Razumem reklamu u ovom šou biznisu. Da bi se za vaš album, singl, nastup, koncert... čulo, morate se reklamirati. Ali, nije tačno da je svaka reklama – reklama. Naime, ne ako se zloupotrebljava tuđa nesreća zarad lične promocije!
Prosto mi se nameće pitanje – zašto veliki broj njih radi nešto „humano“, „pomažu“ ljudima kojima je pomoć preko potrebna, pred velike koncerte, pred događaj vezan za karijeru? Čitava godina, a i mnogo vremena prođe i pre i posle toga, gde su tada? NIGDE NIKOGA! A tek obećanja! Obećavati čoveku, na ivici egzistencije pomoć, žaliti bolesno dete provlačeći se po medijima sa svojom lažnom emocijom, samo da bi se kroz priču provukao nekakav koncert, čak i omanji nastup, je više nego ružno!
Poslednjih godina to „humano ponašanje“ je postalo i stvar trenda i unosan biznis. Kada je godinama u nazad bratu i meni pomoć bila potrebna, jedina humana osoba je bila upravo naša majka! Radila je mnogo, samo da nama ništa ne bi falilo i davala nam time primer, da se jednog dana kad odrastemo ne stidimo rada, posla, već da uživamo u plodovima istog. Rado se osvrnem na svoje detinjstvo, pored svih nedaća koje su nas pratile, dete ume da ceni svaku sitnicu, i zaista nema ništa vrednijeg na svetu od iskrenog dečjeg osmeha. Ja sam taj osmeh sačuvala i godinama kasnije ga videla na licima mnoge dece. Ljudi se zapitaju zašto neko zrači, zašto mu oči sijaju uvek – tu je objašnjenje harizme, taj neko nije pustio to maleno dete iz sebe da ode. Nego, ima dece koja su zaboravila da se smeju. Na žalost ima ih mnogo. Zanemarite ono pitanje „da li se to sudbina poigrala sa nečijim životom?“. Zanemarite sve kada vidite da je neko gladan i bukvalno moli za parče hleba, zanemarite sve kad je jedan život ugrožen, zanemarite sve kad oči jednog malenog deteta gube sjaj, a život se gasi... Zanemarite nadmetanja, takmičenja, prosto pomozite, ne mora niko da zna.
Razne humanitarne organizacije rade sve osim što je njihov plan delovanja – pomaganje onima kojima pomoć treba. Pravda, spora ali dostižna ih kad tad presretne. Onda iskoče razne afere, sumnjive radnje i čudne priče. Tako bude jer organizacija nije posedovala sopstveni prihod, od koga će deo odvojiti za nekoga. To je kod ljudi vremenom stvorilo averziju, do tolike mere da neće pomoći nekome ko im se bukvalno gladan pojavi na kapiji, jer prosto više ne veruju nikome.
Obećanjima i sažaljenju nema mestu kad meseci, čak i dani odbrojavaju nečiji život. Političari su tu da obećavaju „neko bolje sutra“, to im je, valjda, posao. Na čoveku je da pomogne drugom čoveku, da ono malo što nekome znači mnogo! Posle toga da bude ispunjen, zadovoljan, a ne da ide okolo sa pričom kako je nekom pomogao. Mada, kad se mnogo priča ništa se ne uradi.
Mnogo toga nosi život, dobrog i lošeg. Nemati materijalna sredstva nije sramota. Sramota je nemati dušu, sramota je osuđivati druge koji su uspešni, koji su svojim radom, krenuvši od nule, stekli ono što imaju sada. Mnogi, na žalost, nisu imali tu sreću da koračaju životnim putem i imaju ono oko čega se vrti sve – novac. Dok su neka deca žiletima sekla gotovo nove patike ne bi li od roditelja dobili druge, ja sam bila srećna u svojim patikama. Dok su drugi bacali sendviče koje bi im od kuće spakovali za užinu, meni je najlepši sendvič na svetu bio onaj koji mi je pravila moja majka. Hvala dragom Bogu, tada, u tim za mene i moju porodicu izuzetno teškim vremenima, rasla sam kao zdravo dete i postala ostvarena zrela žena, koja je stekla dovoljno za sebe i svoje najmilije, da želim da pomognem onima koji su izgubili ono što je najvažnije na svetu – zdravlje. U koliko tih malih anđela čuči genije, budući Nikola Tesla, ili virtuoz na nekom instrumentu, inženjer, vrstan muzičar, glumac... U svakom od njih čuči dete koje želi da jednog dana postane ČOVEK. Svako ima pravo na život, za koji se organizam bori svom svojom snagom. Dete koje ne zna ni za depresiju, ni za promene klime, ni za „moć novca“, koje svojim očima posmatra svet kroz jednu šarenu prizmu ne zna ni to da postoje loši ljudi. Zna samo da mora da živi...
Na žalost, mnogi mališani su izgubili tu najveću i najtežu bitku.
Onog momenta kad treba da odvojimo to malo, što će nekome značiti zaista mnogo, zaboravimo na sebe. Novi album, novi singl, novi sport... koncert.... to je u opisu posla - ljudski život nije.
Kada koncert prođe pričajmo o njemu. Kada izađe nova pesma – pevaćemo je. Kada pomažemo nekome – POMOZIMO!
Xo xo SA
Prosto mi se nameće pitanje – zašto veliki broj njih radi nešto „humano“, „pomažu“ ljudima kojima je pomoć preko potrebna, pred velike koncerte, pred događaj vezan za karijeru? Čitava godina, a i mnogo vremena prođe i pre i posle toga, gde su tada? NIGDE NIKOGA! A tek obećanja! Obećavati čoveku, na ivici egzistencije pomoć, žaliti bolesno dete provlačeći se po medijima sa svojom lažnom emocijom, samo da bi se kroz priču provukao nekakav koncert, čak i omanji nastup, je više nego ružno!
Poslednjih godina to „humano ponašanje“ je postalo i stvar trenda i unosan biznis. Kada je godinama u nazad bratu i meni pomoć bila potrebna, jedina humana osoba je bila upravo naša majka! Radila je mnogo, samo da nama ništa ne bi falilo i davala nam time primer, da se jednog dana kad odrastemo ne stidimo rada, posla, već da uživamo u plodovima istog. Rado se osvrnem na svoje detinjstvo, pored svih nedaća koje su nas pratile, dete ume da ceni svaku sitnicu, i zaista nema ništa vrednijeg na svetu od iskrenog dečjeg osmeha. Ja sam taj osmeh sačuvala i godinama kasnije ga videla na licima mnoge dece. Ljudi se zapitaju zašto neko zrači, zašto mu oči sijaju uvek – tu je objašnjenje harizme, taj neko nije pustio to maleno dete iz sebe da ode. Nego, ima dece koja su zaboravila da se smeju. Na žalost ima ih mnogo. Zanemarite ono pitanje „da li se to sudbina poigrala sa nečijim životom?“. Zanemarite sve kada vidite da je neko gladan i bukvalno moli za parče hleba, zanemarite sve kad je jedan život ugrožen, zanemarite sve kad oči jednog malenog deteta gube sjaj, a život se gasi... Zanemarite nadmetanja, takmičenja, prosto pomozite, ne mora niko da zna.
Razne humanitarne organizacije rade sve osim što je njihov plan delovanja – pomaganje onima kojima pomoć treba. Pravda, spora ali dostižna ih kad tad presretne. Onda iskoče razne afere, sumnjive radnje i čudne priče. Tako bude jer organizacija nije posedovala sopstveni prihod, od koga će deo odvojiti za nekoga. To je kod ljudi vremenom stvorilo averziju, do tolike mere da neće pomoći nekome ko im se bukvalno gladan pojavi na kapiji, jer prosto više ne veruju nikome.
Obećanjima i sažaljenju nema mestu kad meseci, čak i dani odbrojavaju nečiji život. Političari su tu da obećavaju „neko bolje sutra“, to im je, valjda, posao. Na čoveku je da pomogne drugom čoveku, da ono malo što nekome znači mnogo! Posle toga da bude ispunjen, zadovoljan, a ne da ide okolo sa pričom kako je nekom pomogao. Mada, kad se mnogo priča ništa se ne uradi.
Mnogo toga nosi život, dobrog i lošeg. Nemati materijalna sredstva nije sramota. Sramota je nemati dušu, sramota je osuđivati druge koji su uspešni, koji su svojim radom, krenuvši od nule, stekli ono što imaju sada. Mnogi, na žalost, nisu imali tu sreću da koračaju životnim putem i imaju ono oko čega se vrti sve – novac. Dok su neka deca žiletima sekla gotovo nove patike ne bi li od roditelja dobili druge, ja sam bila srećna u svojim patikama. Dok su drugi bacali sendviče koje bi im od kuće spakovali za užinu, meni je najlepši sendvič na svetu bio onaj koji mi je pravila moja majka. Hvala dragom Bogu, tada, u tim za mene i moju porodicu izuzetno teškim vremenima, rasla sam kao zdravo dete i postala ostvarena zrela žena, koja je stekla dovoljno za sebe i svoje najmilije, da želim da pomognem onima koji su izgubili ono što je najvažnije na svetu – zdravlje. U koliko tih malih anđela čuči genije, budući Nikola Tesla, ili virtuoz na nekom instrumentu, inženjer, vrstan muzičar, glumac... U svakom od njih čuči dete koje želi da jednog dana postane ČOVEK. Svako ima pravo na život, za koji se organizam bori svom svojom snagom. Dete koje ne zna ni za depresiju, ni za promene klime, ni za „moć novca“, koje svojim očima posmatra svet kroz jednu šarenu prizmu ne zna ni to da postoje loši ljudi. Zna samo da mora da živi...
Na žalost, mnogi mališani su izgubili tu najveću i najtežu bitku.
Onog momenta kad treba da odvojimo to malo, što će nekome značiti zaista mnogo, zaboravimo na sebe. Novi album, novi singl, novi sport... koncert.... to je u opisu posla - ljudski život nije.
Kada koncert prođe pričajmo o njemu. Kada izađe nova pesma – pevaćemo je. Kada pomažemo nekome – POMOZIMO!
Xo xo SA
SVAKA ČAST SEKO!
ОдговориИзбриши