Praznici nam stižu!

Iza nas je katolicki Božić i na samom početku, svima koji slave Božić po gregorijanskom kalendaru želim puno zdravlja, sreće i ljubavi. 

Čovek mora da dopusti da u njegovoj duši zavlada ljubav, da ne postoje granice kada je vera u pitanju. Svaka religija sa sobom nosi prelepe običaje, pored kojih se sve svodi  na  veru u jednog Boga. Ne odričite se Boga, verujte i molite se. Molite se čak i na  svoj način, jer svako obraćanje Njemu je molitva.

Ovi dani, poslednji decembarski, su dani kada mislimo na svoja dela u protekloj godini. Svima su se dešavale i dobre i loše stvari.  U 2014. godinu   ljudi ulaze sa strepnjom, raznim mislima, željom za bolje sutra, za boljim životom.  Svima  koji prate moj blog želim da poručim da se ne prepuštaju porocima, da u svom srcu i svom umu pronađu volju, da budu disciplinovani, uporni i vredni, ne bi li postigli ono što najiskrenije žele. 

Godina koja  je uskoro iza nas donela mi je dosta toga. Pre svega, moj suprug, moja majka, moji najbliži, bili su i ostali moja najveća podrška. Zajedno sa mojim fanovima dali su mi snagu da idem napred i budem bolja. Imala sam više nego uspešnu turneju u godini koja polako izmice, izdala tri singla koji su ubrzo postali mega hitovi, susrela se sa mnogobrojnim ljudima koji cene moj rad, fantastični nastupi, fenomenalni koncerti, pozivi za saradnju od talentovanih i kreativnih  ljudi...  Opet, ništa od ovog se ne bi desilo bez ljubavi i podrške. Novac se troši na razne materijalne stvari, jedino ljubav može stalno da se povećava tako što ulažemo sebe same i to je najbolja investicija.

Kroz svoje pisanje protekle godine želela sam da dotaknem teme koje čine našu realnost. Na žalost loše stvari se dešavaju. Međutim, svi mi zajedno činimo svet u kojem živimo i svako od nas može da učini da naša planeta postane bolje mesto za život. Ne sme čovek da se zatvori u svoj svet želja i snova, već da u svetu oko sebe potraži svoje želje i snove. To je ta bitka života, koji je isprepletan dobrim i lošim, usponima i padovima. Borba ili predaja  su jedina dva izbora.  Mogla sam da stanem, o da, mnogo puta. Mogla sam da se preispitujem, beskrajno, tada ne bih ostvarila ono što sam oduvek želala – da budem to što jesam.  Jesam po prirodi brza, ali nisam ishitrena.  Temperamentna sam, reagujem u momentu, ali  nisam zlopamtilo.  Ono što danas imam nisam stekla preko noći – pre svega mislim na to što sam uspešna u svom poslu, na svoju karijeru, što volim to što radim. Nikada nisam

 govorila da mi je to teško i naporno. Neopisiv je osećaj pevati pred

 toliko ljudi, različitih ljudi, koji sa druge strane imaju tu jednu zajednicku stvar - cene moj rad.

Moglo bi se reći da je 2014. godina bila godina obećanja, (nista bolja od 2013.) nada za bolje sutra.  Politika me nikad nije zanimala, zanima me to da ljudi žive bolje i nadam se da će političari čvrsto držati kormilo i ovu zemlju dovesti na pravi put, da će doći  srećna vremena.  Na žalost  broj siromašnih se svakodnevno povećava. Čoveku je sve teže da isplanira kupovinu osnovnih životnih namirnica jer se suočava sa čestim poskupljenjima.  Za standardnu potrošačku korpu potrebno je dati skoro pa jednu i po prosečnu platu, s tim da je prosečna plata u Srbiji  44 000 dinara. Šta je sa onima koji nemaju tu prosečnu platu, ili sa onima koji ne mogu da pronađu posao, a po nekim istraživanja trećina našeg stanovništva je bez posla... gotovo 700 000 ljudi prima neku vrstu socijalne pomoći...  Sve to utiče na svest ljudi, na mlade koji se odaju kriminalu, alkoholizmu, drogi. Naravno da novac ne kupuje sve, novac ne kupuje sreću, ali novcem se kupuje hrana! 

Što zbog turbulentne prošlosti, što zbog surove svakodnevice, ljudi se povlače u sebe, gube volju i snagu. Ignorišu svoje  talente i sve manje veruju u sebe, a da ne pominjem koliko je nepoverenja

 zavladalo među ljudima!

Teška su vremena. To čujemo svakodnevno, svi smo svedoci da zaista jeste tako. U teškim vremenima ljudi moraju da se drže jedni drugih. Ponoviću da se ništa ne dešava preko noći.  Obišla sam celu Srbiju, što bi se reklo uzduž i popreko. Videla sam plodnu zemlju na kojoj raste korov, seoske kuće obrasle travom, oronule zgrade koje su nekada bile simbol snage, ponosne spomenike svedoke nekih drugih vremena... Videla sam tužne ljudske sudbine, čula njihove priče... Verujem da će doći dan kada će se to promeniti. 

U 2015. godini svima bih poželela više ljubavi. Možda je istina da novac vrti svet, ali ljubav pokreće čoveka. Radujte se svom uspehu, ali radujte se i uspehu drugih i verujte, nikada nemojte prestati da verujete. 

"Hodaj pred Gospodom u prostoti, a ne u lukavosti uma. Prostota donosi veru; lukava i komplikovana razmišljanja donose taštinu; a taština nam donosi napuštanje od Boga."
Sv. Isak Sirin

"Mir i radost svima od Gospoda, jer su mir i radost najvažnija bogatstva ovog i onog sveta. Za tim svi mi čeznemo. Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: "Mir vam."
Otac Tadej

Srbijo, vrati doživotnu robiju!

„Vrsta povreda koje je Vladislava zadobila i njihova brojnost ukazuju na to da je trpela bolove visokog intenziteta, od čak 8-9 stepeni na skali od 0 do 10, i to od momenta povređivanja do smrti. Vladislavi je na desnom kuku naneto oko 16 nagnječenja i lomljenja. Povrede su nađene kako na prednjim tako i na zadnjim i bočnim delovima tela. Povrede su nanošene pesnicama, nogama, stopalima i tupim predmetom, a ne zna se tačno da li je stajala ili ležala. Od 53 udarca, što rukama, pesnicama, nogama, najjači je zadaobila udarcem u jetru. U prostor razderotine može da se uvuče pesnica odrasle muške osobe. Kod Vladislave su pronađeni i serijski prelomi rebara grudnog koša s obe strane...“. 

Vladislava je bila nečije dete, sestra, prijateljica, devojka koja je pokušala da živi, ali nije joj dao! Lomio je kosti deteta, sestre, krvnički i satima, gasio je život u njoj, i uspeo je u tome. Bila je Edmundovo i Aleksandrino dete, čedo, a mogla je biti bilo čije, moje, vaše! Dželat je dobio „maksimalnih“ 40 godina robije, juče preinačenih na 35, a sutra na 10 i manje. I izaći će dovoljno mlad da ubije ili osakati nekoga i u crno zavije još jednu porodicu. Zbog čega gospodo? Je li manjak demokratije, prava i pravde osuditi nekoga ko je počinio ovako gnusan zločin, na doživotnu robiju? Ne, nije! Šta se desilo sa Tijaninim zakonom? Zaboravili smo je? Ja nisam, nikada neću!

Sramota me tvoje sramote!

Frankfurt, aerodrom, nedelja ujutru. Oči na pola koplja i blago šlogirane face na sve strane. Iza mene burna noć, u grlu knedla i umorne glasne žice, hronično sam umorna, ali držim se. Stigla sam tek nekoliko minuta pre zatvaranja check-in šaltera i imala šta da vidim, ali i da čujem. Ljubazna ženska osoba u čijoj pratnji su dva muškarca razgovara sa pevačem, kolegom iz susedne Hrvatske, kolegom koji redovno para nosom oblake. Naravno da mi se nije javio, jer naravno, nije me prepoznao. Fejk torba, jedna, druga i treća. Kolega histeriše i vrišti na svim meni poznatim i nepoznatim jezicima. Pravi se zapisnik,  kolega besno otvara torbu, a u torbi... i zaista, sramota me njegove sramote! Seksualno pomagalo po nesreći ispada pred službena lica koja se grohotom smeju, dok moj nadobudni kolega kao bulka crveni i bradom probija vlastita prsa.

Pravda se da je „igračku“ kupio devojci, da nije njegova, i jedva da mu polazi za rukom da sastavi rečenicu. Skuplja svoje krpice, pomera se i staje u stranu, dok se žurnim korakom udaljavam od šaltera. Vrištim od smeha, misle da sam luda...

NEDOSTAJES

Hvala ti što si me posetila, što si mi ulepšala san! Prošle su dve godine od kako nisi sa nama draga moja prijateljice. Samo dve godine, a kao da nikada nisi ni postojala! Toliko dobrih dela si napravila, i verujem da si u raju, okružena anđelima, jer ako je iko to sazlužio ovozemaljskim delima ti jesi. Nikada nisi pitala za status, boju kože, veru, pol i godine, pomagala si svima podjednako, i skoro svi su te zaboravili. Svi su ti bili veliki prijatelji, gurali se u prve redove na tvojim svetkovinama,  slavljima i veseljima, a danas, retko da te neko i pomene. Sva ta silna „prijateljstva“ nestala su u trenu, sa interesom zbog kojeg su te okruživali. Ali to ne govori o tebi, draga moja prijateljice, nego o svima njima, sa licemerstvom za Ginisa i glumom za Oskara. Ipak, mila moja, ima i nas koji te se rado setimo, tvog osmeha, i neverovatne energije koju si sa svakom svojom pojavom donosila. Ima i nas koji ti sada palimo sveće i čuvamo tvoj lik od zaborava.

Slava ti B. Ž. 

NADAM SE DA CES ME PRIJAVITI POLICIJI

Neretko kažem da volim životinje više od ljudi, a kada to izgovorim, biće i da mislim tako, i zaista mislim! Prvi put u životu sam zažalila jer nisam u policijskoj službi, da hapsim zlotvore i kreiram neko bolje mesto za živote svih nas.Počekom nedelje, na moju veliku nesreću, prisustvovala sam gnusnom činu stvorenja koje sebe doživljava kao čoveka. Naime, kako je mesto ZLOČINA bila garaža jedog tržnog centra u prestonici, na nekoliko metara udaljenosti od mog automobila, čula sam krike od kojih se ledi krv u žilama, a zatim i videla scene užasa koje su mi još pred očima. Monstrum čiji izopačeni obrisi su još uvek imali oblik ljudskog stvorenja, besomučno je šutirao u glavu okrvavljeno kuče koje je bilo nešto veće od pederuše koju je manijak nosio u ruci. Vrisnula sam, ali garažom su i dalje odjekivali njegovi tupi udarci. Nisam razmišljala šta prvo da bacim i čime da gađam ološa, pa sam iskoristila sve što mi se našlo u rukama. Letele su prema njegovoj glavi boce sa vinom, staklena činija i sve ostalo što je bilo u kesama, i nisam razmišljala koliko jako ću da ga udarim. Da sam u rukama imala i nešto teže i opasnije, sve bih bacila na ništariju. Da li zbog mog urlanja ili zbog povreda koje sam mu nanela, barem se nadam da jesam,ljudski izrod je pobegao glavom bez obzira. Ipak, uspela sam da mu kažem da je monstrum, bolje i ne zaslužuje. Noćima pijem tablete za smirenje i potajno se nadam da mu je susret sa mnom bio bolan dovoljno toliko da me za napad prijavi policiji, iskreno se nadam...

NEMOJ DA ME TERAŠ DA PROGOVORIM

Nisam ljubomorna, ne patološki, kao što je dobra većina mojih koleginica, jednostavno, nije mi u prirodi, ali ako neko na bilo koji način pokuša da ugrozi moju sreću, vučija crta u mom karakteru dolazi do izražaja, momentalno. „Koleginica“ koja na sve moguće načine pokušava da dođe do nečega što je moje, ne izaziva prezir, izaziva tužne misli, ali moram priznati, u nekim momentima i smeh, i to gromoglasan. Poruke koje zajedno u kasne sate čitamo, toliko su smešne, da je nemoguće čitati, a ne vrištati od smeha. Ipak, draga i sada već bivša prijateljice, sve ima svoje granice, pa ti tako ne bih preporučila da se poigravaš sa mojim, sa našim strpljenjem. Da li tvoj suprug zna čime se baviš, čemu težiš, ko je, kako sama kažeš, tvoja tiha patnja? Da li ikada pomisliš kako će biti njemu kada sazna šta radi i čime se, u kasne noćne sate bavi njegova „mačkica“? Ne brini, od mene, od nas neće saznati, za sada ne!

OPROŠTAJ

Dragi moji,

Vise puta sam pisala o tome... O mekoći srca, o veličini čoveka, o tome da trebamo opraštati. 

Ovaj blog je i moj primer... Uradila sam nesto zbog čega sam zažalila, zbog čega se osećam jako loše i za šta sam zatražila oproštaj...Onaj kome je posvećen će se prepoznati a vi imate divan primer:

OPROSTITE MI...

Svetlana...