Osmeh anđela

Neopisiv je osećaj gledati malo dete koje tek uči da hoda, kako sa osmehom na licu prosto „baca“ pred sobom svoje malene nožice, presrećno što otkriva nešto novo.  Prosto žuri da napravi taj prvi korak. Kasnije, kad krene u školu, kad počne da stiče prve prijatelje, kad počne da oseća svet oko sebe žuri da odraste, da bi godinama kasnije, opet poželeo da bude ono isto bezbrižno dete, prosto da razmišlja na taj čist, nevin,  ni malo podmukao, ni malo iskvaren način.

Na žalost, dete koliko god bilo zaštićeno od strane svojih roditelja, svojih najbližih, nije pošteđeno od mnogih stvari koje mogu da mu se dogode. Moja drugarica Z mi je ispričala da njen sin ima autizam.  Naime, ona se suočava sa tim, hrabro se bori da njen sin ovo prebrodi, svakodnevno komunicira sa roditeljima čija deca imaju isti problem, trudeći se da ova deca ne budu diskriminisana od strane društva.  Na samom početku, kada je saznala za to, postavljala je sebi razna pitanja i bilo joj je teško. Onda se sa tim suočila i odlučila da pomogne svom sinu. Tokom trudnoće sve je bilo u najboljem redu, redovno je odlazila na kontrole, sam porođaj protekao je bez ikakvih komplikacija. Promenu kod svog deteta primetila je pošto je primilo  obavezne vakcine, a ubrzo potom saznala je da on ima autizam.  Kroz razgovor  otkrila mi je meni do tad nepoznate stvari, a usmerila me je na sajtove gde su roditelji podelili svoja iskustva. Naišla sam na mnogo priča, na slike tih malih anđela koji nisu krivi zato što su drugačiji. Dok je u toku rasprava da li je u pitanju bolest ili stanje, roditelji ove dece vode borbu za njihovo bolje sutra.

Bog nam je podario slobodnu volju, čovek je izumeo mnogo toga što nam danas olakšava život, samim tim razvijala se medicina. Ne moram ni pominjati to da tek rođena beba biva pregledana, tu su i vakcine koje dobija  odrastanjem... U jednoj razvijenoj zemlji, kao što je Velika Britanija, doktor Endriju Vejkfild je 1998. godine, a na zahtev brojnih roditelja autistične dece sproveo istraživanje. Kod te dece su se posle preventivnog primanja vakcine protiv zauški i malih boginja - morbila i rubeola  (MMR vakcine) pojavile određene promene. Po završenom istraživanju koje je obavio sa svojim kolegama, doktor Vejkfild je objavio da se u pomenutoj vakcini nalazilo nešto što je izazvalo to stanje. Imao je nameru da nastavi istraživanje, da pronađe taj “loš spoj” između organizma i vakcine. 2007. godine sa optužbom da rezultati istraživanja nisu objavljeni u skladu sa naučnim principima, da su zaključci nepouzdani, da plaši roditelje i odvraća ih od vakcinisanja dece čime ugrožava zdravlje i život te dece, saslušan je ispred istražne komisije  Britanskog generalnog medicinskog saveta. Roditelji autistične dece preko svojih udruženja i advokata koji su ovo istraživanje i finansirali, ostali su uz Vejkfilda.  I naši mediji su 2010. godine preneli da je  lekar Endrju Vejkfild proglašen krivim zbog ozbiljne profesionalne greške i izbrisan iz lekarskog registra u Velikoj Britaniji. Voljan da nastavi svoje istraživanje, a sprečen u tome, na ovu priču nije stavljena tačka.  Daleko od toga da je ovo usamljen slučaj. Priče roditelja autistične dece su veoma slične. Nakon dobijanja MMR vakcine krenule su nuspojave poput temperature i odbijanja hrane, da bi rezultiralo simptomima autizma. Valentino, dečak iz Italije normalno se razvijao. Sa 14 meseci primio je MMR vakcinu. Počeo je da pati od dijareje, odbijao je hranu, a potom je izgubio sposobnost da sam drži kašiku. Stanje se uskoro pogoršavalo, noćima nije mogao da spava i imao je jake bolove u stomaku, probleme sa crevima. Uz prilagođenu ishranu bolovi su bili smanjeni, ali simptomi autizma nisu prestali. Sa devet godina nije pričao. U sudskom sporu koji su pokrenuli Valentinovi roditelji, tri istaknuta veštaka su rekla da postoji jasan naučni dokaz da je MMR vakcina izazvala dečakovo stanje.  Pošto ovi slučajevi nisu usamljeni, čak su i brojni, među roditeljima širom sveta vlada panika kada je u pitanju ova vakcina. Moja drugarica Z je rodila drugo dete, devojčicu. Nije dozvolila da joj daju vakcinu jer se plaši.

Mnogi roditelji su prestali da traže razlog, rešeni da svom detetu pomognu da prebrodi stanje autizma. Nailaze na sve – OSIM NA PODRŠKU DRUŠTVA! Na licu te dece ne vidi se nikakva različitost. Vide se njihove prekrasne oči. Ponekad  njihovo lice  ozari osmeh, ali roditelji prosto žele da taj osmeh ne bude retkost, već svakodnevan! Ova deca su drugačija, jedno od roditelja mora biti stalno uz njih,  zato majka ili otac napuste  svoj posao, karijeru, prepuste se samo i samo svom detetu zarad njegovog boljeg sutra, ali OPET predrasude. Pomoć je neophodna i roditeljima i deci! Roditelja opseda strah dok uviđa da se stanje njegovog deteta ne menja, a vreme prolazi, u strahu su da njihovo dete, jednog dana kao odrastao čovek ne ostane samo ne prebrodivši autizam. Majke koje imaju autistično dete govore da nailaze na zatvorena vrata. Doktori su im saopštili stanje njihovog deteta onako usput! Nespremni i uplašeni, roditelji se sami bore za dobrobit svog deteta. I pored straha da će se suočiti sa istim parovi se reše da imaju još dece. Dogodi se da se opet suoče sa autizmom, a toliko snage ima u čoveku koji je dao nov život, toliko snage da se ne može rečima opisati!

Moju drugaricu vuče napred ljubav prema njenom detetu. Ona je nasmejana, puna energije, ide NAPRED! Bori se da njeno dete prebrodi stanje u kojem se našlo! Ona se bori za OSMEH SVOG ANĐELA, ona i još mnogi roditelji koji čekaju da se društvo i sistem “probude”.

SA