Mojim lepoticama i lepotanima

Kuća se ne zida od krova – ništa novo, ali da bi bila jaka, kvalitetna potrebni su dobri temelji. E tako je u životu. Mnogi nisu uspeli baš zato što su brzali, preskakali stepenike na svom životnom putu, nisu se osvrtali kada bi naišli na raskrsnicu, nisu pazili kome će verovati, na koga će se osloniti, sve u svemu, nisu ni skupili novac za plac a kupili su crep da podižu krov na kući. Moja karijera nije počela sa mojim šestim albumom, a ni sa prvim. I iza tog prvog albuma stoji puno rada. Bila sam vrlo mlada kad sam se zaljubila u scenu, kada sam shvatila da će to i ništa drugo biti moj poziv. Pisala sam već o tome da su, moji najmiliji, moja majka, bili protiv moje odluke. Ne kažem da sam išla u inat svima, ne kažem da sam prkonso gazila napred čekajući da se moj san ostvari. Bilo je i više nego teško. Nastup se mora odraditi profesionalno. Publiku ne zanima šta je vama u glavi, da li imate problema, na sceni, dok je mikrofon u rukama sve mora da se zaboravi! E to je bilo najteže. Na samom početku moje pevačke karijere, u pauzi između dva bloka pesama razmišlja bih o protivljenju svoje majke, a onda nastup se nastavlja, osmeh na lice, mikrofon u ruku i pesma iz duše! Nije to nikakva gluma. Publika je ta koja će da prepozna da li je nastup „odrađen“ ili ste se u potpunosti predali, a publika je ta koja me je naučila da kad sam pred njima zaboravim na sve, da se usresredim samo na njih.

Moralo je da se radi, puno da se nastupa, i rad kao rad, uvek se isplati. Presrećna sam bila kada sam u rukama držala svoj album prvenac. Presrećna, a pomalo i zabrinuta. Normalno da nisam htela da se zadržim na tome, ali kako nadmašiti samog sebe? U bilo čemu! To nas tera da malo zastanemo i da se zapitamo. Tada moramo biti najmudriji i ne smemo da pogrešimo, publika grešku ne prašta.

Sve to što se dešava počelo je da prati nešto predivno. Naime, posle nastupa počeli su ispred bekstejdža da se pojavljuju ONI – moji fanovi. Tražili su autograme, fotografisanje samnom. Novi grad, novi ONI, vesela lica koja stoje ispred mene. Preslatki i toliko simpatični da ne mogu rečima da opišem. Sećam se jednom, divan mladić, pruža mi ružu i moju fotografiju, stidljivo me moli da mu se potpišem na poleđini slike, a ruka mu drhti. Ja ga zagrlim i poljubim, a on se trese. Tada sam se uverila – ti divni ljudi mene vole, cene moj rad! E to je postala moja glavna motivacija! ONI – moji verni fanovi. 

Uz moj treći album otvorila sam svoj zvanični sajt sa forumom i postala prvi član pomenutog. E onda su počeli da se registruju, a ja da komuniciram sa njima. Toliko različitih ljudi, po godinama, po profesiji, po naciji, po veri, ma po svemu, okupljeni na jednom mestu, jer su imali jedno zajedničko – ljubav prema mojoj muzici. Među njima  su se desila divna prijateljstva, koja traju dan danas, desila se i poneka ljubav, posećivali jedne druge, kao neka današnja socijalna mreža preko koje se ljudi upoznaju, a ja sam ih nazvala

MOJIM LEPOTANIMA, a to zaista i jesu! Mimo mog znanja, a dobro organizovani počeli su da mi priređuju razna iznenađenja. Nikog ne mogu posebno da izdvojim, svi su tako dragi. Moram navesti tek par primera. Jedan moj fan Miloš mi je pripremio prelepu tortu i autobusom iz Šapca doneo u Obrenovac. Marija, Bojana i Miloš su mi kupili tri zlatne ribice, nosili ih u staklenoj kugli autobusom iz Sremske Mitrovice za Požarevac! Savka i Marijana su sakupile novac i kupile mi najnoviji Gucci parfem, koji je veoma skup. Naravno da mi je bilo drago, ali iskritikovala sam ih zbog toga i rekla da to više ne rade. Jedan Srđan je kupio Miki i Mini Maus šećerne kolače, doneo u kutijici, pazeći da se ne polome. Tijana, tada u drugom stanju, vozila je 200km do Beča ne bi li me videla i poklonila prelepo cveće! Bože, samo mi naviru sećanja. Blog je svakako mali da napišem sve šta su uradili za mene, samo o njihovim postupcima mogu napisati knjigu! Svi moji fanovi su takvi! Pričaju samnom, nikad nisam čula da su rekli ružnu reč o bilo kojoj mojoj koleginici. Ljubazni su, nasmejani i skromni. Valjda imam sreće da me takvi ljudi vole. U njima vidim sebe kada sam bila mlađa. Lepo su vaspitani. Gledam ih i pomislim da je to to! Kućno vaspitanje je ono što nosimo gde god bili. Sa kim god se sreli.

Ne mogu biti stalno u medijima. Smatram da nije potrebno da „izlazim ljudima iz frižidera“. Odazovem se pozivu za neku emisiju, ili dam intervju isključivo onda kada se nešto novo dešava u mojoj karijeri i kada imam šta da kažem. Sa njima je već drugačije... Dopisujemo se preko raznih socijalnih mreža, koje rado koristim. Prirasli su mi k srcu,  kao da ih znam godinama u nazad, a kada se osvrnem iza sebe zaista i jeste tako. Pa prošlo je punih osam godina, ako ne i malo više kako komuniciramo, i stalno se pojavljuju novi. Nema nastupa da me ne dočeka u bekstejdžu neko meni poznato lice, smejući se sramežljivo, noseći buket cveća, ili nekakav drugi poklon. Prosto uvek misle na mene! Navikla sam, i budem spremna na to da ću za svaki svoj rođendan dobiti neko iznenađenje od njih. Priznajem, „uplašim se“ ponekad, zapitam se „šta li mi sada spremaju“, a uvek vešto sakriju, i uvek me iznenade.

Osvrnula bih se na svoj najveći koncert do sada, a biće ih tek, Arena 2010. – neposredno posle mog venčanja. Mimo mog znanja mesecima su uvežbavali koreografiju za nekoliko pesama, udružili se iz svih gradova, balkanskih zemalja, slali jedni drugima video zapise kako koreografija treba da izgleda. Vežbali kod kuće. Ja sam izašla na scenu, i videla njih, desetine i desetine njih, u ružičastim majicama sa mojim likom na njima. Igrali su uvežbano, kao pravi profesionalci, na trenutak sam se zbunila, priznajem. Sutradan u novinama „Ružičasti fanovi priredili Seki iznenađenje“, nisu to ružičasti fanovi, to su moje LEPOTICE i LEPOTANI! Baš tako u životu nazivam sebi drage osobe!

Xoxo SA

Berina, počivaj u miru...

Imala sam na umu potpuno drugu temu, a onda se dogodilo nesto strašno. Malena Berina Hamidović, beba, stara tek mesec i po dana preminula je zbog toga sto nije imala matični broj! Jedan život je ugašen zbog proklete administracije, prelaska granice! Šta su mislili, da će to nevino biće kome je trabala pomoć da prošvercuje nešto! Sramota!

Berina je preminula 13. juna, na Institutu za majku i dete, u Beogradu.  Bilo je kasno. Doktori su dali sve od sebe da spasu ovaj život, malenu bebu, ni krivu ni dužnu. Čitala sam o njoj... Berina, obolela od sepse posle brojih infekcija, hitno je poslata za Beograd. Ta bebica nije mogla da pređe granicu jer nije imala matični broj, samim tim ni pasoš! Dok su se ljudi u administraciji „lomili“ kako da bebi dodele pasoš, njoj se brojao svaki sekund života! Zbog deformacije jednjaka nije mogla da jede, svaki minut, svaka sekunda za nju je značio ŽIVOT! Mnoga srca su prepukla, a najviše srce njena majke Emine. Kako je ona sama izjavila u svom bolu, niko nije čuo njihove vapaje, za nevinim detetom, ni granična policija, ni vlast, ni niko! Govorili su o kojekakvim procedurama, dok je dete preživljavalo zadnje sate svog života, bio važan SVAKI MINUT!

Ovo je citat, koji ću ubaciti „Matični broj beba Berina nije mogla da dobije pošto se u Parlamentu BiH nije postigla saglasnost o novom zakonu o JMBG, nakon što je stari stavljen van snage odlukom Ustavnog suda. Više hiljada nezadovoljnih građana iz cele BiH već danima protestuje zahtevajući donošenje zakona o JMBG, dajući poslanicima rok do 30. juna. Nijedno dete rođeno nakon 12. februara u BiH nema matični broj JMBG”.

Pobogu, van sebe, kroz suze, pišem ove redove! ZAR JE DETE ROBA KOJU TREBA PROŠVERCOVATI PREKO GRANICE! Zar je tolika otuđenost i nepoverenje opselo ljudske duše da ne shvataju da jedan NOVI ŽIVOT MORA BITI SPAŠEN!

Nikoga ne želim da prozivam, sve što znam pročitala sam u medijima  i videla izjavu majke koja je izgubila svoje dete! I opet tu se priča kako je neko trebao da uplati neki novac, kako je neko trebao da uradi ovo – ono, a oni su ljudi teškom mukom skupili novac privatnim sredstvima ne bi li svojoj malenoj omogućili da se izleči, da preživi, da ODRASTE!

Proklete procedure. Te iste procedure su zavile jednu porodicu u crno! Niko nije bio nadležan da pomogne…  Niko nije odgovarao na molbe, vapaje majke koja bi život dala za svoje dete. Čak su ispali "dosadni", jer su često dolazili MOLEĆI za spas života svog deteta! Pa ako neko nije nadležan da pomogne da jedno nedužno biće živi, čemu da se nadaju ostali! Papiri, papiri, papiri! SRAMOTA! A nije ni sramota koliko je TUGA!

Dok se jedan život gasio, drugi su se raspravljali KO JE NADLEŽAN! A šta je ta beba – statistika? Žrtva bahatosti? Žrtva birokratije? Ne, to je jedan život koji je ugašen  i niko neće snositi krivicu za to! KO JE KRIV? DA LI JE SAD VAŽNO? Ničija krivica neće obrisati bol iz duše Berininih roditelja, koji su na sve načine pokušali da spasu život svoje bebe.

Toliko bolesti hara ovim svetom, uzima živote svakodnevno. Malena Berina je žrtva JMBG – prva žrtva izvoda iz matične knjige rođenih! Njeni roditelji su nezaposleni, komšiluk sa Ilidže se svojski trudio da sakupi novac za nju. Zar je moguće da na granici ne propuštaju sanitetsko vozilo, vozilo koje prevozi HITAN SLUČAJ, gde se život ne meri danima već minutima! Zar je moguće da su PAPIRI SVE! Pa onda konsultacije, sa jednim Ministarstvom, drugim, petim, desetim, a srce nevinog deteta otkucava poslednje sate! Kakve su to procedure! Kakve su to priče! Zar su papiri postali važniji od ŽIVOTA jedne bebe koja je sutra mogla biti naučnik, kompozitor… a možda i sasvim obična žena koja bi dala nov život, imala svoju porodicu, a ni tad ne bi bila OBIČNA, bila bi posebna, kao i svako od nas.

Ne znam čija je ovo sramota. Ne želim da ulazim u to. Znam čija je bol i patnja! Ne znam ko nije uplatio novac koji je trebao, ne znam ko je kriv. Ne znam ni kada će političari, graničari, ko god, da shvate da ljudski život ne poznaje procedure! Ne znam ni kada će nastupiti humanost među ljudima! Trenutno ništa ne znam… Berina počivaj u miru, anđele…

SA

Dojenje na javnom mestu – DA!

Nov život menja sve. Preslatka bespomoćna bebica, koja je devet meseci bila u majčinom stomaku, osećajući svaku njenu emociju... Onda dođe na svet... Svi se smeju, ona plače. Stave bebu majci na grudi. Kažu žene da su porođajni bolovi strašni, užasni, ali da onog momenta kada se to maleno stvorenje nađe pored nje da se sve zaboravi, sve prođe. A ne zna bebica šta je snašlo. Posle garant misli „šta mi tu ovi prave grimase, šta se prave blesavi“, haha. Šta li je u njihovim majušnim slatkim glavicama? A gledaš bebu koja raste i prosto gledaš šta je BORBA kroz život, koja počinje od tog dana rođenja. Trpi bolove u stomaku, rast zubića, muči se da se okrene, da stane na noge i prohoda, da izgovori  prvu reč...

Priroda je sve udesila. Majčino mleko je nešto najzdravije za rast i napredak bebe. NIŠTA ne može da zameni ono što stvori priroda – pravo majčino mleko.

Nedavno sam podržala dojenje na javnom mestu, a to sam preporučila i svojim prijateljima. Kao i oko svega i mišljenja su i ovde podeljena. Razgovarala sam sa svojim prijateljicama koje su se ostvarile kao majke, a i čitala sam iskustva drugih žena na raznim forumima. U suštini  shvatila sam da je jedna stvar sigurna, samo žena koja je dojila svoju bebu razumeće drugu ženu, to je sigurno. Drago mi je bilo da čujem i da muškarci to podržavaju, a pročitala sam i negativne komentare, što od žena što od muškaraca.

To me je nateralo da se zapitam – šta je to vulgarno, a pre svega perverzno? Šta je RUŽNO da žena, dok šeta svoju bebu po lepom sunčanom danu, kojoj pak treba da udahne svežeg vazduha, zastane u nekom parku, sedne i doji svoju bebu. Prvo, danas postoje posebni brus halteri za doilje, drugo, žena se ne skida gola, već sasvim diskretno drži svoju bebu u naručju i HRANI JE, da ona HRANI svoje gladno maleno dete.

Na Balkanu ništa novo. Prošla sam mnogo zemalja, obišla mnogo gradova, šetala... viđala žene kako doje svoje dete u restoranima, parkovima... Niko se ne obazire, samo ponosni otac koji miluje glavicu svoje bebe sa raširenim osmehom na licu. Kod nas žene govore da nailaze na kojekakve komentare ljudi, koji bukvalno PILJE u njih, dobacujući „mogla si ga/je nahraniti kod kuće!“. Sramota, svaka beba je drugačija, od prvog dana kada ugleda svet, samim tim i njen režim ishrane. Nije to nikakav intiman trenutak u kojem majka mora biti zatočena u kući po ceo dan! Ako naiđete na takvu situaciju zašto prosto ne ignorišete, a kako ignorisati, odnosno – kako biti negativan! To više nije devojka, to je sada ostvarena žena, to je jedna topla scena koja nikako ne može da izazove neke zle komentare, gnevnih ili dokonih ljudi. Trunke vulgarnosti nema u tome! Ako nekom smeta, nek se ne obazire! Pre svega, dete oseti svoju majku, njenu nervozu,  baš kao što oseti ljubav i privrženost. Opet se vraćam na to da žena ne treba da provede porodiljski period u zatočeništvu. Poznat je pojam „postporođajne depresije“, hvala dragom Bogu da su neki parovi uspeli sebi da priušte samostalnost, uz pomoć svojih porodica, ali i toj ženi je potrebno da prošeta sa drugaricama, da posedi u letnjoj bašti, da nastavi da živi život, svesna da se njen život promenio iz korena jer ga sad živi za to maleno biće koje će jednog dana postati čovek. 

Ako se neko od vas, bilo ko, zadesi se u gradu, kupi sendvič i šetajući kroz grad ili sedeći na javnom mestu jede taj sendvič, zašto ta malena bebica ne bi imala pravo za svoju hranu?!  Ne možete bebi reći „ručak je u 14 časova“!

Kako nečiji um može da poveže dojenje sa seksualnošću! Pa toliko se mladih parova ljubi na javnom mestu – devojka i dečko sede u parku i  ljube se, pozdravljaju se na autobuskoj stanici, aerodromu i ljube se! Pa ni to nije vulgarno, ali tu već mora da postoji određena granica. Kada je dojenje u pitanju to je PROSTO DOJENJE BEBE. Beba ne sme biti gladna! Toliko majki se ustručava, baš kada reši da prošeta svoju bebu, a kao što sam rekla svaka beba je sama po sebi drugačija i onda bukvalno jure kući jer ih je sramota da negde zastanu i NAHRANE SVOJU BEBU! Neke majke se čak žale da su prinuđene da doje decu u javnim toaletima – ko još jede u javnim toaletima! Svima je prihvatljivo da vide majku kako hrani dete na flašicu, a zgržavaju se na nešto što je priroda savršeno stvorila, na prizor majke koja doji svoje dete! Nedavno sam na forumu pročitala da se jedna žena požalila jer je zbog dojenja izbačena iz kafića od strane konobara. Katastrofa! Najveći stručnjaci govore da je majčino mleko najzdraviji način ishrane bebe. Zapitam se kako neko može da ima negativno mišljenje povodom toga, diskriminišući time jednu ženu koja je dala život i jednu bebu koja će jednog dana biti čovek, i to ne bilo kakav, jer svako je poseban na svoj način!

Ko god prođe pored žene koja HRANI svoje dete i progunđa nešto negativno, može da se pokrije  po ustima!

Opet napominjem da sam na brojnim forumima čitala iskustva žena koje su bile primorane da doje na javnim mestima. U glavnom pišu o tome kako su ih svi zagledali, kako im je bilo neprijatno. Kažu da im je najteže bilo sa prvim detetom, to je svojevrsno „vatreno krštenje“, a posle su, u glavnom, prestale da se obaziru.

Žene, a ispred grupe „Moja podrška dojenju“, koja se nalazi na Face Book-u, su se nedavno okupile sa svojim najbližima i naravno sa svojim bebicama. Članice grupe su se, svaka u svom gradu, organizovale 1. juna  u periodu od 12 do 18 časova, na raznim lokacijama u više od 50 gradova, a u Beogradu su se okupile na Kalemegdanu.

Podržimo žene koje svojoj bebi daju najzdraviju hranu, ono što je majka priroda stvorila. Ne robujmo predrasudama. Beba mora da se nahrani kad je gladna. Ne dopustimo kojekakvim ljudima da se protive dojenju na javnom mestu, jer su baš i oni odrasli na tome – na majčinom mleku!

Xoxo SA

Šta je to zlo u ljudima?

Moram napomenuti da jesam javna ličnost, pevačica, pod budnim okom svih – i onih koji me vole i onih koji me ne vole. Naravno kad pričam o toj vrsti ljubavi ne mislim na ljubav prema meni kao osobi, nego na ono što vide u medijima, kako me dožive na mojim nastupima, u spotovima... Pre svega, ja sam žena. Jedna od oko 3,5 milijardi na planeti Zemlji, mada po nekom istraživanju kažu da muškarci “vode“, da ih je više, neka ih. Žene vole razne stvari: „krpice“, kako mi to volimo da kažemo, pa cipele, torbe, nakit, muškarce, trač partije... Nije lako biti žena. Nekada nam je najveći problem šta obući za neku najobičniju zgodu. Naše slatke muke. Depresiju lečimo šopingom, kad se ima ima se, kad se nema kupi se bar neka marama i svet je nekako lepši. Takve smo, šta sad.

Naravno, vratiću se na ono BUDNO OKO KOJE SVE POSMATRA. Internet je postao svima dostupan, zatvorili se ljudi u kuće i razgledaju, pručavaju, mrze... a isto je to kao TV, ako ti se nešto ne dopada – promeni kanal, u ovom slučaju sajt.

Napominjem da obozavam internet.  Prvo – brza sam po prirodi, što se posla tiče za potrebe nastupa sve mogu poslati u digitalnoj formi. Drugo, mogu da se dopisujem sa sebi dragim ljudima, koji su daleko i ne možemo često da se viđamo. Tako ja i moje prijateljice razmenjujemo fotke krpica, torbi, cipela, a onda se neko tamo javi sa pričom „Narod nema ‘leba da jede a ti se tu hvališ sa novom torbom“.  Šta narod ima sa mojom torbom, ili torbom bilo koje žene koja je objavila to na socijalnoj mreži. Prosto sam nešto želela sebi da kupim, kupila i podelila i onda  moje prijateljice i ja ćaskamo o tome. Pobogu, javna sam ličnost, ali sam i žena. Jer treba da se izolujem zatvorim, da svoj pošteno zarađeni novac ne trošim ni na šta, da ne ugađam svojim najmilijima, jer će tamo neki „hejter“, koji možda ima više novca od mene i mnogih da napiše zlobni komentar! A shvatila sam da se takvi i najviše oglašavaju, baš ti koji sebi mogu da priušte više nego ja sebi. Vaspitana sam da je skromnost vrlina, vaspitana sam da nikog ne osuđujem. Vodim se verom, verom u Boga, i svojom religijom koja o osuđivanju kaže: „Zbog želje za osuđivanjem, takav um će svuda videti samo tuđe grehe, videće sve crno da crnje ne može biti, te će tako dospeti u duhovnu muku - kao da je čovek ostavljen od Boga, kao da Bog premudro ne promišlja o svetu, kao da poslednja neće biti Božja!“. Ne smatram manom što ljude posmatram kroz jednu lepu šarenkastu lupu, kao što niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, tako niko nije loš čovek dok ne POKAŽE suprotno, a ja ću dati šansu svakom

A  te socijalne mreže... Koleginica objavi sliku - svoju novu torbu, cipele, „unikatne“, napominje neku basnoslovnu sumu, uz argument da je, eto prosto morala to sebi da kupi. Nije stvar u modnom artiklu – stvar je u ceni, da svi vide da je „dobrostojeća“. To je kompleks i ne znači da ga imaju sve ostale. Možda je neka moja torba koštala i 500 dinara, eto, prosto ja je nabavila za te pare, ali o cenama neću nikad govoriti jer je to lična stvar. Fotografisaću se sa njom jer sam presrećna što je imam. Kao i svaka žena, koja objavi sliku kako se obukla pred grad, kako je uradila nokte... ništa strašno!  U Srbiji ništa novo – kupi „koleginica“ nov auto, ajmo paparaci, trčite zamnom NAROD DA VIDI, a uz to i nove krpice, nove štiklice. Slikajte paparaci! A to što sebi još nisam priuštila dom, što se vucaram po stanovima kao kirijašica, što sam mogla mnogo više od ovoga – dragi paparaci to ne pominjite. Koliko košta da se to ne pomene? Kriju svoje adrese kao zmija noge, jer su nepostojeće. A baš na konto tih skupih modnih artikala mogle su sebi da obezbede PRVO I OSNOVNO – krov nad glavom. Onda intervjui „spot me koštao 50 000 evra...“. Posle toga je više nema, pa normalno, u čemu da se pojavi kad je bankrotirala, a blam je da ode do Kineza i nabaci novu toaletu za potrebe snimanja neke emisije. Singl propao, spot niko ne gleda, šta ti ostaje – ni nokte ne smeš da grizeš jer su nadograđeni, greota da propadnu!

I onda opet „Šta ti Seko tu sa novom torbom, a narod nema para ni za ‘leba!“ Velika neistina prati

jednuvladarku, Mariju Antoanetu i čuvena izjavu  kada su joj se navodno obratili da narod nema hrane, NAVODNO  je rekla: „Nemaju hleba – dajte im kolače!“. Istorija to nikad nije dokazala. Zna se da je ta žena cenila umetnost, iako kraljica, ONA je „uvela“ aplauz posle umetničkog performansa, čak su je i zbog toga osuđivali, pobogu, kako jedna kraljica da ustane i tapše, oduševljena predstavom koju je videla. Pa i ta žena, kraljica, vladar, je pre svega čovek i ta predstava je dotakla njenu dušu i svojim aplauzom dala je priznanje umetnicima koji su nastupili! Ali dobro, da ne mešam istoriju i sadašnjost – spaliće me, figurativno naravno.

Kad je publika u pitanju, kad si pevačica, kad praviš veliki koncert – moraš im se dati. Prođi pored njih,

najveći stimulans daće ti upravo njihovi osmesi, dodiri, rukovanje... Nemoj se spuštati vezana tamo nekim žicama, kao sa nebesa, prosto DAJ SE SVOJOJ PUBLICI! Dozvoli im da te osete, zato su i došli na tvoj koncert – da osete da im se daješ iz duše!

 Ah, ta zloba. Ipak nije jača od dobrote, nije jača od mudrosti, to je nešto najgore što nadvlada čoveka, postane gnev. Zašto neko toliko da prezire nečiji uspeh? Zašto neko da komentariše i prati nekog čiji mu se lik i delo ne dopada... A to je zastupljeno i u slikarstvu, i u komponovanju, i u glimi, i u pesmi... Pomislim da je ta zloba zapravo ljubomora? „Da komšiji crkne krava!“. Prosto ne mogu ni da mislim o tome, o onima koji osuđuju, prozivaju i govore svakakve odvratnosti sakrivajući se iza lažnih imena. Pa to je najlakše! Najlakše je mrzeti druge i pričati o njima loše! Najteže je ići uz stepenike života, ka svom cilju, korak po korak, gde vas čeka uspeh!

Xoxo SA