среда, 06. новембар 2013.

Stanje duše



Često dobijam poruke od onih koji prate moj blog. Često mi sami predlože da pišem o nečemu jer žele da se o tome čuje. Današnja tema mi se nekako sama otvarala u nekim od prethodnih priča, ali ovo ću pisati za one koji su mi se obratili, koji su mi se na neki način otvorili, sakrivajući se iza simpatičnih nadimaka ali ne krijući da su na svom životnom putu STALI, da se osećaju poraženo i nemoćno, da ne vide izlaz.
Nije tajna, prosto je istina da naš Balkan robuje predrasudama. Čovek oseti neku tegobu u sebi, nešto mu tišti dušu, oseća promenu u svom ponašanju i svakodnevnom životu, ALI ćuti o tome! Mnogi to osećaju, ali  ćute upravo zato što strahuju da će ih sredina osuditi, a tek da ne govorim o tome koliko će se njih, posebno iz manjih mesta, obratiti psihologu ili psihijatru – stručnim licima koji su se školovali upravo za to! Jako jako mali broj! Jasno je, govorim o depresiji i raznim drugim stanjima čovekove  duše na koje zapravo ni jedno ljudsko biće nije imuno.  Zaista, život je postao nekako brz. Čovek se bori da sebi obezbedi najosnovnije, da plati račune, da kupi hranu, ono što mu je potrebno za život...  Taman kada je delovalo da će krenuti na bolje svet je proglasio ekonomsku krizu, a da ne pominjem šta se sve dešavalo na Balkanu tek do nedavno... Da ne pominjem da se svakodnevno u nečijem domu dešavaju loše stvari,  a sve to utiče na čoveka, da se forsira, traga za rešenjem, da ide ka nekakvom izlazu iz svega što ga je snašlo i prosto izgubi balans duše i tela, a njegov mozak ga opominje. Tada se u umu  dešavaju razne stvari kojima se čovek preda. Opet smo se našli u još jednoj veoma lošoj statistici po broju ljudi koji pate od depresije, po broju ljudi koji imaju napade panike, po broju onih koji izlaz traže u alkoholu, tabletama za smirenje koje uzimaju na svoju ruku, drogi...  Teška je borba pred svakim ko se pronašao u ovome, teška  jeste, ali vodi u pobedu. Nemojte „montirati“ lažne osmehe na licu i ćutati o onome što vas tišti! Vaše ćutanje, „gutanje“, bežanje će samo „hraniti“ vašu tegobu i jednog momenta nećete smeti da budete sami u zatvorenom prostoru, ili nećete smeti da izađete na ulicu, razne fobije će početi da vas proganjaju, ali nikada, nikada nije kasno! Svako je drugačiji, svako reaguje na svet oko sebe na svoj način. Neko je emotivniji, neko pak manje, ali niko ne može da se sakrije od života i onoga što život sa sobom nosi. Zašto je neko u najgorem pomračenju svog uma naudio drugome, čak i drugima, zašto je neko oduzeo sebi život? Tek tako je rešio da učini to? Sva ona  loša osećanja u čoveku sakupljala su se i taložila godinama, toliko da su mu pomračila um i naterao je sebe da uradi ono najgore!
Ljudi se trude da se prilagode sredini u kojoj žive. Posebno mladi, koji su kako u fizičkom, tako i psihičkom razvoju. Njima se, posebno u današnje vreme, nameće sve i svašta, užurbanim koracima pretiču sami sebe, trčeći ispred svog vremena nađu se izgubljeni.  Tada počinje da se javljaju neki čudni osećaji i neke čudne misli. Na brojnim sajtovima, koji se bave ovom tematikom pročitala sam dosta toga. Neki su podelili svoja iskustva, opisivali su svoja osećanja, fascinirala me je njihova snaga i volja da pobede sebe, da prevaziđu to stanje koje neretko traje i godinama! Osećajući se poraženo i usamljeno  posle ljubavne veze, osećajući strah koji gomila stres na poslu, osećajući se nemoćno posle gubitka voljene osobe, čovek pada u određena loša psihička stanja. Ne, to nije bolest! Svako od nas je osetio poraz, usamljenost, strah, stres, nemoć, ali nije svako UMEO da se izbori sa tim, neki su se predali. Svako drugačije reaguje. Neki su upali u ravnodušnost, neki su postali robovi svojih strahova, stalno postavljajući sebi pitanja, a ne nalazeći odgovore. Daleko od toga da je sramota obratiti se stručnom licu. Medicina je napredovala, nemojte da budete „sami svoji doktori“, budite otvoreni prema onima koji su stručni i čiji je posao da vam pomognu. Kad napravite taj korak suočićete sa nečim što ćete u prvom momentu uzeti sa rezervom:  u većini slučaja biće vam prepisani lekovi koji će vam pomoći da prebrodite svoju tegobu, određeni period, uz razgovore sa doktorom. Morate biti iskreni u razgovoru, ne smete ništa kriti. Nemojte da imate predrasude!  Prihvatite ono što vam doktor govori, ali imajte na umu da lek neće ništa uraditi tek tako, opet vi morate biti ti borci koji neće uvek videti razlog tegobe, ali će pronaći rešenje: morate da promenite svoj način života. Morate da prepoznate momenat kada vas to stanje obuzima, a vaš um vam to prosto prenosi. Tada uradite ono što obično ne radite – NE PREPUŠTAJTE SE. Sklonite se od svetlucavog monitora, ne delite na socijalnim mrežama svojim virtelnim prijateljima to stanje vaše duše. Prosto udahnite vazduh, pretrčite park, pospremite kuću, pozovite nekog, izađite napolje! Umorite se, preznojte se! Ne pomišljajte na to šta će ko reći i šta će ko misliti! Ne vraćajte se u tim trenucima svojim slabostima, ne gledajte u nazad!  Pa neke ljude, događaje prosto morate ostaviti iza sebe. Postavljaće se pitanje da li to možete, ali nameće se odgovor da morate. Pokušali ste, iscpreli ste se, vreme je da stavite tačku. Vreme je da uradite nešto za sebe! Kako je lako ne uraditi NIŠTA! A onda, kada se vratite svom problemu, a pre toga ste učinili za sebe nešto za šta nije potreban novac, već prosto nekoliko sati odmaranja svoje duše, svet oko vas će vam delovati drugačiji. Shvatićete da ste moćni. Promenili ste svet tako što ste promenili sebe.
Sama sam birala svoj poziv. Obožavam ono čime se bavim. Međutim, niko nije pošteđen od onoga što život nosi. Kad god imam slobodnog vremena koristim ga da prošetam, da uživam u čarima dana, da uživam u prelepim bojama jeseni, da vreme provodim sa sebi dragim ljudima u priči i smehu. Čak i onda kada znam da ću ceo naredni dan provesti u obavezama, da možda neću biti raspoložena da im se predam, svaki trenutak koristim da se napunim pozitivnom energijom koja mi daje snage da ispunim svoja očekivanja i uradim ono što imam. Disciplina u životu mora da postoji. Probudite se možda u popodnevnim satima? Znate li koliko ste izgubili od dana koji je čekao na vas?! Ne bih imala snage, volje, energije da iznesem nastup, da održim koncert, ako bih dozvolila sebi nedisciplinu u svakodnevnom životu.
Ovo posvećujem svima onima koji se bore za svoju dušu svojim umom – pevušite stalno,  ne prepuštajte se  lošem osećaju koji vas obuzima – to se vaš um poigrava sa vama, testira vas, a samim tim i uči! Dišite vazduh, ne bežite od svojih najbližih jer malo je potrebno  da zapravo budete tamo gde ste prosto umislili da jeste – na dnu. Samo se osvrnite oko sebe, dobro pogledajte i istina je jasna: NIKAD NISI NA DNU!  Biće dana kada ćeš se osećati kao gubitnik, biće dana kada ćeš se osećati kao pobednik. Prepoznaj tada da ne biraš ni jedno ni drugo, prosto biraj da budeš svoj! Gubićeš i dobijaćeš. Budi mudar u porazu, još mudriji u pobedi. Nemoj se ni truditi da vladaš drugima – vladaj sobom!!!
Xoxo SA

2 коментара:

  1. Moram da kažem da sam našao više nego što sam očekivao ... Vidim da niste samopevač ilizvezda ... Takođe suveoma draga osoba i vaša posvećenost ljudima koji pate usamljenosti i glad u tišini će nam pomoći da se stvori bolji svet ...

    ОдговориИзбриши
  2. Svaka cast, skroz sam se pronasla u tome, u skoro svakoj reci...

    ОдговориИзбриши