среда, 26. фебруар 2014.

Dobar sluga – loš gospodar!



Sinoć sam zajedno sa svojim bendom imala koncert pred divnom  publikom u Sloveniji, u prelepom Ptuju. Hvala svima na ovoj nezaboravnoj noći,  ponosna sam što imam toliko vernih fanova,  što zajedno dokazujemo da za muziku nema granica. Već u petak vidimo se u Beču,  jednom od mojih omiljenih gradova  u koji rado  dolazim. Ne drži me mesto, volim da putujem, a moja profesija mi omogućava da upoznajem različta mesta i različite ljude.  Nije mi teško ni naporno, zato  što radim ono što volim,  a prvenstveno zbog toga što su muzika i pesma lek za dušu. Sa druge strane ne bih uspevala da radim svoj posao da sam u životu nedisciplinovana. Veliki sam protivnik poroka, zalažem se
da  mladi ljudi shvate prednost bavljenja sportom, da što više budu fizički aktivni,  jer upravo fizička aktivnost je presudni faktor za unapređenje zdravlja. Sve češće se pominju „bolesti modernog doba“, u svom blogu sam pisala o tome, a ovog puta želim da se obratim jednoj posebnoj kategoriji, onima koji su budućnost, onima na kojima svet ostaje.
Svi se sećamo one stare poslovice koju su nam govorili u školi kad smo bili deca, slikovito prikazanoj u knjizi iz predmeta koji  se kada sam ja bila osnovac  zvao priroda i društvo: „Voda i vatra su dobre sluge, ali loši gospodari!“.  Danas uz vodu i vatru ide i računar... Nedavno je objavljeno da veliki broj osnovaca i srednjoškolaca ispred računara provede i do deset sati dnevno, što je stvarno zabrinjavajuće! Mladi danas uče uz kompjuter, tu je naravno i internet, gde se mogu naći mnogi korisni podaci i saznati dosta toga, međutim, tu je i ona druga strana medalje gde se dete neće  pozabavi time gde se na karti sveta nalazi određena država, već će baš na tom internetu uploviti u opasan svet. Pored toga što uz savremene  tehnologije mladi ljudi mogu da se obrazuju, da nauče nešto novo, veoma lako mogu otići u drugu krajnost.  Preko pretraživača deca mogu naići na veoma neprikladne sardžaje. Psiholozi često objavljuju rezultate raznih istraživanja, apelujući na roditelje da moraju da imaju uvid i kontrolu koliko njihovo dete provodi vremena za kompjuterom.  Internet može biti više nego opasan, mladi mogu postati žrtve pedofila, žrtve obmane i iskorišćavanja na razne načine. Pored svega toga, izuzetno lošeg,  previše vremena provedenog za računarom kvari vid,  krivi leđa, izaziva nesanicu... Uz sve to dolazi manjak fizičke aktivnosti što izaziva depresiju i razne neuroze što se negativno odražava na odrastanje i sazrevanje. Još jedna loša stvar koja pogađa mlade,  uzrokovana  satima i satima sedenja za računarom je što se ti mladi ljudi sve manje međusobno druže, a čovek je društveno biće, čoveku treba priroda i vazduh! Sve ovo zajedno im oduzima previše energije i vremena, a naplaćuje svoj danak u vidu psihičkih problema.
Veliki broj svetske populacije danas koristi internet, polovina njih je u uzrastu od 5 do 18 godina. Među njima su najpopularnije socijalne mreže, takozvane „stranice za upoznavanje“.  Mnogi roditelji smatraju da je njihovo dete sigurnije kod kuće, pa makar i pred kompjuterom, nego na ulici.  Naravno da se roditelj brine za svoje dete jer taj spoljni svet postaje sve suroviji, ali sa druge strane internetom se nekontrolisano šire sadržaji koji za dete nisu prikladni, a na koje lako može da naiđe. Iako su socijalne  mreže uvele starosnu granicu za svoje korisnike, više je nego lako zaobići to, prosto postavljanjem lažnog datuma rođenja prilikom registracije. U jednom od mnogobrojnih istraživanja dvanaestogodišnja devojčica je rekla da jedva čeka da dođe iz škole kako bi mogla da se dopisuje sa „prijateljima“ na društvenim mrežama.  Njen odgovor na pitanje kako bi se osećala kada bi joj to zabranili je bio da bi bila nesrećna i da ne bi znala kako da iskoristi slobodno vreme... Odgovor na pitanje koliko sati dnevno provodi na društvenim mrežama je bio – nekoliko sati! Mnoga deca sa svojim vršnjacima u školi ne progovore ni nekoliko reči, ali su zato aktivni na društvenim mrežama, a sve je rezultiralo opasnostima koje ih vrebaju:  Online zavođenje – lažno predstavljanje na internetu, Sajber buling - Vršnjačko nasilje putem interneta, kao i  Trafiking – iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji na internetu. Roditelji MORAJU  da imaju  na umu da deca nisu izgrađene ličnosti i njihovo gledanje na svet koji ih okružuje, kao i  na društvo  i razne  pojave su u njihovom pogledu potpuno drugačije  od  pogleda odraslih. 
Na žalost mnogo je primera, kako pokušaja tako i konkretnog zlostavljanja maloletnih lica putem društvenih mreža. Pedofil koji je mislio da je zaveo  jedanaestogodišnju  devojčicu i privoleo je na seks uhvaćen je nakon što su njeni roditelji preuzeli kontrolu nad kompjuterom devojčice i nastavili da razgovaraju s njim preko interneta. Kada je Tomas Gibs, inače iz Londona predložio devojčici da se vide u obližnjoj poslastičarnici, njena majka, koja je u tom trenutku vodila komunikaciju, pristala je na sastanak. Naravno, umesto da se pojave na ugovorenom mestu, roditelji su snimili perverznjaka i pozvali policiju. Da ništa ne bi bilo sumnjivo, majka se preko Fejsbuka ponovo predstavila kao devojčica, izvinila se manijaku i objasnila mu da nije mogla da se pojavi zato što su je roditelji ostavili kod kuće da uči. Zato su ugovorili sastanak za drugi put, kada  ga je policija i uhapsila.  Osuđen je na 16 meseci zatvora, što je po mom mišljenju veoma mala kazna za čoveka koji je mogao da naudi detetu da njeni roditelji nisu na vreme  intervenisali. Sa druge strane ova devojčica se poverila svojim roditeljima, a mnoga deca ćute i trče kući radujući se razgovoru sa “prijatnom osobom” iza koje se krije manijak! Jedna petnaestogodišnjakinja je silovana od strane momka starog 24 godine koji se predstavljao kao njen vršnjak…  Pošto se poverila svojoj majci, ovaj užasan čovek je uhvaćen upravo tako što su se ljudi koji se bave pronalaženjem pedofila predstavili kao devojčice od 14 i 15 godina, pa su uspeli da ga namame na dopisivanje i upoznavanje. Osuđen je na osam godina zatvora…
Dragi moji mladi ljudi, vi pred kojima je život, budućnost, da  vas nešto pitam - Da li vam se desilo da se osetite nervozno, onako da kažete sebi “jooj razbio bih nešto”, još gore “razbio bih nekog”? E to je onaj trenutak kada vaš organizam, jedna izuzetna,  neistražena “mašina”, pokušava da se izbori sa stresom koji je u vama. To znači da je vreme za šetnju, za vazduh, za  trčanje – ZA FIZIČKU AKTIVNOST!  Nemojte ništa da razbijate. Nemojte da pišete statuse na društvenim mrežama kako ste tužni, kako ste depresivni, kako život nema smisla…  Znači da je moment da se preznojite: trbušnjaci, zgibovi, džogiranje… o da, možda je teško pokrenuti se, ali kada uradite to biće vam lakše. Ne zanemarujte svoju mladost, ne dozvolite da vama gospodari tehnologija, udišite vazduh, VIĐAJTE SE SA VAŠIM PRIJATELJIMA, ne dozvolite da vam život prolazi ispred ekrana kompjutera ili mobilnog telefona upravo zato jer vas čeka mnogo toga – ČEKA VAS ŽIVOT!
SA

среда, 19. фебруар 2014.

STOP GMO!

Ljudi raznim načinima pokušavaju da ukrote neukrotivo – samu prirodu, baš tu prirodu koja nam mnogo daje. Nije tajna da „gazimo po lekovima“. Retko ko će u trenucima psihičkog ili fizičkog bola odlučiti da skuva čaj već će pribeći raznim „hemijama“ i to na svoju ruku! Zar smo zaboravili koliko je hranjiv med, zar zaboravljamo na sveže voće i povrće kojima su zamena postale razne šumeće tablete i instant jela...  Priroda uvek daje poslednju reč, ne čovek. U to ne sme da se meša nikakva tehnologija. U poslednje vreme se sve više govori o genetski modifikovanoj hrani. Naučnici širom sveta eksperimentišu sa genetskim kodom biljaka i životinja, stvarajući nove vrste i po želji birajući njihove osobine. Navodni cilj genetski modifikovane hrane je da se smanji glad u svetu. One stare priče da “zdravlje na usta ulazi” polako postaju legenda. Ne možemo sa sigurnošću znati poreklo voća i povrća koje kupujemo. Malo ko želi da se bavi poljoprivredom, sela su propala ili napuštena. Oni koji su i rešeni da se bave poljoprivrednom proizvodnjom pre će da biraju da gaje one sorte koje su rodnije i, što bi se reklo, na oko lepše. Naučnici genetski modifikuju useve u cilju poboljšanja otpornosti biljke na štetočine, povećanja prinosa i smanjenja vremena sazrevanja. Problem je što ne znamo kako ove namirnice utiču na naše zdravlje, jer nisu objavljeni rezultati istraživanja o uticaju takve hrane na ljudski organizam i zdravlje. Zbog činjenice da su genetsko modifikovani  proizvodi široko rasprostranjeni i uobičajeni i nisu obeleženi, gotovo je nemoguće da ih izbegnete u potpunosti. Smatram da čovek ne treba da menja ono što stvara priroda. Naravno da može da pomogne da godina bude rodnija: navodnjavanjem, đubrenjem zemljišta i raznim drugim načinima, ali nikako ne menjanjem onog što je stvorila priroda. Govori se o tome da je proizvodnja genetski modifikovane hrane isplativija za proizvođače, ali ne i za kupce. Na žalost, čovek uporno pokušava da se suprotstavi prirodi.
Sećate se kako su to naše bake radile:  kukuruzni hleb, kiselo mleko, sir… pita od jabuka, pa tek ubrane šljive, a kad nas nešto zaboli svaka baka je znala koji čaj da skuva. Onda je došla industrija, masovna proizvodnja…
U našoj zemlji je na snazi zabrana uzgajanja i prodaje genetski modifikovane hrane, to uključuje genetski modifikovanu soju, kukuruz i mnoge druge prehrambene artikle. Do pre nekoliko godina slična zabrana je važila u Evropskoj Uniji. Nakon komplikovanog spora sa Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadom, velikim izvoznicima upravo genetski modifikovane hrane ova zabrana je ukinuta jer je Evropska Unija optužena da krši pravila o slobodnoj trgovini. Do sada je utvrđeno da ovakva hrana uzrokuje alergije, pad imuniteta, dijareju, kao i hronične upale creva. Dok je pod velom sumnje bilo da izaziva sterilitet desetine istraživanja su potvrdila da GMO hrana zaista utiče na plodnost kod muškaraca i žena. Stotine hiljade ljudi iz 40 zemalja su  prošle godine protestovali protiv genetski modifikovane hrane i protiv kompanije „Monsanto“ koja je proizvodi. Još uvek neistražena ova hrana se nameće drugim zemljama, ne govori se o zdravlju ljudi već o uvećanju profita! Naime, ovakva hrana u sebi sadrži pesticide koji ubijaju druge prirodne organizme, te pesticide u sebe unosi čovek. To nije ono kao kada hoćeš  da ubereš  jabuku a viknu ti „operi je, prskana je“, u ovom slučaju otrov je u samom plodu!
Moram se vratiti na kompaniju „Monsanto“ koja se nekada bavila proizvodnjom hemijskog oružja, a danas joj je osnovna delatnost biotehnologija! Argentina je pre deset godina uvela proizvode ove kompanije. Brojna istraživanja pokazala su da su upravo njihovi proizvodi razlog za degeneraciju kod novorođenčadi, kao i za rak. Argentina je bila među prvim državama koje su prihvatile biotehnologiju kompanije „Monsanto“  kako bi povećala prinose u poljoprivredi, što ju je ubrzo dovelo na treće mesto po proizvodnji soje. Danas je kompletan prinos soje u Argentini genetski modifikovan, kao i većina prinosa kukuruza i pamuka. Ono što se iza ovoga krije je stravično. Naime, dvogodišnja Kamila Veron je rođena  sa višestrukim poremećajima unutrašnjih organa i veoma ozbiljnim invaliditetom. Lekari su njenoj majci rekli da je to posledica agrohemijskih proizvoda. Malena Aisa Kano ima dlakave madeže po celom telu koje lekari nikako ne mogu da objasne. Iako je ovu bolest nemoguće dijagnostikovati, doktori su se složili kako bi ova vrsta urođene mane mogla da bude posledica agrohemikalija.  U ovoj južnoameričkoj državi postoji manjak zakonske regulative, što je dovelo do toga da je argentinsko stanovništvo u velikoj meri izloženo otrovnim hemikalijama koje kontaminiraju kuće, dvorišta, škole, pijaću vodu, a samim tim i samog čoveka. Lekari i naučnici upozoravaju da nekontrolisano zaprašivanje preti da ozbiljno ugrozi argentinsku naciju. Našu zemlju bi, pored brojnih problema, mogla da snađe ista sudbina! Opet se vraćam na to da još uvek nije ispitano kako genetski modifikovana hrana deluje na čovekov organizam, ali dosadašnji rezultati nisu dobri. Oni koji su se bavili istraživanjem GMO proizvoda nam poručuju da se držimo organiskih i svežih namirnica, kao i onih u čije smo poreklo sigurni. Poručuju nam da na nalepnici proizvoda potražimo broj koji se zove PLU (Product Lookup Number). Ako je PLU četvorocifreni broj koji počinje sa 3 ili 4, to znači da proizvod nije GMO ali je nastao na  farmi koja koristi hemikalije i pesticide. Ukoliko broj na nalepnici ima pet cifara koje počinju sa 9, to znači da je proizvod organski, uzgojen bez hemikalija, pesticida, odnosno genetske modifikacije.
Naučnici stvaraju genetski modifikovane proizvode ne bi li uvećali proizvodnju. Veštački stvaraju otpornost biljke, ubrzavaju vreme sazrevanja useva, samim tim idu protiv prirode, a plod nije zdrav za čoveka.
Mi na Balkanu smo proznati kao veliki gurmani, a nadaleko smo poznati i po kulinarskim specijalitetima, kao i po proizvodnji voća, povrća, mesa… Došlo je vreme kada treba da obratimo pažnju koje proizvode koristimo u svojoj ishrani, da ih ne procenjujemo na osnovu izgleda već porekla.
SA

среда, 12. фебруар 2014.

Između ljubavi i mržnje

Što se tiče raznih „estradnih senzacija“, razvoda i prepucavanja preko medija, sedam dana iza nas bilo je relativno mirno. Sigurno su neki pokušavali da skrenu pažnju na sebe monolozima u kojima dominira hvalospev . Danas je to bar lako. Lako je biti „poznat i prepoznatljiv“  po „oštrom jeziku“ i tako opstajati godinama.  Bože moj, ima onih koji se klovnova plaše, ali veliku većinu klovnovi svojim improvizacijama zabavljaju, ali  onaj pravi klovn iz cirkusa ume bar da žonglira...
Teško je opstati  i biti prepoznatljiv po kvalitetu, radu na sebi. Kada se bavite javnim poslom poslednju reč daje narod.  Nisam ponosna na to što su moje pesme bez ikakvog pitanja obrađene u drugim zemljama, jer cenim originalnost.  Ponosna sam na vesele i drage ljude koji horski pevaju samnom na mojim nastupima, koji žele da znaju kakva sam i van scene, ponosna sam na te ljude jer u meni ne vide osobu koja stalno poziva na nekakav revolt, bunt – ponosna sam jer sam shvaćena i prihvaćena, baš takva kakva jesam! Ni jednog momenta se nisam osetila da pripadam negde drugo, a ne ovde, jer one noći 2002. godine na festivalu „Moravski biseri“ meni je nagradu dala publika. Tada sam znala ono što znam i sada,  da je publika ta koja uvek presudi i nadjača svaki mogući žiri. I pre toga, i dan danas ja reč dajem njima, publici,  a na mojim nastupima oni nisu nikakav žiri, već divni i  nasmejani  ljudi koji se vesele uz pesmu i muziku! Zašto bih ja njima uskratila to tako što bih u svakoj čorbi bila zaprška, a samim tim izgubila sebe?!
Granice se ne pomeraju mržnjom i osuđivanjem, granice nestaju uz osmeh,  ljubav i pesmu. Još uvek pod utiscima sa nastupa koji je iza mene spremam se da stanem pred svoju dragu publiku  u Rijeci, da zajedno napravimo još jednu dobru žurku! Posle toga otići ću dalje, tamo gde me traže, uvek se rado vraćajući tamo gde žele opet i opet da pevam uživo uz pratnju svog benda! Da li ću oboriti nečiji rekord, da li će moj nastup biti posećeniji od nastupa nekog mog kolege – ja se ne takmičim sa drugima, meni svaki novi dan predstavlja izazov, na meni je da budem danas bolja nego juče, u svakom smislu. Na meti sam onih koji me izuzetno vole, do granica opsednutosti, upravo onih koji u neuspelom pokušaju da uhvate tonalitet pesme rađe se hvataju za moje ime, pa me zamrze. Znamo šta je mržnja. Čovek mrzi onog kog se plaši, mrzi onog za kog je umislio da ga ugrožava. Mržnja je deformisana ljubav.  Ravnodušnost je već savim druga priča u kojoj prosto ne vidite i ne obazirete se na lik i delo onog prema kom nemate nikakva osećanja... I, šta smo zaključili: mržnja prema osobi koja vam nije učinila nažao je prosto izuzetna želja da budete ta osoba. Iza te sujete i ljubomore se ipak krije ljubav.
Dani iza nas podsetili su nas na jedan svirep zločin. 2012. godine javnost je šokirala vest o ubistvu manekenke Vladislave Červenko. Devojka od tek 25 godina pretučena je na smrt. Ovaj zločin počinio je Darijan Musić i osuđen je na 35 godina zatvora. Svi su bili ogorčeni kada je pre nekoliko dana objavljeno da se ukida presuda Apelacionog suda i da se postupak vraća na početak. Porodica ove nesrećne devojke, koju je Musić zavio u crno, neutešna zbog gubitka svoje Vladislave, zbog ukidanja presude ubice protestovala je ispred novosadske Palate pravde. Po drugi put ovi ljudi prolaze veliku bol i tugu. Saosećam sa njima, počinilac mora biti najstrožije  kažnjen!  Kakvi se to “propusti u suđenju” pominju, šta još treba  pored toga što je Musić brutalno ubio Vladislavu! Protestu porodice Červenko pridružiile su se i porodice čiji su članovi ubijeni u zločinima koji su u proteklom periodu potresali Novi Sad, kao i roditelji nastradalih u požaru u diskoteci "Kontrast". Rane ovih ljudi zbog velikog gubitka nikad neće biti zalečene, ali zaslužuju pravdu!
Proteklih sedam dana mogli smo da pročitamo razne naslove, baš i o onim „milionerima“ koji ne plaćaju račune za grejanje, al to su nebitne teme, sigurna sam da će država omogućiti plaćanje u nekoliko fiksnih rata...  Bilo je i naslova da sam pala u nesvest u teretani. Jesam temperamentna, ali nisam brzopleta, jesam iskrena ali ne i ishitrena, svoje zdravlje nikad ne bih ugrozila. Doduše pala sam u nesvest onog momenta kada sam ugledala čoveka koji je danas moj suprug. Brzo sam došla sebi i bacila mu se u naručje!  Sposoban, prizeman i razuman – uvek je tu za mene.
Ne brinu mene  pojedinci koji improvizuju ne bi li dobili naslovnu stranu, na kojima odavno nisu, dobro, bude makar naslov na internet portalima, onim novim, čiji je rok trajanja, mereno u danima, ravno njihovoj posećenosti...  ne brinu mene ni inostrane karijere onih  od kojih i ptice beže  kad puste svoj glas...  Mene zanima i brine ono što se dešava u društvu u kom živimo.
Pre nekoliko dana dogodilo se nešto što je bacilo u senku one „estradne senzacije“ sa početka priče. Jednom je politika podelila ljude, u plamenu su goreli domovi dok su se pravile neke nove mape. Prošlo je to onako kako je prošlo, sa kobnim posledicama, tugom... Kažu da je noćna mora političke elite da se narod ujedini protiv njih. Došao je dan kada se nije gledala verska, nacionalna ili bilo kakva druga pripadnost.
Došao je dan kada su ljudi izašli na ulice tražeći svoja osnovna prava. Brzo su se internetom širile  slike  iz  Bosne i Hercegovine, iz zemlje koja je dve decenije u nazad pisala tužnu priču ratnih sukoba. Loša ekonomska situacija, siromaštvo, ukidanje radnih mesta izmamilo je na ulice i muškarce i žene, i mlade i stare i zaposlene i nezaposlene.  Ljudi koji prosto nisu u mogućnosti da čekaju na obećanja, kojima je juče prošlo i ne znaju od čega će sutra da kupe hleb i mleko izašli su na ulice sa  pitanjem u vezi svoje egzistencije! Plodan je i rodan naš Balkan, plodna je zemlja, tu su rudna bogatstva, a sve stoji, zašto? Ljudi poznati kao dobri domaćini, vredni, radni,  sa transparentima šetaju ulicama – zašto? Prosto traže odgovore, žele da žive od svog rada – pošteno i dostojanstveno!
Pojaviće se teorije zavere da su ovi protesti sa sasvim drugom namerom. Narod svedoči o vremenu u kom živi. Bez zavere, bez ikakve teorije, priča je jasna: upravo oni koji su ostali bez posla, oni koji imaju posao a  minimalne plate, upravo oni kojima se ne uplaćuju doprinosi ni zdrastveno osiguranje žele samo normalan život i pitaju se kada će to vreme doći!
Na izborima biramo one koji će da nas vode, obećanja su slatka a realnost ispadne gorka. Ono najgore što može da se desi je da se izgubi kontrola,  a kad se izgubi kontrola kočnice ne funkcionišu.
Da, ljubav pokreće čoveka u svim sferama života, čini ga hrabrim, čini ga borcem do onog momenta kad  naiđe na zid iza kog ne vidi, a koji ne može da sruši. Zna čovek da bude nestrpljiv. Zid negde počinje, negde se završava, samo treba pažljivo osmotriti. Neki neće da osmotre, stanu pred njim, gnev ih obuzme zbog te prepreke  i tad nastupi mržnja.
I MOLIM VAS SVE, PRAZAN SMS NA 2205, POMOZIMO MALENOJ UNI SAVIĆ DA ŽIVI!
SA

среда, 5. фебруар 2014.

Heroji



Još jedna stvar koju je donelo moderno doba – da ljudi iz svojih domova budnim okom prate šta se dešava u bilo kom kraju sveta.  Razmatraju se postupci javnih ličnosti, dok sa druge strane velika većina pošto poto želi baš tu ulogu javne ličnosti... Neko će biti ismejan zbog svoje gluposti, neko osuđen zbog svoje nepromišljenosti, ali će neko zbog svoje humanosti biti i ismejan i osuđen. Da li je opet ta priča o otuđenosti ljudi prevazišla svaku meru da će se humani čin onih koji su izloženi javnosti omalovažavati, a sa druge strane neće se obratiti pažnja na one ljude koji su tu, među nama, koji žele da pomognu drugima i ovaj svet učine boljim. Biti human nije reklama, biti human je biti čovek! 
Pre par dana zbog snežnih nanosa veliki broj ljudi se našao u blokadi na nekoliko putnih pravaca u Srbiji. Oko  1000 njih bilo je zarobljeno  više od 16 sati dok je duvao jak vetar a, a temperatura bila u minusu,  dok su neki iz svojih toplih domova zbijali šale, ne razmišljajući o tome šta sve može da se dogodi ovim ljudima.
 Socijalne mreže su preplavile razne fotomontaže Aleksandra Vučića, koji je inače u naručju nosio promrzlo dete prema helikopteru. On jeste političar, ali on je visoki  funkcioner  zemlje Srbije. Smatram da je njegovo mesto bilo upravo  tamo, na licu mesta, a ne da dobija informacije sa terena u toplom kabinetu.
Njegovim primerom su trebali da se vode i i oni ostali koji svojim  političkim funkcijama  kroje naše živote!  Ono što je loše je što se govorilo o nacionalnosti deteta koje je on zajedno sa pripadnicima vojske i ostalima koji su učestvovali u spašavanju izveo iz ove blokade. Zar je bitno šta je po nacionalnosti dete čiji je život direktno ugrožen?!  Oni  koji  nisu počistili ni sneg ispred svoje kuće   stigli su da negativno komentarišu i to što je naš proslavljeni teniser Novak Đoković otišao da pomogne ugroženima. Odmah su počele priče kako je to „marketinški trik“. Ne razumem. Bilo kakav
marketing njemu nije potreban, svoje umeće pokazao je na teniskom terenu, upravo tamo sakuplja poene , a  želeo je da pomogne  ljudima koji su se smrzavali  dok je boravio u Srbiji pred turnire koji ga očekuju.
Sledeće što smo mogli da pročitamo je da su obijeni  automobili koji su ostali na putu pošto su njihovi vlasnici evakuisani. Sa nekih automobila su poskidani i točkovi! Da li smo toliko izgubili veru jedni u druge, do te mere da će nečija humanost biti ismejana, a da će neko iskoristiti tuđu nesreću da bi pljačkao?!  Zašto nije podeljena radost  što su ljudi skonjeni u toplo i što se sve završilo bez tragičnih posledica?!
Uvek će biti dobrih ljudi, bilo ih je u svim vremenima, pa i u ovom našem, samo se o njima malo i retko govori. Među nama su heroji.  Različiti ljudi koji su  prosto spremni da učine dobro, ne da bi se o tome govorilo, ne da bi se o tome pisalo, prosto ih čini srećnim da nekom pomognu. Pomoći ugroženome je ono što znači BITI ČOVEK.

Pre nešto više od dve nedelje jedna mlada devojka, sedamnaestogidšnjakinja, juniorska prvakinja države u kajaku je dokazala da je zaista prvak - kako u sportu tako i u onome što znači biti čovek. Priča o njoj se nije raširila internetom poput priča o estradnim vezama, razvodima, ali ipak mogli smo da pročitamo o njenom humanom delu.  Hladan januarski dan je nije omeo da ode na trening. Kada se na kajaku našla iznad teretnog mosta koji povezuje Srem i Mačvu primetila je ljude koji odozgo dovikuju, dozivaju  pomoć i pokazuju ka reci. Videla je čoveka u vodi  i krenula da vesla prema njemu. Ova mlada devojka iz Sremske Mitrovice usprotivila se velikoj reci na kojoj je zimski vetar pravio talase. Približila se čoveku koji je bio modar, uplašen i gotovo bez svesti. Rekla mu je da se uhvati za čamac ne bi li uspeli zajedno da stignu do obale. Par puta je spadao sa čamca, ali ona nije posustajala i uspela je da ga skloni na obalu, gde je stigla Hitna pomoć.  Ona se zove Sandra Polovina, ima tek 17 godina. Vredno trenira, šestoplasirana je u Evropi u kajaku.
Pedesetjednogodišnja Marina Adamović iz Niša boluje od multiple skleroze,  od pre pet godina je u invalidskim kolicima kojima  prelazi grad sa transparentom skupljajući novac za Bojana Lekića, koji boluje od leukemije, a za transplataciju koštane srži potrebno je 138.000 evra… Šalje novac svakog dana, jer jednom prilikom  kad nije stigla da ga pošalje, na ulici su joj  oteli fasciklu sa novcem. Kaže da je to što pomaže drugima za nju terapija.  Do sada je sprovela više od deset ovakvih akcija.
Desetogodišnji Nikola Ranković  krajem  novembra prošle godine održao je koncert ne bi li pomogao šestogodišnjoj Lani Nikolić koja boluje od aplastične anemije. Ovaj dečak piše pesme, komponuje i veoma dobro svira gitaru. On je rođen bez dela šuplje vene i samo jednom polovinom srca. Operisan je dva puta, a sada se bori sa teškim oblikom dijabetesa. Nikola je samo dečak, a već je borio one teške bitke sa životom.  Njegove okice su vedre, lice milo. Ne voli da priča o svojim problemima.  On voli muziku i želi da postane rok zvezda.
Među nama su HEROJI! Heroji koji žive svoje živote, koji se svakodnevno nose sa sopstvenim problemima, ali su uvek spremni da pomognu drugima! To zaista zaslužuje  naslovne strane, za primer drugim ljudima koji u životu neprestano traže smisao. Smisao je u nama samima.  Smisao života smo upravo mi koji taj život živimo. Kako je lako osuditi nekog… Kako je lepo pomoći nekom. Eto, tek dve opcije, a izbor je na nama samima.
Budite heroji, BUDITE HUMANI!
SA