Sramota me tvoje sramote!

Frankfurt, aerodrom, nedelja ujutru. Oči na pola koplja i blago šlogirane face na sve strane. Iza mene burna noć, u grlu knedla i umorne glasne žice, hronično sam umorna, ali držim se. Stigla sam tek nekoliko minuta pre zatvaranja check-in šaltera i imala šta da vidim, ali i da čujem. Ljubazna ženska osoba u čijoj pratnji su dva muškarca razgovara sa pevačem, kolegom iz susedne Hrvatske, kolegom koji redovno para nosom oblake. Naravno da mi se nije javio, jer naravno, nije me prepoznao. Fejk torba, jedna, druga i treća. Kolega histeriše i vrišti na svim meni poznatim i nepoznatim jezicima. Pravi se zapisnik,  kolega besno otvara torbu, a u torbi... i zaista, sramota me njegove sramote! Seksualno pomagalo po nesreći ispada pred službena lica koja se grohotom smeju, dok moj nadobudni kolega kao bulka crveni i bradom probija vlastita prsa.

Pravda se da je „igračku“ kupio devojci, da nije njegova, i jedva da mu polazi za rukom da sastavi rečenicu. Skuplja svoje krpice, pomera se i staje u stranu, dok se žurnim korakom udaljavam od šaltera. Vrištim od smeha, misle da sam luda...

NEDOSTAJES

Hvala ti što si me posetila, što si mi ulepšala san! Prošle su dve godine od kako nisi sa nama draga moja prijateljice. Samo dve godine, a kao da nikada nisi ni postojala! Toliko dobrih dela si napravila, i verujem da si u raju, okružena anđelima, jer ako je iko to sazlužio ovozemaljskim delima ti jesi. Nikada nisi pitala za status, boju kože, veru, pol i godine, pomagala si svima podjednako, i skoro svi su te zaboravili. Svi su ti bili veliki prijatelji, gurali se u prve redove na tvojim svetkovinama,  slavljima i veseljima, a danas, retko da te neko i pomene. Sva ta silna „prijateljstva“ nestala su u trenu, sa interesom zbog kojeg su te okruživali. Ali to ne govori o tebi, draga moja prijateljice, nego o svima njima, sa licemerstvom za Ginisa i glumom za Oskara. Ipak, mila moja, ima i nas koji te se rado setimo, tvog osmeha, i neverovatne energije koju si sa svakom svojom pojavom donosila. Ima i nas koji ti sada palimo sveće i čuvamo tvoj lik od zaborava.

Slava ti B. Ž. 

NADAM SE DA CES ME PRIJAVITI POLICIJI

Neretko kažem da volim životinje više od ljudi, a kada to izgovorim, biće i da mislim tako, i zaista mislim! Prvi put u životu sam zažalila jer nisam u policijskoj službi, da hapsim zlotvore i kreiram neko bolje mesto za živote svih nas.Počekom nedelje, na moju veliku nesreću, prisustvovala sam gnusnom činu stvorenja koje sebe doživljava kao čoveka. Naime, kako je mesto ZLOČINA bila garaža jedog tržnog centra u prestonici, na nekoliko metara udaljenosti od mog automobila, čula sam krike od kojih se ledi krv u žilama, a zatim i videla scene užasa koje su mi još pred očima. Monstrum čiji izopačeni obrisi su još uvek imali oblik ljudskog stvorenja, besomučno je šutirao u glavu okrvavljeno kuče koje je bilo nešto veće od pederuše koju je manijak nosio u ruci. Vrisnula sam, ali garažom su i dalje odjekivali njegovi tupi udarci. Nisam razmišljala šta prvo da bacim i čime da gađam ološa, pa sam iskoristila sve što mi se našlo u rukama. Letele su prema njegovoj glavi boce sa vinom, staklena činija i sve ostalo što je bilo u kesama, i nisam razmišljala koliko jako ću da ga udarim. Da sam u rukama imala i nešto teže i opasnije, sve bih bacila na ništariju. Da li zbog mog urlanja ili zbog povreda koje sam mu nanela, barem se nadam da jesam,ljudski izrod je pobegao glavom bez obzira. Ipak, uspela sam da mu kažem da je monstrum, bolje i ne zaslužuje. Noćima pijem tablete za smirenje i potajno se nadam da mu je susret sa mnom bio bolan dovoljno toliko da me za napad prijavi policiji, iskreno se nadam...

NEMOJ DA ME TERAŠ DA PROGOVORIM

Nisam ljubomorna, ne patološki, kao što je dobra većina mojih koleginica, jednostavno, nije mi u prirodi, ali ako neko na bilo koji način pokuša da ugrozi moju sreću, vučija crta u mom karakteru dolazi do izražaja, momentalno. „Koleginica“ koja na sve moguće načine pokušava da dođe do nečega što je moje, ne izaziva prezir, izaziva tužne misli, ali moram priznati, u nekim momentima i smeh, i to gromoglasan. Poruke koje zajedno u kasne sate čitamo, toliko su smešne, da je nemoguće čitati, a ne vrištati od smeha. Ipak, draga i sada već bivša prijateljice, sve ima svoje granice, pa ti tako ne bih preporučila da se poigravaš sa mojim, sa našim strpljenjem. Da li tvoj suprug zna čime se baviš, čemu težiš, ko je, kako sama kažeš, tvoja tiha patnja? Da li ikada pomisliš kako će biti njemu kada sazna šta radi i čime se, u kasne noćne sate bavi njegova „mačkica“? Ne brini, od mene, od nas neće saznati, za sada ne!

OPROŠTAJ

Dragi moji,

Vise puta sam pisala o tome... O mekoći srca, o veličini čoveka, o tome da trebamo opraštati. 

Ovaj blog je i moj primer... Uradila sam nesto zbog čega sam zažalila, zbog čega se osećam jako loše i za šta sam zatražila oproštaj...Onaj kome je posvećen će se prepoznati a vi imate divan primer:

OPROSTITE MI...

Svetlana...

SEJ LJUBAV PA ĆEŠ LJUBAV ŽNJETI

 Juče sam primila toliko čestitki za godišnjicu braka. Da budem iskrena, svaka me je mnooooogo obradovala. Raduje me što me moji prijatelji, pa čak i poznanici tako dobro poznaju da znaju koliko brak kao insituciju cenim, koliko volim jubileje, godišnjice, slavlja i sve ostale povode koji pomažu da sivilo društvenopolitičke svakodnevnice obojimo svojim bojama. Onako kako želimo, onako kako se osećamo u tom trenutku. A ja se osećam voljeno. Zahvaljujući suprugu, porodici, prijateljima, svim dobrim ljudima ja svoju svakodnevnicu uspešno bojim duginim spektrom.

Ljubav je osnovni pokretač, a moj suprug i ja smo juče obeležili četiri godine od kako smo našu ljubav i potpisom overili. Sam potpis nije ojačao emocije, ali je našem životu dao jednu novu dimenziju i odgovornost . I bez potpisa bi smo se jednako voleli, jer smo imali sreću da se prepoznamo. Burma ne predstavlja nikakvu garanciju, ali mene moja toliko greje da ću uvek da glasam za burmu. Glasam za ljubav. Glasam za radost. Glasam za sve što ima prefiks lepo i pozitivno. Otac Tadej je govorio:  "Sej ljubav, pa ćeš ljubav žnjeti. Sej mir, pa ćeš mir žnjeti."Nemoguće je da steknemo mir ako smo puni zavisti i zlobe. Ako se ne oslobodimo od te paklene osobine kako ćemo u večnost? Jedini je Gospod koji može da nas izmeni. Duh se vezuje mislima. Kakva nam je karakterna osobina ovde - takvi prelazimo u večnost."

Brak i porodica su ognjište koje bi trebalo da greje dom, nikako da ga zapali. A ja sam srećna što je moj dom pun topline, ljubavi i lepih misli. Za loše nema mesta. Iako pokucaju na vrata nezvane, prodju kao i svaki nezvani gost.  

Poslednjih dana neki mediji (sami sebe nazivaju medijima, mada ja i svi koji sebe smatramo normalnima imamo drugačiju definiciju za takve) atakuju mi na porodicu, kao da svoju nemaju. Kao da ne znaju da je porodica svetinja u koju ne treba dirati. Bože, oprosti im, ne znaju šta rade. Ovo nije floskula, zaista sam sigurna da ne znaju šta rade i zato ću se moliti za njihovo zdravlje, sreću, prosvetljenje. Moliću se da se osveste. Jer oni za molitve verovatno nemaju vremena. Ja imam i uvek ću ga naći. Ponovo ću citirati Oca Tadeja: "Kakvim se mislima bavimo - takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe - eto nam mir. Ako su nam misli negativne - eto nam nemir. Naše misli utiču ne samo na nas, nego na sve ono što nas okružuje. Moramo da upućujemo dobre misli. Gospod zapoveda da volimo svoje neprijatelje, ne zbog njih, nego zbog nas samih. Treba oprostiti sve od srca. Kada se oprosti sve od srca, sve je oprošteno. Mi smo (tada) saučesnici mira, tada mir čini radost i utehu svima oko nas. Svi osećaju naše misli mirne, tihe.“

KUMA

Ne biramo kada ćemo se roditi, ni gde. Ne možemo znati ko će biti naša porodica, naša familija, naša majka, otac, tetke, ujaci, stričevi... Prosto venama nam teče krv naših predaka, i onih koji su tu uz nas. Iako nam baš oni, krv naše krvi, mogu pružiti majčinsku ljubav ponekad su prosto loši, pa se ljudi razilaze iako dele isto poreklo.  Ali, postoji i ono što  biramo, dragi ljudi, naši prijatelji, uz koje rastemo sazrevamo, koji su tu od prvih nestašluka, pa do onih velikih važnih događaja, koji su tu upravo i u dobru i u zlu. Da, mi ih sami biramo i puštamo u svoj život. Pogrešimo ponekad, neka. Ništa se ne dešava slučajno.  Pojedini protutnje kroz naše živote poput brzog voza. Iako su nam doneli loše iskustvo nisu bili tu bez razloga. Naučili su nas lekciju ili smo zahvaljujući njima upoznali osobu koja će biti tu za nas, u budućnosti, tu posebnu osobu.  Oktobra 2010. godine u Crkvi Sv. Vasilija Ostroškog rekla sam DA čoveku svog života. Drhtale su mi noge i suzile oči dok nam je sveštenik govorio o lepotama braka, a crkveni hor pevao sve vreme. Uz mene je bila moja kuma, Ljiljana, sa kojom sam godinama u nazad delila sve – i sreću i tugu i smeh i suze. Moja prijateljica koja je dugi niz godina uz mene, moj oslonac, postala je moja kuma.

U međuvremenu  moja Lili se udala, imala je opštinsko venčanje i dobila je predivno devojcicu Elenu. U nedelju ću joj biti kuma na crkvenom venčanju i krstiću njeno dete, mog slatkiša.

Krštenje se dešava samo jednom. Kao što se jednom rađamo , tako je krštenje duhovno rađanje za večnost. Sveta Tajna Krštenja je prva Sveta Tajna.  Ovim činom novog rođenja novokršetni ulazi u Crkvu Hristovu. Sveti Jovan Krstitelj je u reci Jordanu krstio Isusa Hrista, pre toga najavljivajući Njegov dolazak. Krstio je bezgrešnog Hrista, a krstio je i svakoga ko se pokajao. Živeo je jednostavno i asketski hraneći se insektima i medom divljih pčela, a odevao se u haljinu od kamilje dlake. Ubijen je  za vreme kralja Judeje Iroda koji je naredio da se proroku odseče glava. On se smatra uzorom karaktera i poštenja.  A vernici, bilo pravoslavci ili katolici, vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci. Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obicno slave imendan.

Ljubav. Ono najlepše što postoji među nama, što spaja čoveka i ženu. Sveta Tajna Braka ili venčanje je Sveta Tajna kroz koju Sveti Duh sjedinjuje u jedno biće hrišćana i hrišćanku koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti i jedno drugom biti verni, i koji primaju blagoslov za rađanje i vaspitanje dece. 

Nego da se vratim na priču „kum nije dugme“, o da, tu su i stihovi one čuvene pesme  „Bog je na nebu, a na zemlji kum“. Birajući kuma na venčanju, ili krštenju, odabrali ste svoj rod. Odabrali ste onog  prema kom gajite snažne emocije i poverenje, onog kom istinski verujete, onog sa kim ste prošli različite situacije, prosto - osobu koju želite da je tu uz vas.Ja sam izabrala nju a ona mene... Ne vidjamo se cesto jer zivimo na razlicitim krajevima sveta, ali to mi ne smeta. Kada se jako pozelimo za nekoliko sati avionom ja sam tu! Moja kuma i moja sestra u Hristu je tu...Oh, kako su lepi nasi susreti, nasi izlasci, putovanja...Dobro, bilo je i losih situacija ali mi to nekako brzo prevazidjemo. 

Vidite, izuzetna je čast kad vas neko na svom venčanju pozove da budete kum ili kuma. Kažu da se kumstvo ne odbija.  I ne treba odbijati. Osoba koja vas je pozvala da joj/mu kumujete u činu venčanja  prema vama gaji ljubav i poverenje, nemojte to zanemariti. Najdivnija stvar je kad kumujete malenom detencetu , postajete njegov duhovni otac, uvodite ga u svet Hrišćanstva. Vodite ga ka jedinom i  pravom putu...

Verujte i nadajte se. Verujte u dobro , a nadajte se lepoti života.