaze iz daleka, neretko peške: iz Sirije, Avganistana, Somalije...  naša zemlja im dopušta da provedu izvesno vreme ovde, gde dobijaju hranu, odeću, lekarske preglede. Ogromna većina njih želi da nastavi dalje. 

Zemlja o kojoj ne znam mnogo toga, znam da smo susedi i da imamo normalne odnose (za divno čudo) već dugi niz godina,  podiže ogradu oko naše zemlje ne bi li sprečila da u njihovu zemlju dođu ovi izmučeni ljudi. U vremenima  kada se priča o demokratiji, o pomaganju drugima, podižu se ograde baš da spreči pomoć  tim drugima. Pa sigurno nisu pobegli od dobrog!! Sigurno nisu iz hira ostavili sve i krenuli da pređu silne kilometre i domognu se mira! Ovo je prva ograda. Urađena je „probna“, a u planu je da se uradi duž celom granicom sa Srbijom. Šta će time dobiti? Ti ljudi nisu zombiji koji će ih napasti kao u lošem horor filmu, to su ljudi kojima treba pomoć, pomoć koju Srbija sama ne može da im pruži ali može udružena sa drugim zemljama. 

Da, sve to me podseća na loš horor film. Pitam se gde će se naći nova ograda. Da li će zemlje rušiti mostove koje su na granici ne bi li se izolovale od svega? Da li će arhitekte umesto da projektuju moderne zgrade u budućnosti proučavati čuveni  zid u Kini, ne bi li nekim sličnim građevinskim čudom izolovali svoju zemlju od svojih suseda... 

Da li decu od malena učimo da mrze? Da mrze svakog ko je druge vere, puti, ko ne priča isti jezik... da li je to ta evolucija čoveka koja, po mom mišljenju ide u nazad? Da li je politika nadvladala humanost? Da li su naša budućnost ograde, zidovi... Da li svetski moćnici trljaju ruke zadovoljno, ili žale ove ljude, a nikako da shvate da živimo na ISTOJ planeti svi. Drugu nemamo. 

Da, baš kao loš horor film gde ljudi beže od tuđe nesreće, žmure pred tuđom mukom i bolom...  

RASKOL

Odavno su se ljudi podelili: po religijskoj, nacionalnoj, politickoj  i raznim drugim pripadnostima. Onda su i oni koji su do juče imali isti stav, isto razmišljanje nastavili da se dele. Tako  je nastajalo sve više grupa i grupica, sa obrazloženjem da pomognu narodu, a dok je njihovim čelnicima sve bolje – upravo narod je taj koji ispašta. Svedoci smo političkih previranja, od jedne političke partije nastanu nove tri, od te tri još tri, samo dodaju novu reč u nazivu, još jedno slovo u skraćenici i po koji epitet u sloganu- i dalje veruju i u siti cilj, ali ne mogu da se slože oko toga ko će biti na vrhu.

No dobro, politika je to, ne razumem se u nju niti pokušavam da je shvatim. Ono što me ipak boli je raskol i mržnja među onima koji su iste religijske pripadnosti, a koji se dele, formiraju nove, kanonski nepriznate crkve, a što ispaštaju oni koji teže ujedinjenju i slozi. 

Dok sam sa svojim prijateljima planirala put u Solun, sa željom  da obiđem pravoslavne svetinje kako u Grčkoj tako i u Makedoniji na FB sam naišla na link o vladici Jovanu Ohridskom.  

Ovaj čovek posvetio je svoj život crkvi i pravoslavlju. Pošto je završio dva fakulteta zamonašio se i iste godine rukopoložen je u  jerođakona i jeromonaha, a kasnije i u episkopa. Međutim, raskol je uveliko trajao. Još 1967. godine Makedonska crkva se odvojila od Srpske pravoslacne crkve, postaje kanonski nepriznata od strane kako Srpske pravopslavne crkve i ostale pomenske crkve, koje su ostale u jedinstvu sa Pravoslavnom ohridskom eparhijom.  Ohridska eparhija ostaje jedina kanonski priznata crkva na teritoriji Republike Makedonije.

 Jovan Ohridski, rođen kao Zoran 1966. Godine, svoj život je posvetio velikom cilju – borbi za jedinstvo crkve. Za sve one koji žure da steknu materijalno, a zapostavljaju i zaboravljaju na duhovno, poneo je težak Hristov krst. 

Pod bremenom lažnih optužbi za proneveru  proveo je pet teških godina u makedonskom zatvoru, u izuzetno lošim  uslovima. Tu mu se narušilo zdravlje, nije imao adekvatnu terapiju, niti pravo na pričest, posete... bili su mu uskraćeni svi oblici komunikacije. 

2015. godine je pušten na slobodu. Govori kako ga zatvor nije promenio, ali mu je zdravlje ozbiljno narušeno. Tokom teških zatvorski dana dobio je šećer i povišen krvni pritisak, ali njegov duh ostao je jak. Kako kaže, uveren je da je na pravom Hristovom putu i odlučan da nastavi svoju plemenitu misiju, što mu daje smisao životu,  a to je jedinstvo crkve i vere. 

Njegova sloboda je uslovna. Uslov je jedan – da ne počini istu stvar zbog koje je pritvoren. 

Pitam se kako čovek može da uradi PONOVO ono što NIJE uradio nikad?!  Blaženstvo je  pronašao u Sankt Peterburgu. Pozvao ga je ruski patrijarh Kiril i Novodevičji manastir je njegova privremena adresa. Tu vida ožiljke od tamnovanja, koje mu je narušilo zdravlje i podvrgnut je detaljnim pregledima. 

 Iako je bolest zahvatila gotovo sve delove tela ovaj veliki čovek se nada će sa njegovim telesnim zdravljem biti sve u redu, ne bi li nastavio svoju duhovnu misiju.  Kome smeta njegov časan put? Kome smeta njegova dobrota, iskrenost i istrajnost. Onima zbog kojih je na godinu i po dana zatvora osuđen  2004. zbog „podstrekivanja na etničku i versku mržnju“. Obrazloženje je bilo da je u crkvenom kalendaru oklevetao MPC. Robijao je 220 dana. Na dve godine osuđen je 2006, pod optužbom za proneveru 57.000 evra. U zatvoru je bio 256 dana. Sličan je bio proces u Velesu, gde je takođe optužen za proneveru.  Kome je smetao čovek koji je mogao biti veoma uspešan inženjer, koji se opredelio za duhovnost?

Želela sam da posetim makedonske crkve, da prisustvujem liturgijama,  po davno uspostavljenim pravilima koje sam upoznala. Govorili su mi da ne pokušavam. Govorili su mi da je sve drugačije. Govorili su mi o raskolu u crkvi. „Raskol u crkvi“ – rečenica koja mi je odzvanjala u glavi. Zar je došlo vreme da “oni na vrhu“ kreiraju i crkvu po svojoj meri, veri, religiju, ljubav... Da skrnave ono najsvetije, ono što se ne sme dirati! Opet je politika umešala svoje dugačke ljigave prste, ovog puta u čovekovu nadu, u čovekov spas.

Iznenađena, zatečena, šta mogu da kažem? Čuvajte ono što ste nasledili od svojih predaka. Koje god vere da ste! Ne skrnavite ono sveto i nedostižno. Molite se. Sledimo primer mučenika vladike Jovana Ohridskog kome su uzeli sve, ali dušu nisu mogli! Čuvajte svoje duše! I verujte.

Nećeš naći dva ista kamenčića na plaži, nećeš naći dva ista čoveka među sedam milijardi. Ma koliko i naišli na slične, pojedinca će uvek nešto činiti drugačijim, posebnim. A šta ako se pojedinac dohvati moći, moći onako kako je vidi van svakog sistema vrednosti, moći koju čine samo novac i materijalna dobra, kakav će to biti dan? Dan kada pojedinac postaje  sopsteno udruženje, stranka, vera –  asocijalno biće, robot bez kontrole?

Ne dozvolite to sebi. Verujte! Bog je Ljubav! 

Svetlana...