Crna statistika, tužna realnost…

Nisam naučena, niti mi je to deo karaktera  da prozivam, govorim loše o drugima, da se poredim sa nekim... Da se branim ponekad prosto moram, da se pravdam – ne mora niko, pa ni ja. „Svako je kovač svoje sreće“.  Doduše, ovog puta krenula sam da kucam  redove svog bloga u nameri da nađem krivca, da ga PROZOVEM, PITAM, da mu se OBRATIM, a  prosto ne znam kome.
Ko je kriv onda kada sve prestane? Kada se dogodi ono najgore? Kada je kraj...
Mnogo života je izgubljeno u saobraćajnim nesrećama. U pokušaju da se nešto promeni  u našoj zemlji uveden je rigorozniji zakon o sabraćaju. Rezultati nisu dobri.  Ono što se zna je više nego zastrašujuće. 20 000 saobraćajnih nesreća za sedam meseci u zemlji Srbiji, poginulo je 316 osoba, povređeno gotovo 10 000 osoba! Ova godina  traje 365 dana... ne mogu ni da napišem, kamoli da izgovorim koliko je to izgubljenih života  dnevno u proseku za SEDAM MESECI!
Putem medija, bilborda, na razne načine, ljudima se skreće pažnja na oprez u saobraćaju, ali ljudi svoje navike ne menjaju. Nije stvar u tome da vežete pojas ne bi li ste izbegli kaznu ukoliko vas zaustavi policajac, stvar je u tome da vam taj pojas može spasiti život. Istina je da je standard ljudi veoma loš, da prosečna starost automobila gotovo prelazi godine vlasnika automobila, tako da o nekom „bezbednom automobilu“ prosečan građanin može samo da sanja, ali kad se nađe za volanom mora da bude  svestan da najbezbedniji automobil na svetu prosto ne postoji, da svako podjednako rizikuje kada se nađe u saobraćaju, i da se mora strogo pridržavati propisa. NIKO nije bezbedan – ni automobil, ni čovek.
Iskusan sam vozač već dugi niz godina, većinu svog vremena provedem upravo u automobilu, profesionalna sam, ne volim da kasnim, a isto očekujem i od svojih saradnika. Jednom prilikom vozila sam 203 km/h. Zaustavili su me policajci presretači. Platila sam kaznu za to, ali nije važna kazna, ja sam jurila na snimanje uživo emisije a završila u stanici policije i na dnevniku. Udarna vest: tadašnji predsednik Tadić i ja. Od tada mi ne pada na pamet da jurim, nisam ni pre toga, ali eto, da bih stigla na vreme, da ispoštujem televizijsku kuću koja me je pozvala prekoračila sam dozvoljenu brzinu. To sam dozvolila sebi jednom i nikad više!  U slučaju gužve, recimo takozvanog popodnevnog špica koji je u našoj prestonici gotovo celodnevan, pre biram da zakasnim nego da sebe ili druge dovedem u opasnost! Iskustvo u vožnji me je dovelo do mišljenja da se ne plašim sebe – već drugih. Alkohol ne konzumiram, volim da popijem čašu omiljenog šampanjca u situacijama prikladnim za to, ali posle te čaše ne bih se usudila da sednem za volan! Čovek uglavnom  razmišlja „ma nema šansi da se to dogodi baš meni“, ili ne razmišlja u opšte, pa će posle noći u kojoj je konzumirao alkohol, a misleći da su mu refleksi i motorika u najboljem redu, sesti za volan... posledice toga mogu biti strašne. Koliko god neko mislio da je u potpunosti pri sebi, MORA DA ZNA da mu je posle konzumiranja alkohola telo usporeno, refleksi slabi, ma kako god se osećao!
Na žalost, pored apelovanja nadležnih, pored mnogo loših događaja, ljudi i dalje ne paze.  U nekom svom ritalu da posle subotnjeg nastupa,  nedeljom  dok se odmaram pogledam vesti, prosto me plaši šta ću čuti. Direktni sudari, prevrnuti automobili, mladi životi ugašeni... U većini slučajeva vraćali su se iz provoda, neretko pod dejstvom alkohola. I šta reći u svoj toj tuzi???
Ko ne voli adrenalin, ma svako voli osećaj kada se luči taj hormon, kada se izazove u raznim situacijama... Međutim, da li je divljanje ulicama u nekom „jakom automobilu“ sport kojim osoba koja se našla za volanom želi da izazove nekakav poseban osećaj nadmoći, dok se trka u sebi izmišljenoj trci protiv drugih učesnika u saobraćaju, semafora, svog života i života drugih ljudi?! Za prekršaj se dobija kazna. Što je prekršaj veći, to je veća i kazna. Ali nema te kazne koja može vratiti nečiji život, umiriti nečiju savest, nema te kazne koja može vratiti vreme i taj trenutak, tu polovinu sekunde da ispravi. A da, to nije čak ni sekunda, to je jedan trenutak, trenutak koji ne može da se izmeri, ali koji je opasan. Zovu ga trenutak nepažnje.
Imam mnogo tužnih primera oko sebe. Poznavala sam drage ljude koji su svoj život izgubili u saobraćaju. Slušam iskustva ljudi koji su uspeli da izbegnu kobni momenat, izazvan da li njihovom krivicom, ili krivicom drugog... U toj tužnoj realnosti i dalje pokušavam da nađem krivca. Ovog puta nisu samo ljudi koji su na vlasti, NISU SAMO ONI. U ovom slučaju KRIVI SMO SVI.  Svi mi koji sednemo u automobil, uputimo se ka sebi znanom cilju, onog momenta kad šakama dohvatimo volan moramo da imamo na umu da nismo u nekakvoj igri. Vežite pojas, budite veoma oprezni, ne jurite – stići ćete!
U slavu onima koji su izgubili živote u saobraćajnim nesrećama, u nadi da će njihovi najbliži pronaći mir u svojim dušama, u molbi svima vama da čuvate svoj život i živote drugih završavam ovaj blog.
Usporite!
SA