среда, 31. јул 2013.

On bi da bude štrumpfeta

Dobar dan  i ovog podneva, hteli vi to ili ne, ja hoću, zavolela žena socijalne mreže pa i ovaj Blogger. Muž mi viče „Trening!“, ja odgovaram „Posao ljubavi!“, on ode u teretanu, ja eskivirala ovih pola sata dok kucam i oboma lepo. Kad otkucam ide preznojavanje – a ne, nije to na koje vi mislite, a ni ja.  Pošto nisam na „photoshop dijeti“ moram da uradim ono što mi današnji dan nalaže – trening, ali prvo ovo.
Dakle. Nisam od onih koji se pravdaju. Volim  da objasnim ćutanjem – DOBRO, pevanjem. Da ćutim ne umem, a da pevam – VOLIM, a kažu i da znam. Vidite, kažu to svi oni koji kupe kartu za moj nastup koji do sada nikada nije doživeo fijasko. Kažu to i vlasnici klubova, diskoteka koji me pozivaju, kažu to i oni koji su na čelu gradova koji me zovu da svojom pesmom okupim ljude na njihovim trgovima, ako kažu – dobro. Ja odem, PEVAM, veselim se sa hiljadama mojih fanova, sa svojom dragom publikom, a posle nastupa u glavnom ne mogu da zaspim... To niste znali? Pa dobro ljudi, pa vaša Seka je ŽENA, nije robot! Kako zaspati posle tolike euforije, dobre žurke, muzike... Moraju misli da se saberu, telo da se opusti... A da sam se dobro udala – vala jesam. Moj muž pokušava da me zaštiti od svega. To POKUŠAVA moram da naglasim, jer neke stvari nisu u mogućnosti čak ni HEROJU MOG ŽIVOTA! Naime, ne može da shvati da se uspeh ne prašta, ne može da shvati pakost i zlobu drugih ljudi... ne mogu ni ja, ali sam navikla, svesna da će me neko voleti ili ne, uvek. Zašto neko slepo prati rad osobe koju ne voli – to ne mogu da razumem. Pa to je kao menjanje kanala na TV-u. Ne voliš – ne gledaj i svima lepo.
Moja biografija je svima dostupna, eto, moj zvaničan sajt na primer i zaista NISAM ni pokušala da se upišem na glumačku akademiju, ups AKADEMIJU DRAMSKIH UMETNOSTI. No, kad sam kročila na tu javnu scenu po prvi put uvidela sam da se  u mom poslu GLUMA NE PRAŠTA. Neko dođe na tvoj nastup, oseti da nastup „odrađuješ“, on više nikad neće doći, i pričaće ljudima koje zna i tako u krug  i nema nikog... Znala sam da glumi nema mesta u mojoj profesiji, jer ti ljudi su došli da čuju dobru pesmu, a to se ne može odglumeti, ako želite da bude dobra. Ne znam ni ja kako je sve počelo, ali eto, neko je pomislio da bih mogla i da glumim.  Bilo mi je smešno tada, ali krenule ponude. Ova serija, onaj film... Ja zakazala nastupe, nemam vremena da snimam mesecima, ali željna izazova ja odlučila da biram uloge koje mi leže – brze, dinamične, onakve kakva sam ja. Sve je krenulo sa „Vrelom Nelom“ i predivnom serijom „Ljubav navika panika“, preko filma „Mi nismo anđeli 3“ i „Smokvice“, pa dođoh do nečeg što  i vrsnom glumcu može biti teško: sinhronizacije, ponude da u filmu „Štrumpfovi 2“ pozajmim glas zločastaoj štrumpfeti Vexy. Nisam se uopšte dvoumila ovoj ponudi, pre svega jer je to moj OMILJENI crtać iz detinjstva, moja bratanica Helena dan danas uživa gledajući ih... Otišla sam na snimanje, nisam bila vraćana, „presnimavana“, „seckana“, prosto sam uživala i samim tim moj talenat i moj um su bili udruženi. U tome je sve. Oslobodite talenat, pustite um da rukovodi njime, a srce neka uzbuđeno kuca od radosti i uspeh je zagarantovan. Dobila sam pohvale od profesionalnih glumaca, koj iza sebe imaju fantastičnu karijeru, to mi je zaista imponovalo. Zašto onda ja nisam „odgovarajuća“ da „pozajmim“ glas Vexy? Pa da nisam bila dobra u tome očigledno bi neko drugi to uradio bolje, vidite li drugi razlog?
Neko nije video, ali je umislio taj drugi razlog... Jedan glumac. Školovani. Zaista sam bez predrasuda. Podržavam da svako sa svojim životom radi šta želi ne ugrožavajući sebe, a ni druge. Ček, da podvučem to DRUGE. Glumac, ne znam njegovo seksualno opredeljenje, ali sam ubeđena da on zapravo želi ulogu štrumpfete Vexy. On umesto mene. Ljude koji me vole, koji prate moj rad je pogodilo njegovo prozivanje na socijalnoj mreži. Ja sam mu se lepo ljudski obratila, na istoj toj socijalnoj mreži. Poželela mu dobar dan i predstavila se. I persirala sam mu. Bila sam fina i kulturna. Nisam mogla da utičem na veliki broj onih koji me vole, na ogroman broj svojih fanova koji su branili moj lik i delo na koji je izvesni glumac pokušao da pljune. Zamislite, na moje dobar dan nisam dobila nikakav odgovor. Nego, „svaka vaška obaška“, šta da se radi. Nastao  je problem, glumcu moram skrenuti pažnju na to. Prvo, moja zastupljenost u medijima nije moja krivica, prosto sam tražena, popularna. Lepo se izreklamirao da su hiljade i hiljade ljudi kucali njegovo ime i prezime na pretraživačima ne bi li videli o kome se radi. Ne treba mi hvala za to, naprotiv. Drugo – moji fanovi su ljudi tako različiti, divni, a toliko me vole. Idu oni u pozorište - ne bih mu sada bila u koži, poruka za njega: ne idi na posao neko vreme, bolje ti je. Mogu da utičem na sebe, da se nasmejem nečijoj gluposti, ali na stotine hiljada onih koji su uz mene zaista ne mogu da utičem. Ali, uvek voljna da pomognem, usmerim, pokažem, naučim nekog ... tako sam voljna da dragom, sada slobodno mogu reći kolegi, pokažem koji mu je profil bolji za slikanje, da malo bude prirodniji, jer se izveštačen osmeh prepozna, a i da ga usmerim kako da poštuje one koji su  svojim talentom, radom i energijom zaslužili mesto na kojem su. Recimo iza mene stoji „samo“ ime – Seka Aleksić.
Ne vidim zašto je sramota da ja pozajmim glas štrumpfeti u nastavku ovog filmskog ostvarenja. Pa to je dokaz da nemam zbog čega da se stidim sebe, a nikada i nisam. Vaspitavana, pažena, zaštićena, još kao vrlo mlada sama sam birala svoj put željna da se dokažem pre svega sebi! Omalovažiti moj rad je direktan udarac na hiljade i hiljade onih koji me prate, dolaze na moje nastupe, šalju mi mejlove... Neko se setio, lupio, i tako eto ostao... Nego, nije problem ništa. Uživajte u Štrupfovima 2, ja ću sigurno, a znam da će vam se dopasti!
Muškarci, budite džentlmeni, kavaljeri, kada se obraćate ŽENI. Nije bitno ko je „jači pol“, bitno je ko je nežniji, a to je ipak – žena. U redu je smatrati je sebi ravnom ili čak boljom od sebe, ali je žena ipak jedno krhko biće, kao cvet (sad mi je jasno zašto nam kupujete cveće xoxo). Eto, mene je neko smatrao sebe ravnom i boljom od njega samog i eto. Žao mi je – VEXY JE IPAK MOJA.
Xoxo SA

среда, 24. јул 2013.

Ljubavi...

Samo jedna stvar postoji, koju nisu stvorili ljudi, koja je prosto deo svih nas, na koju niko nije imun kakav god bio – ljubav. To predivno osećanje menja svoje “oblike”, daje čoveku snagu da ide dalje, da nastavi i posle najvećeg poraza, da se smeje i u najvećoj pobedi. Čemu ta pobeda, bilo kakva, kad nemaš sa kim da podeliš svoju sreću?
Mnogo se slomljenih srca krije iza osmeha ljudi koje poznajemo, čak iza onih koje ne znamo,  slučajnih prolaznika… To je ona ljubav, potraga za voljenom osobom, srodnom dušom, u kojoj neki imaju više sreće, neki na žalost manje. Prosto treba shvatiti: ljubav, kao reč, sama  po sebi, zvuči tako JAKO, da je ne treba definisati. Ona ne prepoznaje patnju, bol, suze… Ne prepoznaje svađu, ćutanje ili strah. Ona “ogoli” čoveka koji zaneseno gleda oči svoje voljene osobe spreman da da sve od sebe da ta ljubav traje što duže. Opet, čovek kao čovek, nekako proklet po svojoj prirodi ne može da shvati da će i kaktus da uvene ako mu se ne daje pažnja koja mu je potrebna. Ljubav, kao plamen koji se desi između dve osobe mora da se hrani, da se čuva, da se “začini” poverenjem, iskrenošću,  sitnim gestovima. U suprotnom, ta veza se završi loše, padnu “teške reči”, pređe se ona malena granica između ljubavi i mržnje, ostane ljubav, ali čovek izgradi neke jake zidove oko svoje duše, čije temelje čine sujeta i gordost, armatura  je od ponosa, a nekako je sve nestabilno, jer u tom zidu ostaje protkana patnja i tuga. Onda ponovo, nova priča nova ljubav, u kojoj tražiš staru… Dok vreme ne naplati svoj danak, dok ne učini svoje, da tvoje srce bude spremno da se ponovo nekom preda i da voli.
Ljubav ima svoje oblike. Postoje bića koja su vredna naše ljubavi jer su nam udahnula život, dali potrebnu snagu da idemo dalje, trudili se i mučili za naše dobro, prikrivajući svoje nedaće nesebično su davali onom kog su stvorili – svom detetu. Pored svađa, razmirica, različitih mišljenja, posebna je ljubav koju ti daruje majka, a samo ona zna za svoje strepnje i boli kroz koje je prošla. Samo majka zna za strah protiv kojeg se borila svakodnevno ne bi li svoje dete izvela na pravi put. Ta ljubav je najveća, posebna.  A dete kao dete, skromno ili hirovito, mirno ili nestašno, kasnije, kada postane čovek, kada se susretne sa različitim ljudima, kada oseti prvo razočaranje, prvi pad, vratiće se onima kojima jedino veruje – svojima! Neće ništa reći, oni će sve sami “pročitati”, osetiće i bol i poraz, i daće sve od sebe da se na tom licu ponovo vrati osmeh.
Eh ta ljubav. Ne bi bila tema gotovo svake pesme, ne bi se nalazila u gotovo svakom stihu da nije najveća ljudska nerazjašnjena dilema kojoj se  svako rado preda.
Ali, tu su i ljubavni zločini. Ne postoji osobe na svetu, a u to sam sigurna, koja iza sebe nema jedan takav zločin: da li ga  počinila, da li  bila “žrtva”.  Taj osmeh i sjaj u ok, privuče te poput najjačeg magneta, uđe ti u dušu, u krv, osetiš se voljenim/om, da bi neko tamo samo crpeo tvoju snagu u bilo kom smislu, psihičkom ili materilanom. Reći će neki zaljubjenost, prolazna stvar koja će posle tri meseca proći. Ah da smo roboti na dugme, pa posle tih tri meseca stisnemo  dugme i isključimo se. U redu, možda toliko zaljubljenost traje, ali onda počinje ljubav. Naiđeš na neodoljivog savršenog životnog glumca, ti znaš samo da je neodoljiv, da je tvoje malo savršenstvo, ali ne znaš da je dobar glumac… Prosto se desi, prođe vreme ljubavnog zanosa, iscrpljen i povređen sediš na kraju i pitaš se kako se sve to uopšte dogodilo. E baš zato se i kaže da je ljubav slepa. I taj glumac nije glumac. Iako je imao svoj cilj i interes imao/la je sjaj u oku koji te je razoružao, ogoleo i privukao. Ali, kada je "zločin počinjen", kada je sve gotovo, ne vredi gledati koje su žrtve pale, jer se vreme ne može vratiti. Hrabro ustani, kreni među ljude, idi tamo gde je vazduh, jer uvek te neko čeka, uvek te neko voli. Ne ne socijalnoj mreži sa tamo nekim virtuelnim srcem, već u realnom životu, sa srcem u grudima, spreman/na tebi da ga da!
Srećna sam žena. Uživam u ovom divnom julu, pored svog bazena, u hladu, kucam ove redove, osmeh mi ne silazi sa lica. Ne zbog bazena, ne zbog hlada, ne zbog svega što sam stekla svojim radom, već zbog NJEGA. I u mnogo manjoj kući, bez bazena, bez klima uređaja, u znoju toplote julskog dana, želela bih samo NJEGA. Da je pored mene. Moju ljubav, čoveka mog života!
E to, čovek mog života. Da, to je moj KRALJ, čija sam ja KRALJICA, zaštićena, voljena, samim tim i snažna, puna volje da svakim novim danom pobeđujem nepobedivo – sebe samu. Ali, mnogi ljudi su VITEZOVI naših života, naša savršenstva, naše LJUBAVI.
Pre svih TI, MAJKO, ljubavi, hvala ti na Suncu i nebu, na vodi, na hlebu, na ŽIVOTU koji si mi dala.
Veljko, hvala ti što si kralj našeg carstva zvanog život.
Lepotice i lepotani, hvala vam, što ste uz mene, što me vaša LJUBAV pokreće, motiviše i  tera napred.
Hvala na ljubavi!
Xoxo SA

среда, 17. јул 2013.

Dan kada se muzika nije čula

Kako je počelo? Niko neće znati da vam kaže. 
Političari,doduše,  će imati razne teorije, ali ljudi koji su prošli taj pakao – neće. Desio se dan kada se nije čula pesma, kada se nije videla igra, baš ono po čemu je narod Balkana na daleko poznat. Čuli su se pucnji, eksplozije i plač! Ko je počeo, ko je završio... Niko neće znati da vam kaže. Zašto? Više nije bitno...  Ljudska kreacija, proizvod najgore ljudske izopačenosti stvorila je to – RAT! Slušala sam priče mog rođaka, starijeg od mene, koji je proživeo ta čuvena „srećna vremena“, koje su ostale bajka ili legenda za ostale generacije, kako bi se samo javio svoj majci i rekao „Hej, ja sam u Trstu, dolazim za koji dan...“. Selo društvo u voz lepo i pravac Trst. A šta je bilo posle? Ubrzo potom? Crni veo je prekrio Balkan, čak ni nebo nije bilo isto, Sunce kao da je drugačije grejalo, a u vazduhu se osećao samo dim...
Na kraju svega toga mnoge porodice su zavijeno u crno i ONI KOJI SU TO HTELI, DOBILI SU ŠTA SU TRAŽILI –  MRŽNJU! Da ne ulazim u „teorije zavere“, razne priče koje kruže, da ne mislim da su neki  pojedinci prosto tako HTELI, da ne ulazim ni u šta od toga što sam prošla ja i stotine hiljade drugih, možda i milioni! Samo da ćutim, da se setim i da zaplačem...
A o mržnji da ne govorim! Gledati nekoga kroz to na koji način se svojom molitvom obraća Bogu, JEDNOM BOGU je takav apsurd da mi nikada neće biti jasno! Jedina stvar koja će mi uvek ostati nerazjašnjena je baš ta – MRZI GA, DRUGE JE VERE. Pisala sam o religiji, pisala sam o ratu, pisala sam o diskriminaciji, ovde sada spajam sve to... Neko ti je odbojan jer je debeo ili mršav! Zapitaj se da taj ČOVEK iza svog osmeha krije nešto! Krije svoju bolest sa kojom se bori, prosto ne želeći da bude predmet sažaljenja drugih, ponosan i sa osmehom ide dalje. Možda više puta nedeljno ide na dijalizu, ali ćuti, možda je žrtva zloćudnog tumora i broji preostale dane svog života, ali ćuti.  Uvek postoji to MOŽDA!  Nikad ne stavite tačku, već zarez!
E tu sve počinje i prestaje... Počinje mržnja, prestaje ljubav – sve ono što čini život i nas ovakvima kakvi jesmo. Sa nekog brda, iz daljine gledaš svoj grad kako gori, a sa tim i tvoje uspomene. Tog momenta prestaju snovi, prestaje sve. To je momenat kada se samo moliš, veruješ, nadaš, da će tvojim najmilijima biti dobro. To je momenat koji ne poznaje ni materijalna dobra ni bilo šta slično, to je suza koja vam curi niz obraz a čak ni tu suzu ne osećate. TO JE KRAJ jednog dela vas samih. To je rana koja nikad zaceliti neće, ostaće negde skrivena, potisnuta. Ponekad će zaboleti, ponekad će mirovati, ali uvek će  ostati – u vama.
I toliko toga zatvara granice između ljudskih bića! Ne, to nisu državne granice, to su granice ljudskih umova, koje se ne prelaze nekom vizom, pasošem, ne prelaze se nikako. Tamo nema carinika, nema ljudi, tamo ima samo gneva i gordosti. Tamo nema zakona, tamo ima samo prezira. Tamo nema ljubavi već želje da nekome bude loše. Tamo ne vlada ni kralj ni predsednik, već GREH! Tamo vlada zastoj! Taj „granični prelaz“ se zove MRŽNJA. .. Tamo se ne čuje muzika.
Ah ta muzika, pesma... Ostaće neobjašnjiv pojam. Natera čoveka na suze, natera ga da skače od sreće, pesma... Pogađa u dušu i „ruši zidove“ koje su oko te duše... A taj što je podigao te zidove, izaći će sutra na ulicu, opsednut svojom mržnjom, prozivajući svakog za kog smatra da je „drugačiji“,  izigravaće nedodirljivu kamenu statuu, a noć pre toga suze su tekle tim gnevnim licem... Takav je život. Sigurna sam da su mnogi od vas poželeli da bar na trenutak uđu u nečiji um, tražeći sebe ili način da spozna tu osobu... To je jedino što će ostati neostvarljivo i nemoguće, razvojem i medicine i tehnologije.
Deceniju i više su pustili da moj Balkan gori! Niko se nije trudio da ugasi požar koji se nekontrolisano širio. Požar je prelazio granice i u njemu je izgorelo sve, pa i pesma... Nije se čula dana kada je Balkan goreo, nije se čula muzika u marketima gde su se videle prazne police, nije se čuo u kućama koje su žalile gubitak voljenog bića, nije se čula nigde.
Danas se čuje pesma, hvala dragom Bogu. Odjekuje i širi se, PRELAZI GRANICE, ne treba joj ni viza, ni pasoš, nikakav dokument! Pesma će zauvek ostati fenomen ljudske kreativnosti, baš kao što će rat ostati fenomen ljudske izopačenosti!
Xoxo SA

среда, 10. јул 2013.

Sa ili bez datuma…


Bila sam jako mlada kada sam slušala 
o „gradu svetlosti“ – Parizu, rajskim plažama daleke Australije, zanosnoj Barseloni, Rimu – gradu tajni... mnogim mestima širom naše predivne planete.  Dok je nastavnica geografije držala predavanja o raznim zemljama, meni se film stvarao pred očima, kako posećujem te države, upoznajem nove kulture i znamenitosti. Nikad me mesto nije držalo, a tad je to bio san jednog deteta koji se ostvario. Nije svet tako mali, kao što se priča, što zbog prirode mog posla, što privatno, kasnije, kao zrela devojka, imala sam tu mogućnost da ostvarim svoj san: u romantičnom Parizu sam se šetala sa svojim suprugom, dočekala Novu godinu u toploti Australije... Boravila  sam na gotovo svakom kontinentu, a vidite, nisam znala koji je datum, ni koliko sati  baš onog momenta kada me je suprug iznenadio romantičnom večerom u „gradu svetlosti“...  Nije ovo hvalospev, to su stvari koje su se dogodile. Nikog nisam terala da plati kartu za moj nastup, nikog nisam terala da samnom horski peva moje pesme, nikog nisam terala da ceni moj rad, ali sam odavno naterala  samu sebe, ubedila, shvatila, da je muzika moj život! A moj posao mi je pomogao da ostvarim i svoje snove. Nisam se rasipala, prosto sam ugadjala sebi dragim ljudima, a licemerno je reći da nisam i sebi – naravno da jesam, svesna da mnogi zavise od narodnih kuhinja, socijalne pomoći, nalazeći se na rubu egzistencije...
Ja ne mogu pomoći svima. Svakodnevno se suočavam sa teškim ljudskim sudbinama, ljudima koji mole za pomoć, koji ne traže put oko sveta već bukvalno parče hleba! Razumem ja te ljude. Kamo lepe sreće da zarađujem onoliko koliko mi se pripisuje. Zadovoljna svojim prihodima i sama bih volela da imam mnogo više ne bih li pomogla onima koji nemaju, jer bila sam na dnu, znam kako je biti gladan, znam kako je boriti se za goli život... Znam kako je i nemati i imati...
Dokle više! Ne pamtim za svoje godine da sam čula da nismo u nekoj krizi! Pošteno radim svoj posao, kao i mnogi drugi... Na kraju krajeva ima toliko milionera u državi, među kojima ja nisam,  ali na žalost mnogo je više onih koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Da li je to u mojoj nadležnosti ili u nadležnosti države? A ne, neću pisati o svom humanitarnom fondu, mnogo od nas pevača je imalo humanitarne koncerte, trudimo se da izađemo u susret onima kojima je pomoć preko potrebna, da spasimo nečiji život, da pomognemo porodicama, da učinimo dobro, no to nije zanimljivo, ni medijima ni „profesionalnim komentatorima“, tako da - šta reći...? Zanimljivije je ko je pijan otišao sa splava, ko je koga prevario, čiji je koncert bio posećeniji... Naravno, tu su i oni koji „čine humanitarno delo“, onda kada im treba skretanje pažnje na sebe,  koncert, novi album, ali to govori o njima samima, nisu vredni dalje pomene.
Držaću se aktuelne teme. Toliko slušamo o toj Evropskoj Uniji da mi je prosto muka! Ta zajednica evropskih zemalja ukida granice. Kao prvo, čemu slobodne granice onima koji se hrane u narodnim kuhinjama?! Oni ne planiraju letovanje u Barseloni, oni razmišljaju kako da prežive sutrašnji dan! Dugo smo bili u izolaciji, u svakom smislu. Cunami se desi u sekundi, pokosi naselja, gradove, to traje nekoliko minuta, a mnogo, mnogo godina je potrebno da se to obnovi. E nas je pokosio taj cunami, odavno. Ko je kriv  - zar je važno? Nikad se neće ni znati! Imam samo tri pitanja? Broj penzionera je skoro veći (ako već i nije) od broja zaposlenih? Žalite se da fale kadrovi u zdravstvu a preko 2500 diplomiranih medicinskih radnika je na birou? Koliko tek medicinskih tehničara...  Imamo najplodniju zemlju a najskuplju hranu, KAKO?
Očigledno umesto luka i paradajza izvozimo ljude, koji su spremni na BILO KAKAV POSAO, samo da odu odavde. Onda će proći godine, pisaće se istorija i svađaćete se oko toga ko je, odnosno, ČIJOJ NACIJI, pipada osoba koja je izmislila nešto revolucionarno!
Zašto ste počeli rat? Ko je i zašto rasparčao jednu državu, zavio toliko porodica u crno da bi se jednog dana našli u istoj takvoj zajednici zemalja! Podržavam mir! Podržavam otvorene granice! Podržavam napredak! Ne podržavam PREZIR I MRŽNJU koju niko ne pokušava da ukine!
Na Balkanu  se ne menja ništa osim vlasti. A zavađen i gladan Balkan čeka! Šta čeka? – DATUM! Cigarete ne podnosim, ali koliko znam kod nas su najjeftinije, ali su akcize najveće, benzin je takođe veoma povoljan, ali mu cenu dižu akcize... Zanemariću i cigarete i benzin i pitaću se zašto je hrana najsuplja! Zašto smo NAJ u svemu što je pogubno po narod! ZAŠTO NIKO NE BRINE O NARODU?!  Pa neće nas spasiti jedna zajednica evropskih zemalja ako sami ne rešimo svoje OSNOVNE probleme, a to je, pre svega, problem EGZISTENCIJE! Poručujete nam da su razvodi sve češći, da se novi životi sve manje rađaju?! Ko treba da stimuliše i motiviše mlade parove da skupe hrabrost  i zasnuju porodicu, da postanu nezavisni!  
Ne bih dozvolila sebi da se „uhvatim u koštac“, da u nekoj emisiji razgovaram sa političarimam, da se nadmećem sa političkom filozofijom gde je odgovor na sve – „uslovljeni smo tim i tim“! Prosto bih zapevala, da onima koji gledaju tu emisiju bar malo bude zabavno!  Da ne slušaju već godinama jedno te isto, nek čuju pesmu – pesma leči dušu! Izgleda da nam je samo pesma i ostala.
I vraćam se na DATUM.  Sa ili bez datuma predhodne noći su mnoga deca legla gladna. Sa ili bez datuma neko skuplja kovanice ne bi li kupio hleb... Sa ili bez datuma neko kao hitan slučaj čeka OSAM MESECI na hitno skeniranje određenog organa! Problem je SVUDA, a ne u datumu!
Xoxo SA

среда, 03. јул 2013.

Moj drug je gej

Kada bih izašla na scenu i redom pozdravljala svoju publiku po nacionalnoj, verskoj, seksualnoj osnovi, po bračnom stanju, po obrazovanju, po materijalnom stanju, pa zaposlene ili nezaposlene, pa crne, smedje ili plave... ceo koncert bi mi se sveo samo na to, jednu pesmu ne bih stigla da otpevam! Uvek sam prihvatala različitost i obazirala se samo na to ko je kakav čovek, a ne ŠTA JE ON.  A šta u stvari on može da bude sem ljudsko biće sa svojim vrlinama i manama: dobar ili zao, vešt ili smotan, brz ili usporen, hiperaktivan ili flegmatičan? A već kakav je u duši postoje samo dve podele: dobar ili loš.
Na preporuku mog druga nedavno sam odgledala film „Molitve za Bobija“, snimljen po istinitom događaju. Naime, Bobi se poverio bratu da je homoseksualac, brat govori njihovoj majci koja se potpuno razočara. Misli da će čestim odlaskom u crkvu, verom u Boga i molitvama njen sin da se „izleči“. Takođe Bobi odlazi kod psihijatra, ali i posle psihoterapija  on ostaje to što jeste. Pod pritiskom svoje porodice on se seli u drugi grad. Međutim sve više tone u depresiju, obuzima ga osećaj  krivice, da je  izneverio svoje roditelje i jedne noći se baca sa nadvožnjaka, pada pod kamion i gine na licu mesta. Majka i ostatak porodice proživljavaju veliki šok. Ona se preispituje i u svom najvećem bolu savetuje se sa raznim ljudima i majkama koje su prošle kroz isto iskustvo. Tu se majka, Meri, nalazi u psihičkom procepu, sve više ulazeći u za nju potpuno nov svet i saznaje stvari koje do tada nije znala. No,na kraju filma šeta ulicom, u ogromnoj koloni sa majkama koje su prošle što i ona, porodicama i ljudima homoseksualnog opredeljenja.  Jednog momenta, u daljini vidi mladića kako sedi i posmatra ih, pričinjava joj se njen pokojni sin, prilazi mu i u plaču ga grli, mladić joj uzvraća zagrljaj.
Na žalost ovo nije jedinstven slučaj, NA ŽALOST nije čak ni redak. Jedan mladić, devetnaestogodišnjak se poverio svojim roditeljima da je homoseksualac. Pokušali su da „isteraju đavola iz njega“ na razne načine i da ga „preobrate“ u heteroseksualca. Oterali su ga iz kuće. Mladić je ostavio video poruku na YouTube-u, kao podršku ljudima koji prolaze kroz isto. Sam nije izdržao u svojoj borbi i počinio je samoubistvo.
Ali, očigledno ipak SUDE PREDRASUDE. Ljudi različitih seksualnih sklonosti ima u svim sferama života, uspešni su u onome čime se bave: u glumi, muzici, sportu, modi, pravu...
Fudbalski reprezentativac Sjedinjenih Američkih Država, izuzetan talenat, Robi Rodžers, koji je igrao u Velikoj Britaniji za klub Lids javno je priznao da je homoseksualac. Na žalost, posle toga, njegova do tada veoma uspešna fudbalska karijera je gotova. Izjavio je da smatra da smo svi rođeni jednaki, ali da svako ima svoj životni put. Džastin Fašanu, jedini fudbaler u Velikoj Britaniji, koji je pre njega priznao da je homoseksualac izvršio je samoubistvo nekoliko meseci  posle tog priznanja.
Ljudski um je neistražen poput svemira. Svaki dan je nova borba, ceo život je jedna borba, a najteža ja ona – sa samim sobom. Mnogo toga svakome od nas prolazi kroz um. Preispitujemo sebe, svoje postupke, odnose sa drugim ljudima... Shvatiti druge – nije lako, shvatiti i prihvatiti sebe je teško, ali i najveći životni uspeh. Budite mudri. Budite mudri i veoma obazrivi. Pazite kome ćete se poveriti, čovek prosto ne može sam, mora sa nekim podeliti i radost i tugu. Zaista nije bitno sa kim delite postelju u svoja četiri zida, nema potrebe da bilo ko priča o tome. A opet, svako od nas je drugačiji...
Davno sam u jednim novinama dala intervju gde sam izjavila da ne pripadam ni jednom klanu: ni u životu ni u poslu. Cilj mi je da ostanem SVOJA i zato sam neutralna. Među ljudima koji vole moj rad ima ljudi toliko različitih da je to fantastično. Upravo ta njihova različitost mi imponuje, imponuje mi što ljude, međusobno drugačije, povezuje moja muzika, što vidim da se druže, dolaze zajedno na moje nastupe, provode se i uživaju! Polazeći od sebe, nikada se nikom od njih ne bih obraćala zasebno, recimo  „imam i  gej fanove“. Pa tek to je DISKRIMINACIJA! Oni su moji fanovi, a šta rade i sa kim u svoja četiri zida – njihov problem.
Sve češće se prožima kroz medije ko je od javnih ličnosti ove ili one seksualne orijentacije, ko je sa kim, dozvolićete mi da napišem „uhvaćen na gomili“, čiji muž ima dečka, ljubavnika, šta li već. Pa sa druge strane tu su i razne grupe i grupice, grafiti „UBI PEDERA“. Koliko mržnje, gneva, ZLA, mora u sebi da ima osoba koja bi UBILA nekog samo zato što je druge seksualne orijentacije?!  Možda je to i orijentacija tog „potencijalnog ubice“, pa mu drugi, njemu slični prosto smetaju, jer se plaši da će se nekako saznati za njega!?
Jedno vreme, dok se psihologija kao nauka nije razvila homoseksualnost se smatrala bolešću. Danas, razvojem nauke, samim tim i psihologije DOKAZANO JE DA NIJE BOLEST. Na kraju krajeva, da je bolest, A NIJE, očigledno je neizlečiva, ali bi razvijena farmaceutska industrija proizvela nekakve tablete, blokatore, da „umanji tu sklonost“, kao što se radi u slučaju neizlečivih bolesti. Ali, ponavljam, homoseksualna sklonost NIJE BOLEST!
Već sam pominjala svoju neutralnost. U velikm gradovima, prestonicama zemalja na zapadu se organizuju parade ponosa i razne ljubavne parade, koje okupljaju ljude različitih seksualnih opredeljenja. Mislim da naš Balkan, naša zemlja, posle svega što se izdešavalo, stagnacije kroz koju prolazimo, toliko problema i ljudi koji su na ivici egzistencije, gde broj penzionera pretiče broj zaposlenih, prosto nije spremna za jedan takav događaj. Doduše, sigurna sam da i kad bi se nekim čudom uspešno organizovao taj događaj veliki broj ljudi koji bi želeo da dođe ne bi došao – što zbog straha, što zbog toga što se stide.
Ne stidite se toga što jeste. Teško je biti drugačiji, a opet nije to ništa drugačije. Svako ima pravo da voli i da bira koga će voleti, svako ima pravo da vodi ljubav sa kim želi. Ne volim promiskuitet, varanje, poigravanje sa drugim ljudima, vođenje dvostrukog života, „sedenje na dve stolice“! To ne volim.
Volim da se ljudi vole, sa kim žele, kako ONI SAMI BIRAJU.
Xoxo SA