среда, 05. јун 2013.

Šta je to zlo u ljudima?

Moram napomenuti da jesam javna ličnost, pevačica, pod budnim okom svih – i onih koji me vole i onih koji me ne vole. Naravno kad pričam o toj vrsti ljubavi ne mislim na ljubav prema meni kao osobi, nego na ono što vide u medijima, kako me dožive na mojim nastupima, u spotovima... Pre svega, ja sam žena. Jedna od oko 3,5 milijardi na planeti Zemlji, mada po nekom istraživanju kažu da muškarci “vode“, da ih je više, neka ih. Žene vole razne stvari: „krpice“, kako mi to volimo da kažemo, pa cipele, torbe, nakit, muškarce, trač partije... Nije lako biti žena. Nekada nam je najveći problem šta obući za neku najobičniju zgodu. Naše slatke muke. Depresiju lečimo šopingom, kad se ima ima se, kad se nema kupi se bar neka marama i svet je nekako lepši. Takve smo, šta sad.
Naravno, vratiću se na ono BUDNO OKO KOJE SVE POSMATRA. Internet je postao svima dostupan, zatvorili se ljudi u kuće i razgledaju, pručavaju, mrze... a isto je to kao TV, ako ti se nešto ne dopada – promeni kanal, u ovom slučaju sajt.
Napominjem da obozavam internet.  Prvo – brza sam po prirodi, što se posla tiče za potrebe nastupa sve mogu poslati u digitalnoj formi. Drugo, mogu da se dopisujem sa sebi dragim ljudima, koji su daleko i ne možemo često da se viđamo. Tako ja i moje prijateljice razmenjujemo fotke krpica, torbi, cipela, a onda se neko tamo javi sa pričom „Narod nema leba da jede a ti se tu hvališ sa novom torbom“.  Šta narod ima sa mojom torbom, ili torbom bilo koje žene koja je objavila to na socijalnoj mreži. Prosto sam nešto želela sebi da kupim, kupila i podelila i onda  moje prijateljice i ja ćaskamo o tome. Pobogu, javna sam ličnost, ali sam i žena. Jer treba da se izolujem zatvorim, da svoj pošteno zarađeni novac ne trošim ni na šta, da ne ugađam svojim najmilijima, jer će tamo neki „hejter“, koji možda ima više novca od mene i mnogih da napiše zlobni komentar! A shvatila sam da se takvi i najviše oglašavaju, baš ti koji sebi mogu da priušte više nego ja sebi. Vaspitana sam da je skromnost vrlina, vaspitana sam da nikog ne osuđujem. Vodim se verom, verom u Boga, i svojom religijom koja o osuđivanju kaže: „Zbog želje za osuđivanjem, takav um će svuda videti samo tuđe grehe, videće sve crno da crnje ne može biti, te će tako dospeti u duhovnu muku - kao da je čovek ostavljen od Boga, kao da Bog premudro ne promišlja o svetu, kao da poslednja neće biti Božja!“. Ne smatram manom što ljude posmatram kroz jednu lepu šarenkastu lupu, kao što niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, tako niko nije loš čovek dok ne POKAŽE suprotno, a ja ću dati šansu svakom
te socijalne mreže... Koleginica objavi sliku - svoju novu torbu, cipele, „unikatne“, napominje neku basnoslovnu sumu, uz argument da je, eto prosto morala to sebi da kupi. Nije stvar u modnom artiklu – stvar je u ceni, da svi vide da je „dobrostojeća“. To je kompleks i ne znači da ga imaju sve ostale. Možda je neka moja torba koštala i 500 dinara, eto, prosto ja je nabavila za te pare, ali o cenama neću nikad govoriti jer je to lična stvar. Fotografisaću se sa njom jer sam presrećna što je imam. Kao i svaka žena, koja objavi sliku kako se obukla pred grad, kako je uradila nokte... ništa strašno!  U Srbiji ništa novo – kupi „koleginica“ nov auto, ajmo paparaci, trčite zamnom NAROD DA VIDI, a uz to i nove krpice, nove štiklice. Slikajte paparaci! A to što sebi još nisam priuštila dom, što se vucaram po stanovima kao kirijašica, što sam mogla mnogo više od ovoga – dragi paparaci to ne pominjite. Koliko košta da se to ne pomene? Kriju svoje adrese kao zmija noge, jer su nepostojeće. A baš na konto tih skupih modnih artikala mogle su sebi da obezbede PRVO I OSNOVNO – krov nad glavom. Onda intervjui „spot me koštao 50 000 evra...“. Posle toga je više nema, pa normalno, u čemu da se pojavi kad je bankrotirala, a blam je da ode do Kineza i nabaci novu toaletu za potrebe snimanja neke emisije. Singl propao, spot niko ne gleda, šta ti ostaje – ni nokte ne smeš da grizeš jer su nadograđeni, greota da propadnu!
I onda opet „Šta ti Seko tu sa novom torbom, a narod nema para ni za ‘leba!“ Velika neistina prati

jednuvladarku, Mariju Antoanetu i čuvena izjavu  kada su joj se navodno obratili da narod nema hrane, NAVODNO  je rekla: „Nemaju hleba – dajte im kolače!“. Istorija to nikad nije dokazala. Zna se da je ta žena cenila umetnost, iako kraljica, ONA je „uvela“ aplauz posle umetničkog performansa, čak su je i zbog toga osuđivali, pobogu, kako jedna kraljica da ustane i tapše, oduševljena predstavom koju je videla. Pa i ta žena, kraljica, vladar, je pre svega čovek i ta predstava je dotakla njenu dušu i svojim aplauzom dala je priznanje umetnicima koji su nastupili! Ali dobro, da ne mešam istoriju i sadašnjost – spaliće me, figurativno naravno.
Kad je publika u pitanju, kad si pevačica, kad praviš veliki koncert – moraš im se dati. Prođi pored njih,
najveći stimulans daće ti upravo njihovi osmesi, dodiri, rukovanje... Nemoj se spuštati vezana tamo nekim žicama, kao sa nebesa, prosto DAJ SE SVOJOJ PUBLICI! Dozvoli im da te osete, zato su i došli na tvoj koncert – da osete da im se daješ iz duše!
 Ah, ta zloba. Ipak nije jača od dobrote, nije jača od mudrosti, to je nešto najgore što nadvlada čoveka, postane gnev. Zašto neko toliko da prezire nečiji uspeh? Zašto neko da komentariše i prati nekog čiji mu se lik i delo ne dopada... A to je zastupljeno i u slikarstvu, i u komponovanju, i u glimi, i u pesmi... Pomislim da je ta zloba zapravo ljubomora? „Da komšiji crkne krava!“. Prosto ne mogu ni da mislim o tome, o onima koji osuđuju, prozivaju i govore svakakve odvratnosti sakrivajući se iza lažnih imena. Pa to je najlakše! Najlakše je mrzeti druge i pričati o njima loše! Najteže je ići uz stepenike života, ka svom cilju, korak po korak, gde vas čeka uspeh!
Xoxo SA

5 коментара:

  1. Totalno te podrzavam u svakoj recenici, ti samo nastavi da budes takva kakva jesi, i uvek ces imati VERNE fanove! Ali, oni ce pricati , kukati, i pojesti na kraju sebe od muke. Ljubim te, nastavi da pises!

    ОдговориИзбриши
  2. Planeta Zemlje lepo izgleda kad se posmatra iz svemira. Međutim, ako našu planetu pogledamo izbliza, ona je nešto sasvim drugo.Čitajući knjige često ostajem bez daha.Čitajući ljude uglavnom ostanem bez teksta……. Kuda ide ovaj svet? Da li je moguće da čovek može toliko nisko da padne? Moral, samopoštovanje, poštovanje, čast, gde je sve to nestalo?! ……“Obožavam svog dečka jer ima dobra kola, extra se oblači i pun je love, još je i stariji od mene, zna šta mi treba.”….“Keva me nije pustila da izadjem, ko je bre ona da mi se meša u život, pobećiću, čekaj me u isto vreme na istom mestu.”…..I još milion primera kojih se užasavam. I mislim da je ovo samo najblaži nivo. Ko zna čega sve još ima? Ne želim ni da znam…. Ako su to ljudi, počeću više da volim životinje!Nije vreme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena.Mnogi su se rodili kao ljudi, a umrli kao magarci……..”Samo izvolite, poslužite se mojom dobrotom, trošite moju iskrenost, hranite svoj ego mojom ljubavlju, gužvajte moje emocije kao staru hartiju, uzalud vam trud. Nećete postati bolji, nećete postati JA, jer treba vam i DUŠA. A nju mi ne možete uzeti i sve dok je imam, ostat ću ČOVJEK!”-Meša Selimović…

    ОдговориИзбриши