U zdravom telu zdrav duh

Zdravlje je najveće bogatstvo! Često to zaboravimo, a ne bismo smeli. Nikako ne bismo smeli! Kada bi nekome trebalo da poželimo nešto za rođendan, verski praznik, Novu godinu, ili bilo kojim drugim povodom, znamo da istaknemo:  “Najpre dobro zdravlje,  pa onda…”    Čim lepe  želje uputimo,  odmah zaboravimo na suštinu. Istina, ne svi. Ali velika većina. Znači li to onda da lepe želje nisu bile dovoljno iskrene, već da su izrečene reda radi?! To što drugima poželimo moramo najpre da primenimo na sebi, da dobro zdravlje, kako fizičko tako i ono mentalno poželimo samima sebi, da bi želje upućene drugom bile iskrenije, snažnije, uverljivije. I ne samo da poželimo, već da učinimo nešto konkretno što će dati doprinos sopstvenom boljitku, da radimo na sebi da bi bili zdraviji, i fizički i mentalno. Ovih dana sam nekoliko puta ponovila kako primećujem da zavidna fizička forma smeta nekim dežurnim hejterima, jednako kako im je ranije smetalo kada sam imala obline, kada sam bila plava, brineta, kada sam imala dužu, ili još kraću kosu nego što je sada. Već sam rekla, ali mi nije teško da ponovom: Dragi moji hejteri, kada bih ja svoje vreme i planove organizovala tako da udovoljim vama, plašim se da bih vremenom više zaličila na vas, nego što bih postala bolja. A to mi svakako nije cilj. Želim da budem bolja i na tome radim. Radim na sebi zbog sebe same i sopstvenog zadovoljstva, što i vama toplo preporučujem. Nema ničeg plemenitog u tome da budeš superioran nad nekim drugim. Prava uzvišenost jeste u tome da budeš nadmoćan nad svojim bivšim ja. Smeta vam moj biceps? Žao mi je. Moj je i fantastično se osećam kada stegnem ruku, a moj biceps zablista u punom sjaju. Plašim se da vama više smeta to što se ja fantastično osećam, nego to kako izgleda moj biceps. Da budem preciznija, vama smeta kada se bilo ko fantastično oseća. Smeta vam pozitivna energija, jer se kao svoji na svome osećate okruženi isključivo negativnom. Ne beži đavo zalud baš od krsta.

Fizičko je bitno, ali je duhovno svakako važnije. Kad smo već kod toga, primećujem da nije malo onih koji prate i moj duhovni razvoj. I ne samo da prate, već za moje posete manastirima imaju svoje “svevišnje” objašnjenje. Misle da bolje znaju od mene same, pa čak i od Boga.

Ne zameram. Opraštam. Hrišćanski je praštati. Ako je važnije baviti se mnome, nego učiniti nešto konkretno u smislu nadgradnje sopstvenog duha, onda ne znam šta bih rekla. Za njih ne znam, ali za sebe znam da ću nastaviti duhovno da se uzdižem. Da ću i dalje da učim od onih koji više znaju, da ću primenjivati stečeno znanje i sve mudrosti koje upijem.

Često se setim velikih misli koje je za života kazivao i propagirao blaženopočivši Patrijarh Pavle. Umeo je da nas opomene: “Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi. Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da mi nepostanemo neljudi. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.”

Toliko od mene za sada, odoh da nastavim da u zdravom telu negujem zdrav duh.

Seka