SVI UPIRU PRSTOM U VUČIĆA

-Otac sam dvoje dece, od kojih je jedno vrhunski sportista - balkanski i trostruki prvak države Srbije u karateu. 

Zbog nemogućnosti da ispratim njihovo sportsko i obrazovno napredovanje, spreman sam da ustupim bubreg - napisao je čovek u oglasu koji je postavio na internet!

Šok, tup bol u stomaku umesto protezanja uz jutarnju kafu! Evropa, Srbija, Beograd, 2015. godina, ljudi prodaju bubrege da bi prehranili i školovali decu, i to je normalno? 

Tek sada mnogi od nas vide koliko nam je "loše" bilo pod ono zajedničkom kapom naroda, tvorevinom što se SFRJ zvaše! 

Tada niko nije morao da se kasapi i da kida komade tela da bi detetu priuštio sendvič, školu, letovanje... 

Ne znam šta treba da se desi pa da neko pogleda ove ljude, da vidi i čuje njihovu muku, da se zapita je li se ovako borimo protiv bele kuge? 

Za čije babe zdravlja da rađaju decu ako neće imati čime da ih prehrane?

Ovi ljudi ne žele milostinju, žele da rade i da zarade, da imaju za osnovne potrebe, a nemaju, i pitanje je kada će imati! 

Kada će bilo ko uraditi nešto po ovom pitanju? 

Aploitična sam, i ne podnosim politiku, ali ipak vidim šta se dešava! 

Svi upiru prstom u Vučića, kritikuju, ljagaju, čekaju, a ja se pitam zašto to vreme koje su potrošili na prosipanje pameti nisu iskoristili pametnije i sami preduzeli nešto? 

Nije Vučić kriv za nasu propast! 

Naravno, odgovor ne postoji! 

Često razmišljam, bilo bi lepo kada bih mogla da se "razapnem" na milion strana, da kao supermen budem tu u svakom trenutku i za svakoga kome je pomoć potrebna, i lično poznajem dosta onih koji razmišljaju slično, a to i dokazuju svojim delima. 

Ima i onih drugih, koji se dave u parama, ali ih škrto čuvaju samo za sebe i za svoje potrebe, i nema veze što ih za dva života neće potrošiti, na daju!

 I neka ne daju, njima na čast, ali u grob ih sa sobom neće poneti, niko od nas neće. 

Ima i mojih kolega koji se (kao pojedini politicari pred izbore) sete da urade nesto humano samo onda kada imaju velike koncerte, obidju sirotista ili jos smesnije podele toj deci karte za koncert! 

Super bi bilo da se te karte rucaju, veceraju...da ih mogu zimi umesto jakne obuci da se ugreju! 

Sramotno!!! Bolje bi im bilo da ne rade ni to! Najteze je izvaditi zmiju iz dzepa pa dati neki dinar! 

Večeras u Negotinu pevamo za malu Minu Rosić, i pevaću od srca, znam da će tako biti i sa ostalim kolegama, a ako uspemo da pomognemo maloj lepotici da ozdravi, a hoće, to će biti najlepši poklon meni lično! 

Nadam se da ću ovim blogom pokrenuti još nekoga, bilo koga, a ako rezultat bude barem jedno humano delo, ja sam uspela! 

P.S. Hvala Dari Bubamari i Sladji Alegro sto su prihvatile moj poziv za koncert!

Radjen zaslužuje drugu šansu, i treću...

Ne mogu a da se ne osvrnem na brojna dešavanja koja su obeležila proteklih sedam dana, a bilo ih je mnogo.

Uglavnom loše vesti, loša energija koja se osećala u vazduhu proteklih dana. Kao bomba odjeknula je vest da je Nikola Rađen pozitivan na kokain i da će zbog toga biti suspendovan na četiri godine,a možda i okončati BLISTAVU karijeru.
 Pogodilo me kao čoveka, prijatelja, koleginicu, pogodilo me kao što je pogodilo svakoga ko veruje u porodicu.
I vrisnuli su svi, u glas, pripremili lomaču i stolice, pa da udobno smešteni, baš kao u bioskopu krvavih očiju gledaju spaljivanje i uživaju u istom. Podelila se Srbija po ko zna koji put na one koji ga napadaju i one koji ga brane.
 Neki će reći nije moje da komentarišem, možda i nije, ali moje je da kažem da sam pobornik zdravog života, i da nikoga nikada ne bih podržala u konzumiranju bilo kakve droge, naprotiv, drogu prezirem!
Ali isto tako, ako čovek prizna grešku, pokaje se zbog iste, zašto mu ne pružiti ruku?
Pa da li je moguće da smo, poput zlatnih ribica, zaboravili sve trenutke radosti koje je svojim zalaganjem i sportskom, lavovskom borbom, narodu dao upravo Nikola Rađen?
 Da li je moguće da su u momentu pale u vodu sve zasluge, medalje, pehari, sve ono čime je ovaj mladi čovek više puta izdigao Srbiju na pobednički tron?
E, pa ja nisam zaboravila i nisam bacila u vodu ništa, naprotiv, skidam kapu Nikoli Rađenu za sve što je uradio za srpski sport!
Niko nema pravo da kaže da mu ne treba dati drugu, pa i treću šansu, jer ako ju je neko i zaslužio, on svakako jeste. 

Potresao me i masakr koji je počinio pomahnitali monstrum Rade Šefer!
 Čovek je pobio šestoro ljudi, zavio više porodica u crno, uništio desetine života, a sve se moglo sprečiti! Pitam se kakvu poruku šalju nadležni kada kažu da je potrebno prijaviti nasilje kako bi se izbegle fatalne posledice istog?
Prijavite ga, a mi ćemo da ga privedemo i držimo nekoliko sati, a zatim ćemo ga revoltiranog i još luđeg pustiti da vam se vrati i "dovrši posao"!
Da li sam dobro razumela poruku? Pa ko je ovde lud? Da li će se naći neko ko će da se posveti problemu koji nas redovno zavija u crno?
Da li pola zemlje treba da se pobije međusobno da bi neko reagovao?
Dokle će svaki manijak koji zlostavlja svoju porodicu i okolinu moći da kupi oružje i još da dobije dozvolu za isto? Kakva smo mi to država? Dosta, BRE!

I da, jedna svetla tačka u crnoj nedelji iza nas, draga Bojana 

Stamenov! Bravo Boko, svaka čast i jurišaj prema pobedi, 

zaslužuješ je!

Seka Aleksić

"Elitne" uvrede!

Nаžalost, glavna tema ovih dana u našoj zemlji nije da će biti povećanje plata i penzija, da se otvaraju fabrike, samim tim i nova radna mesta za veliki broj nezaposlenih, već je tema jedna devojka. Ne znam kako bih je nazvala, a da se držim pristojnog rečnika, onako kako sam vaspitana. Eto, jedna nepromišljena i rasejana devojka, koja za sebe kaže da je veoma iskrena, veoma, veoma iskrena, do te mere da mora da kaže sve što misli o bilo čemu. Najgore je što je umislila da zna svaku istinu, da svakoga poznaje, pa su te njene „istine“ izobličene, ružne, strašne...
Niko nije znao za nju kada je na svom Facebook profilu „davala mišljenje“ o tragičnoj smrti male Tijane, koju je oplakivala cela Srbija, ceo Balkan, pa i šire... Ni sama ne znam koliko sam puta na YouTube-u odgledala snimak gde Tijana peva svojim umiljatim glasom, okružena najmilijima. Ko joj je oči pogledao znao je da se iza njih krila jedna divna i topla duša, željna života. E onda se pojavi neko, neko bez zanimanja, ali „pun stavova“, neko čija gordost i pakost nema granice, neko ko će se poslužiti jednim od najvećih grehova za trunku medijske pažnje! Atina Marković... Želela je da bude primećena, o da, ostala je primećena, a ostaće i zapamćena, ne po dobru!

Šokirano sam pogledala taj njen „demant“ na YouTube-u. Pitam se da li sam dobro čula, puštam ponovo...

Kaže novinarka je pokušala da izvuče iz nje sve najgore. Kaže da joj je podvaljeno gde ona omalovažava malu Tijanu. U želji da bude izbačena, kako kaže, priznala je da je to rekla, samo i samo da bi bila izbačena.... EJ, ŽENO! U želji da ostaneš ili budeš izbačena mogla si uraditi toliko toga. Mogla si nekog izlupati (ionako te svi nerviraju), mogla si vredjati, osporaviti rad i trud neke javne ličnosti pošto ti i to dobro ide, ali ne, tvoja gordost ide toliko daleko, kada si pomislila da si favorit toliko si ostala slepa kod očiju i gluva kod ušiju da nemam reči... Ali „ti si samo htela da budeš izbačena“.

Porodica, prijatelji male Tijane leče rane na duši pošto je ona gnusno ubijena od strane monstruma. Nadležni se još uvek dvoume da li je bolestan ili je normalan. STANI! Ako je bolestan i ima poriv da ubija mlade devojke – zaslužuje kaznu, zaslužuje zatvor, a ne negu i ozdravljenje, kakvo lečenje?! To nije bolest – to je njegov izbor. U tom silnom dvoumljenju nadležnih na sveže rane porodice Jurić se posipa so. I zaista bih ovim putem zamolila medije da izbegavaju foto montaže na kojima se mala Tijana i ova osoba dodiruju licima!
Naravno njene prijateljice koje mešaju datume Boja na Kosovu i početka Drugog svetskog rata podržavaju svoju drugaricu, koja, pak, kaže da azbuka ima 29 slova...

Bitno je da je sve ELITNO – elitna kosa, elitni jezik, elitna haljina, elitne grudi, pa nije problem ni prostitutka, samo da je ELITNA!

Pre godinu dana, posle užasnih poplava koje su pogodile našu zemlju, na službeni razgovor su pozvani oni koji su putem društvenih mreža „širili paniku“... Šta je širenje panike, kad ljudi obaveštavaju putem svojih profila na društvenim mrežama kakva je gde situacija. Zašto dotična, tada anonimna, sada poznata al' prezirana ličnost nije bila pozvana na bilo kakav razgovor pošto je širila gnusne laži, samo i samo da bude primećena?! Da li će sada biti pozvana? Da li će započeti neka istraga zbog skrnavljena imena jedne divne devojčice koja više nije među nama, povrede časti, samim tim i vređanja jedne dobre i ugledne porodice koja je zavijena u crno, koja nikad neće prestati da plače za svojim anđelom...

Ne, sramota nije prava reč za ovo. Pravu reč ne mogu ni da pronađem.

Sve ružno kao da pada u vodu ako se ispred i najgore reči samo stavi to ELITNO. Da li je ovo sada elitna sramota, elitna bruka, elitni lavež jednog besnog razjarenog majmuna, željnog pažnje. Zašto se ne bavi nečim? „Prodaje mudrost“ u rijalitiju! Čak nije ni dobra glumica, na granici između depresije i histerije!

Ne, zaista nemam reči. Molila bih ljude i medije da porodicu Jurić ostave na miru. Da ih ne obilaze sa pitanjima „koji je Vaš stav povodom izjave te, teee“, ma ime ne mogu da joj napišem niti izgovorim!

Najveća sramota za ovu zemlju, za pravni sistem biće ako se što pre ne usvoji Tijanin zakon, monstrum koji je počinio zločin ne dobije zasluženu kaznu i ako dotična ne bude odgovarala za svoje reči. Svi se vade na nekakvu slobodu govora, ej bre! Sloboda govora je sasvim ok! Ono što je govorila dotična nije sloboda govora, to je nešto gnusno, ružno, užasno.

Eto, htela si portale, naslovne strane, htela si da drugi pričaju o tebi – eto dobila si to, ali nisi računala da će pričati sa gnušanjem i revoltom! Posle šipke zakačile si se za jednu divnu dušu, čistu, neiskvarenu, na jedan prerano prekinut život, na tugu i bol svih onih koji su je poznavali. Nemaš ni stida ni srama!

MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI!!!

Dan koji sa radošću iščekujem je Božić. To je poseban praznik, praznik porodice, kada su najmiliji na okupu, simbol rađanja novog života, praznik dece, porodice... Svake godine postim četrdesetodnevni post koji se završava Božićem. Smatram da se post ne svodi samo na konzumiranje određene hrane, ima svoje dve strane, a to su duhovna i telesna. Svodi se na to da u svojim dušama nađemo mir, da na dobro mislimo i da dobre stvari radimo, čime naučimo da tako treba da idemo kroz čitav život, a ne samo u danima posta. Osmog januara Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici obeležavaju drugi dan Božića, Sabor presvete Bogorodice. Taj dan je posvećen presvetoj Bogorodici koja je rodila Isusa Hrista, a devetog januara se slavi spomen na svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, koga brojne porodice praznuju kao krsnu slavu. (Takodje slava mog oca). Lepota praznovanja Božića ogleda se u tome što je svaka zemlja koja unela neku svoju tradiciju. Čime god se bavila, kojim god poslom, u kući žena je domaćica i na njoj je da spremi česnicu. 

Dana kada je Božić, iako sam ranoranilac, ustanem ranije nego obično i pripremim česnicu. U njoj sakrijem novčić i uvek pomislim ko će da ga od mojih najmilijih pronađe, jer simbolizuje sreću i blagostanje u predstojećoj godini. Dok se česnica peče sa velikim uživanjem, postavljam trpezu, srećna, baš kao što je i ovaj praznik – pun radosti i ljubavi. Zatim zajedno sa svojim suprugom okadim kuću tamjanom. Našim domom se proširi taj divan, veoma prijatan miris, koji čoveku prosto uliva mir i snagu. Postoji verovanje da miris tamjana tera zle sile (demone) a čak pre 5000 godina njime se trgovalo na Arabijskom poluostrvu i u severnoj Africi. Bio je vredan poput zlata. Mudraci su darovali tamjanom tek rođenog Isusa. Danas tamjan, koji je ostao misterija naučnicima, izbegava da nam otkrije sve svoje sastojake. Smatram da mi, smrtnici, ipak ne treba da znamo sve, pa čak ni tu tajnu, zašto ovaj divan miris utiče pozitivno na čoveka i izaziva osećaj mira, a dokazano je da smanjuje stres. 

Dan pred Božić moj suprug donosi Badnjak. Time se u dom unosi zdravlje, sreća i napredak. Uz Badnjak, tu je i žito, da godina bude plodna, kao i slama, jer se upravo na njoj rodio Isus. Sa zalaskom sunca, na Badnje veče, Badnjak unosimo u kuću. Na našoj trpezi bude riba, pasulj prebranac, pogaču umesim bez kvasca, a tu su i orasi, suve šljive, badem, lešnici... Posle večere ostavim ponešto na stolu, ne sklonim sve, u duhu običaja ovog svetog dana. 

Božić slavimo sva tri dana. Kuća nam je puna gostiju, dragih prijatelja, sa kojima suprug i ja provodimo celu godinu, a čije su porodice daleko. To je posebna prilika da se okupimo, da provedemo vreme zajedno, prisećamo se svega lepog što smo zajedno prošli i nazdravimo uz vino – za zdravlje, sreću i lepu budućnost. Božićno jutro... Osmeh mi ne silazi sa lica. Dok ispijam prvi gutljaj kafe uvek se prisetim svog detinjstva, ljubavi koja mi je bila davana, kada smo živeli veoma skromno, kada mi neke materijalne stvari nisu bile dostupne, a nisam ni želela skupe poklone. Učena sam i vaspitavana da tuđe poštujem, a svoje volim, da se samo radom i upornošću može ostvariti želja, da se materijalna stvar prosto može izgubiti, uništiti, da su čista duša i čist obraz najbitniji u životu. Godine su prošle, toliko toga se izdešavalo. Ja sam sazrela, u braku sam sa čovekom koga volim, a opet sa žarom onog malenog deteta radujem se tom velikom danu, uvek ga obeližim u krugu svojih najdražih. Dane pred Božić sam iskoristila da spremim razne specijalitete za svečanu trpezu.Pored dragih prijatelja, koji imaju posebno mesto u mom srcu, moja majka, otac i brat mi svojim prisustvom ulepšaju svaki Božić: Božić to i jeste – dan kada je porodica na okupu, dan kada su najmiliji okupljeni oko trpeze. Božićni dani su dani ljubavi. Dani kada se zaboravlja sve ružno iz protekle godine. Dani kada se slavi život. Pored običaja koji se razlikuju od zemlje do zemlje, Božić je svuda dan pomirenja i praštanja. Nemojte misliti na loše stvari, loše ljude, loše postupke, ne svađajte se. Iskoristite najbolje ove dane, dane kada smo svi bliži jedni drugima. Budite sa svojim porodicama, sa svojim prijateljima. Imajte na umu da male stvari čine život, sve prolazi, ali ljubav ostaje, Bog je ljubav! Praštajte! Mir Božiji, Hristos se rodi!

Praznici nam stižu!

Iza nas je katolicki Božić i na samom početku, svima koji slave Božić po gregorijanskom kalendaru želim puno zdravlja, sreće i ljubavi. 

Čovek mora da dopusti da u njegovoj duši zavlada ljubav, da ne postoje granice kada je vera u pitanju. Svaka religija sa sobom nosi prelepe običaje, pored kojih se sve svodi  na  veru u jednog Boga. Ne odričite se Boga, verujte i molite se. Molite se čak i na  svoj način, jer svako obraćanje Njemu je molitva.

Ovi dani, poslednji decembarski, su dani kada mislimo na svoja dela u protekloj godini. Svima su se dešavale i dobre i loše stvari.  U 2014. godinu   ljudi ulaze sa strepnjom, raznim mislima, željom za bolje sutra, za boljim životom.  Svima  koji prate moj blog želim da poručim da se ne prepuštaju porocima, da u svom srcu i svom umu pronađu volju, da budu disciplinovani, uporni i vredni, ne bi li postigli ono što najiskrenije žele. 

Godina koja  je uskoro iza nas donela mi je dosta toga. Pre svega, moj suprug, moja majka, moji najbliži, bili su i ostali moja najveća podrška. Zajedno sa mojim fanovima dali su mi snagu da idem napred i budem bolja. Imala sam više nego uspešnu turneju u godini koja polako izmice, izdala tri singla koji su ubrzo postali mega hitovi, susrela se sa mnogobrojnim ljudima koji cene moj rad, fantastični nastupi, fenomenalni koncerti, pozivi za saradnju od talentovanih i kreativnih  ljudi...  Opet, ništa od ovog se ne bi desilo bez ljubavi i podrške. Novac se troši na razne materijalne stvari, jedino ljubav može stalno da se povećava tako što ulažemo sebe same i to je najbolja investicija.

Kroz svoje pisanje protekle godine želela sam da dotaknem teme koje čine našu realnost. Na žalost loše stvari se dešavaju. Međutim, svi mi zajedno činimo svet u kojem živimo i svako od nas može da učini da naša planeta postane bolje mesto za život. Ne sme čovek da se zatvori u svoj svet želja i snova, već da u svetu oko sebe potraži svoje želje i snove. To je ta bitka života, koji je isprepletan dobrim i lošim, usponima i padovima. Borba ili predaja  su jedina dva izbora.  Mogla sam da stanem, o da, mnogo puta. Mogla sam da se preispitujem, beskrajno, tada ne bih ostvarila ono što sam oduvek želala – da budem to što jesam.  Jesam po prirodi brza, ali nisam ishitrena.  Temperamentna sam, reagujem u momentu, ali  nisam zlopamtilo.  Ono što danas imam nisam stekla preko noći – pre svega mislim na to što sam uspešna u svom poslu, na svoju karijeru, što volim to što radim. Nikada nisam

 govorila da mi je to teško i naporno. Neopisiv je osećaj pevati pred

 toliko ljudi, različitih ljudi, koji sa druge strane imaju tu jednu zajednicku stvar - cene moj rad.

Moglo bi se reći da je 2014. godina bila godina obećanja, (nista bolja od 2013.) nada za bolje sutra.  Politika me nikad nije zanimala, zanima me to da ljudi žive bolje i nadam se da će političari čvrsto držati kormilo i ovu zemlju dovesti na pravi put, da će doći  srećna vremena.  Na žalost  broj siromašnih se svakodnevno povećava. Čoveku je sve teže da isplanira kupovinu osnovnih životnih namirnica jer se suočava sa čestim poskupljenjima.  Za standardnu potrošačku korpu potrebno je dati skoro pa jednu i po prosečnu platu, s tim da je prosečna plata u Srbiji  44 000 dinara. Šta je sa onima koji nemaju tu prosečnu platu, ili sa onima koji ne mogu da pronađu posao, a po nekim istraživanja trećina našeg stanovništva je bez posla... gotovo 700 000 ljudi prima neku vrstu socijalne pomoći...  Sve to utiče na svest ljudi, na mlade koji se odaju kriminalu, alkoholizmu, drogi. Naravno da novac ne kupuje sve, novac ne kupuje sreću, ali novcem se kupuje hrana! 

Što zbog turbulentne prošlosti, što zbog surove svakodnevice, ljudi se povlače u sebe, gube volju i snagu. Ignorišu svoje  talente i sve manje veruju u sebe, a da ne pominjem koliko je nepoverenja

 zavladalo među ljudima!

Teška su vremena. To čujemo svakodnevno, svi smo svedoci da zaista jeste tako. U teškim vremenima ljudi moraju da se drže jedni drugih. Ponoviću da se ništa ne dešava preko noći.  Obišla sam celu Srbiju, što bi se reklo uzduž i popreko. Videla sam plodnu zemlju na kojoj raste korov, seoske kuće obrasle travom, oronule zgrade koje su nekada bile simbol snage, ponosne spomenike svedoke nekih drugih vremena... Videla sam tužne ljudske sudbine, čula njihove priče... Verujem da će doći dan kada će se to promeniti. 

U 2015. godini svima bih poželela više ljubavi. Možda je istina da novac vrti svet, ali ljubav pokreće čoveka. Radujte se svom uspehu, ali radujte se i uspehu drugih i verujte, nikada nemojte prestati da verujete. 

"Hodaj pred Gospodom u prostoti, a ne u lukavosti uma. Prostota donosi veru; lukava i komplikovana razmišljanja donose taštinu; a taština nam donosi napuštanje od Boga."
Sv. Isak Sirin

"Mir i radost svima od Gospoda, jer su mir i radost najvažnija bogatstva ovog i onog sveta. Za tim svi mi čeznemo. Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: "Mir vam."
Otac Tadej

Srbijo, vrati doživotnu robiju!

„Vrsta povreda koje je Vladislava zadobila i njihova brojnost ukazuju na to da je trpela bolove visokog intenziteta, od čak 8-9 stepeni na skali od 0 do 10, i to od momenta povređivanja do smrti. Vladislavi je na desnom kuku naneto oko 16 nagnječenja i lomljenja. Povrede su nađene kako na prednjim tako i na zadnjim i bočnim delovima tela. Povrede su nanošene pesnicama, nogama, stopalima i tupim predmetom, a ne zna se tačno da li je stajala ili ležala. Od 53 udarca, što rukama, pesnicama, nogama, najjači je zadaobila udarcem u jetru. U prostor razderotine može da se uvuče pesnica odrasle muške osobe. Kod Vladislave su pronađeni i serijski prelomi rebara grudnog koša s obe strane...“. 

Vladislava je bila nečije dete, sestra, prijateljica, devojka koja je pokušala da živi, ali nije joj dao! Lomio je kosti deteta, sestre, krvnički i satima, gasio je život u njoj, i uspeo je u tome. Bila je Edmundovo i Aleksandrino dete, čedo, a mogla je biti bilo čije, moje, vaše! Dželat je dobio „maksimalnih“ 40 godina robije, juče preinačenih na 35, a sutra na 10 i manje. I izaći će dovoljno mlad da ubije ili osakati nekoga i u crno zavije još jednu porodicu. Zbog čega gospodo? Je li manjak demokratije, prava i pravde osuditi nekoga ko je počinio ovako gnusan zločin, na doživotnu robiju? Ne, nije! Šta se desilo sa Tijaninim zakonom? Zaboravili smo je? Ja nisam, nikada neću!

Sramota me tvoje sramote!

Frankfurt, aerodrom, nedelja ujutru. Oči na pola koplja i blago šlogirane face na sve strane. Iza mene burna noć, u grlu knedla i umorne glasne žice, hronično sam umorna, ali držim se. Stigla sam tek nekoliko minuta pre zatvaranja check-in šaltera i imala šta da vidim, ali i da čujem. Ljubazna ženska osoba u čijoj pratnji su dva muškarca razgovara sa pevačem, kolegom iz susedne Hrvatske, kolegom koji redovno para nosom oblake. Naravno da mi se nije javio, jer naravno, nije me prepoznao. Fejk torba, jedna, druga i treća. Kolega histeriše i vrišti na svim meni poznatim i nepoznatim jezicima. Pravi se zapisnik,  kolega besno otvara torbu, a u torbi... i zaista, sramota me njegove sramote! Seksualno pomagalo po nesreći ispada pred službena lica koja se grohotom smeju, dok moj nadobudni kolega kao bulka crveni i bradom probija vlastita prsa.

Pravda se da je „igračku“ kupio devojci, da nije njegova, i jedva da mu polazi za rukom da sastavi rečenicu. Skuplja svoje krpice, pomera se i staje u stranu, dok se žurnim korakom udaljavam od šaltera. Vrištim od smeha, misle da sam luda...