субота, 30. август 2014.

NEDELJA VELIKIH LJUDI


Leto lagano izmiče, ali kažu biće još lepog vremena. Sledi nam duga, lepa jesen. Sunčana. Želim da verujem da su meteorološke prognoze tačne. Nije još vreme da rezimiram ovaj letnji period, ali sam se ipak malo osvrnula. Ovo leto mi je donelo mnogo lepih stvari, kako privatno, tako i poslovno. Još jedna uspešna turneja i još jedan išaran kalendar, prepun oznaka koje mi služe da me podsete na datume sa zakazanim nastupima. Osećam blagi umor koji bih svakome mogla samo da poželim. Umor koji brzo nestaje ako čovek ima urođenu moć regeneracije i toliko fanova koji neprestano obasipaju najpozitivnijim emocijama, ljubavlju, pažnjom, poštovanjem… Hvala vam, dragi moji. Koliko god da ponavljam HVALA, nikada neće biti dovoljno.  
Leto je uvek vreme za velike turneje, a primorje se pretvara u poligon za ispit i potvrdu nečije karijere. Presek realnog stanja. Presek koji u vodu baca samohvalisanje i reči bez pokrića. Na primorju nisam primetila gomilu onih koji pričaju o velikim karijerama, još većim turnejama i nastupima. Na ispitu nisu prošli. Da bi se prošlo na ispitu mora se neprestano učiti i raditi na sebi. Manje priče, više rada - uvek je bilo i biće. Zbog toga, ne bih više dužila na ovu temu, već ću da se radujem  što je period koji je iza nas bio u znaku ljudskih dela, humanosti i dobročinstva. Radosti me činjenica da je akcijom Ice Bucket Challenge prikupljeno mnogo novca za  istraživanje neizlečive bolesti amiotrofične lateralne skleroze i što je javnost upoznata sa ovim, do sada manje poznatim oboljenjem. Dežutni hejteri su i ovu humanu akciju iskoristili za samopromociju, pa su forumaše i tviteraše galamom podsetili na svoje postojanje. Neka ih, neka i dalje sede i ništa drugo nek’ ne rade, ako im je to smisao života. Čoveku je od Boga dato da pomaže drugima, pa se nameće pitanje da li je hejter čovek. Neki oblik života jeste, to je sigurno. Čovek nije. Bar ja mislim jer sam ubeđena da čovek nikada neće sedeti skrštenih ruku i pljuvati dela koja pomažu drugima. Ni dela, ni gestove, ni reči.Čak su toliko bezobratni da koriste svaku tragediju u reklamne svrhe, sreca. 
Na svu sreću, takvi oblici života su u manjini. Jesu glasni, ali ih je malo. Dobrih i velikih ljudi ipak ima više. A ja sam srećna i ponosna što poznajem velike i dobre ljude. Jedan od njih je moj brat, jeromonah Porfirije iz manastira Tvrdoš. Veliki čovek koga krase blagost, veselost i požrtvovanost. Čovek koji golim rukama ide u vatru da iz požara u okolini Trebinja spašava unesrećene. U želji da neprestano radim na sebi, od njega sam mnogo naučila. Hvala mu na svakoj mudrosti koja je oplemenila moj život, učiniula ga spokojnijim, srećnijim, kvalitetnijim. Moj život je sada miran: uživam u skladnom braku, ne bančim i ne provodim se po noćnim klubovima, posećujem manastire... Međutim, pojedini mediji kada nemaju dovoljno informacija o meni, jer im ne dajem povoda, onda izmišljaju. Tako je pre nekoliko dana dnevni list Alo objavio „Aleksićeva asfaltira put do manastira Vitovnica“. Njih ne zanima što to nije istina. Sramota! Posle tog naslova, još veća sramota. Pozovu me iz redakcije jednog nedeljnika i kažu kako imaju izjavu nekog astrologa koji je rekao da će „Seka dobiti potomstvo“. Pa još traže da komentarišem takvu izjavu. Ostala sam bez reči. Najpre, ako je taj neki astrolog tako nešto i rekao, to je onda krajnje nepristojno. A još više je nepristojno što ljudi iz tog nedeljnika sebi dozvoljavaju da toliko zalaze u najdublju intimu. Ne mogu da verujem čime se sve ljudi bave. Spokoj i radost u kojima uživam im ne odgovaraju, pa ili izmišljaju ili žele beskrupulozno da „udaraju“ na emocije čitalaca. Pa ne ide to tako. Neka granica mora da postoji. 

--
Pozdrav,
S.

четвртак, 21. август 2014.

Iskazivanje osećanja nije slabost, već put u lepši život!



Nista lepše od toga kada ti neko uzvrati poljubac, zagrljaj, stisak ruke, topao pogled, lepu reč... Prijateljski zagrljaj prenese toliko dobrih vibracija i pozitivne energije da je to teško rečima opisati. Da li ste primetili nekada dva brata koji se samo rukuju pri susretu? Ili možda prijatelja i prijateljicu koji jedva da prislone obraz uz obraz u poljube vazduh prilikom pozdrava? Ja se sa mojim bratom i dan-danas izgnjavim kad se vidimo, kao dok smo bili deca. Pred susret sa nekim od prijatelja ruke mi se same šire i hvataju zamah za snažan zagrljaj. Majki se i sada uvučem u krilo kao da imam tri godine. Lepo mi je. A lepo je i njoj dok se smeška i kobajagi me kritikuje: „'Ajde Svetlana, nisi mala. Teška si“. Kaže „'Ajde“, a rukama me još više privlači ka sebi.

Primetila sam da se nekako danas ima sve više onih koji se ustručavaju da iskažu osećanja prema ljudima do kojih nam je stalo. Neki se možda ustručavaju, neki verovatno ne mogu da se oslobode utiska i posledica gorkih iskustava, pa nekoj novoj energiji ni ne daju priliku da ih pokrene i pomogne im da bez „duhova prošlosti“ krenu napred. Ja nemam problem sa tim, čak imam potrebu da neprestano budem u misiji ohrabrivanja i podsticanja da osećanja bez bojazni iskazujemo. Naravno, onima koji ih zaslužuju.

Naše misli nisu uvek stalne, čak su nekada hirovite pa ima situacija kada ne možemo reći da su baš potpuno pod našom kontrolom. Ali gestovi koje činimo i naša dela uvek su rezultat naše volje. Misli i emocije su deo nas i nešto najintimnije u nama i samo mi ih u potpunosti poznajemo. Problem nastaje kada ne smemo ili ne umemo da ih pokažemo drugima. Osećanja su veoma važan segment  našeg života i dalju mu boju. U zavisnosti od toga koliko poznajemo sebe i sopstvena osećanja i na koji način ih pokazujemo u odnosu prema drugima, naš život će biti bolji ili lošiji, kvalitetniji ili manje kvalitetan. Zbog toga je bitno osloboditi se svih stega koje nas sputavaju da pokažemo naša osećanja. Jednako je bitno znati i umeti da osetimo i adekvatno pokažemo i ljutnju, i ljubav i tugu. I sve druge emocije koje osećamo. Iskazivanje osećanja nije slabost, već put u lepši život.



Obično ljudi koji imaju strah od iskazivanja emocija nisu svesni svog problema. Uopšte ne razmišljaju o tome, a mnoge od njih nikada nisu ni imale pravi i trajni emocionalni odnos sa nekim, bez obzira da li je reč o ljubavnom, prijateljskom… Čak su prilično hladni i kada je reč o rodbinskim odnosima. To nikako ne znači da ne umeju da vole, već imaju problem da to pokažu.  Obično za takve kažu da su nesigurni u sebe, stidljivi, preosetljivi na kritiku… Nekada stid može biti maskiran, arogantnim ponašanjem i odbrambenom nadmenošću. Ako među ljudima koji nas okružuju i do kojih nam je stalo imamo takvih, onda bi trebalo da im pomognemo. Najpre da im ukažemo na problem, a onda i da učestvujemo aktivno u pronalaženju rešenja. Pomoći ćemo i njima i sebi, a i ostalima koji predstavljaju deo njihovog okruženja. Onda će naša misija da se širi poput zaraze, jer će posle izvesnog vremena i oni poželeti da učine isto, a rezultat i krajnji cilj je više pozitivnih vibracija koje nas sve okružuju.  

петак, 08. август 2014.

ANDJELE POCIVAJ U MIRU


Kada dozvolimo da nas masa ponese, gubimo individualnost, identitet. A šta je čovek bez identiteta? Samo jedan oblik života. Rođeni smo kao jedinke i tako treba da živimo. Stepen do kog čovek postaje svestan sebe kao individue zavisi od toga u kolikoj meri je izišao iz plemena. Kao ljudski rod pradavno smo napustili pleme i krenuli put razvoja, napretka u svakom pogledu. Međutim, nekima očigledno nazadak više prija, pa se vraćaju plemenu. Ili, ako im ne prija, onda idu linijom manjeg otpora znajući da je tako lakše. Spoljašnost im je napredna i to im je dovoljno, a za unutrašnjost i sopstveno biće ih baš briga. Uostalom, lakše je ponavljati ono što vidimo ili čujemo nego razmišljati.
Možemo da budemo par čiji odnos se zasniva na uzajamnom poštovanju. Možemo da budemo i tim u kome svaki član istovremeno ima i individualnu i zajedničku odgovornost u svrhu postizanja zajedničkog cilja. U masi je to nemoguće uskladiti, iskontrolisati, a zadržati individualnost. Zato, ne smemo da postanemo masa, da se slažemo sa većinom bez razmišljanja kakav je naš intimni stav o nekoj temi. Kada na društvenim mrežama vidim lajk ispod vesti o nekoj tragediji, upitam se da li ti ljudi razmišljaju o tome šta su zapravo lajkovali. Da li do njihovog mozga dopire da su tim činom poručili da im se tragedija svidja? Što je još gore, mislim da zapravo ni nemaju pojma šta su lajkovali. Samo su videli da ispod nečega već postoje brojni lajkovi, pa dodaju i svoj bez upotrebe mozga, a u nameri da na taj način „zazvone“ i oglase aktivnost na društvenim mrežama. A tragedija u poslednje vreme je bilo na pretek. Nažalost. Sećate se linkova: Katastrofa u Obrenovcu, a ispod linka gomila lajkova? Vidite li sada linkove o tragediji koja je zadesila malu Tijanu, a ispod linka niz lajkova. Jasno je meni da su lajkeri imali nameru da izraze negodovanje, da daju osudu, ali nisu ni svesni da to čine na pogrešan način. Lajk ispod ubistva? Ne ide nikako. Ljudi ne razmišljaju. Vide šta radi masa, ili deo mase. Takve treba podsetiti da je koeficijent inteligencije mase jednak onome koji ima njen član sa najmanjim koeficijentom inteligencije.
Dakle, drage moje gomile ne plašite se da zakoračite malo izvan plemena, mimo granica koje vam nameću, a na koje sami pristajete. Budite svoji, razmišljajte malo. Upotrebite ono što nas razlikuje od životinja. Tačno je to da je opasnije koračati sam, biti bez zaštite, razmišljati samo svojom glavom. Malo je teže razmišljati umesto ponavljati naučeno ili ono što vidimo da masa ponavlja - ali je definitivno zanimljivije.
 ISKRENO SAUČEŠĆE PORODICI  JURIĆ... TIJANA, ANDJELE POČIVAJ U MIRU!