недеља, 26. октобар 2014.

NADAM SE DA CES ME PRIJAVITI POLICIJI

Neretko kažem da volim životinje više od ljudi, a kada to izgovorim, biće i da mislim tako, i zaista mislim! Prvi put u životu sam zažalila jer nisam u policijskoj službi, da hapsim zlotvore i kreiram neko bolje mesto za živote svih nas.Počekom nedelje, na moju veliku nesreću, prisustvovala sam gnusnom činu stvorenja koje sebe doživljava kao čoveka. Naime, kako je mesto ZLOČINA bila garaža jedog tržnog centra u prestonici, na nekoliko metara udaljenosti od mog automobila, čula sam krike od kojih se ledi krv u žilama, a zatim i videla scene užasa koje su mi još pred očima. Monstrum čiji izopačeni obrisi su još uvek imali oblik ljudskog stvorenja, besomučno je šutirao u glavu okrvavljeno kuče koje je bilo nešto veće od pederuše koju je manijak nosio u ruci. Vrisnula sam, ali garažom su i dalje odjekivali njegovi tupi udarci. Nisam razmišljala šta prvo da bacim i čime da gađam ološa, pa sam iskoristila sve što mi se našlo u rukama. Letele su prema njegovoj glavi boce sa vinom, staklena činija i sve ostalo što je bilo u kesama, i nisam razmišljala koliko jako ću da ga udarim. Da sam u rukama imala i nešto teže i opasnije, sve bih bacila na ništariju. Da li zbog mog urlanja ili zbog povreda koje sam mu nanela, barem se nadam da jesam,ljudski izrod je pobegao glavom bez obzira. Ipak, uspela sam da mu kažem da je monstrum, bolje i ne zaslužuje. Noćima pijem tablete za smirenje i potajno se nadam da mu je susret sa mnom bio bolan dovoljno toliko da me za napad prijavi policiji, iskreno se nadam...

петак, 17. октобар 2014.

NEMOJ DA ME TERAŠ DA PROGOVORIM

Nisam ljubomorna, ne patološki, kao što je dobra većina mojih koleginica, jednostavno, nije mi u prirodi, ali ako neko na bilo koji način pokuša da ugrozi moju sreću, vučija crta u mom karakteru dolazi do izražaja, momentalno. „Koleginica“ koja na sve moguće načine pokušava da dođe do nečega što je moje, ne izaziva prezir, izaziva tužne misli, ali moram priznati, u nekim momentima i smeh, i to gromoglasan. Poruke koje zajedno u kasne sate čitamo, toliko su smešne, da je nemoguće čitati, a ne vrištati od smeha. Ipak, draga i sada već bivša prijateljice, sve ima svoje granice, pa ti tako ne bih preporučila da se poigravaš sa mojim, sa našim strpljenjem. Da li tvoj suprug zna čime se baviš, čemu težiš, ko je, kako sama kažeš, tvoja tiha patnja? Da li ikada pomisliš kako će biti njemu kada sazna šta radi i čime se, u kasne noćne sate bavi njegova „mačkica“? Ne brini, od mene, od nas neće saznati, za sada ne!

уторак, 07. октобар 2014.

OPROŠTAJ

Dragi moji,
Vise puta sam pisala o tome... O mekoći srca, o veličini čoveka, o tome da trebamo opraštati. 
Ovaj blog je i moj primer... Uradila sam nesto zbog čega sam zažalila, zbog čega se osećam jako loše i za šta sam zatražila oproštaj...Onaj kome je posvećen će se prepoznati a vi imate divan primer:

OPROSTITE MI...


Svetlana...