Sa ili bez datuma…

Bila sam jako mlada kada sam slušala 
o „gradu svetlosti“ – Parizu, rajskim plažama daleke Australije, zanosnoj Barseloni, Rimu – gradu tajni... mnogim mestima širom naše predivne planete.  Dok je nastavnica geografije držala predavanja o raznim zemljama, meni se film stvarao pred očima, kako posećujem te države, upoznajem nove kulture i znamenitosti. Nikad me mesto nije držalo, a tad je to bio san jednog deteta koji se ostvario. Nije svet tako mali, kao što se priča, što zbog prirode mog posla, što privatno, kasnije, kao zrela devojka, imala sam tu mogućnost da ostvarim svoj san: u romantičnom Parizu sam se šetala sa svojim suprugom, dočekala Novu godinu u toploti Australije... Boravila  sam na gotovo svakom kontinentu, a vidite, nisam znala koji je datum, ni koliko sati  baš onog momenta kada me je suprug iznenadio romantičnom večerom u „gradu svetlosti“...  Nije ovo hvalospev, to su stvari koje su se dogodile. Nikog nisam terala da plati kartu za moj nastup, nikog nisam terala da samnom horski peva moje pesme, nikog nisam terala da ceni moj rad, ali sam odavno naterala  samu sebe, ubedila, shvatila, da je muzika moj život! A moj posao mi je pomogao da ostvarim i svoje snove. Nisam se rasipala, prosto sam ugadjala sebi dragim ljudima, a licemerno je reći da nisam i sebi – naravno da jesam, svesna da mnogi zavise od narodnih kuhinja, socijalne pomoći, nalazeći se na rubu egzistencije...

Ja ne mogu pomoći svima. Svakodnevno se suočavam sa teškim ljudskim sudbinama, ljudima koji mole za pomoć, koji ne traže put oko sveta već bukvalno parče hleba! Razumem ja te ljude. Kamo lepe sreće da zarađujem onoliko koliko mi se pripisuje. Zadovoljna svojim prihodima i sama bih volela da imam mnogo više ne bih li pomogla onima koji nemaju, jer bila sam na dnu, znam kako je biti gladan, znam kako je boriti se za goli život... Znam kako je i nemati i imati...

Dokle više! Ne pamtim za svoje godine da sam čula da nismo u nekoj krizi! Pošteno radim svoj posao, kao i mnogi drugi... Na kraju krajeva ima toliko milionera u državi, među kojima ja nisam,  ali na žalost mnogo je više onih koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Da li je to u mojoj nadležnosti ili u nadležnosti države? A ne, neću pisati o svom humanitarnom fondu, mnogo od nas pevača je imalo humanitarne koncerte, trudimo se da izađemo u susret onima kojima je pomoć preko potrebna, da spasimo nečiji život, da pomognemo porodicama, da učinimo dobro, no to nije zanimljivo, ni medijima ni „profesionalnim komentatorima“, tako da - šta reći...? Zanimljivije je ko je pijan otišao sa splava, ko je koga prevario, čiji je koncert bio posećeniji... Naravno, tu su i oni koji „čine humanitarno delo“, onda kada im treba skretanje pažnje na sebe,  koncert, novi album, ali to govori o njima samima, nisu vredni dalje pomene.

Držaću se aktuelne teme. Toliko slušamo o toj Evropskoj Uniji da mi je prosto muka! Ta zajednica evropskih zemalja ukida granice. Kao prvo, čemu slobodne granice onima koji se hrane u narodnim kuhinjama?! Oni ne planiraju letovanje u Barseloni, oni razmišljaju kako da prežive sutrašnji dan! Dugo smo bili u izolaciji, u svakom smislu. Cunami se desi u sekundi, pokosi naselja, gradove, to traje nekoliko minuta, a mnogo, mnogo godina je potrebno da se to obnovi. E nas je pokosio taj cunami, odavno. Ko je kriv  - zar je važno? Nikad se neće ni znati! Imam samo tri pitanja? Broj penzionera je skoro veći (ako već i nije) od broja zaposlenih? Žalite se da fale kadrovi u zdravstvu a preko 2500 diplomiranih medicinskih radnika je na birou? Koliko tek medicinskih tehničara...  Imamo najplodniju zemlju a najskuplju hranu, KAKO?

Očigledno umesto luka i paradajza izvozimo ljude, koji su spremni na BILO KAKAV POSAO, samo da odu odavde. Onda će proći godine, pisaće se istorija i svađaćete se oko toga ko je, odnosno, ČIJOJ NACIJI, pipada osoba koja je izmislila nešto revolucionarno!

Zašto ste počeli rat? Ko je i zašto rasparčao jednu državu, zavio toliko porodica u crno da bi se jednog dana našli u istoj takvoj zajednici zemalja! Podržavam mir! Podržavam otvorene granice! Podržavam napredak! Ne podržavam PREZIR I MRŽNJU koju niko ne pokušava da ukine!

Na Balkanu  se ne menja ništa osim vlasti. A zavađen i gladan Balkan čeka! Šta čeka? – DATUM! Cigarete ne podnosim, ali koliko znam kod nas su najjeftinije, ali su akcize najveće, benzin je takođe veoma povoljan, ali mu cenu dižu akcize... Zanemariću i cigarete i benzin i pitaću se zašto je hrana najsuplja! Zašto smo NAJ u svemu što je pogubno po narod! ZAŠTO NIKO NE BRINE O NARODU?!  Pa neće nas spasiti jedna zajednica evropskih zemalja ako sami ne rešimo svoje OSNOVNE probleme, a to je, pre svega, problem EGZISTENCIJE! Poručujete nam da su razvodi sve češći, da se novi životi sve manje rađaju?! Ko treba da stimuliše i motiviše mlade parove da skupe hrabrost  i zasnuju porodicu, da postanu nezavisni!  

Ne bih dozvolila sebi da se „uhvatim u koštac“, da u nekoj emisiji razgovaram sa političarimam, da se nadmećem sa političkom filozofijom gde je odgovor na sve – „uslovljeni smo tim i tim“! Prosto bih zapevala, da onima koji gledaju tu emisiju bar malo bude zabavno!  Da ne slušaju već godinama jedno te isto, nek čuju pesmu – pesma leči dušu! Izgleda da nam je samo pesma i ostala.

I vraćam se na DATUM.  Sa ili bez datuma predhodne noći su mnoga deca legla gladna. Sa ili bez datuma neko skuplja kovanice ne bi li kupio hleb... Sa ili bez datuma neko kao hitan slučaj čeka OSAM MESECI na hitno skeniranje određenog organa! Problem je SVUDA, a ne u datumu!

Xoxo SA