петак, 19. јун 2015.

Zdravo, dobro vece! Zagreb, dobro vece!



Najveći utisak protekle nedelje svakako je na mene ostavio nestanak dečaka praćen senzacionalističkim naslovima u medijima koji su se utrkivali ko će pre i više da mrcvari porodicu deteta. 
Brata nesrećnog dečaka u istom danu nazivalu su genijem i psihopatom, lažovom i manipulatorom, a bilo je samo pitanje momenta kada će ga nazvati ubicom ili monstrumom, s obzirom da se taj pojam sve češće pojavljuje u domaćim medijima. 
Pa zar ne vidite, gospodo iz medija, da ovakvim pisanjem, bombastičnim senzacionalističkim naslovima i enormnim prostorom kojim dajete tim ljudima upravo vi kreirate buduće ubice i psihopate? 
Da, vi ih kreirate! Ljudi u Emiratima, recimo, ne mogu da pročitaju tekstove iz crne hronike, jer ne postoji, zakonom je zabranjena, ali daleko smo mi od Emirata, ako izuzmemo standard, daleko smo i u svakom drugom pogledu. 
Ovde očigledno još uvek važi deviza - dajte narodu hleba i igara, pa makar se te igre odnosile i na crnu hroniku, ali hleb ste zaboravili da date tom istom narodu! 
Nego da se vratim na temu, na tužnu izmrcvarenu porodicu i jadnog dečaka.
 Njima je dosta bola, i previše, trebalo ih je samo pustiti da na miru žale za svojim detetom i neopisivo velikim gubitkom, ništa više! 

Robbie Williams je "rekao" Zagreb, dobro veče, i svi su u jednom momentu vrisnuli, šokirani, sa salvom uvreda, kao da je u najmanju ruku pozdravio Adolfa Hitlera lično, i svi bi motkom da mu "objasne" gde se nalazi i da zaslužuje da bude linčovan!
Jedni pisu da je "rekao" Zagreb, dobro vece! Drugi:  Zdravo, dobro vece! 
U šta smo se to pretvorili? Zar svaka, pa i nepostojeća izjava mora biti dočekana na nož? Kao da jedva čekamo da neko pogreši, pa makar se ta greška i ne desila i bila izmišljena, pa da u glas zaurlamo i počnemo da mašemo motkama! 
Ako nas ništa ne ubije, ubiće nas vlastita pakost, ona će nam presuditi. A ako ste zaista vernici kao što se većina vas predstavlja, onda morate znati i šta podrazumeva ta vera, a tamo mesta za pakost i zlo jednostavno nema, nikada i neće biti. 

Moram da se dotaknem i nekih vedrijih tema, kojih Bogu hvala ima, jer kako kažu, kakve su vam misli - takav vam je život, a ja se trudim da i pored svega što se oko mene dešava imam pozitivne i lepe misli. 
Nastupi koje imam na aktuelnoj turneji, posećeniji su nego ikada, pohvale pljušte, kako od pubike, tako i od brojnih kolega, i ne mogu i ne želim da sakrijem sreću. 
Vaša divna nasmejana lica govore više od hiljadu reči, a bila bih presrećna kada bih mogla sa svima da podelim barem delić energije koju dobijam. 
Eh, kada bih u tome uspela, svet bi bio daleko lepše mesto za život, za sve nas zajedno.



I da, letovanje u Srbiji! Lagala bih ako kažem da me ideja nije nasmejala, ali osmeh je bio poprilično kiseo! Ako pun pansion i noćenje na Kopaoniku za dvoje košta 150 evra, a znam da košta i više, a u cenama ne zaostaju ni Zlatibor, pa ni Aranđelovac, onda mi ne preostaje ništa drugo nego da se pitam ko će da letuje u Srbiji? VEĆINI ovdašnje populacije koja je planirala da ide na letovanje je daleko isplativije da se spusti do mora, avionom naravno, svakako će ih manje koštati!  

петак, 05. јун 2015.

IZGUBILI SMO DUŠU

Ni sama ne znam kako da počnem ovu temu. Veoma sam potresena...

Možda da počnem sa utrkivanjem...u nadmetanju mladih ko ima bolji telefon, patike, garderobu, čija je „marka“ „markiranija“, čiji je auto „besniji“, a oni  tek treba da nauče šta je život, a ne da već u ranom pubertetu steknu jedinu iskrenu ljubav – ljubav prema novcu! Razvijaju pakost,  plašim se da će doći dani kada ćemo ignorisati sve ono što je lepo, dobro, ono što čini (ili bi barem trebalo) da čini čoveka, a ne kupuje se novcem iako ima neprocenjivu vrednost. Zove se duša. Gubimo li je??!!

Ostaje nam da se ugledamo na one starije koji su posle burnog i teškog životnog puta ostali sami, puni priča, dobrih i loših, ali u njihovim očima se ogleda skromnost i ponos. Istina je da na mladima svet ostaje, ali je istina da i ovi ljudi zaslužuju dostojanstvenu starost, svoju penziju, da nije bilo njih ne bi bilo ni nas. Moramo da mislimo na njih,  to je u nadležnosti i političara ali i nas, kao pojedinaca, ali, da li je tako?

Šezdesetsedmogodišnji Nikola i njegova godinu dana starija supruga Spasena Milobratović prekjuče su pronađeni mrtvi u svom stanu... po trenutnim procenama, dok ne budu poznati rezultati obdukcije, gotovo je sigurno da su umrli od gladi.

Komšijama je bilo čudno što danima nisu viđali Milobratoviće, kako kažu, mirne, prijatne i dobre ljude. Nisu odgovarali pošto bi im pokucali na vrata. Zabrinute komšije su pozvale policiju, koja im je rekla da sa dva svedoka razvale vrata i uđu u stan. Tamo ih je dočekao najgori mogući prizor. Policija je uradila uviđaj u sredu uveče, a hitna pomoć je mogla samo da konstatuje smrt jer su njihova tela bila u fazi raspadanja. Po policijskoj proceni nije bilo nikakvih tragova da se radi o ubistvu. Komšije u šoku... tuga... neverica... Za Milobratoviće samo reči hvale. Živeli su od svojih skromnih penzija, nikad se nisu žalili na bilo šta.

Spasena je odlazila u obižnju pekaru, kupovala bi samo hleb. Pošto u većini slučajeva nisu imali novca, hleb bi uzimali na veresiju, ali kako kažu za ove nesrećne ljude, novac bi doneli tačno u dan kada su rekli.  Komšinica tuguje, kaže da je samo bila upornija u tu nedelju kada im je pokucala na vrata... A oni, ponosni, na rubu egzistencije, a ćute. Nikog nisu napadali, nikog nisu krivili...

U ovoj malenoj državi, gde je zemlja plodna, koju presecaju reke, u kojoj uspeva gotovo svo voće i povrće, gde se gaje domaće životinje – ljudi umiru od gladi.

U ovoj malenoj državi gde se putem televizijskih ekrana  poručuje da  „i političari i narod moraju da stegnu kaiš“ -  ljudi umiru od gladi.

Bolji život nas očekuje, kažu, ali se svake godine pomera taj rok za još koju godinu – dok ljudi UMIRU OD GLADI!

Usvajaju se zakoni, svako se bavi svačim, idu toliko daleko da je reč „zlostavljanje“ zastupljenija od onog „dobar dan“. Pod „zlostavljanjem“ će se podrazumevati i ako na vreme ne zalijete cveće ili ono slučajno uvene – ali,  LJUDI UMIRU OD GLADI.

Sve drugo može da sačeka. Nije stvar u tome da su diskriminisane grupe ili pojedinac – diskriminisan je narod. Diskriminisani su oni koji su poštenim radom, zalaganjem i znojem zaslužili penzije od kojih mesečno ne mogu da priušte sebi ni hleb, a gde je plaćanje računa i sav onaj novac koji jedan mesec prosto odnese...

Ko je nadležan? Ko vodi statistiku? Ko proverava da li neko ima da se prehrani, ne najede, već da pojede tek onoliko da preživi dan!? Da li jedna baka, koja se jedva kreće, treba da ide od institucije do institucije, da popunjava silne formulare, potpisuje gomile papira, ne bi li dokazala da ona i njena porodica GLADUJU? Zar nije dovoljan penzioni ček i pogled na njene izmučene oči?!

Ne mogu da se posvetim ovoj temi, da „guglam“, ne bih li napisala koliko je ovakvih tužnih slučajeva bilo za sve ove godine. Oni postaju statistika, žalosna i tužna statistika koja se nikad neće pojaviti javno, baš kao ni ona „koliko je sitih u Srbiji“. Da pitam nekog nadležnog? Pa znam odgovor, i ja i svi vi ostali: „Moraju nam se obratiti da bi znali da im pomognemo“. A kako ćete im pomoći – opet formularima i ostalim papirima. Oni ne traže papir već parče hleba!

Naš narod je dobar. Dobar i ponosan. Ćuti o svojoj muci.

Ako su političari ljudi IZ NARODA onda bi mogli da se vrate MEĐU svoj narod, tako će znati šta ih muči, a ne po statistici od 10 uzoraka.

Nikola i Spasena, počivajte u miru. Nek vaše duše nađu spokoj, onaj koji niste imali na ovom svetu.