Izvozimo pamet!

Širom sveta čulo se za našu zemlju zahvaljujući ljudima, uspešnim u svojoj profesiji. Pre svega tu su mladii, koji na takmičenjima u raznim naučnim oblastima beleže izuzetne rezultate, što ih motiviše da budu vredni i uporni. Tu su  i naši sportisti, pevači, glumci, tako obični a tako neobični ljudi, koji  širom sveta predstavljaju našu zemlju u najboljem svetlu.

Nedavno je odjeknula vest da je novosadski Fakultet tehničkih nauka  otpustio profesorku Ivanu Kovačić.  Inače,  prema bodovanju našeg Ministarstva nauke, ona je dobila naučni rang A1, najviši mogući. Ona je jedna od pet najboljih mladih naučnika u zemlji i ujedno jedna od najboljih evropskih fizičara-mehaničara današnjice, a gostujući je predavač na dva univerziteta u inostranstvu! Da li ona, veliki stručnjak u oblasti kojoj se posvetila, prosto nekome smeta svojim kvalifikacijama, a sigurno je da zaslužuje viši položaj! Problem je nastao kada je trebalo da dobije status redovnog profesora, a o njenom radu i zalaganju svedoči  to što joj je povereno da predaje čak deset predmeta! Iako joj univerziteti iz inostranstva  nude posao ona nema nameru da napušta Srbiju! Ne želi da je “proteraju” oni koji su manje kvalifikovani od nje, želi da i dalje ostane posvećena svojim studentima koji su njena predavanja ocenili ocenom 9,77…

Posle raspada Jugoslavije i ratova, većine država Balkana suočava se sa iseljavanjem visokoobrazovanih ljudi. Rezultati istraživanja pokazuju da najveći problem sa tim imaju Srbija i Bosna i Hercegovina, odakle godišnje ode i do 12 000 obrazovanih ljudi!  Oni koji odlaze u daleke zemlje imaju u većini slučajeva između 25 i 35 godina. Samo iz Srbije u protekle dve decenije otišlo je oko 300 000 mladih ljudi…  Pored pada nataliteta i visoke stope  nezaposlenosti  naša zemlja se suočava sa trećim problemom - iseljavanjem! U Velikoj Britaniji na gotovo svim univerzitetima mogu se naći ljudi iz naše zemlje koji su tamo zaposleni kao profesori!  Mladi i dalje napuštaju Srbiju, što u toku, što posle studija. U istraživanju na jednom beogradskom fakultetu čak 82% mladih se izjasnilo da svoju budućnost vide van granica naše zemlje. Oni se nadaju boljem poslu i napredovanju u karijeri, gde će posao dobiti zbog svojih kvalifikacija, a ne zbog pripadnosti određenoj političkoj partiji.  Svako ima pravo na političko opredeljenje, neko želi da to iznosi javno, neko želi da to zadrži za sebe. Normalno je da su tu i ljudi koji su apolitični, koji prosto ne znaju, a i ne zanima ih,  ko je na vlasti, kada su izbori... Njih zanima da rade ono što umeju. Kada zakucaju na mnoga vrata i budu odbijeni prosto odustanu, spakuju kofere i odu. Iako su spremni na to da se prekvalifikuju, ne bi li ostali u svojoj zemlji i imali kakvu takvu egzistenciju odlaze da krenu od nule, neretko  pristaju na bilo kakav posao, čekajući svoju šansu koju svojim  radom i zalaganjem dobiju! Posle toga svoju zemlju posećuju retko ili uopšte ne dolaze, a da se vrate za stalno nemaju nameru. MILIONI  ljudi koji su poreklom iz naše zemlje žive u devedesetak  zemalja sveta. U  Americi postoji  11 naselja koja nose ime Beograd, a zajednice naših ljudi postoje i u Tasmaniji i na Aljasci. Nema univerzitetskog centra gde neko od njih nije zaposlen kao profesor ili asistent. To govori o njihovoj sposobnosti,  ali da li da se ponosimo time što su svojim radom uspeli u dalekim zemljama, ili da budemo razočarani što su morali da napuste zemlju u kojoj su se rodili i gde pripadaju?

Pre nekoliko godina je utvrđeno da je prvi čovek koji se iz Srbije preselio u Sjedinjene Američke Države  bio Đorđe Šagić.  Davne 1815. godine on je stigao brodom u Filadelfiju.  Nakon Drugog svetskog rata jedan broj ljudi se preselio u SAD, Kanadu, Veliku Britaniju i Australiju. U trećem talasu, početkom šezdesetih godina prošlog veka zbog velikog broja nezaposlenih tadašnja Jugoslavija je otvorila granice i dozvolila svojim stanovnicima da odu na privremeni rad u inostranstvo. Država je  potpisala  sporazume  sa zemljama kojima je bila potrebna radna snaga.  Devedesetih godina prošlog veka Kanada je otvorila vrata za  naše stručnjake iz oblasti  prirodnih i elektrotehničkih nauka.

Danas, posle propasti velikog broja fabrika, ogromne  nezaposlenosti,  ljudi i dalje odlaze. Sa druge strane, diploma nije uvek potvrda nečije sposobnosti, znanja, umeća. Veliki broj njih zamenilo je studiranje radom, a sa druge strane nije  redak slučaj da neki rade skroz druge poslove u odnosu na ono za šta su se školovali. Prosto su se pronašli u nečem drugom i uspešni su u tome. Njihovi potomci  će se školovati na jeziku države u kojoj žive, vreme će učiniti svoje,  deca će odrasti, neće zaboraviti na svoje korene, ali će ostati tu gde jesu. Nemačka, jedna od najrazvijenijih zemalja Evrope trenutno traži veliki broj radnika iz zemalja van Evropske Unije. Tu su poslovi za medicinske sestre, stručnjake iz oblasti robotike, kao i električare i mašinovođe. Sve to zvuči kao spas za nezaposlene u Srbiji, ali od onih koji odu veliki broj se neće vratiti…

Desi se i da se neko vrati. Odmah ga sačeka pitanje “A zašto si se vratio?”.  Dobiju ime “povratnik” i suočavaju se sa razlikama u društvu kom zapravo pripadaju u odnosu na društvo u kom su živeli. Nailaze na priče o lošem životu, na svoje stare prijatelje koji su izgubili svaku nadu. Vratili su se ipak,  svojoj zemlji  žele da  ponude ono što su naučili tamo negde daleko.

Iza nas su izbori. Stranke su trošile prosečnu platu za par sekundi na televiziji. Utrošen je novac koji je mogao da se iskoristi u lečenju bolesne dece, novac koji je mogao da pomogne mladima da se školuju, novac koji je mogao da pomogne onima koji su gladni. Ostaje nam da se nadamao, da verujemo da će mladi biti i ostati budućnost ove zemlje.

Prošle nedelje jedna lepa vest se širila društvenim mrežama, vest o tome da je u jednom danu rođeno 1909 beba, što je rekord u poslednje dve decenije. Zvanične informacije o tome u medijima nisu bile objavljene, da li zbog predizborne kampanje, da li zbog novih “estradnih afera”… Sve u svemu svakog dana nov život se rađa. Ta bebica jednog dana će stasati u čoveka koji zaslužuje da živi, radi i da ima svoju porodicu. Nadam se da će doći dan kada ćemo izvoziti voće, povrće, razne namirnice, a ne ljude.

SA