Pre nepunih sedam dana nastupila sam u našem belom gradu – Beogradu, srela se sa mnogo
fanova koji su se tako savršeno organizovali da budu tu, tek metar ispred bine.
Ovim putem im se SVIMA zahvaljujem na prelepim poklonima, divnim rečima. Srećna sam zbog
njihovih osmeha, njihove energije i dobrote! Hvala vam lepotice moje i lepotani
moji! Posle svakog nastupa srce mi je puno, ZBOG SVIH VAS!
Put me zove – moram poći.
Vikend sam provela u, kako kažu, kišnom Londonu, ali ovog puta vreme je bilo
baš prijatno, pa sam iskoristila da sa svojim suprugom prošetam ovim divnim
gradom i naravno – malo šopingujem. Cipele
imaju cenu, haljine, torbe, cena je izložena na njima i prosto vam je jasno za
koji novac dobijate proizvod. Mi žene, kao žene –a ne, ne muškarci, neću vas zadovoljiti onim vašim
stavom da većim delom ženskog mozga preovladava šoping xaxa, mi prosto volimo
cipele, haljine, torbe... To volimo zbog nas samih, ne zbog vas, a vi sa tim
nemate ništa, osim da budete kavaljeri i pomognete nakon kupovine, jer nije
lako vući okolo sve te kese xaxa. Tako ide šoping tura. Mislim, navikla sam da
se u prodavnicama, marketima kupuju osnovne namirnice za život, u buticima
garderoba i tako još po nešto, ali sve više vidim da je šoping postao nova oblast
života – sve je na prodaju.
Pored moje omiljene glumice
Meril Strip, volim da pogledam film u kome glumi Demi Mur. Sigurno ste gledali filmsko ostvarenje „Nepristojna ponuda“? Govori o ženi koja je sa svojim suprugom posetila Las Vegas,
kockajući se izgubili su sav novac, ALI, pojavljuje se čovek koji nudi milion
dolara da sa njom provede jednu noć... Zvuči li to nerealno, onako „filmski“?
Bajkovito možda, mada bajke ne propagiraju ovako nešto... Zvuči li to realno – čovek je prišao i procenio da je
njena vrednost, njena cena, za jednu noć: 1 000 000$. Ovaj film je doživeo
ogroman komercijalni uspeh, ali loše
kritike. Doduše, nije naglašeno da je film snimljen po istinitom događaju, pa samim
tim ovo se nije dogodilo. Još jedna priča koju je neko vešto pretočio u scenarijo,
pod budnim okom režisera, ne bi li se čovek, gledalac, zapitao kolika je njegova cena.
Kako šarenkasto i
svetlucavo deluje tuđ život, posebno ako je to život neke ličnosti koja se bavi
javnim poslom. Pomisliće i reći će neko,
čak i mnogi „Blago njemu/njoj, ima novac“... Pomislite li možda da kad se kamera ugasi
nečije lice koje je malo pre toga krasio osmeh postaje zamišljeno, zabrinuto. Zašto ne pogledate neku baku, nekog deku, koji
čekajući praunuče da dođe na svet, svakog jutra ustaju, imaju one tegobe
koje sa sobom nosi starost, prešlo je preko njihovih duša mnogo toga, a oni su
ostali zajedno, žive od svojih skromnih penzija, uveče legnu i mirno utonu u
san, decenijama već, jedno pored drugog... Zar to nije – BLAGO NJIMA?! Da, blago
njima na njihovoj snazi. Baš u Londonu sam sedela sa svojim suprugom u jednom
kafiću. Nedaleko od nas sedeo je stariji bračni par. Krenuli su da odlaze.
Muškarac je ustao prvi, za njim njegova supruga, koja mu je onim simpatičnim britanskim akcentom rekla
da ne zaboravi kišobran. Izlazili su držeći se za ruke. Nikome nije bilo čudno
što se jedan stariji bračni par drži za ruke. Kod nas bi to već bilo više nego
čudno.
Šarenkasta je i svetlucava
ova naša estrada, prosto se ne zna na kom TV kanalu deluje
šarenkastije, zanosnije, primamljivije... Toliko da poželiš da se nađeš tu, pa,
što bi rekli „makar ‘leba nemao“, al’ da te vide!
Nisam odrastala u izobilju,
nisam učena da „para vrti gde burgija neće“, majka me je učila da poštujem
ljude oko sebe, da cenim svačiji rad, da se ugledam na one koji se bore na svom
životnom putu. Godinama kasnije, danas,
dok se ne stišava pompa oko „Sekine skupe haljine“, ja se vodim time da je
skromnost vrlina, stvar duše i uma, a da je haljina – prosto haljina. Platila
sam je onoliko koliko je procenjena njena vrednost, kao bilo kog predmeta koji
se kupuje. Ne želim da me ljudi pamte po onome šta sam obukla! Ne želim da moj
glavni adut bude neka tamo haljina, cipele, ime koje stoji iza te robne
marke...neću ni da mi govore da se dobro oblačim, da to radim vrhunski... Nije
talenat otići negde, kupiti nešto i obući se! To je mogućnost ili nemogućnost,
sa druge strane, ali to može svako, na svoj način. Talenat... Vođena njime moja
profesija je pevanje. „Profesionalni kritičari“ će se pre baciti na moju
garderobu, obuću, zanemariće moj talenat i moju profesiju. Dobro, to mi
imponuje, jer u onome što radim, u mojoj pesmi očigledno ne mogu da se „uhvate
za nešto“. A lako je staviti ptičje gnezdo na glavu sa sve jajima, rogove,
slične „dodatke“ i – pažnja je
privučena. Privući pažnju je više nego lako,
biti ismejan i omalovažavan – ma prelako! Sad ja kao rešim da budem„simbol
obučene žene“?! Ma daj! Neću da budem simbol bilo čega. Prosto hoću da se bavim
onim čime se bavim – pevanjem. Ali, da li će jednog dana u izlozima
nekih posebnih prodavnica stajati ljudi, sa istaknutim cenama, sa sve onim
prolećnim, letnjim i sličnim popustima?! Da li polako dolazi vreme kada se neće
ceniti ni rad ni trud, već će se čekati neka nepristojna ponuda? Teško je ići
korak po korak, teško jeste ali je najčasnije, najiskrenije. Kako je lako biti
bahat i bezobrazan, kako je teško biti staložen i odmeren. Kako je lako biti
loš, vulgaran, prost, kako je teško biti MUDAR! Kako je lako lajati za svakim
prolaznikom jer ti je lanac suviše kratak da bi malo osmotrio, sagledao stvari
oko sebe. A taj lanac kojim si se vezao
za neki stub i laješ na svaku pticu koja proleti iznad tebe, koja uživa u
svojoj slobodi i lepoti života je možda markiran, preskup. Kupio si ili možda
dobio „lanac“ koji te je vezao za taj „stub“ i ne možeš dalje, jer nisi
slobodan.
Kolika je tvoja cena?
Kolika je cena da uradiš nešto što ti se u trenutku nudi „na tacni“, a u tvojim
očima to deluje kao šansa koja će ti obezbediti neko bolje sutra. Šta imaš od
toga da sve dobiješ odjednom, na gomili? Šta ćeš raditi u životu – šta ćeš
raditi sa sobom? To se zove ISKUŠENJE! To je ponovo onaj đavolak koji ti stoji
na ramenu, šapuće ti i smeška se. Koliko si spreman, zapravo - dokle si spreman
da ideš zbog mnogo novca, bez malo truda, a koliko si spreman da ideš, sa mnogo
truda, da ne očekivajući i ne dobijajući ništa za uzvrat uradiš nešto za nekog?
Xoxo SA