Poker partija

Da prvo “odmotam” nedelju iza nas. Ovim putem se izvinjavam mojim lepoticama i lepotanima, svim ljudima koji su želeli da dođu na moj  koncert u Niškoj Banji. Veliki koncerti na otvorenom su nešto u čemu istinski uživam. Doduše, NIKAD ne bih dovela u pitanje bezbednost ljudi koji su došli da uživaju u mojoj pesmi, posebno u periodu letnje vreline sa kojom se suočavamo ovih dana, kada se MORA obezbediti sve što je neophodno, ne bi li sve prošlo u najboljem redu. Zna se šta sa sobom nosi jedan veliki skup ljudi. Daleko od toga da sam tražila obezbeđenje ravno predsedniku države. To je naslov koji me je lepo nasmejao, ali svi znaju da  mene ima ko da čuva, uvek, a sa druge strane ko bi i zašto bi meni naudio??! Da, ISTINA JE, koncert je OTKAZAN zbog PREVELIKOG INTERESOVANJA.  Poznata sam kao surovi profesionalac, tako da mi ova činjenica ni malo ne imponuje! Neću ništa reći ni u svoju korist, ni protiv nekoga. Moji nastupi sve govore.
Još nešto što mi je obeležilo proteklu nedelju je poseta rodnom gradu mog supruga. Imala sam predivan nastup u Negotinu, to je ono poslovno – Seka Aleksić. Diskoteka u kojoj sam gostovala jedna je od najvećih u Srbiji (u Negotinu jedina veća). Da ne bude da se hvalim, vlasnik diskoteke me pohvalio i rekao podatak da sam oborila rekord posećenosti, a ja porasla xa xa. Drago mi je da je tako. Elem, imala sam NASTUP, ne KONCERT, pošto danas svi moderno govore koncert ovde, koncert onde. Zna se šta je nastup u diskoteci ili klubu, a zna se šta je koncert – pred nekoliko hiljada ljudi u velikoj hali. Ja sam dakle išla na NASTUP, sa svojim petočlanim bendom, koji me prati, a ja pevam UŽIVO (ne matrica, ne plej bek, pu pu daleko bilo). Umišljaju ljudi svašta, pa i to da imaju KONCERT pred 200 ljudi. Dobar trip! Hašiš a? Uuuu mora da je dobar, nisam probala nikad, ali predpostavljam xa xa.  Privatno, ja, Svetlana Aleksić Piljkić, uživala sam u domu i okruženju mojih drugih roditelja, moje svekrve i mog svekra. Uživala sam u jednoj zajednici ispunjenoj toplinom i ljubavlju, uz, priznaću, slatko “ogovaranje” uz kaficu sa mojom svekrvom. Šta da se radi – ženska posla. Uvek dobijem neku korisnu informaciju da moj dragi malo pocrveni – xo xo. Tako to ide.
TV baš nešto nisam stigla da gledam, ali surfujući po netu – na Balkanu ništa novo. Pada mi na pamet da prodam TV, molim zainteresovane da se jave, jer na 80% kanala gledati i slušati politička koškanja, gledati POKER koji se igra, a gde je narod stavljen na sve ili ništa zaista je više nego poražavajuće. Jedno poskupljenje, vrlo pametno, s političke tačke gledišta, vuče sva ostala. Pa kad sve radi na struju! Nisam milioner, nisam ni rasipnik – nema Fejsa posle 23h pošto ću da peglam!
Eto, to je tih sedam dana, ako bih zašla malo dublje, svaki moj post na Bloggeru bi se zvao “Sedam dana iza nas”, pošto ne da ima šta da se napiše nego baš baš ima!
Nego sedamdesetih godina prošlog veka, tada mladi ljudi, a sada već bake i deke, upoznavali su se  na radnim akcijama, gde su zidali, gradili: pruge, puteve, zgrade... E kad pomenuh pruge, te iste pruge, koje su tada nastajale uz pesmu tih mladih ljudi,  takve kakve su nastale, koristimo i dan danas... Dok vozovi krstare po evropskim zemljama preko 300 kilometara na sat, naši pak usporavaju iz godine u godinu, toliko da takozvani brzi voz veći deo određene deonice ne sme da pređe dvadeset kiometara na sat. A šta se radilo u tim „srećnim “ vremenima, kojih se stari ljudi danas sećaju sa nekakvom setom i nostalgijom? Mi, generacija, nova, predratna, to ne pamtimo, ali pamtimo mnogo toga. Kada sam bila mala obožavala sam da gledam vozove. Da li iz ugla jednog malenog deteta, ali delovali su mi tako jaki, moćni, spajali i povezivali ljude. Danas, ta malena devojčica, sada odrasla, zrela žena, gleda u te iste vozove, NA ŽALOST ISTE. Da, zaista su isti. Godine su ih pregazile, mnogo ljudi je prošlo kroz te vagone... radne akcije odavno prestale, pruge ostale da čekaju remont. Nego, poslednje „dete“ nekada udružene zajednice zemalja na našem Balkanu – Jugoslavije, kažu, dobija novo ime i novo ruho. Političke priče, tako slatke i nevine, da čovek prosto u trenutku pomisli da će sa sto evra u džepu, nekim novim avionima obići svet. Letećemo, a ne možemo da se vozimo! Setih se onog čuvenog vica – kako japanci zovu naše puteve? – SAMAJAMA! I zaista je tako. Da li naš asfalt nekako prosto upija zemlja, pa se remonti rade svake godine a rezultati se ne vide? Da li naši vozovi, i to brzi, iskaču iz REMONTOVANE pruge u brzini od
dvadeset kilometara na sat! Hvala dragom Bogu da niko nije povređen, a voz je nastavio da se tetura dalje! Ljudi koji su već besni od svega, ljuti na političare, jedni na druge... koji žele da uštede ne bi li sebi najjeftinijim prevozom priuštili odlazak na more, ne bi li bar na tih deset dana pobegli od muka svakodnevice RIZIKUJU SVOJ ŽIVOT u vozu koji ide DVADESET NA SAT! I onda slušam priču o avionima, novim kompanijama, investicijama, dok je Biro za nezaposlene  postao najposećenije mesto u svakom gradu!
Ali Poker se i dalje igra. Za okruglim  lepim skupocenim stolom. Igra se na stolu na kom nema novca, ni karata. Potezi se povlače ugovorima i potpisima, a ulog se postavlja NARODOM. Igrači su sve osim obični, vrlo su neobični. To su igrači koji imaju moć, da ljudima ulepšaju ili upopaste život. Nikad se nisam bavila politikom, nikad me nije zanimala, ali je ušla u sve pore ljudskog društva. Da li će i lubenice na sebi imati etiketu neke stranke? Hoću i JA da vidim ta srećna vremena, koja su BAJKA mojoj generaciji!
Xo xo SA