среда, 02. октобар 2013.

Socijalno soliranje

Nedelja iza nas  - krug u kome se vrte reprize. Kažu, nalazimo se u nikad goroj krizi, pitam se kakva je to dobra kriza… Beograd je dužan ovoliko, Srbija je dužna onoliko, a građani – prezaduženi! Jednom je neko neki pomak najavio za 2020. godinu,  sigurna sam da će tu granicu pomeriti pošto prođe sve pa i tih 7 godina od danas. Zbog ovih ili onih razloga otkazna je Parada ponosa… Već sam pisala na sve ove teme, ne bih da se ponavljam. Prosto bih zamolila one koji odlučuju, koji u raznim emisijama mašu gledaocima papirima na kojima se navode  razni poražavajući, a po građane užasavajući podaci, da se povuku iz medija, da se ne prepucavaju sa svojim političkim konkurentima (a ubeđena sam da privatno igraju golf, ili šah recimo), da prestanu da se bave poređenjima sa drugim zemljama, da prestanu da govore kako se mladi vode lošim primerima pa su nezainteresovani da se bace na neki posao, već da učine nešto. Neosporno je da se novac mora zaraditi. Država mora nešto da proizvodi, da prodaje, izvozi, ne bi li došla do novca. Naša proizvodi i izvozi ljude, a “održava se u životu” od novca onih koji su rešeni ili primorani da ostanu.  Upravo zbog toga nemoguća misija je da čovek koji u rukama ima zanat pokrene svoj privatan biznis, legalno, uz sve što mora da izmiri državi. Poznajem mnogo ljudi koji se bave privatnim poslom, imaju zaposlene  kojima su dužni da  isplate plate, zaposleni od te plate izdržavaju svoje porodice i plaćaju račune. Svi zajedno plaćaju dug “srećnih vremena”. Tako se sve pretvara u jednu sveopštu jurnjavu, gde postoji samo jedno mesto gde su ljudi ono što nisu, gde problemi nestaju (u očima drugih doduše) i gde lična promocija ide do te mere da će vam prosto svako pozavideti kako lepo živite. Socijalne mreže. Eh, koliko se na tim mestima “ljubavi” svakodnevno rađa. Čovekovo veliko virtuelno srce može da voli više njih. E onda realnost udari u glavu.  Po broju stanovnika koji većinu dana provode zatvoreni ispred računara polako ulazimo u vrh statistike, a napredovanjem tehnologije sve češće se na pešačkim prelazima vidi grupa mladih ljudi koji umesto da obrate pažnju prilikom prelaska ulice, gledaju u svoje mobilne telefone i kucaju statuse na socijalnim mrežama… Da se razumemo, koristim desetak socijalnih mreža xaxa. Pored toga što obožavam šoping, a kao svaka žena posebno cipele, torbe, minđuše... fanatik sam i  kad su tehnološki uređaji u pitanju. Ne vezujem se za predmete doduše, već za ljude, ali volim sebe da počastim tim nekim novim „tehničkim čudom“ koji se pojavio na tržištu, ako me suprug ne iznenadi time, pa me preduhitri.  Na taj način komuniciram sa svojim prijateljima, sa svojim fanovima, kao javna ličnost želim da ljudima koji poštuju moj rad pokažem da sam pre svega obična žena, neobična onoliko koliko je svako neobičan na svoj način. Moji fanovi konkretno to vole, i napomenuću da su oni „krivci“ zbog kojih sam zavolela ta virtuelna druženja. ALI! Da bi čovekov mozak funkcionisao, da bi mu se rađale nove ideje, telo mora udisati vazduh i biti u pokretu! Najlakše je odustati od svega, sesti za računar i jadikovati, ili se tu, na socijalnoj mreži kriti od svog problema, koji će vas svakako sačekati. Tako čovek počinje da se otuđuje, a jedna vrlo loša stvar koja ide uz „socijalno soliranje“ je alkohol. Zaista sam htela da pišem o nekoj vedroj temi, ali tražeći u čemu smo među prvima u svetu, ili u Evropi OPET naiđem na “lepo društvo” i poražavajuće podatke. Četvrti smo u Evropi po potrošnji alkohola…  Istraživanja govore da je svaka šesta osoba u Srbiji alkoholičar! Mnoge ljude je ovaj porok sputao u ostvarenju cilja, zaustavio ih je i pobedio.  Dati sebi oduška na kraju burnog dana, u okruženju dragih ljudi, uz čašicu, što bi se reklo, to i može da prođe, ali ispred računara, u svoja četiri zida, u SAMOĆI! – ma daj!
Sve više mladih se odaje upravo ovome – otuđenju. Onaj lagani korak kao da je najteže napraviti: pozvati nekog, izaći na vazduh, pa šta ako pada kiša, prosto je to jedna od čari jeseni. Do nedavno su bile tropske vrućine, pa je i to bio razlog za razna depresivna stanja. Vi jeste život, ali život je sve oko vas – dajte mu se.
Plašite li se neuspeha ili uspeha??!! Neuspeh će vas vratiti ponovo na START što je nova šansa, a uspeh će zahtevati odgovornost. U oba slučaja morate ostati budni! Pa svako se plaši, razmišlja i premišlja. Deceniju i više u nazad i ja sam se plašila, plašila sam se da ne razočaram sebe, ali nisam se predala tome, niti sam imala vremena da se predam. Moji protivnici nisu bili ni ljudi ni vetrenjače. Moj glavni protivnik je bila Svetlana Aleksić. Ali ne, nije to bila borba ja PROTIV sebe, već JA:  ONO ŠTO MOGU, ŠTO HOĆU, ŠTO UMEM!
I šta reći. O da, zaista nam treba jedna šetnja. Ne šetnja protesta, mnogo se protestvovalo, a nije pomoglo. Potrebna je jedna šetnja gde će se pojaviti mnogo ljudi, šetnja koja će možda blokirati prestonicu, ali u njoj će učestvovati ljudi za koje nećete znati kojoj religiji pripadaju, nećete znati ni čime se bave ili ne bave, da li su u vezi ili slobodni, nećete znati ni njihovo seksualno opredeljenje, kamoli političko, a to eto ne bi bio protest, već prilika da ljudi udahnu vazduh, nasmeju se jedni drugima. Više nije stvar diskriminacije ostalih po bilo kojoj osnovi, stvar je u tome što pojedinac počinje da diskriminiše samog sebe! Prošetajmo, protiv otuđenosti!
Xoxo SA

Нема коментара:

Постави коментар