среда, 09. октобар 2013.

Kamen

Gordost koja opsedne čoveka, to opasno oružje koje dolazi iz đavoljih ruku je osećaj kojem se čovek najlakše prepusti.  Lakše nego ljubavi. Tako čovek postaje loš, prek i zao, nesvestan da je prosto zaslepljen i da je skrenuo sa svog puta u pogrešnom pravcu, da se nalazi u jednoj slepoj mračnoj ulici iz koje može izaći samo ako smogne snage da se okrene i vrati nazad. Okrenuti se… vratiti se… zvuči tako lako, a veoma je teško. Već sam pisala o ovom najvećem i najopasnijem grehu, a želeći ponekad da pišem o onome što je obeležilo proteklih sedam dana nailazim samo na loše stvari. Na priče o ljudima  koje se savladao bes, na sve goru finansijsku situaciju stanovništva, na ljude koji se osećaju poraženo i bespomoćno …prosto ne mogu ni da zamisle neko bolje sutra… Kao što sam pisala u svom prošlom blogu, ljudima je zavladala otuđenost,  svoja srca su zatvorili, a na dušu zaboravili. Zaboravili su šta je najlepše, najdivnije, šta čoveka čini ČOVEKOM. Da li je  kratka rečenica, koja nekog opisuje kao dobro, drago i izuzetno biće,  a glasi: “ON JE PRAVI ČOVEK ”, izgubila svoj smisao? Da li reč ČOVEK dobija neko novo značenje???
Ne volim da govorim o svojim vrlinama. Njih poznaju oni koji poznaju mene. Imam mane, ko ih nema? Smatram da IPAK nije tačno da je vrhunac ljubavi i međuljudskog odnosa onda kad nekog prihvtaiš sa njegovim vrlinama i manama.  Na čoveku je da svoje vrline odražava, unapređuje, a  da svoje mane ublaži.  Sebično je za sebe reći PROSTO SAM TAKAV/a, jer čovek uči dok je živ. Ni sam ne može biti siguran gde će ga životni put navesti i stalno mora da uči, da osluškuje život, da osluškuje ljude! Tako se prosto oblikuje. Svi smo rođeni drugačiji, a toliko nas ima na ovoj planeti. Nikada ne možemo pobeći od onog što jesmo, od toga kakvi smo rođeni, ali svako može da se koriguje. Pa nemoguće je da ideš ulicom, da se stalno spotičeš o isti kamen i padaš, da uporno padaš zbog istog kamena. Taj kamen je težak, ne možeš da podići i skloniti – možeš ga zaobići! To nije kukavičluk, to nije  bežanje, prosto zaobilaziš svoju prepreku i nastavljaš dalje. Zaobišao si, pojavi se sledeći kamen, spotakneš sei padneš. Čovek kao čovek, lako pada u naviku, prosto kao da zavoli taj kamen, kao da zavoli da se spotiče… Nemojte se spoticati! Život je pun takvog kamenja,  koji će se često nalaziti pred svima nama. Dok ih budemo razbijali, pokušavali da ih pretvorimo u sitne delove, jer nam, Bože moj, prosto smetaju – vreme će proći. Proći će baš ono vreme koje čeka na svakog od nas, da se dogodi!  A šta može biti taj kamen? Hajde već ako si naišao na njega, ipak zastani malo, zapitaj se… To je neka osoba? To je nečiji postupak koji te sputava da nastaviš dalje? To je neka “loša karma” koja te uporno prati, čak i pretiče? Ne, taj kamen si TI! Kad to budeš shvatio čak više nećeš morati ni da ga zaobilaziš, jer će prosto nestati, a i kad se pojavi sledeći – istopiće ga tvoj iskreni  osmeh! Shvatićeš da se u životu ne boriš protiv drugih. Boriš se samo protiv sebe, ali ZA SEBE, da postaneš bolji čovek, da ispuniš svoje ciljeve.
Cilj… Kažu, a greše,  da cilj opravdava sredstvo. Nikolo Makijaveli ,italijanski politički filozof iz doba renesanse iza sebe je ostavio poznato delo “Vladalac”,  knjigu  namenjenu da bude priručnik za vladare.  U svom delu bavi se teorijom da  „cilj određuje sredstvo“, određuje – a ne opravdava! Dakle nije stvar u tome da zastanete pored svakog ko vas prosto ne podržava, nije stvar ni u tome  da ignorišete savete onih koji svojim godinama i iskustvom imaju svako pravo da ih makar saslušate… Nije stvar ni u tome da prolazite pored svih kao da ne čujete ničiji glas. Stvar je u tome da budete strpljivi, vredni i uporni. Ali zašto je upornost počela da se vezuje za nekakavo trčanje i jurnjavu u sunovrat, trčanje sa povezom preko očiju? Kamen na koji nailazite se neće skloniti. Pojaviće ih se još,  još kamenja. Polako će obrazovati zid koji će se naći ispred vas, a onda će se pojaviti zidovi sa ostale tri strane. I tako se jednog momenta nađete u tamnici svog uma, zatvoreni. Shvatite da je bilo lakše suočiti se sa tim jednim kamenom spoticanja, ali sad ih je toliko mnogo da ne možete da se oslobodite i nastavite dalje… Onda nastupi strah.  Pobegnete od njega, ali strah se hrani vašim bežanjem. I šta na kraju – odustaćeš? NISI VLADAR? Jesi.  Vladar si, svojim rođenjem dobio si jedno carstvo kojim moraš vladati – svoj život!
Eh taj život. Olako ga shvatamo mi ljudi. Nismo ni svesni koje bogatsvo nam je dato upravo rađanjem.  Dok oluja traje ni ne razmišljamo kada će proći, već kako da se sačuvamo od nje…a prođe svakako, onda grane sunce. Tako i taj kamen, odnosno problem koji se našao pred vama – rešenje uvek postoji, BUDI VLADAR SVOG ŽIVOTA!
Xoxo  SA

1 коментар: