Uvek uz tebe

Pisala sam do sada o ljudima, raznim ljudima, dobrim i lošim.Ovog puta svoj blog bih posvetila onima koji  nam živote čini lepšim – našim ljubimcima. Umorni, neraspoloženi, tužni... koliko god  loše da se osećamo postoji neko ko će vas dočekati, radovaće se, gledaće vas svojim okicama dok srećno maše repom. To je pas. Prosto pogledate u te oči koje budno prate svaki vaš pokret, pokaže koliko ste mu nedostajali dok u stopu ide za vama i samo želi da ga pomazite i on je i dalje najsrećniji.

Privrženost, vernost i beskompromisnu ljubav – to vam daje pas i neće vas izneveriti, a za uzvrat mu dajte pažnju. U njegovom pogledu vi ste njegov gazda, osoba koju on pazi i koju čuva. Privrženost, vernost, beskompromisna ljubav – da li vas je nekad neki čovek izneverio kada su ove osobine u pitanju? Jeste, svakog jeste.
Od kad znam za sebe rasla sam pored kućnog ljubimca. U gradu gde sam rođena, Zvorniku,  imala sam psa kog smo svi obožavali.  Kasnije gde  god da sam živela  uvek sam želela da pored sebe imam kućnog ljubimca, o kom sam se brinula, a mogu reći i da su oni brinuli o meni, na svoj način, onako kako umeju.  Vreme učini svoje, rad se isplati, stekla sam krov nad glavom,  svoj dom, a uvek sam zamišljala da imam puno kućnih ljubimaca, veliko dvorište,  u kojem će se oni osećati bezbrižno, gde će moći da trčkaraju i uživaju.
Nekako sam se na prvi pogled zaljubila u čivave i tako je došao Cezar, njemu je trebalo društvo pa nam se pridružila Sofija. Ubrzo posle toga u jednoj emisiji gde sam gostovala od svojih fanova sam dobila malenu Barbaru... društvo se proširilo xaxa.  Cezaru, blaženom među damicama pridružile su se Sara i Lola. Postali su jedna vesela i složna ekipa. Umeju da me nasmeju do suza, umeju i da izgrickaju moje omiljene cipele doduše, ali oni su mi omiljeniji. Pored  njih tako sitnih i malenih obradovao nas je još jedan pas – Roj, a kasnije tu svojevrsnu grupu krunisao je Bole.
Svi oni imaju svoju priču, i onu, recimo, koju samu priča njihova rasa, i opet, opet i opet susrećemo se sa predrasudama onih koji neće prvo da se malo edukuju pre nego što progovore i daju svoje mišljenje. Ne, čivave nisu neki tamo predatori u malom, opasni i nesigurni za decu! To su maze, ponekad ih možda nećete prepoznati ako se nađu u gomili igračaka, jer baš na igračke i podsećaju. Tu je još jedna predrasuda: „Taj opasni opasni staford!“. Taj „opasni staford“ trči ispred svih kada dolazim sa nastupa, onako jak i mišićav koristi svoju snagu da prvi stigne do mene, ja se sagnem, a on me  izljubi, onako kako zna,  da mi pokaže koliko sam mu nedostajala. A Bole... Bole je bio lutalica. Odbačen ili odrastao na ulici, nisam nikada saznala, ali tražio je sebi dom. Uhvatili su ga šinteri. Dan pre nego što je trebao da bude uspavan moj brat je otišao tamo, rekao da je pas njegov i tako je Bole postao naš, a mi njegovi.
Onako kako bih htela da nastavim trebalo bi mi mnogo, mnogo vremena, i mnooogo prostora,  zato ću pomenuti samo neke naslove koji su se pojavljivali u medijima: Ubio psa sekirom i bacio ga u Dunav; Obešen pas u zrenjaninskom parku; Zaklali psa u ulazu zgrade; Obesili psa, mučili mačiće;  Psu odsekli dve šape...  Postavlja li se pitanje ko je uradio sve ovo,  pa zna se - ljudsko biće! Koliko je zamračen nečiji um da mu zadovoljstvo pričinjava mučenje jednog živog bića! Ko je i kako vaspitao decu, koja su već u godinama kada počinju da shvataju svet oko sebe, a koja se „igraju“ tako što muče  životinju?! Posle će mi neko reći da se određen pas rađa da ugrozi ili , ne daj Bože, oduzme nečiji život – naravno da NE! Ni čovek se ne rađa takav pa ipak učini to! Onaj ko je spreman da naudi životinji, sutra će i čoveku!  Mnogo je serijskih ubica obeležilo čovekovu istoriju, na žalost beleže i sadašnjost, pazite kako su oni  postali takvi:
Earl Kenneth Shriner, koji je silovao i probo nožem sedmogodišnjeg dečaka, u svom komšiluku je  bio “poznat” po vešanju mačaka i mučenju pasa. David Berkowitz, osuđen zbog 13 ubistva i jednog pokušaja ubistva,pucao je ranije  u komšinog psa labradora i ubio ga. Brenda Spencer, koja je počela da puca iz vatrenog oružja u kalifornijskoj školi, a pri tom ubila  dvoje dece i povredila  devetoro drugih, zlostavljala je životinje, često im paleći repove! A Ted Bundy ,  kojem je dokazana krivica  za dva ubistva, ali se sumnja da je ubio mnogo više  žena , kao mali  prisustvovao je dok je njegov otac mučio životinje, što je i on sam kasnije počeo da radi!
A setićete se slučaja od pre nekoliko godina, o kojem se mnogo i pisalo i govorilo, kada je neko u jednom beogradskom naselju, keruši odsekao sve četiri šape! Kako bi je drugačije  nazvali kada bi pogledali njene okice već  Mila. Mila više nije na ulici, a počinilac je negde tamo, u našem glavnom gradu, šeta ulicama, možda  ne deluje ni malo upadljivo i možda na duši već nosi nečiji život!  Ovog puta nismo najgori, ali smo u društvu čitavog sveta! Naime, Danska, jedna moderna i bogata država, sa velikim koeficijentom visokoobrazovanog stanovništva još 2010.godine donela je zakon po kome se, bez obzira na zdravstveno stanje, starost i ponašanje, mora eutanazirati 13 rasa pasa! 13 RASA! Razmatra se istrebljenje još 12 rasa.  Potpuno istrebljenje preti sledećim rasama: Američki staford terijer, Pit bul terijer, Brazilski mastiff, Američki bulldog, Boerboel, Kangal, Srednjoazijski ovčar, Kakvaski ovčar, Južnoruski ovčar, Šarplaninac, Tosa inu, Tornjak. Ukoliko veterinar odbije da uspava psa, političari su pozvali građane da primene „uradi sam-eutanaziju“! Eto, još jedan zakon! Dok ubice šetaju ulicama, psi koji su deo nečijih porodica moraju biti ubijeni! Ne razumem!
Dete koje raste uz psa uči šta znači brinuti o nekom i šta znači voleti. Zar ćete imati dvorište, prostor, a nećete dozvoliti da jedno nedužno biće tu trčkara? Da zalaje kada čuje da dolazi neko nepoznat, da vas upozori, da vas čuva, prosto – da vas voli? Zar ćete juriti oglase  u nameri da kupite psa kad toliko njih čeka baš na vas, da ga udomite? Da li znate da ćete jednog dana naići na problem, a desiće se da niko neće biti tu da vas sasluša. Vaš ljubimac će osetiti da imate problem,  nećete moći da mu otvorite dušu, ali će vas pogledati a vi ćete znati šta vam poručuje: “Ja sam uvek uz tebe”.
Ko ne voli životinje ne voli ni ljude!
Xoxo SA

Oduzimanje života

Najveći greh je oduzeti život – samom sebi ili drugome. Setiću vas na jedan strašan događaj. Anders Bering je 22. jula 2011. godine aktivirao bombu u automobilu ispred zgrade vlade u Oslu. Poginulo je osam ljudi. Posle toga na osrvu Utoja iz vatrenog oružja ubio je 69 osoba, većina njih bili su tinejdžeri, a u tom užasu ljudskog uma povređeno je 244 osoba! Sud  ga je proglasio krivim. Služi kaznu kao optužen krivim za terorizam i UBISTVO SA PREDUMIŠLJAJEM. Kazna zatvora je maksimalna – 21 godina!!! Pratila sam to u medijima i nisam mogla da verujem!
Da li ovo čoveka treba da baci u pitanje o zaštiti ljudskih prava? Da li je ovaj čovek pod tom zaštitom, on koji je oduzeo svesno, planski, NAMERNO 77 života! Anders Bering trenutno ima  34 godine. Sa samo 32 godine počinio je neoprostiv zločin. Znači da ako ne bude pomilovan zbog dobrog vladanja i sličnih „ljudskih prava“ izaći će iz zatvora sa 55 godina. „Svi građani imaju pravo na obrazovanje“, kažu u obrazloženju, pa  će dotični biti uskoro brucoš na fakultetu političkih nauka! Sve je bilo u „skladu sa propisima“, pa će dotični sada da studira na daljinu!!!!!? Čekaj, STANI!
Ljudima koji NISU UBICE, koji su TALENTOVANI, KREATIVNI, DOBRI LJUDI, BESPREKORNI, koji nisu u mogućnosti da studiraju kao redovni studenti, da prate predavanja i učestvuju u ostalim aktivnostima na fakultetu ovo je LUKSUZ, NEMOGUĆA MISIJA, ali UBICA ZADOVOLJAVA PROPISE! Časni Sude, politiko, demokratijo, borci za ljudska prava, on je oduzeo 77 života u nekoj svojoj izopačenoj misiji! Zašto nije osuđen za maksimalnu kaznu po ubistvu, što bi po nekim ZAKONIMA iznosilo oko 3080 godina?... Ali on će i da studira i biće na slobodi za sada već manje od dve decenije! To tražimo?! Za takvu „slobodu“ se borimo?! Da neko šeta našim ulicama, vodeći se nekim svojim procenama i mislima i nasumično ubija ljude i da pride dobija maksimalnu kaznu od dve decenije!  Da li u nekoj zemlji UBICA ima više prava nego običan građanin u našoj zemlji?! Da li je dotični u međuvremenu primljen na fakultet u svojoj želji da se obrazuje u oblasti političkih nauka prosto me ne zanima! Porodice tih nevinih žrtava su sada njegove žrtve, dok se njegovo ime provlači po internet portalima i medijima!
I tako nam je prošla nedelja bila obeležena oglašavanjem o studiranju dotičnog, novim ubistvima, nesrećama i tužnim događajima...  A mi čekamo: da se ljudi zaposle, da vozovi krenu, avioni polete... Niko se ne obazire što bes nadvladava ljudske duše i što se kod nas malo malo pa pojavi neki Anders Bering! Sve češće se dešava da neko u svom besu, zamućenom umu, propasti duše počini neoprostiv zločin! I šta reći na to. Neki svojevrstan šablon koji prati ovakve događaje a vezano za ubicu je izjava onih koji su ga poznavali: „Bio je miran čovek, ni mrava ne bi zgazio.“ Da, ne bi mrava, ali čoveka bi!
Kako se uspostavlja kontrola, zašto maltretirani ljudi, potencijalne žrtve ćute? Ni ne pomišljaju možda da će se dogoditi ono najgore, a retko će osvanuti vest „Bio je preke naravi, svi smo ovo očekivali“!
Ovo su slučajevi kada se cena života meri u godinama nečije zatvorske kazne, osobe koja je te živote uzela.
Postoje slučajevi kad se cena meri suzama onih koji su ostali bez svog najmilijeg. Prošle nedelje, desetog septembra obeležavao se svetski dan prevencije samoubistva. U 2012. godini zemlja Srbija bila je trinaesta na svetu po broju samoubistava! Opet smo ušli u statistiku, opet smo postali BROJ i to ne bilo kakav broj, opet smo poraženi i tužni! Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije vodeći uzrok smrti osoba mlađih od 25 godina je samoubistvo! Svake godine preko milion ljudi  U SVETU izvrši samoubistvo, a to je jedna smrt na svaka DVA MINUTA! 

Tako smo mali spram sveta, geografski, po broju stanovnika, a tako smo veliki u još jednoj TUŽNOJ STATISTICI!
Veoma je lako doći do svih ovih brojki i statistika, prosto tu je internet, a tako je teško sprečiti da se ove užasne stvari dešavaju!
Čovekov razum prosto kao da se pomrači u tim nekim trenucima poraza. Porazi čine život, baš kao i uspesi, baš kao što posle nevremena grane sunce... Da li si ostavljen? Da li si finansijki propao? Da li si usamljen? Ni tada nemoj biti najsebičniji na svetu, nemoj zbog onih koji te vole da se prepustiš crnim mislima, ne slušaj tog đavola što ti na ramenu šapuće! Imaj na umu da si poseban! Naći ćeš rešenje! Sunce svane svakog dana – to je tvoja nova prilika! Nemoj da naplatiš najskuplju cenu – čuvaj svoj život!
A  vi, koji rukovodite, dok tražite afere, vi koji brinete o ljudima koji čine ovu državu, dok jurcate za krađama i proneverama, spustite se malo među one koji nemaju šta da pronevere, koji misle da nemaju kome da se obrate, spustite se među one koji su sada već spremni na sve da po bilo koju cenu oduzmu živote! To je cena koja je najskuplja,  najgora, najtužnija! Ne dopustite da našim ulicama korača neki novi Anders Bering!
SA

Crna statistika, tužna realnost…

Nisam naučena, niti mi je to deo karaktera  da prozivam, govorim loše o drugima, da se poredim sa nekim... Da se branim ponekad prosto moram, da se pravdam – ne mora niko, pa ni ja. „Svako je kovač svoje sreće“.  Doduše, ovog puta krenula sam da kucam  redove svog bloga u nameri da nađem krivca, da ga PROZOVEM, PITAM, da mu se OBRATIM, a  prosto ne znam kome.
Ko je kriv onda kada sve prestane? Kada se dogodi ono najgore? Kada je kraj...
Mnogo života je izgubljeno u saobraćajnim nesrećama. U pokušaju da se nešto promeni  u našoj zemlji uveden je rigorozniji zakon o sabraćaju. Rezultati nisu dobri.  Ono što se zna je više nego zastrašujuće. 20 000 saobraćajnih nesreća za sedam meseci u zemlji Srbiji, poginulo je 316 osoba, povređeno gotovo 10 000 osoba! Ova godina  traje 365 dana... ne mogu ni da napišem, kamoli da izgovorim koliko je to izgubljenih života  dnevno u proseku za SEDAM MESECI!
Putem medija, bilborda, na razne načine, ljudima se skreće pažnja na oprez u saobraćaju, ali ljudi svoje navike ne menjaju. Nije stvar u tome da vežete pojas ne bi li ste izbegli kaznu ukoliko vas zaustavi policajac, stvar je u tome da vam taj pojas može spasiti život. Istina je da je standard ljudi veoma loš, da prosečna starost automobila gotovo prelazi godine vlasnika automobila, tako da o nekom „bezbednom automobilu“ prosečan građanin može samo da sanja, ali kad se nađe za volanom mora da bude  svestan da najbezbedniji automobil na svetu prosto ne postoji, da svako podjednako rizikuje kada se nađe u saobraćaju, i da se mora strogo pridržavati propisa. NIKO nije bezbedan – ni automobil, ni čovek.
Iskusan sam vozač već dugi niz godina, većinu svog vremena provedem upravo u automobilu, profesionalna sam, ne volim da kasnim, a isto očekujem i od svojih saradnika. Jednom prilikom vozila sam 203 km/h. Zaustavili su me policajci presretači. Platila sam kaznu za to, ali nije važna kazna, ja sam jurila na snimanje uživo emisije a završila u stanici policije i na dnevniku. Udarna vest: tadašnji predsednik Tadić i ja. Od tada mi ne pada na pamet da jurim, nisam ni pre toga, ali eto, da bih stigla na vreme, da ispoštujem televizijsku kuću koja me je pozvala prekoračila sam dozvoljenu brzinu. To sam dozvolila sebi jednom i nikad više!  U slučaju gužve, recimo takozvanog popodnevnog špica koji je u našoj prestonici gotovo celodnevan, pre biram da zakasnim nego da sebe ili druge dovedem u opasnost! Iskustvo u vožnji me je dovelo do mišljenja da se ne plašim sebe – već drugih. Alkohol ne konzumiram, volim da popijem čašu omiljenog šampanjca u situacijama prikladnim za to, ali posle te čaše ne bih se usudila da sednem za volan! Čovek uglavnom  razmišlja „ma nema šansi da se to dogodi baš meni“, ili ne razmišlja u opšte, pa će posle noći u kojoj je konzumirao alkohol, a misleći da su mu refleksi i motorika u najboljem redu, sesti za volan... posledice toga mogu biti strašne. Koliko god neko mislio da je u potpunosti pri sebi, MORA DA ZNA da mu je posle konzumiranja alkohola telo usporeno, refleksi slabi, ma kako god se osećao!
Na žalost, pored apelovanja nadležnih, pored mnogo loših događaja, ljudi i dalje ne paze.  U nekom svom ritalu da posle subotnjeg nastupa,  nedeljom  dok se odmaram pogledam vesti, prosto me plaši šta ću čuti. Direktni sudari, prevrnuti automobili, mladi životi ugašeni... U većini slučajeva vraćali su se iz provoda, neretko pod dejstvom alkohola. I šta reći u svoj toj tuzi???
Ko ne voli adrenalin, ma svako voli osećaj kada se luči taj hormon, kada se izazove u raznim situacijama... Međutim, da li je divljanje ulicama u nekom „jakom automobilu“ sport kojim osoba koja se našla za volanom želi da izazove nekakav poseban osećaj nadmoći, dok se trka u sebi izmišljenoj trci protiv drugih učesnika u saobraćaju, semafora, svog života i života drugih ljudi?! Za prekršaj se dobija kazna. Što je prekršaj veći, to je veća i kazna. Ali nema te kazne koja može vratiti nečiji život, umiriti nečiju savest, nema te kazne koja može vratiti vreme i taj trenutak, tu polovinu sekunde da ispravi. A da, to nije čak ni sekunda, to je jedan trenutak, trenutak koji ne može da se izmeri, ali koji je opasan. Zovu ga trenutak nepažnje.
Imam mnogo tužnih primera oko sebe. Poznavala sam drage ljude koji su svoj život izgubili u saobraćaju. Slušam iskustva ljudi koji su uspeli da izbegnu kobni momenat, izazvan da li njihovom krivicom, ili krivicom drugog... U toj tužnoj realnosti i dalje pokušavam da nađem krivca. Ovog puta nisu samo ljudi koji su na vlasti, NISU SAMO ONI. U ovom slučaju KRIVI SMO SVI.  Svi mi koji sednemo u automobil, uputimo se ka sebi znanom cilju, onog momenta kad šakama dohvatimo volan moramo da imamo na umu da nismo u nekakvoj igri. Vežite pojas, budite veoma oprezni, ne jurite – stići ćete!
U slavu onima koji su izgubili živote u saobraćajnim nesrećama, u nadi da će njihovi najbliži pronaći mir u svojim dušama, u molbi svima vama da čuvate svoj život i živote drugih završavam ovaj blog.
Usporite!
SA

Đak prvak

Ove godine tokom vrelog avgusta mediji nisu mnogo prostora dali priči koju sa sobom nosi početak septembra – polazak u školu. Važnije su izgleda bile rekonstrukcije i konstrukcije na političkoj sceni. Uvek se u ovom periodu setim svom prvog školskog dana i mog dragog učitelja Irfana Nevzatovića, koji nas je učio da, pre svega, postanemo dobri ljudi. Mnogo je generacija izveo, posvetivši se predivnom zanimanju: radu sa  decom. Tog dana, od svojih najbližih dobila sam prelepu haljinicu, majka mi je stavila šnalice u kosu i povela u školu. Njeno lice krasio je osmeh, a ja sam se osetila tako ponosno, odraslo – krenula sam u prvi razred. Godinama kasnije sam znala istinu, da je taj osmeh bio samo za mene, najveći i najlepši poklon, a u svojoj duši sakrila je svu strepnju, sve strahove, kao i svaka majka koja je prekjuče odvela svog đaka prvaka u školu, svesna da ono maleno detence polako postaje čovek.
I tako, došao je taj dan kada će dete, do tada čuvano od strane svojih najbližih, uvideti da postoje  dobro i loše, da postoji različitost, da postoje mnoge stvari za koje nije znao, sada kada je zakoračio u svet. Uvideće razna nadmetanja, a gledajući neke svoje drugare  počeće da uči o moći novca – na žalost. Roditelj kao roditelj, trudiće se da njegov mališan ni u čemu ne oskudeva, čak i pored toga što je potrošačka korpa jedne prosečne porodice odavno premašila primanja te porodice (i to u slučaju da su oba roditelja zaposlena), a da ne pričam o svemu što je potrebno tom detetu samo za prvi razred. To roditelji već znaju i nije im lako.
Najviše sam volela muzičko, od matematike sam imala nekakav strah, da bih posle shvatila da mi matematika ide više nego dobro. Najviše sam se radovala kada sam ušla u hor škole, a sreći nije bilo kraja kada sam ispred hora svoje škole počela da nastupam kao solista.  Išli smo na brojna takmičenja, a svojoj školi donosili nagrade. Obožavala sam i geografiju – tada prvo prirodu i društvo, a učitelj nam je često pričao o našem gradu, o odraslim ljudima koji su nekada sedeli u tim istim klupama u kojima  smo i mi sedeli.  Učio nas je da volimo svoju školu,  da škola nije bauk, da je se ne plašimo.
Bila sam  pretposlednja generacija pionira. Tog dana sa crvenom maramom oko vrata i teget plavom kapicom polagali smo pionirsku zakletvu. To je bila posebna svečanost kada nije bilo nastave, a našoj priredbi prisustvovali  su roditelji, rodbina i stariji razredi. Promene su došle ubrzo. Moj razred nije dočekao  da zajedno sa svojim učiteljem proslavi završetak četvrtog razreda. Dva meseca pred kraj tog dela školovanja, umesto da nam učitelj ispriča šta nas dalje čeka, sve priče su prekinute, a mi, tada malena deca, smo se sa svojim porodicama rasuli iz tog prelepog grada  bukvalno po celom svetu, sklanjajući se od strahota koje je sa sobom donosio rat. Šta god da se desilo, toliko ružna stvar nije uspelo da mi iz glave izbriše predivne uspomone, godine sa mojim drugarima, bili smo deca, tako bezbrižna i nasmejana koja su vredno učila.
Nisam imala nameru da pokvarim jednu ovako lepu temu, ali prosto, ne mogu da se odmotaju dve decenije u nazad a da se ne pomenu neke stvari, veoma loše, koje su stale na put odrastanju mnogoj deci. 
Srećom, sve je to iza nas. Te generacije đaka sada su stasale i imaju svoje male đake.
Kažu da je roditeljima svojevrsna trauma kad dete krene u školu.  Ne treba se predavati toj “traumi”, bitno je da budete u toku, da stalno razgovarate sa svojim detetom, ne da mu  glumite najboljeg druga, već da dete nastavi da vidi autoritet, ali i poverenje  u vama, da bi  vam se obratilo onda kada ga nešto muči, a mučiće ga, sada kada je među drugom decom, kada kreću prve prepirke, simpatije, razna suočavanja, strah od gradiva koje treba ispratiti…
Sećam se prvog školskog dana moje bratanice Helena. To mi je posebno urezano u srcu. Danima sam se spremala za to, a pored uzbuđenja kako je moja malena devojčica porasla tu je bila i nekakva trema, ali i ponos. Otpratila sam je do škole, ona je upoznala svoje nove drugare, bila je veoma srećna. To je bilo ne tako davno, a opet, vreme prosto leti. Gledam je kako raste. Mnogi kažu da liči na mene i ponosna sam na to. Tetkino dete. Kažu tetke su tu da razmaze svoje bratanice i bratance, a roditelji da ih usmeravaju na pravi put. Zašto samo da ih razmazimo? Pa možda će se zbog straha od roditeljskog ukora pre obratiti nama – tetkama, ujacima, stričevima…
Roditelji, osluškujte svoju decu. To su mali ljudi koji će svoje talente pokazati upravo u školi. Neki predmeti će im ići više, neki manje. Ne terajte ih na ono što ne vole – po prirodi stvari to će odbijati i “udaraće” kontru.  Nemojte ih terati da imaju sve najbolje ocene, da se beskrupulozno takmiče sa svojim drugarima, prosto ih osluškujte i razgovarajte sa njima, ne kao sa tamo nekim klincima već kao sa sebi ravnima – onima koji će uskoro postati ljudi.
Xoxo SA