Kada sam bila
dete radovala sam se Novoj godini.
Brat i ja smo s oduševljenjem iščekivali dan kada ćemo kititi jelku. Krasili bi je raznobojnim ukrasima, slali
čestitke najmilijima i nestrpljivo čekali da odbrojimo poslednje sekunde do
ponoći, a tada bi nam mama dozvolila da legnemo kasnije nego obično. Tada, malena devojčica, pred polazak
u školu, verovala sam da Deda Mraz živi negde daleko, gde je hladno, a onda tog
poslednjeg dana u godini krene da deli poklone. Taj svemogući čovek bi ostavio
po neki poklon koji bi prvog dana u Novoj godini obradovao brata i mene. Nisam
se razočarala kada sam shvatila da je taj izuzetan čovek zapravo naša majka. U svim sutuacijama koje su se
dešavale u našim životima, a i onda kada je bilo teško nalazili smo načine kako
bi obradovali jedni druge, makar nekim sitnim gestovima, malim znacima pažnje.
To nas je činilo srećnim jer sam naučila da Deda Mraz ne dolazi i ne treba da
dolazi samo tog jednog dana u godini. Mi smo ti na kojima je da darujemo i da
volimo stalno. Svako od nas je Deda Mraz, tako da on ipak postoji.
Već dugi niz godina tu,
kako vole da je zovu, najluđu noć provodim okružena osmesima svojih fanova.
Sada zajedno sa njima brojim one poslednje sekunde stare i zajedno ulazimo u
Novu godinu. Ako se „po jutru dan poznaje“ onda se ne iznenađujem što su godine
iza mene bile zaista uspešne – započela
sam ih uz pesmu, igru, sa divnim ljudima, nasmejanim, veselim. Upute mi
predivne čestitke, originalne poklone.
Nego, dozvolili smo mi ljudi da se odreknemo nekih lepih stvari.
Na samom početku sam pomenula pisanje čestitki. Ne sms poruke, ne ni poruke na
raznoraznim socijalnim mrežama. Prosto nekada, ne baš toliko davno, kupovali
smo čestitke sa slikama zimske idile i sličnim motivima, slali jedni drugima,
čuvali one koje nam stignu. Ta „brzina“ kojom se svi pravdaju, koja je
zavladala ovim 21. vekom je, kažu, razlog što ljudi sve manje šalju novogodišnje čestitke jedni drugima.
Ovo pisanje četitki, rukom, olovkom, koje polako nestaje, gotovo se gubi,
asocira me na otuđenost koja sve više vlada među ljudima, a o tome sam već
pisala. Mogu samo da se ponavljam, da vam svima ponovo poručim da se ne
odričete jedni drugih. Eto, sam početak
godine vam može biti prosto motivacija da obnovite kontakt sa kim ste ga zbog te,
nazovi brzine, izgubili. Da oni zaljubljeni, koji „vrebaju“ osobu kojoj bi
poklonili svoju ljubav prosto sednu i napišu pisamce. Ne morate se potpisati,
ne morate čekati ni priliku, ne morate čekati neki poseban dan kao što je baš ova Nova godina ili
Dan zaljubljenih... Zašto sami ne bi odabrali jedan dan da bude vaš praznik, dan
kada ćete uputiti lepe reči, makar se i sakrili iza njih, prosto bolje ćete se
osećati. Uradite to u ovoj 2014 godini koja je pred nama.
Započela sam ovu priču
prošle srede. Ne bih sada mnogo dužila, ne bih „premotavala film“ događaja
2013. godine. U ovoj sveopštoj jurnjavi malo usporite, nađite vremena za sebe i
svoje najdraže.
DRAGI MOJI, U 2014. GODINI
POŽELELA BIH DA MEĐU LJUDIMA BUDE VIŠE LJUBAVI, TOLERANCIJE I RAZUMEVANJA.
ŽELIM VAM ZDRAVLJE I SREĆU.
Svaki dan je nova šansa,
svaki dan može biti nov početak. Od srca hvala svima vama koji ste u protekloj
godini bili uz mene. Volim vas!
Xoxo SA
Odličan tekst...važno je da se ljudi sjete svaki dan za što žive i da budu malo obzirniji prema drugima, a ne samo za novu godinu ...
ОдговориИзбриши