Pusta obećanja

Poslednjih godina ono što se vezuje za našu zemlju su finansijska kriza, nezaposlenost, poskupljenja, nemaština... Da se ne ponavljam i da ne pominjem prosečnu platu i potrošačku korpu i brojne stvari koje uveliko ulaze u kategoriju luksuz.  Posle toliko loših godina narod koji čeka ono bolje sutra zaslužio je dobro – danas! Nadaleko smo poznati po svojoj gostoljubivosti, prirodnim lepotama, kulinarskim specijalitetima, po svojoj tradiciji i kulturi, muzici, filmovima, sportu... Nekad smo bili poznati po raznim brendovima, gotovo da nije bilo grada u kojem nije radila fabrika koja je proizvodila nešto što se našlo na tržištu van granica naše zemlje. Bili smo svoji, možda na kratko, ali smo radili, proizvodili... Jednog dana sve je prosto stalo. Brojna sela su gotovo napuštena, pojedini gradovi koji su nekad sijali u svojoj moći postaju sivi. Ljudi se bore za svoju egzistenciju. Više od dve decenije priča se ova priča.

Smene vlasti... planovi... konstrukcije... rekonstrukcije... obećanja – i opet u krug, pa naravno – izbori. Koliko se sećam skoro smo birali. Nije baš tako davno bio maj 2012. godine kada je formirana nova Vlada, kada smo, po ko zna koji put, krenuli ka tom boljem sutra. Naravno da stanovnici jedne države imaju pravo da biraju ko će da ih vodi, ko će se truditi i zalagati da im bude bolje, ali jednoj zemlji u kojoj raste nezaposlenost, gde se svakodnevno priča da je budžet sve manji, gde se do skoro govorilo o bankrotu, gde sve više ljudi zavisi od socijalne pomoći i narodnih kuhinja novi izbori su luksuz!

Ja sam apolitična, u tom smislu da nisam član niti pristalica neke  političke stranke. Poštujem svačiju profesiju, ali najviše cenim pošten rad, zalaganje. Mada, od same te reči „politika“ se naježim, jer  je upravo ona prouzrokovala brojna loša dešavanja  po kojima smo, na žalost, takođe poznati. No dobro, objašnjena kao aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, menjaju ili čuvaju pravila po kojima žive, bez nje se prosto ne može. Da li je toliko teško  da ljudi koji su na vlasti udruže svoje snage, da učine da krenemo napred, da sve što je bilo ostane zabeleženo u istoriji,  da potomci onih koji žive danas prožive to čuveno  bolje sutra, a da oni koji su tu danas žive dostojanstveno i normalno od svog rada?!

Kontradiktorna je priča o državi koja mora da smanji broj radnih mesta, gde  su plate i penzije zamrznute godinama, u kojoj cene  namirnica rastu, a sa druge strane upravo ta država će finansirati izbore koji koštaju dvadeset miliona evra...  Brojni sportski klubovi u našoj zemlji  čiji članovi beleže izuzetne uspehe širom sveta finansiraju se upravo od strane tih članova, jer država nema novac da podrži talenat i zalaganje tih divnih mladih ljudih... Ove godine nećemo imati predstavnika na pesmi Evrovizije upravo zbog loše finansijske situacije, a tako smo bili ponosni kada nam je Marija Šeriović donela pobedu 2007. godine, kada je zahvaljujući predivoj pesmi i izuzetnoj interpretaciji za nas čuo ceo svet! Da ne pominjem brojne mlade talentovane ljude, koji na polju prirodnih nauka ostvaruju izuzetne rezultate, koji bi sutra mogli da budu veliki naučnici koji će svojim radom doprineti svetu u kojem živimo, a za koje se ne može odvojiti novac za jedan računar. Eto, dvadeset miliona evra je tu:  za šarenkaste flajere koje će krasiti neki novi slogani, postere i bilborde sa kojih će nam se smešiti nečija lica, zakupljene termine u medijima, kada ćemo svi šizeti i prebacivati na neki drugi kanal...  da li političari vide da je narodu DOSTA! Kao na brodu koji tone, kada je voda skoro pa prešla grlo! Novac koji se trosi na kampanje bolje da se  iskoristi u lečenju bolesne dece, da se tim mališanima vrati osmeh na lice i da svet oko nas postane lepši.

Obećanja već znamo: kažu godinama u napred kada se iskoreni korupcija, kada se stane na put kriminalu – biće nam bolje. Kažu kada uđemo u zajednicu evropskih zemalja i samim tim privučemo nove investitore – biće nam bolje. Kada  počnemo da izvozimo proizvode, a ne ljude – biće nam bolje. Sve u svemu – biće nam bolje, sa dodatkom -  KADA! Kada?! Zašto ne SADA!

2008. godine je objavljena svetska ekonomska kriza, na sva zvona se govorilo o tome da ćemo tek 2012. godine osetiti poboljšanje. Godine prođu. Neke stvari se ne dogode. Čovek koji razmišlja kako sutra da kupi hleb i mleko, DANAS, 29. januara 2014. godine,  ne stiže da misli za koga će da glasa! Taj isti čovek će u poštanskom sandučetu uskoro zateći propagandni materijal brojnih stranaka, zgužvaće to i baciće. Za cenu tog jednog listića, lepo oštampanog, on je mogao da kupi hleb za taj dan...

Nego, ova godina nije planirana kao  izborna godina. Jasno je da samim tim nije u napred planirano  u budžetu koliko će se novca potrošiti za predizborne i izborne aktivnosti. Zvanično, to se prosto ne zna. Ono što se sigurno zna je da će biti potrošen novac, mnogo novca, neplanirano.

Eto, u narednom periodu nije najavljen neki novi rijaliti šou na malim ekranima. Sad su ipak aktuelne klimatske promene - jer je u sred zime temperatura u minusu?! Ljudi koji su živeli bez interneta i masovnih medija, generacije naših baka i deka, umeli su da predvide  da li će godina biti plodna ili sušna... Umeli su da osluškuju prirodu. Mi sada to ne umemo. Mi robujemo onom što nam se servira. I pored svog revolta, besa, ljutnje,  ništa ne preduzimamo...

Sunce će osvanuti svakog jutra, mesec će obasjavati noći. Zime će biti hladne, a leta topla, dok će ljudi pokušavati da žive, u lošoj sadašnjosti, čekajući bolju budućnost.

Tražeći zaključak ovoj priči samo mogu da vidim da se sve lomi na narodu, na onom prosečnom čoveku koji ujutru odlazi na posao, koji ne razmišlja na kojoj će planini da skija ili na kojoj će plaži da se opušta preko leta. Samo razmišlja šta ga čeka sutra: računi sa greškom ili bez, poskupljenja... razna pitanja na koje ne nalazi odgovore...

Ko god  da preuzme kormilo i stane ispred ove zemlje želim da uspe da srećno vreme postane sadašnjost, a ne priča koja se nostalgično prepričava...

SA