среда, 08. мај 2013.

Bog je ljubav!


Bila sam više nego srećna kada sam prvi put izašla na scenu Grada i promovisala svoj album prvenac „Idealno tvoja“. Desili su se prijatni sureti sa ženama koje smatram izuzetno jakim, čije sam pesme rado slušala, koje sam, kao većina devojčica oponašala ispred ogledala. Imala sam priliku da se sretnem baš sa njih dve, koje sam obožavala (i sada ništa manje nego tada), Lepu Brenu i Vesnu Zmijanac,  a i brojne druge čija je muzika obeležila moje odrastanje. Slušala sam savete, ali, Boga mi, i kritike. Put do uspeha jeste trnovit, ali vera nas vuče napred, vera u Boga i vera u sebe. Na početku moje karijere govorili su mi da nije dovoljan samo glas, nije dovoljan samo izgled... mnogo toga nije dovoljno da bi se opstalo na muzičkoj sceni.  Sećam se priče jednog svog dragog prijatelja „Ne možeš samo uzeti mikrofon i pevati, niti obući neku kratku suknju, ti moraš ljude privući kao magnet! To imaš, taj magnet je u tebi, imaš harizmu!“.  Verovala sam u sebe, jesam, imala sam i svoj cilj – naravno, ali harizma... ja gledam sebe svakog dana, kako će me gledati ostali, to je bilo moje pitanje. Rekao mi je „kada se dve religije zavole,  udruže, i stvore nešto, što jedan Bog čuva – to je nešto neodoljivo, idealno, prefektno, još  jedan savršen Božji rad “. Možda previše mlada, možda i nezrela , ali opet dovoljno pribrana počela sam da shvatam te reči, koje su se mi se urezale u um.
Sve je postalo logično i jasno. Nisam brzala, išla sam polako, odmerenim koracima. Preispitivala sam sebe, nisam se bavila drugima. Život je počeo da se dešava, morala sam da naučim da podnesem sve to. 23. aprila 1981. rodila se Svetlana Aleksić, a potom  – Seka Aleksić je rođena...
Religija... Da li je ona bila stub razdora na našem Balkanu, što se na žalost oseti i dan danas? A čudno mi je to, baš svaka ta religija se svodi na jedno – verovanje u Boga, kojim god Ga imenom zvali, i svaka religija kaže Bog je jedan. Znači, ljudi se ne vole samo zato što se na drugačiji način mole JEDNOM BOGU! To stvori najgnusniju stvar koja je ČOVEKOVA – rat, koji izaziva ubijanja, stradanja, ljudi ostaju bez svojih nabližih, bez svojih domova... bez ičega, ostaju bez uspomena i života koji su živeli, kreću od nule...  Moja majka je muslimanske veroispovesti, moj otac pravoslavne... Nije ih to razdvojilo, niti im je ikada pravilo problem. Kao i svaki par doživeli su svoju ljubav, razveli su se, na žalost, jer se plamen te ljubavi ugasio, a ne zbog religije. Ja, kao njihova ćerka u sebi nosim te dve priče, te dve vere – tako drugačije, a tako iste. Čak i posle tih ratnih strahota, gledajući svet oko mene kako se ruši, nisam imala predrasuda. Prosto sam naučila da ljubav nema granica, ni prema jednoj religiji. A gledala sam raznorazne podele. U većim gradovima se dele po naseljima, u državi po gradovima, regijama... Osetim u ljudima nekakav prezir prema drugima, čak i zbog toga što je neko odatle odakle jeste, a eto religija im je ista! Prosto kao da je to čovekova kob, a pre bih rekla iskušenje, kojim ga dragi Bog „testira“, da bi čovek sam sagledao svoju dušu, da bi shvatio da njome ne smeju vladati mržnja i prezir, već ljubav... da treba da gleda sebe, da se bori za sebe i za svoje najbliže...
Veliki dan koji je iza nas me je inspirisao na ovaj blog, dan kada sam se okupila sa svojim najbližima, koji smo proveli u miru. A eto, kako je to lepo... Moji prijatelji kojima nije Vaskrs su bili kod mene, ja ću rado kod njih na Bajram, na Božić , Vaskrs, onda kada obeležavaju kako im njihova religija govori…  pa će onda oni kod mene na slavu... To su ti predivni praznici, kada imamo povod da se okupimo, a pre svega da se preispitamo, da shvatimo da je ljubav svuda oko nas, na naučimo da je dajemo  i primamo, da nas upravo ta razičitost ne razdaja već SPAJA! Učimo jedni o drugima, pričamo o običajima, koji su tako lepi, posebni na svoj način.
Nije bitno, ali zaista nije bitno da li ulazite u crkvu, džamiji, sinagogu... bilo kakav hram... To je mesto koje vam unosi mir, a  svako se moli Bogu na svoj način, svaki pojedinac.
Mnogo volim svoju religiju. Redovno postim sredom i petkom, kao i sva četiri velika godišnja posta. Jednostavno tako želimo moj suprug i ja i osećamo se lepo. Uveče, kad odlazim u krevet, često ljudima na socijalnim mrežama ostavljam poruke: “Bog pravednika ljubi, a grešnika miluje”, “Bog je ljubav, mislite o tome!”. Predivne su rečenice u Svetom pismu, uče nas kako da očistimo svoj um od rđavih misli, da budemo pravedni, dobri pre svega, uči nas šta je ljubav: “Bolje je jelo od zelja gde je ljubav nego od vola ugojena gde je mržnja”.
Sve u svemu, ne gubite veru, ona će vas voditi, u njoj ćete pronaći izlaz onda kada je najteže. Što više radite, što više stvarajte, ne tražite Bogu, već Mu se zahvaljujte, i imaćete.  Bog je ljubav!
Xoxo SA

2 коментара:

  1. Prelepo napisano. Mislim da je problem taj sto smo se odrekli Boga, a setimo se samo kad nam je tesko. Svaka cast sto pisete o sebi o raznim temama iz svog zivota, samo nastavite tako

    ОдговориИзбриши
  2. Bravo! Bog je jedan! Tu je ljubav, tu je sve! Nemoj prestati da pises, nastavi kao do sada <3

    ОдговориИзбриши