Šoping tura

Pre nepunih sedam dana nastupila sam u našem belom gradu – Beogradu, srela se sa mnogo fanova koji su se tako savršeno organizovali da budu tu, tek metar ispred bine. Ovim putem im se SVIMA zahvaljujem na  prelepim  poklonima, divnim rečima. Srećna sam zbog njihovih osmeha, njihove energije i dobrote! Hvala vam lepotice moje i lepotani moji! Posle svakog nastupa srce mi je puno, ZBOG SVIH VAS!

Put me zove – moram poći. Vikend sam provela u, kako kažu, kišnom Londonu, ali ovog puta vreme je bilo baš prijatno, pa sam iskoristila da sa svojim suprugom prošetam ovim divnim gradom i naravno – malo šopingujem.  Cipele imaju cenu, haljine, torbe, cena je izložena na njima i prosto vam je jasno za koji novac dobijate proizvod. Mi žene, kao žene –a ne,  ne muškarci, neću vas zadovoljiti onim vašim stavom da većim delom ženskog mozga preovladava šoping xaxa, mi prosto volimo cipele, haljine, torbe... To volimo zbog nas samih, ne zbog vas, a vi sa tim nemate ništa, osim da budete kavaljeri i pomognete nakon kupovine, jer nije lako vući okolo sve te kese xaxa. Tako ide šoping tura. Mislim, navikla sam da se u prodavnicama, marketima kupuju osnovne namirnice za život, u buticima garderoba i tako još po nešto, ali sve više vidim da je šoping postao nova oblast života – sve je na prodaju.

Pored moje omiljene glumice Meril Strip, volim da pogledam film u kome glumi Demi Mur. Sigurno ste gledali  filmsko ostvarenje „Nepristojna ponuda“? Govori o  ženi  koja je sa svojim suprugom posetila Las Vegas, kockajući se izgubili su sav novac, ALI, pojavljuje se čovek koji nudi milion dolara da sa njom provede jednu noć... Zvuči li to nerealno, onako „filmski“? Bajkovito možda, mada bajke ne propagiraju ovako nešto...  Zvuči li  to realno – čovek je prišao i procenio da je njena vrednost, njena cena, za jednu noć:  1 000 000$. Ovaj film je doživeo ogroman komercijalni uspeh, ali loše kritike.  Doduše, nije naglašeno da je film snimljen po istinitom događaju, pa samim tim ovo se nije dogodilo. Još jedna priča koju je neko vešto pretočio u scenarijo, pod budnim okom režisera, ne bi li se čovek, gledalac,  zapitao kolika je njegova cena.

Kako šarenkasto i svetlucavo deluje tuđ život, posebno ako je to život neke ličnosti koja se bavi  javnim poslom. Pomisliće i reći će neko, čak i mnogi „Blago njemu/njoj, ima novac“...  Pomislite li možda da kad se kamera ugasi nečije lice koje je malo pre toga krasio osmeh postaje zamišljeno, zabrinuto.  Zašto ne pogledate neku baku, nekog deku, koji čekajući praunuče da dođe na svet, svakog jutra ustaju, imaju  one tegobe koje sa sobom nosi starost, prešlo je preko njihovih duša mnogo toga, a oni su ostali zajedno, žive od svojih skromnih penzija, uveče legnu i mirno utonu u san, decenijama već, jedno pored drugog... Zar to nije – BLAGO NJIMA?! Da, blago njima na njihovoj snazi. Baš u Londonu sam sedela sa svojim suprugom u jednom kafiću. Nedaleko od nas sedeo je stariji bračni par. Krenuli su da odlaze. Muškarac je ustao prvi, za njim njegova supruga, koja mu  je onim simpatičnim britanskim akcentom rekla da ne zaboravi kišobran. Izlazili su držeći se za ruke. Nikome nije bilo čudno što se jedan stariji bračni par drži za ruke. Kod nas bi to već bilo više nego čudno.

Šarenkasta je i svetlucava ova naša estrada, prosto se ne zna na kom TV kanalu deluje šarenkastije, zanosnije, primamljivije... Toliko da poželiš da se nađeš tu, pa, što bi rekli „makar ‘leba nemao“, al’ da te vide!

Nisam odrastala u izobilju, nisam učena da „para vrti gde burgija neće“, majka me je učila da poštujem ljude oko sebe, da cenim svačiji rad, da se ugledam na one koji se bore na svom životnom putu.  Godinama kasnije, danas, dok se ne stišava pompa oko „Sekine skupe haljine“, ja se vodim time da je skromnost vrlina, stvar duše i uma, a da je haljina – prosto haljina. Platila sam je onoliko koliko je procenjena njena vrednost, kao bilo kog predmeta koji se kupuje. Ne želim da me ljudi pamte po onome šta sam obukla! Ne želim da moj glavni adut bude neka tamo haljina, cipele, ime koje stoji iza te robne marke...neću ni da mi govore da se dobro oblačim, da to radim vrhunski... Nije talenat otići negde, kupiti nešto i obući se! To je mogućnost ili nemogućnost, sa druge strane, ali to može svako, na svoj način. Talenat... Vođena njime moja profesija je pevanje. „Profesionalni kritičari“ će se pre baciti na moju garderobu, obuću, zanemariće moj talenat i moju profesiju. Dobro, to mi imponuje, jer u onome što radim, u mojoj pesmi očigledno ne mogu da se „uhvate za nešto“. A lako je staviti ptičje gnezdo na glavu sa sve jajima, rogove, slične  „dodatke“ i – pažnja je privučena. Privući pažnju je više nego lako,  biti ismejan i omalovažavan – ma prelako! Sad ja kao rešim da budem„simbol obučene žene“?! Ma daj! Neću da budem simbol bilo čega. Prosto hoću da se bavim onim čime se bavim – pevanjem.   Ali, da li će jednog dana u izlozima nekih posebnih prodavnica stajati ljudi, sa istaknutim cenama, sa sve onim prolećnim, letnjim i sličnim popustima?! Da li polako dolazi vreme kada se neće ceniti ni rad ni trud, već će se čekati neka nepristojna ponuda? Teško je ići korak po korak, teško jeste ali je najčasnije, najiskrenije. Kako je lako biti bahat i bezobrazan, kako je teško biti staložen i odmeren. Kako je lako biti loš, vulgaran, prost, kako je teško biti MUDAR! Kako je lako lajati za svakim prolaznikom jer ti je lanac suviše kratak da bi malo osmotrio, sagledao stvari oko sebe. A taj  lanac kojim si se vezao za neki stub i laješ na svaku pticu koja proleti iznad tebe, koja uživa u svojoj slobodi i lepoti života je možda markiran, preskup. Kupio si ili možda dobio „lanac“ koji te je vezao za taj „stub“ i ne možeš dalje, jer nisi slobodan.

Kolika je tvoja cena? Kolika je cena da uradiš nešto što ti se u trenutku nudi „na tacni“, a u tvojim očima to deluje kao šansa koja će ti obezbediti neko bolje sutra. Šta imaš od toga da sve dobiješ odjednom, na gomili? Šta ćeš raditi u životu – šta ćeš raditi sa sobom? To se zove ISKUŠENJE! To je ponovo onaj đavolak koji ti stoji na ramenu, šapuće ti i smeška se. Koliko si spreman, zapravo - dokle si spreman da ideš zbog mnogo novca, bez malo truda, a koliko si spreman da ideš, sa mnogo truda, da ne očekivajući i ne dobijajući ništa za uzvrat uradiš nešto za nekog?

Xoxo SA

Scena i cena

Sedam dana iza nas obeležilo je dosta toga. Prvi avion kompanije „Air Serbia“ sleteo je prošle subote na beogradski aerodrom. Dan kasnije, mediji su objavili da je preminula Jovanka Broz. Tako je prestao da postoji „Jugoslovenski aerotransport“, tj „JAT ervejz“, a borbu sa životom izgubila je nekada prva dama, kako se sada kaže, bivše Juge. I ranije sam čitala o njoj. Decenije  je provela u izolaciji, u veoma lošim uslovima, zato što je bila žena onog u koga  su se prvo kleli, a posle ga ti isti pljuvali. Gotovo trideset godina je provela bez ličnih dokumenata, povučena u ogromnoj ali trošnoj kući. Samo ona zna kroz  šta je sve prošla, a sada nek počiva u miru, ispraćena onako kako joj nisu dozvolili da nastavi život posle svog supruga – dostojanstveno. Tako su u dva dana otišli oni poslednji  koji su bili među glavnim  svedocima velike Jugoslavije: jedna institucija i jedan život. Da li je Jovanka Broz poslednjih trideset godina plaćala cenu onih decenija kada je bila uz tada glavnog čoveka političke scene?
Doduše, svi smo mi svedoci vremena u kojem živimo.  To vreme prosto čini naš život. Politika me nikad nije zanimala, niti planiram da se ikada uključim u nju. Imam mnogo ljudi oko sebe, iz svih sfera života, pa i političare. Ja poštujem njihov poziv, kao i bilo čiji, vođena time da ne može svako da se bavi svačim. Svrha života je – pronađi se, opredeli se. Pronađi u sebi ono što umeš – bavi se time. Lako je početi mnogo stvari, biti Don Kihot na mnogim poljima života, ali  teško je opstati. No onaj „običan čovek“  bekstvo od surove svakodnevice pronađe gledajući svađe: u političkim duelima, u rijaliti programima, ili u predstavljanju onih javnih ličnosti koji praveći razne skandale dobijaju medijski prostor. Kao što sam više puta pomenula, na početku moje karijere mediji me nisu štedeli. Sad smo već drugari xaxa. Shvatili su na koji način „privlačim pažnju“ – svojim nastupima i koncertima. To izgleda nije baš interesantno. Zato se uvek nešto nađe. Eto, pojavim se na jednoj reviji u haljini iz nove kolekcije Dolce&Gabbana, čiji su modni dizajneri bili  inspirisani Vizantijom, mozaicima i ikonama. Ko je god zaljubljenik u modna dešavanja, mogao je da isprati prezentovanje ove kolekcije. Dopala mi se haljina koju sam potom sebi kupila i šta se dešava? „Seko, skrnaviš veru!“, rekoše neki! Zar treba da se pravdam i objašnjavam. Naime, neko je prosto rekao da ja nisam dostojna da ponesem tu haljinu, zato što je na njoj lik Bogorodice. Zašto bilo koja žena nije dostojna haljine koju je sebi priuštila i obukla? A zašto su neki tamo dostojni da tu istu haljinu komentarišu, a da se prethodno makar malo ne raspitaju. Ko je tu bogohulnik? Žena koja nosi haljinu ili oni koji u sebi umišljenim duelima na kraju pljuju po religiji i po  svemu što čini veru! Druga stvar – moji treninzi. Vidim i to nekome smeta. Da bi mozak funkcionisao, da bi vladali svojim umom, da bi mogli da ispunimo svoje obaveze, naše telo mora da bude aktivno. Često podelim sliku na svojoj FaceBook stranici sa treninga, čime želim da poručim onima koji prate moj rad upravo to – da budu aktivni. Tu se govori o mom stajlingu. Ne znam, da li na modnu reviju treba da odem u trenerci, a u teretanu u haljini, čak u toj „spornoj haljini“? Tako se možda privlači pažnja, onako „zapravo“. Zaista nemam vremena da pratim šta se objavljuje i komentariše o meni. Imam iza sebe tim saradnika sa kojima godinama savršeno funkcionišem. Oni imaju moje puno poverenje jer dobro rade svoj posao. Zaista se sličan sličnom raduje, pa smo se prosto našli. Rekoše mi oni da bi me neki čak i tužili... Tužbe su u redu kada nekog napadneš, prozivaš imenom i prezimenom, kada ga vređaš na verskoj, nacionalnoj ili seksualnoj osnovi. Tužbe su potpuno u redu kada neko govori neistinu i loše o tebi, pride te vređa da li javno ili oči u oči. Kada bih se oslonila na to i tužila svaku ptičicu koja ne može da doleti ni do zida moje kuće, ili svakog miša koji ne može da izađe iz svoje rupe, ali veoma glasno cijuče, ja bih bila veoma bogata žena. Ali, ne bih izlazila iz Suda, a mene moja publika traži i ja sporove rešavam pesmom. Nek me tuži svako ko je vređao religiju mnogih ljudi, ko je u svojim amaterskim reportažama sa mojih nastupa izrekao tonu neistina o meni, nek me tuži svako jer sam pevala, radila svoj posao. Ako će im to dati naslovnu stranu – neka tuže.
Nisam snimila album ni za afričko ni za američko  tržište, a tamo često odem i rado sam viđen gost svojih mnogobrojnih prijatelja. Pevam na jeziku koji je moj i radujem se kada  pročitam poruku od nekog ko se javi iz daleka i napiše da apsolutno ne razume reči, ali da sa druge strane oseća svaku reč. Zašto bih onda ja pevala na nekom drugom jeziku. Pesma se interpretira iz duše, izmami suze u nečijim očima, osmeh na licu, koža se naježi... mnogi su to hteli, publika ih je prosto odbacila, sada pokušavaju da se ostvare u nekim drugim profesijama, ne bi li opet bili blizu te  javne scene. Zašto u poslednje vreme sve više njih, pošto poto, makar i svojim neznanjem, glupošću, svim mogućim nekvalitetima, žele da se nađu ispred kamere? Valjda da bi javili svom komšiluku „e, gledajte me večeras u 9...“. Tu su i profesionalni internet komentatori, razni virtuelni hvalospevci i naravno lovci na poznate ličnosti. Svakako, tih deset minuta ispred kamere neće vam platiti ni telefonski račun, ni internet pretplatu, ni kiriju... To će da isplati VAŠ RAD, radite ono u čemu ste dobri, čuči u svakome, ali neki to prosto ignorišu – sve zarad crvene lampice na kameri. Izgubili su veru u sebe, izgubili su veru u druge, lutaju, ne znaju. Bog je ljubav.
Xoxo SA

Krpelj

Uvek je toga bilo – ko je radio i gledao svoja posla imao je, uživao je u plodovima svog rada. Onaj ko se mrštio i sedeo, lajao kao gladni pas lutalica nije sebi priuštio ni ono najosnovnije – krov nad glavom. I tako luta, od kuće do kuće, kad se računi nagomilaju beži u neko drugo elitno naselje, iz kruga dvojke polako u neki drugi krug, začarani, i tako u krug xaxa!  Nego, ne mogu ljude da poredim sa psima! Bili na ulici ili u nečijem domu psi pokazuju zahvalnost, svojim pogledom i svojim postupkom!
Ljudi, k’o ljudi… mali se  „kače“ za velike, kao neki krpelji. Zakače se i  ne puštaju. Palacaju svojim poganim jezicima jer ne mogu da oproste neosporni uspeh onima koji godinama uspešno rade svoj posao. Onda proglase sebe NESHVAĆENIMA. Znači, shvataš ti samog sebe, tako bar misliš, ali te ostali ne shvataju – ko je tu u problemu, hiljade, hiljade, hiljade ljudi, ili ti?
U svakom od nas čuči  neki talenat. Čovek se radi sa nekim posebnim darom. Da bi vladali vašim talentom morate da radite na njemu, mnogo. Vidite, moj talenat  nije da se pojavljujem u raznim emisijama i što besmislenijim izjavama da skrećem pažnju na sebe. Moj talenat nije ni da prozivam ljude sa javne scene ne bih li, opet, skrenula pažnju na sebe.  Još jedan dar koji ne posedujem je da jurim ljude koji su stekli novac, ne bih li od njih dobila što glamurozniju reklamu, a posle od tih istih ljudi bežala jer se eto desio fijasko. Reklama će vas reklamirati, ali vas neće održati, poslednju reč daje publika, a publiku ne možete da prevarite.
Nego, vreme je najbolji svedok. Vreme beleži sve naše postupke. Upisuje ih u život i prosto sve je jasno.  Ne volim da govorim o sebi, ali sada želim da kažem nešto. Spontana sam i temperamentna. Ne drži me mesto, verujem ljudima i vezujem se za ljude. Iskrenost ne smatram manom već retkom vrlinom. Ne mogu reći da me je u životu bilo ko razočarao, jer ipak sam ja ta koja je nekog pustila u svoj život. Nisam napravila grešku, ne umem da ih pravim. Znate zašto? Zato što verujem. Verujem u Boga, u tu silu i snagu, u ljubav koja je u nama. Kada se odreknemo te ljubavi koju smo spremni da damo ljudima odrekli smo se Boga. Tada čovek postaje prazan i gnevan. Tom praznom i gnevnom čoveku su svi krivi, prosto ne želi, neće, ne ume, da se zapita gde greši, a greši. Gnevan čovek tuđ uspeh ne prašta.
Inače, u torbi ne nosim praćku - vrabaca se ne plašim. Za ruku držim svog supruga, i dalje se ničeg ne plašim. On je uvek tu, uz mene.   Nego ima tamo neka, zovu je podstanarka... Biti podstanar nije ništa loše, a daleko od toga da je sramota, i sama sam plaćala kiriju dok nisam stekla sopstveni krov nad glavom. Ali, kada si proklet, alav, kada hoćeš baš sve što nemaš, a druge pljuješ i nazivaš ih pogrdnim imenima – tako ti se i vrati. Nije sramota nemati materijalno, žalosno je nemati sebe. Uvek me nasmeje jada tamo neka. Priča, piše o meni, prosto me obožava, do granice opsednutosti. Sve što imam i što sam stekla naziva lažnjacima, a moj život nije lažnjak. Ja razumem da je to prosto iz zlobe jer ona to nema, a tako bi želela. Šta reći osim: zapni, radi, trudi se, širi ljubav! Bog će te nagraditi!
Nikada nisam ništa obećavala. Prosto sam govorila šta ću da uradim. Nisam se predstavljala publici u nekim emisijama, na našem Balkanu, nije bilo potrebe, znali su ko sam ja. I tada sam prešla granice – one političke, one granice koje nismo određivali mi  već oni kojima je to „posao“. Evo baš i sada, dok pišem ovaj blog, tamo negde daleko preko okeana... Jasno je, zar nije? Dok neki osvajaju svet, pevaju u daljini, preko okeana, drugima prolazi karijera u obećanjima. Nikada nisam govorila da ću izdati album za to takozvano svetsko tržište. Šta to uopšte znači? Razmislim u trenutku i shvatim da ja prosto nisam kopija. Ne umem nikoga da kopiram. Uz sve to što na svojim nastupima želim da prođem pored svoje publike, da im se time zahvalim što me vole, prate, što slušaju moje pesme, ja ne visim na nekim žicama i ne pravdam se što mi je  tehnika na koncertu otkazala. Prosto, uz pratnju svog benda, pevam uživo, gde god da se nađem, jer mi smo tim, a ja  ŽELIM,  ja  HOĆU da ljudi koji su došli na moj nastup ili koncert to zapamte. Dok su neke prekidali u pola nastupa i molili ih da napuste scenu, mene su zvali ponovo. Zašto? Zato što je publika tako htela. Zato što su ljudi hteli pesmu, a ne praznu priču.
Nego, ja sam javna ličnost, ja sam pevačica – u redu. Rođena sam 23. aprila 1981. godine.  Bila sam devojčica kada smo brat i ja udružili snage ne bi li nas mama povela na koncerte Lepe Brene, Vesne Zmijanac... Udružili bi snage tako što bi prosto znali da će nas mama nagraditi ako budemo dobri, ako se ne prepiremo kao svaki brat i sestra, a samim tim shvatimo koliko naša ljubav sve pobeđuje, a mama nas još pride nagradi. Godinama kasnije, u krugu tih žena, čeličnih dama, odmerenih i uspešnih, nađu se neka nova imena, koje svojim darom od Boga, svojim glasom, svojom pesmom i harizmom oduševe ljude, ljudi ih zato i zavole. Onda se nađe neko, iz ćoška, da zapišti, zacijuče... da pokuša da ospori ono nešto u čemu milioni ljudi uživaju, samo zarad malo pažnje koja prođe kao rukom odnešena. Ali krpelj kao krpelj, svojevrstan parazit, prosto mora da se zakači za nekog, da živi, da postoji ne zbog svog postupka, već preko nečijeg imena.
Znate, ona sekundara na satu. Da, zovu je sekundara jer odbrojava sekunde. A krpelj se skida suprotno od nje, znači prosto ga odšrafite, bacite na pod, zgazite i operete ruke,  nastavite dalje. Procedura je više nego laka.
Toliko usamljenost i dokonost oteraju čoveka u tamnu stranu uma, toliko da umisli da ume ono što ne može, a neće ono što hoće. Zato vi, ne budite krpelji, radite ono što umete, ne zavidite onima koji su uspeli, podignite glavu i gledajte ka svom cilju. Tu je, čeka da dođete do njega.
Bog je ljubav!
Xoxo SA

Kamen

Gordost koja opsedne čoveka, to opasno oružje koje dolazi iz đavoljih ruku je osećaj kojem se čovek najlakše prepusti.  Lakše nego ljubavi. Tako čovek postaje loš, prek i zao, nesvestan da je prosto zaslepljen i da je skrenuo sa svog puta u pogrešnom pravcu, da se nalazi u jednoj slepoj mračnoj ulici iz koje može izaći samo ako smogne snage da se okrene i vrati nazad. Okrenuti se… vratiti se… zvuči tako lako, a veoma je teško. Već sam pisala o ovom najvećem i najopasnijem grehu, a želeći ponekad da pišem o onome što je obeležilo proteklih sedam dana nailazim samo na loše stvari. Na priče o ljudima  koje se savladao bes, na sve goru finansijsku situaciju stanovništva, na ljude koji se osećaju poraženo i bespomoćno …prosto ne mogu ni da zamisle neko bolje sutra… Kao što sam pisala u svom prošlom blogu, ljudima je zavladala otuđenost,  svoja srca su zatvorili, a na dušu zaboravili. Zaboravili su šta je najlepše, najdivnije, šta čoveka čini ČOVEKOM. Da li je  kratka rečenica, koja nekog opisuje kao dobro, drago i izuzetno biće,  a glasi: “ON JE PRAVI ČOVEK ”, izgubila svoj smisao? Da li reč ČOVEK dobija neko novo značenje???
Ne volim da govorim o svojim vrlinama. Njih poznaju oni koji poznaju mene. Imam mane, ko ih nema? Smatram da IPAK nije tačno da je vrhunac ljubavi i međuljudskog odnosa onda kad nekog prihvtaiš sa njegovim vrlinama i manama.  Na čoveku je da svoje vrline odražava, unapređuje, a  da svoje mane ublaži.  Sebično je za sebe reći PROSTO SAM TAKAV/a, jer čovek uči dok je živ. Ni sam ne može biti siguran gde će ga životni put navesti i stalno mora da uči, da osluškuje život, da osluškuje ljude! Tako se prosto oblikuje. Svi smo rođeni drugačiji, a toliko nas ima na ovoj planeti. Nikada ne možemo pobeći od onog što jesmo, od toga kakvi smo rođeni, ali svako može da se koriguje. Pa nemoguće je da ideš ulicom, da se stalno spotičeš o isti kamen i padaš, da uporno padaš zbog istog kamena. Taj kamen je težak, ne možeš da podići i skloniti – možeš ga zaobići! To nije kukavičluk, to nije  bežanje, prosto zaobilaziš svoju prepreku i nastavljaš dalje. Zaobišao si, pojavi se sledeći kamen, spotakneš sei padneš. Čovek kao čovek, lako pada u naviku, prosto kao da zavoli taj kamen, kao da zavoli da se spotiče… Nemojte se spoticati! Život je pun takvog kamenja,  koji će se često nalaziti pred svima nama. Dok ih budemo razbijali, pokušavali da ih pretvorimo u sitne delove, jer nam, Bože moj, prosto smetaju – vreme će proći. Proći će baš ono vreme koje čeka na svakog od nas, da se dogodi!  A šta može biti taj kamen? Hajde već ako si naišao na njega, ipak zastani malo, zapitaj se… To je neka osoba? To je nečiji postupak koji te sputava da nastaviš dalje? To je neka “loša karma” koja te uporno prati, čak i pretiče? Ne, taj kamen si TI! Kad to budeš shvatio čak više nećeš morati ni da ga zaobilaziš, jer će prosto nestati, a i kad se pojavi sledeći – istopiće ga tvoj iskreni  osmeh! Shvatićeš da se u životu ne boriš protiv drugih. Boriš se samo protiv sebe, ali ZA SEBE, da postaneš bolji čovek, da ispuniš svoje ciljeve.
Cilj… Kažu, a greše,  da cilj opravdava sredstvo. Nikolo Makijaveli ,italijanski politički filozof iz doba renesanse iza sebe je ostavio poznato delo “Vladalac”,  knjigu  namenjenu da bude priručnik za vladare.  U svom delu bavi se teorijom da  „cilj određuje sredstvo“, određuje – a ne opravdava! Dakle nije stvar u tome da zastanete pored svakog ko vas prosto ne podržava, nije stvar ni u tome  da ignorišete savete onih koji svojim godinama i iskustvom imaju svako pravo da ih makar saslušate… Nije stvar ni u tome da prolazite pored svih kao da ne čujete ničiji glas. Stvar je u tome da budete strpljivi, vredni i uporni. Ali zašto je upornost počela da se vezuje za nekakavo trčanje i jurnjavu u sunovrat, trčanje sa povezom preko očiju? Kamen na koji nailazite se neće skloniti. Pojaviće ih se još,  još kamenja. Polako će obrazovati zid koji će se naći ispred vas, a onda će se pojaviti zidovi sa ostale tri strane. I tako se jednog momenta nađete u tamnici svog uma, zatvoreni. Shvatite da je bilo lakše suočiti se sa tim jednim kamenom spoticanja, ali sad ih je toliko mnogo da ne možete da se oslobodite i nastavite dalje… Onda nastupi strah.  Pobegnete od njega, ali strah se hrani vašim bežanjem. I šta na kraju – odustaćeš? NISI VLADAR? Jesi.  Vladar si, svojim rođenjem dobio si jedno carstvo kojim moraš vladati – svoj život!
Eh taj život. Olako ga shvatamo mi ljudi. Nismo ni svesni koje bogatsvo nam je dato upravo rađanjem.  Dok oluja traje ni ne razmišljamo kada će proći, već kako da se sačuvamo od nje…a prođe svakako, onda grane sunce. Tako i taj kamen, odnosno problem koji se našao pred vama – rešenje uvek postoji, BUDI VLADAR SVOG ŽIVOTA!
Xoxo  SA

Socijalno soliranje

Nedelja iza nas  - krug u kome se vrte reprize. Kažu, nalazimo se u nikad goroj krizi, pitam se kakva je to dobra kriza… Beograd je dužan ovoliko, Srbija je dužna onoliko, a građani – prezaduženi! Jednom je neko neki pomak najavio za 2020. godinu,  sigurna sam da će tu granicu pomeriti pošto prođe sve pa i tih 7 godina od danas. Zbog ovih ili onih razloga otkazna je Parada ponosa… Već sam pisala na sve ove teme, ne bih da se ponavljam. Prosto bih zamolila one koji odlučuju, koji u raznim emisijama mašu gledaocima papirima na kojima se navode  razni poražavajući, a po građane užasavajući podaci, da se povuku iz medija, da se ne prepucavaju sa svojim političkim konkurentima (a ubeđena sam da privatno igraju golf, ili šah recimo), da prestanu da se bave poređenjima sa drugim zemljama, da prestanu da govore kako se mladi vode lošim primerima pa su nezainteresovani da se bace na neki posao, već da učine nešto. Neosporno je da se novac mora zaraditi. Država mora nešto da proizvodi, da prodaje, izvozi, ne bi li došla do novca. Naša proizvodi i izvozi ljude, a “održava se u životu” od novca onih koji su rešeni ili primorani da ostanu.  Upravo zbog toga nemoguća misija je da čovek koji u rukama ima zanat pokrene svoj privatan biznis, legalno, uz sve što mora da izmiri državi. Poznajem mnogo ljudi koji se bave privatnim poslom, imaju zaposlene  kojima su dužni da  isplate plate, zaposleni od te plate izdržavaju svoje porodice i plaćaju račune. Svi zajedno plaćaju dug “srećnih vremena”. Tako se sve pretvara u jednu sveopštu jurnjavu, gde postoji samo jedno mesto gde su ljudi ono što nisu, gde problemi nestaju (u očima drugih doduše) i gde lična promocija ide do te mere da će vam prosto svako pozavideti kako lepo živite. Socijalne mreže. Eh, koliko se na tim mestima “ljubavi” svakodnevno rađa. Čovekovo veliko virtuelno srce može da voli više njih. E onda realnost udari u glavu.  Po broju stanovnika koji većinu dana provode zatvoreni ispred računara polako ulazimo u vrh statistike, a napredovanjem tehnologije sve češće se na pešačkim prelazima vidi grupa mladih ljudi koji umesto da obrate pažnju prilikom prelaska ulice, gledaju u svoje mobilne telefone i kucaju statuse na socijalnim mrežama… Da se razumemo, koristim desetak socijalnih mreža xaxa. Pored toga što obožavam šoping, a kao svaka žena posebno cipele, torbe, minđuše... fanatik sam i  kad su tehnološki uređaji u pitanju. Ne vezujem se za predmete doduše, već za ljude, ali volim sebe da počastim tim nekim novim „tehničkim čudom“ koji se pojavio na tržištu, ako me suprug ne iznenadi time, pa me preduhitri.  Na taj način komuniciram sa svojim prijateljima, sa svojim fanovima, kao javna ličnost želim da ljudima koji poštuju moj rad pokažem da sam pre svega obična žena, neobična onoliko koliko je svako neobičan na svoj način. Moji fanovi konkretno to vole, i napomenuću da su oni „krivci“ zbog kojih sam zavolela ta virtuelna druženja. ALI! Da bi čovekov mozak funkcionisao, da bi mu se rađale nove ideje, telo mora udisati vazduh i biti u pokretu! Najlakše je odustati od svega, sesti za računar i jadikovati, ili se tu, na socijalnoj mreži kriti od svog problema, koji će vas svakako sačekati. Tako čovek počinje da se otuđuje, a jedna vrlo loša stvar koja ide uz „socijalno soliranje“ je alkohol. Zaista sam htela da pišem o nekoj vedroj temi, ali tražeći u čemu smo među prvima u svetu, ili u Evropi OPET naiđem na “lepo društvo” i poražavajuće podatke. Četvrti smo u Evropi po potrošnji alkohola…  Istraživanja govore da je svaka šesta osoba u Srbiji alkoholičar! Mnoge ljude je ovaj porok sputao u ostvarenju cilja, zaustavio ih je i pobedio.  Dati sebi oduška na kraju burnog dana, u okruženju dragih ljudi, uz čašicu, što bi se reklo, to i može da prođe, ali ispred računara, u svoja četiri zida, u SAMOĆI! – ma daj!
Sve više mladih se odaje upravo ovome – otuđenju. Onaj lagani korak kao da je najteže napraviti: pozvati nekog, izaći na vazduh, pa šta ako pada kiša, prosto je to jedna od čari jeseni. Do nedavno su bile tropske vrućine, pa je i to bio razlog za razna depresivna stanja. Vi jeste život, ali život je sve oko vas – dajte mu se.
Plašite li se neuspeha ili uspeha??!! Neuspeh će vas vratiti ponovo na START što je nova šansa, a uspeh će zahtevati odgovornost. U oba slučaja morate ostati budni! Pa svako se plaši, razmišlja i premišlja. Deceniju i više u nazad i ja sam se plašila, plašila sam se da ne razočaram sebe, ali nisam se predala tome, niti sam imala vremena da se predam. Moji protivnici nisu bili ni ljudi ni vetrenjače. Moj glavni protivnik je bila Svetlana Aleksić. Ali ne, nije to bila borba ja PROTIV sebe, već JA:  ONO ŠTO MOGU, ŠTO HOĆU, ŠTO UMEM!
I šta reći. O da, zaista nam treba jedna šetnja. Ne šetnja protesta, mnogo se protestvovalo, a nije pomoglo. Potrebna je jedna šetnja gde će se pojaviti mnogo ljudi, šetnja koja će možda blokirati prestonicu, ali u njoj će učestvovati ljudi za koje nećete znati kojoj religiji pripadaju, nećete znati ni čime se bave ili ne bave, da li su u vezi ili slobodni, nećete znati ni njihovo seksualno opredeljenje, kamoli političko, a to eto ne bi bio protest, već prilika da ljudi udahnu vazduh, nasmeju se jedni drugima. Više nije stvar diskriminacije ostalih po bilo kojoj osnovi, stvar je u tome što pojedinac počinje da diskriminiše samog sebe! Prošetajmo, protiv otuđenosti!
Xoxo SA