Šoping tura

Pre nepunih sedam dana nastupila sam u našem belom gradu – Beogradu, srela se sa mnogo fanova koji su se tako savršeno organizovali da budu tu, tek metar ispred bine. Ovim putem im se SVIMA zahvaljujem na  prelepim  poklonima, divnim rečima. Srećna sam zbog njihovih osmeha, njihove energije i dobrote! Hvala vam lepotice moje i lepotani moji! Posle svakog nastupa srce mi je puno, ZBOG SVIH VAS!

Put me zove – moram poći. Vikend sam provela u, kako kažu, kišnom Londonu, ali ovog puta vreme je bilo baš prijatno, pa sam iskoristila da sa svojim suprugom prošetam ovim divnim gradom i naravno – malo šopingujem.  Cipele imaju cenu, haljine, torbe, cena je izložena na njima i prosto vam je jasno za koji novac dobijate proizvod. Mi žene, kao žene –a ne,  ne muškarci, neću vas zadovoljiti onim vašim stavom da većim delom ženskog mozga preovladava šoping xaxa, mi prosto volimo cipele, haljine, torbe... To volimo zbog nas samih, ne zbog vas, a vi sa tim nemate ništa, osim da budete kavaljeri i pomognete nakon kupovine, jer nije lako vući okolo sve te kese xaxa. Tako ide šoping tura. Mislim, navikla sam da se u prodavnicama, marketima kupuju osnovne namirnice za život, u buticima garderoba i tako još po nešto, ali sve više vidim da je šoping postao nova oblast života – sve je na prodaju.

Pored moje omiljene glumice Meril Strip, volim da pogledam film u kome glumi Demi Mur. Sigurno ste gledali  filmsko ostvarenje „Nepristojna ponuda“? Govori o  ženi  koja je sa svojim suprugom posetila Las Vegas, kockajući se izgubili su sav novac, ALI, pojavljuje se čovek koji nudi milion dolara da sa njom provede jednu noć... Zvuči li to nerealno, onako „filmski“? Bajkovito možda, mada bajke ne propagiraju ovako nešto...  Zvuči li  to realno – čovek je prišao i procenio da je njena vrednost, njena cena, za jednu noć:  1 000 000$. Ovaj film je doživeo ogroman komercijalni uspeh, ali loše kritike.  Doduše, nije naglašeno da je film snimljen po istinitom događaju, pa samim tim ovo se nije dogodilo. Još jedna priča koju je neko vešto pretočio u scenarijo, pod budnim okom režisera, ne bi li se čovek, gledalac,  zapitao kolika je njegova cena.

Kako šarenkasto i svetlucavo deluje tuđ život, posebno ako je to život neke ličnosti koja se bavi  javnim poslom. Pomisliće i reći će neko, čak i mnogi „Blago njemu/njoj, ima novac“...  Pomislite li možda da kad se kamera ugasi nečije lice koje je malo pre toga krasio osmeh postaje zamišljeno, zabrinuto.  Zašto ne pogledate neku baku, nekog deku, koji čekajući praunuče da dođe na svet, svakog jutra ustaju, imaju  one tegobe koje sa sobom nosi starost, prešlo je preko njihovih duša mnogo toga, a oni su ostali zajedno, žive od svojih skromnih penzija, uveče legnu i mirno utonu u san, decenijama već, jedno pored drugog... Zar to nije – BLAGO NJIMA?! Da, blago njima na njihovoj snazi. Baš u Londonu sam sedela sa svojim suprugom u jednom kafiću. Nedaleko od nas sedeo je stariji bračni par. Krenuli su da odlaze. Muškarac je ustao prvi, za njim njegova supruga, koja mu  je onim simpatičnim britanskim akcentom rekla da ne zaboravi kišobran. Izlazili su držeći se za ruke. Nikome nije bilo čudno što se jedan stariji bračni par drži za ruke. Kod nas bi to već bilo više nego čudno.

Šarenkasta je i svetlucava ova naša estrada, prosto se ne zna na kom TV kanalu deluje šarenkastije, zanosnije, primamljivije... Toliko da poželiš da se nađeš tu, pa, što bi rekli „makar ‘leba nemao“, al’ da te vide!

Nisam odrastala u izobilju, nisam učena da „para vrti gde burgija neće“, majka me je učila da poštujem ljude oko sebe, da cenim svačiji rad, da se ugledam na one koji se bore na svom životnom putu.  Godinama kasnije, danas, dok se ne stišava pompa oko „Sekine skupe haljine“, ja se vodim time da je skromnost vrlina, stvar duše i uma, a da je haljina – prosto haljina. Platila sam je onoliko koliko je procenjena njena vrednost, kao bilo kog predmeta koji se kupuje. Ne želim da me ljudi pamte po onome šta sam obukla! Ne želim da moj glavni adut bude neka tamo haljina, cipele, ime koje stoji iza te robne marke...neću ni da mi govore da se dobro oblačim, da to radim vrhunski... Nije talenat otići negde, kupiti nešto i obući se! To je mogućnost ili nemogućnost, sa druge strane, ali to može svako, na svoj način. Talenat... Vođena njime moja profesija je pevanje. „Profesionalni kritičari“ će se pre baciti na moju garderobu, obuću, zanemariće moj talenat i moju profesiju. Dobro, to mi imponuje, jer u onome što radim, u mojoj pesmi očigledno ne mogu da se „uhvate za nešto“. A lako je staviti ptičje gnezdo na glavu sa sve jajima, rogove, slične  „dodatke“ i – pažnja je privučena. Privući pažnju je više nego lako,  biti ismejan i omalovažavan – ma prelako! Sad ja kao rešim da budem„simbol obučene žene“?! Ma daj! Neću da budem simbol bilo čega. Prosto hoću da se bavim onim čime se bavim – pevanjem.   Ali, da li će jednog dana u izlozima nekih posebnih prodavnica stajati ljudi, sa istaknutim cenama, sa sve onim prolećnim, letnjim i sličnim popustima?! Da li polako dolazi vreme kada se neće ceniti ni rad ni trud, već će se čekati neka nepristojna ponuda? Teško je ići korak po korak, teško jeste ali je najčasnije, najiskrenije. Kako je lako biti bahat i bezobrazan, kako je teško biti staložen i odmeren. Kako je lako biti loš, vulgaran, prost, kako je teško biti MUDAR! Kako je lako lajati za svakim prolaznikom jer ti je lanac suviše kratak da bi malo osmotrio, sagledao stvari oko sebe. A taj  lanac kojim si se vezao za neki stub i laješ na svaku pticu koja proleti iznad tebe, koja uživa u svojoj slobodi i lepoti života je možda markiran, preskup. Kupio si ili možda dobio „lanac“ koji te je vezao za taj „stub“ i ne možeš dalje, jer nisi slobodan.

Kolika je tvoja cena? Kolika je cena da uradiš nešto što ti se u trenutku nudi „na tacni“, a u tvojim očima to deluje kao šansa koja će ti obezbediti neko bolje sutra. Šta imaš od toga da sve dobiješ odjednom, na gomili? Šta ćeš raditi u životu – šta ćeš raditi sa sobom? To se zove ISKUŠENJE! To je ponovo onaj đavolak koji ti stoji na ramenu, šapuće ti i smeška se. Koliko si spreman, zapravo - dokle si spreman da ideš zbog mnogo novca, bez malo truda, a koliko si spreman da ideš, sa mnogo truda, da ne očekivajući i ne dobijajući ništa za uzvrat uradiš nešto za nekog?

Xoxo SA