среда, 05. фебруар 2014.

Heroji



Još jedna stvar koju je donelo moderno doba – da ljudi iz svojih domova budnim okom prate šta se dešava u bilo kom kraju sveta.  Razmatraju se postupci javnih ličnosti, dok sa druge strane velika većina pošto poto želi baš tu ulogu javne ličnosti... Neko će biti ismejan zbog svoje gluposti, neko osuđen zbog svoje nepromišljenosti, ali će neko zbog svoje humanosti biti i ismejan i osuđen. Da li je opet ta priča o otuđenosti ljudi prevazišla svaku meru da će se humani čin onih koji su izloženi javnosti omalovažavati, a sa druge strane neće se obratiti pažnja na one ljude koji su tu, među nama, koji žele da pomognu drugima i ovaj svet učine boljim. Biti human nije reklama, biti human je biti čovek! 
Pre par dana zbog snežnih nanosa veliki broj ljudi se našao u blokadi na nekoliko putnih pravaca u Srbiji. Oko  1000 njih bilo je zarobljeno  više od 16 sati dok je duvao jak vetar a, a temperatura bila u minusu,  dok su neki iz svojih toplih domova zbijali šale, ne razmišljajući o tome šta sve može da se dogodi ovim ljudima.
 Socijalne mreže su preplavile razne fotomontaže Aleksandra Vučića, koji je inače u naručju nosio promrzlo dete prema helikopteru. On jeste političar, ali on je visoki  funkcioner  zemlje Srbije. Smatram da je njegovo mesto bilo upravo  tamo, na licu mesta, a ne da dobija informacije sa terena u toplom kabinetu.
Njegovim primerom su trebali da se vode i i oni ostali koji svojim  političkim funkcijama  kroje naše živote!  Ono što je loše je što se govorilo o nacionalnosti deteta koje je on zajedno sa pripadnicima vojske i ostalima koji su učestvovali u spašavanju izveo iz ove blokade. Zar je bitno šta je po nacionalnosti dete čiji je život direktno ugrožen?!  Oni  koji  nisu počistili ni sneg ispred svoje kuće   stigli su da negativno komentarišu i to što je naš proslavljeni teniser Novak Đoković otišao da pomogne ugroženima. Odmah su počele priče kako je to „marketinški trik“. Ne razumem. Bilo kakav
marketing njemu nije potreban, svoje umeće pokazao je na teniskom terenu, upravo tamo sakuplja poene , a  želeo je da pomogne  ljudima koji su se smrzavali  dok je boravio u Srbiji pred turnire koji ga očekuju.
Sledeće što smo mogli da pročitamo je da su obijeni  automobili koji su ostali na putu pošto su njihovi vlasnici evakuisani. Sa nekih automobila su poskidani i točkovi! Da li smo toliko izgubili veru jedni u druge, do te mere da će nečija humanost biti ismejana, a da će neko iskoristiti tuđu nesreću da bi pljačkao?!  Zašto nije podeljena radost  što su ljudi skonjeni u toplo i što se sve završilo bez tragičnih posledica?!
Uvek će biti dobrih ljudi, bilo ih je u svim vremenima, pa i u ovom našem, samo se o njima malo i retko govori. Među nama su heroji.  Različiti ljudi koji su  prosto spremni da učine dobro, ne da bi se o tome govorilo, ne da bi se o tome pisalo, prosto ih čini srećnim da nekom pomognu. Pomoći ugroženome je ono što znači BITI ČOVEK.

Pre nešto više od dve nedelje jedna mlada devojka, sedamnaestogidšnjakinja, juniorska prvakinja države u kajaku je dokazala da je zaista prvak - kako u sportu tako i u onome što znači biti čovek. Priča o njoj se nije raširila internetom poput priča o estradnim vezama, razvodima, ali ipak mogli smo da pročitamo o njenom humanom delu.  Hladan januarski dan je nije omeo da ode na trening. Kada se na kajaku našla iznad teretnog mosta koji povezuje Srem i Mačvu primetila je ljude koji odozgo dovikuju, dozivaju  pomoć i pokazuju ka reci. Videla je čoveka u vodi  i krenula da vesla prema njemu. Ova mlada devojka iz Sremske Mitrovice usprotivila se velikoj reci na kojoj je zimski vetar pravio talase. Približila se čoveku koji je bio modar, uplašen i gotovo bez svesti. Rekla mu je da se uhvati za čamac ne bi li uspeli zajedno da stignu do obale. Par puta je spadao sa čamca, ali ona nije posustajala i uspela je da ga skloni na obalu, gde je stigla Hitna pomoć.  Ona se zove Sandra Polovina, ima tek 17 godina. Vredno trenira, šestoplasirana je u Evropi u kajaku.
Pedesetjednogodišnja Marina Adamović iz Niša boluje od multiple skleroze,  od pre pet godina je u invalidskim kolicima kojima  prelazi grad sa transparentom skupljajući novac za Bojana Lekića, koji boluje od leukemije, a za transplataciju koštane srži potrebno je 138.000 evra… Šalje novac svakog dana, jer jednom prilikom  kad nije stigla da ga pošalje, na ulici su joj  oteli fasciklu sa novcem. Kaže da je to što pomaže drugima za nju terapija.  Do sada je sprovela više od deset ovakvih akcija.
Desetogodišnji Nikola Ranković  krajem  novembra prošle godine održao je koncert ne bi li pomogao šestogodišnjoj Lani Nikolić koja boluje od aplastične anemije. Ovaj dečak piše pesme, komponuje i veoma dobro svira gitaru. On je rođen bez dela šuplje vene i samo jednom polovinom srca. Operisan je dva puta, a sada se bori sa teškim oblikom dijabetesa. Nikola je samo dečak, a već je borio one teške bitke sa životom.  Njegove okice su vedre, lice milo. Ne voli da priča o svojim problemima.  On voli muziku i želi da postane rok zvezda.
Među nama su HEROJI! Heroji koji žive svoje živote, koji se svakodnevno nose sa sopstvenim problemima, ali su uvek spremni da pomognu drugima! To zaista zaslužuje  naslovne strane, za primer drugim ljudima koji u životu neprestano traže smisao. Smisao je u nama samima.  Smisao života smo upravo mi koji taj život živimo. Kako je lako osuditi nekog… Kako je lepo pomoći nekom. Eto, tek dve opcije, a izbor je na nama samima.
Budite heroji, BUDITE HUMANI!
SA

1 коментар: