недеља, 28. децембар 2014.

Praznici nam stižu!

Iza nas je katolicki Božić i na samom početku, svima koji slave Božić po gregorijanskom kalendaru želim puno zdravlja, sreće i ljubavi. 
Čovek mora da dopusti da u njegovoj duši zavlada ljubav, da ne postoje granice kada je vera u pitanju. Svaka religija sa sobom nosi prelepe običaje, pored kojih se sve svodi  na  veru u jednog Boga. Ne odričite se Boga, verujte i molite se. Molite se čak i na  svoj način, jer svako obraćanje Njemu je molitva.
Ovi dani, poslednji decembarski, su dani kada mislimo na svoja dela u protekloj godini. Svima su se dešavale i dobre i loše stvari.  U 2014. godinu   ljudi ulaze sa strepnjom, raznim mislima, željom za bolje sutra, za boljim životom.  Svima  koji prate moj blog želim da poručim da se ne prepuštaju porocima, da u svom srcu i svom umu pronađu volju, da budu disciplinovani, uporni i vredni, ne bi li postigli ono što najiskrenije žele. 
Godina koja  je uskoro iza nas donela mi je dosta toga. Pre svega, moj suprug, moja majka, moji najbliži, bili su i ostali moja najveća podrška. Zajedno sa mojim fanovima dali su mi snagu da idem napred i budem bolja. Imala sam više nego uspešnu turneju u godini koja polako izmice, izdala tri singla koji su ubrzo postali mega hitovi, susrela se sa mnogobrojnim ljudima koji cene moj rad, fantastični nastupi, fenomenalni koncerti, pozivi za saradnju od talentovanih i kreativnih  ljudi...  Opet, ništa od ovog se ne bi desilo bez ljubavi i podrške. Novac se troši na razne materijalne stvari, jedino ljubav može stalno da se povećava tako što ulažemo sebe same i to je najbolja investicija.
Kroz svoje pisanje protekle godine želela sam da dotaknem teme koje čine našu realnost. Na žalost loše stvari se dešavaju. Međutim, svi mi zajedno činimo svet u kojem živimo i svako od nas može da učini da naša planeta postane bolje mesto za život. Ne sme čovek da se zatvori u svoj svet želja i snova, već da u svetu oko sebe potraži svoje želje i snove. To je ta bitka života, koji je isprepletan dobrim i lošim, usponima i padovima. Borba ili predaja  su jedina dva izbora.  Mogla sam da stanem, o da, mnogo puta. Mogla sam da se preispitujem, beskrajno, tada ne bih ostvarila ono što sam oduvek želala – da budem to što jesam.  Jesam po prirodi brza, ali nisam ishitrena.  Temperamentna sam, reagujem u momentu, ali  nisam zlopamtilo.  Ono što danas imam nisam stekla preko noći – pre svega mislim na to što sam uspešna u svom poslu, na svoju karijeru, što volim to što radim. Nikada nisam
 govorila da mi je to teško i naporno. Neopisiv je osećaj pevati pred
 toliko ljudi, različitih ljudi, koji sa druge strane imaju tu jednu zajednicku stvar - cene moj rad.
Moglo bi se reći da je 2014. godina bila godina obećanja, (nista bolja od 2013.) nada za bolje sutra.  Politika me nikad nije zanimala, zanima me to da ljudi žive bolje i nadam se da će političari čvrsto držati kormilo i ovu zemlju dovesti na pravi put, da će doći  srećna vremena.  Na žalost  broj siromašnih se svakodnevno povećava. Čoveku je sve teže da isplanira kupovinu osnovnih životnih namirnica jer se suočava sa čestim poskupljenjima.  Za standardnu potrošačku korpu potrebno je dati skoro pa jednu i po prosečnu platu, s tim da je prosečna plata u Srbiji  44 000 dinara. Šta je sa onima koji nemaju tu prosečnu platu, ili sa onima koji ne mogu da pronađu posao, a po nekim istraživanja trećina našeg stanovništva je bez posla... gotovo 700 000 ljudi prima neku vrstu socijalne pomoći...  Sve to utiče na svest ljudi, na mlade koji se odaju kriminalu, alkoholizmu, drogi. Naravno da novac ne kupuje sve, novac ne kupuje sreću, ali novcem se kupuje hrana! 
Što zbog turbulentne prošlosti, što zbog surove svakodnevice, ljudi se povlače u sebe, gube volju i snagu. Ignorišu svoje  talente i sve manje veruju u sebe, a da ne pominjem koliko je nepoverenja
 zavladalo među ljudima!
Teška su vremena. To čujemo svakodnevno, svi smo svedoci da zaista jeste tako. U teškim vremenima ljudi moraju da se drže jedni drugih. Ponoviću da se ništa ne dešava preko noći.  Obišla sam celu Srbiju, što bi se reklo uzduž i popreko. Videla sam plodnu zemlju na kojoj raste korov, seoske kuće obrasle travom, oronule zgrade koje su nekada bile simbol snage, ponosne spomenike svedoke nekih drugih vremena... Videla sam tužne ljudske sudbine, čula njihove priče... Verujem da će doći dan kada će se to promeniti. 
U 2015. godini svima bih poželela više ljubavi. Možda je istina da novac vrti svet, ali ljubav pokreće čoveka. Radujte se svom uspehu, ali radujte se i uspehu drugih i verujte, nikada nemojte prestati da verujete. 

"Hodaj pred Gospodom u prostoti, a ne u lukavosti uma. Prostota donosi veru; lukava i komplikovana razmišljanja donose taštinu; a taština nam donosi napuštanje od Boga."
Sv. Isak Sirin

"Mir i radost svima od Gospoda, jer su mir i radost najvažnija bogatstva ovog i onog sveta. Za tim svi mi čeznemo. Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: "Mir vam."
Otac Tadej



понедељак, 22. децембар 2014.

Srbijo, vrati doživotnu robiju!

Vrsta povreda koje je Vladislava zadobila i njihova brojnost ukazuju na to da je trpela bolove visokog intenziteta, od čak 8-9 stepeni na skali od 0 do 10, i to od momenta povređivanja do smrti. Vladislavi je na desnom kuku naneto oko 16 nagnječenja i lomljenja. Povrede su nađene kako na prednjim tako i na zadnjim i bočnim delovima tela. Povrede su nanošene pesnicama, nogama, stopalima i tupim predmetom, a ne zna se tačno da li je stajala ili ležala. Od 53 udarca, što rukama, pesnicama, nogama, najjači je zadaobila udarcem u jetru. U prostor razderotine može da se uvuče pesnica odrasle muške osobe. Kod Vladislave su pronađeni i serijski prelomi rebara grudnog koša s obe strane...“
Vladislava je bila nečije dete, sestra, prijateljica, devojka koja je pokušala da živi, ali nije joj dao! Lomio je kosti deteta, sestre, krvnički i satima, gasio je život u njoj, i uspeo je u tome. Bila je Edmundovo i Aleksandrino dete, čedo, a mogla je biti bilo čije, moje, vaše! Dželat je dobio „maksimalnih“ 40 godina robije, juče preinačenih na 35, a sutra na 10 i manje. I izaći će dovoljno mlad da ubije ili osakati nekoga i u crno zavije još jednu porodicu. Zbog čega gospodo? Je li manjak demokratije, prava i pravde osuditi nekoga ko je počinio ovako gnusan zločin, na doživotnu robiju? Ne, nije! Šta se desilo sa Tijaninim zakonom? Zaboravili smo je? Ja nisam, nikada neću!

уторак, 9. децембар 2014.

Sramota me tvoje sramote!


Frankfurt, aerodrom, nedelja ujutru. Oči na pola koplja i blago šlogirane face na sve strane. Iza mene burna noć, u grlu knedla i umorne glasne žicehronično sam umorna, ali držim se. Stigla sam tek nekoliko minuta pre zatvaranja check-in šaltera i imala šta da vidim, ali i da čujem. Ljubazna ženska osoba u čijoj pratnji su dva muškarca razgovara sa pevačem, kolegom iz susedne Hrvatske, kolegom koji redovno para nosom oblake. Naravno da mi se nije javio, jer naravno, nije me prepoznao. Fejk torba, jedna, druga i treća. Kolega histeriše i vrišti na svim meni poznatim i nepoznatim jezicima. Pravi se zapisnik,  kolega besno otvara torbu, a u torbi... i zaista, sramota me njegove sramote! Seksualno pomagalo po nesreći ispada pred službena lica koja se grohotom smeju, dok moj nadobudni kolega kao bulka crveni i bradom probija vlastita prsa.
Pravda se da je „igračku“ kupio devojci, da nije njegova, i jedva da mu polazi za rukom da sastavi rečenicu. Skuplja svoje krpice, pomera se i staje u stranu, dok se žurnim korakom udaljavam od šaltera. Vrištim od smeha, misle da sam luda...


понедељак, 17. новембар 2014.

NEDOSTAJES

Hvala ti što si me posetila, što si mi ulepšala san! Prošle su dve godine od kako nisi sa nama draga moja prijateljice. Samo dve godine, a kao da nikada nisi ni postojala! Toliko dobrih dela si napravila, i verujem da si u raju, okružena anđelima, jer ako je iko to sazlužio ovozemaljskim delima ti jesi. Nikada nisi pitala za status, boju kože, veru, pol i godine, pomagala si svima podjednako, i skoro svi su te zaboravili. Svi su ti bili veliki prijatelji, gurali se u prve redove na tvojim svetkovinama,  slavljima i veseljima, a danas, retko da te neko i pomene. Sva ta silna „prijateljstva“ nestala su u trenu, sa interesom zbog kojeg su te okruživali. Ali to ne govori o tebi, draga moja prijateljice, nego o svima njima, sa licemerstvom za Ginisa i glumom za Oskara. Ipak, mila moja, ima i nas koji te se rado setimo, tvog osmeha, i neverovatne energije koju si sa svakom svojom pojavom donosila. Ima i nas koji ti sada palimo sveće i čuvamo tvoj lik od zaborava.

Slava ti B. Ž. 

недеља, 26. октобар 2014.

NADAM SE DA CES ME PRIJAVITI POLICIJI

Neretko kažem da volim životinje više od ljudi, a kada to izgovorim, biće i da mislim tako, i zaista mislim! Prvi put u životu sam zažalila jer nisam u policijskoj službi, da hapsim zlotvore i kreiram neko bolje mesto za živote svih nas.Počekom nedelje, na moju veliku nesreću, prisustvovala sam gnusnom činu stvorenja koje sebe doživljava kao čoveka. Naime, kako je mesto ZLOČINA bila garaža jedog tržnog centra u prestonici, na nekoliko metara udaljenosti od mog automobila, čula sam krike od kojih se ledi krv u žilama, a zatim i videla scene užasa koje su mi još pred očima. Monstrum čiji izopačeni obrisi su još uvek imali oblik ljudskog stvorenja, besomučno je šutirao u glavu okrvavljeno kuče koje je bilo nešto veće od pederuše koju je manijak nosio u ruci. Vrisnula sam, ali garažom su i dalje odjekivali njegovi tupi udarci. Nisam razmišljala šta prvo da bacim i čime da gađam ološa, pa sam iskoristila sve što mi se našlo u rukama. Letele su prema njegovoj glavi boce sa vinom, staklena činija i sve ostalo što je bilo u kesama, i nisam razmišljala koliko jako ću da ga udarim. Da sam u rukama imala i nešto teže i opasnije, sve bih bacila na ništariju. Da li zbog mog urlanja ili zbog povreda koje sam mu nanela, barem se nadam da jesam,ljudski izrod je pobegao glavom bez obzira. Ipak, uspela sam da mu kažem da je monstrum, bolje i ne zaslužuje. Noćima pijem tablete za smirenje i potajno se nadam da mu je susret sa mnom bio bolan dovoljno toliko da me za napad prijavi policiji, iskreno se nadam...

петак, 17. октобар 2014.

NEMOJ DA ME TERAŠ DA PROGOVORIM

Nisam ljubomorna, ne patološki, kao što je dobra većina mojih koleginica, jednostavno, nije mi u prirodi, ali ako neko na bilo koji način pokuša da ugrozi moju sreću, vučija crta u mom karakteru dolazi do izražaja, momentalno. „Koleginica“ koja na sve moguće načine pokušava da dođe do nečega što je moje, ne izaziva prezir, izaziva tužne misli, ali moram priznati, u nekim momentima i smeh, i to gromoglasan. Poruke koje zajedno u kasne sate čitamo, toliko su smešne, da je nemoguće čitati, a ne vrištati od smeha. Ipak, draga i sada već bivša prijateljice, sve ima svoje granice, pa ti tako ne bih preporučila da se poigravaš sa mojim, sa našim strpljenjem. Da li tvoj suprug zna čime se baviš, čemu težiš, ko je, kako sama kažeš, tvoja tiha patnja? Da li ikada pomisliš kako će biti njemu kada sazna šta radi i čime se, u kasne noćne sate bavi njegova „mačkica“? Ne brini, od mene, od nas neće saznati, za sada ne!

уторак, 7. октобар 2014.

OPROŠTAJ

Dragi moji,
Vise puta sam pisala o tome... O mekoći srca, o veličini čoveka, o tome da trebamo opraštati. 
Ovaj blog je i moj primer... Uradila sam nesto zbog čega sam zažalila, zbog čega se osećam jako loše i za šta sam zatražila oproštaj...Onaj kome je posvećen će se prepoznati a vi imate divan primer:

OPROSTITE MI...


Svetlana...

субота, 13. септембар 2014.

SEJ LJUBAV PA ĆEŠ LJUBAV ŽNJETI


 Juče sam primila toliko čestitki za godišnjicu braka. Da budem iskrena, svaka me je mnooooogo obradovala. Raduje me što me moji prijatelji, pa čak i poznanici tako dobro poznaju da znaju koliko brak kao insituciju cenim, koliko volim jubileje, godišnjice, slavlja i sve ostale povode koji pomažu da sivilo društvenopolitičke svakodnevnice obojimo svojim bojama. Onako kako želimo, onako kako se osećamo u tom trenutku. A ja se osećam voljeno. Zahvaljujući suprugu, porodici, prijateljima, svim dobrim ljudima ja svoju svakodnevnicu uspešno bojim duginim spektrom.
Ljubav je osnovni pokretač, a moj suprug i ja smo juče obeležili četiri godine od kako smo našu ljubav i potpisom overili. Sam potpis nije ojačao emocije, ali je našem životu dao jednu novu dimenziju i odgovornost . I bez potpisa bi smo se jednako voleli, jer smo imali sreću da se prepoznamo. Burma ne predstavlja nikakvu garanciju, ali mene moja toliko greje da ću uvek da glasam za burmu. Glasam za ljubav. Glasam za radost. Glasam za sve što ima prefiks lepo i pozitivno. Otac Tadej je govorio:  "Sej ljubav, pa ćeš ljubav žnjeti. Sej mir, pa ćeš mir žnjeti."Nemoguće je da steknemo mir ako smo puni zavisti i zlobe. Ako se ne oslobodimo od te paklene osobine kako ćemo u večnost? Jedini je Gospod koji može da nas izmeni. Duh se vezuje mislima. Kakva nam je karakterna osobina ovde - takvi prelazimo u večnost."
Brak i porodica su ognjište koje bi trebalo da greje dom, nikako da ga zapali. A ja sam srećna što je moj dom pun topline, ljubavi i lepih misli. Za loše nema mesta. Iako pokucaju na vrata nezvane, prodju kao i svaki nezvani gost.  
Poslednjih dana neki mediji (sami sebe nazivaju medijima, mada ja i svi koji sebe smatramo normalnima imamo drugačiju definiciju za takve) atakuju mi na porodicu, kao da svoju nemaju. Kao da ne znaju da je porodica svetinja u koju ne treba dirati. Bože, oprosti im, ne znaju šta rade. Ovo nije floskula, zaista sam sigurna da ne znaju šta rade i zato ću se moliti za njihovo zdravlje, sreću, prosvetljenje. Moliću se da se osveste. Jer oni za molitve verovatno nemaju vremena. Ja imam i uvek ću ga naći. Ponovo ću citirati Oca Tadeja: "Kakvim se mislima bavimo - takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe - eto nam mir. Ako su nam misli negativne - eto nam nemir. Naše misli utiču ne samo na nas, nego na sve ono što nas okružuje. Moramo da upućujemo dobre misli. Gospod zapoveda da volimo svoje neprijatelje, ne zbog njih, nego zbog nas samih. Treba oprostiti sve od srca. Kada se oprosti sve od srca, sve je oprošteno. Mi smo (tada) saučesnici mira, tada mir čini radost i utehu svima oko nas. Svi osećaju naše misli mirne, tihe.“


петак, 5. септембар 2014.

KUMA

Ne biramo kada ćemo se roditi, ni gde. Ne možemo znati ko će biti naša porodica, naša familija, naša majka, otac, tetke, ujaci, stričevi... Prosto venama nam teče krv naših predaka, i onih koji su tu uz nas. Iako nam baš oni, krv naše krvi, mogu pružiti majčinsku ljubav ponekad su prosto loši, pa se ljudi razilaze iako dele isto poreklo.  Ali, postoji i ono što  biramo, dragi ljudi, naši prijatelji, uz koje rastemo sazrevamo, koji su tu od prvih nestašluka, pa do onih velikih važnih događaja, koji su tu upravo i u dobru i u zlu. Da, mi ih sami biramo i puštamo u svoj život. Pogrešimo ponekad, neka. Ništa se ne dešava slučajno.  Pojedini protutnje kroz naše živote poput brzog voza. Iako su nam doneli loše iskustvo nisu bili tu bez razloga. Naučili su nas lekciju ili smo zahvaljujući njima upoznali osobu koja će biti tu za nas, u budućnosti, tu posebnu osobu.  Oktobra 2010. godine u Crkvi Sv. Vasilija Ostroškog rekla sam DA čoveku svog života. Drhtale su mi noge i suzile oči dok nam je sveštenik govorio o lepotama braka, a crkveni hor pevao sve vreme. Uz mene je bila moja kuma, Ljiljana, sa kojom sam godinama u nazad delila sve – i sreću i tugu i smeh i suze. Moja prijateljica koja je dugi niz godina uz mene, moj oslonac, postala je moja kuma.
U međuvremenu  moja Lili se udala, imala je opštinsko venčanje i dobila je predivno devojcicu Elenu. U nedelju ću joj biti kuma na crkvenom venčanju i krstiću njeno dete, mog slatkiša.
Krštenje se dešava samo jednom. Kao što se jednom rađamo , tako je krštenje duhovno rađanje za večnost. Sveta Tajna Krštenja je prva Sveta Tajna.  Ovim činom novog rođenja novokršetni ulazi u Crkvu Hristovu. Sveti Jovan Krstitelj je u reci Jordanu krstio Isusa Hrista, pre toga najavljivajući Njegov dolazak. Krstio je bezgrešnog Hrista, a krstio je i svakoga ko se pokajao. Živeo je jednostavno i asketski hraneći se insektima i medom divljih pčela, a odevao se u haljinu od kamilje dlake. Ubijen je  za vreme kralja Judeje Iroda koji je naredio da se proroku odseče glava. On se smatra uzorom karaktera i poštenja.  A vernici, bilo pravoslavci ili katolici, vrlo često daju Jovanovo ime svojoj deci. Pravoslavci slave krsnu slavu svetog Jovana, a katolici obicno slave imendan.
Ljubav. Ono najlepše što postoji među nama, što spaja čoveka i ženu. Sveta Tajna Braka ili venčanje je Sveta Tajna kroz koju Sveti Duh sjedinjuje u jedno biće hrišćana i hrišćanku koji pred sveštenikom nepokolebljivo izjave da će se ceo svoj život uzajamno voleti i jedno drugom biti verni, i koji primaju blagoslov za rađanje i vaspitanje dece. 
Nego da se vratim na priču „kum nije dugme“, o da, tu su i stihovi one čuvene pesme  „Bog je na nebu, a na zemlji kum“. Birajući kuma na venčanju, ili krštenju, odabrali ste svoj rod. Odabrali ste onog  prema kom gajite snažne emocije i poverenje, onog kom istinski verujete, onog sa kim ste prošli različite situacije, prosto - osobu koju želite da je tu uz vas.Ja sam izabrala nju a ona mene... Ne vidjamo se cesto jer zivimo na razlicitim krajevima sveta, ali to mi ne smeta. Kada se jako pozelimo za nekoliko sati avionom ja sam tu! Moja kuma i moja sestra u Hristu je tu...Oh, kako su lepi nasi susreti, nasi izlasci, putovanja...Dobro, bilo je i losih situacija ali mi to nekako brzo prevazidjemo. 
Vidite, izuzetna je čast kad vas neko na svom venčanju pozove da budete kum ili kuma. Kažu da se kumstvo ne odbija.  I ne treba odbijati. Osoba koja vas je pozvala da joj/mu kumujete u činu venčanja  prema vama gaji ljubav i poverenje, nemojte to zanemariti. Najdivnija stvar je kad kumujete malenom detencetu , postajete njegov duhovni otac, uvodite ga u svet Hrišćanstva. Vodite ga ka jedinom i  pravom putu...
Verujte i nadajte se. Verujte u dobro , a nadajte se lepoti života. 

субота, 30. август 2014.

NEDELJA VELIKIH LJUDI


Leto lagano izmiče, ali kažu biće još lepog vremena. Sledi nam duga, lepa jesen. Sunčana. Želim da verujem da su meteorološke prognoze tačne. Nije još vreme da rezimiram ovaj letnji period, ali sam se ipak malo osvrnula. Ovo leto mi je donelo mnogo lepih stvari, kako privatno, tako i poslovno. Još jedna uspešna turneja i još jedan išaran kalendar, prepun oznaka koje mi služe da me podsete na datume sa zakazanim nastupima. Osećam blagi umor koji bih svakome mogla samo da poželim. Umor koji brzo nestaje ako čovek ima urođenu moć regeneracije i toliko fanova koji neprestano obasipaju najpozitivnijim emocijama, ljubavlju, pažnjom, poštovanjem… Hvala vam, dragi moji. Koliko god da ponavljam HVALA, nikada neće biti dovoljno.  
Leto je uvek vreme za velike turneje, a primorje se pretvara u poligon za ispit i potvrdu nečije karijere. Presek realnog stanja. Presek koji u vodu baca samohvalisanje i reči bez pokrića. Na primorju nisam primetila gomilu onih koji pričaju o velikim karijerama, još većim turnejama i nastupima. Na ispitu nisu prošli. Da bi se prošlo na ispitu mora se neprestano učiti i raditi na sebi. Manje priče, više rada - uvek je bilo i biće. Zbog toga, ne bih više dužila na ovu temu, već ću da se radujem  što je period koji je iza nas bio u znaku ljudskih dela, humanosti i dobročinstva. Radosti me činjenica da je akcijom Ice Bucket Challenge prikupljeno mnogo novca za  istraživanje neizlečive bolesti amiotrofične lateralne skleroze i što je javnost upoznata sa ovim, do sada manje poznatim oboljenjem. Dežutni hejteri su i ovu humanu akciju iskoristili za samopromociju, pa su forumaše i tviteraše galamom podsetili na svoje postojanje. Neka ih, neka i dalje sede i ništa drugo nek’ ne rade, ako im je to smisao života. Čoveku je od Boga dato da pomaže drugima, pa se nameće pitanje da li je hejter čovek. Neki oblik života jeste, to je sigurno. Čovek nije. Bar ja mislim jer sam ubeđena da čovek nikada neće sedeti skrštenih ruku i pljuvati dela koja pomažu drugima. Ni dela, ni gestove, ni reči.Čak su toliko bezobratni da koriste svaku tragediju u reklamne svrhe, sreca. 
Na svu sreću, takvi oblici života su u manjini. Jesu glasni, ali ih je malo. Dobrih i velikih ljudi ipak ima više. A ja sam srećna i ponosna što poznajem velike i dobre ljude. Jedan od njih je moj brat, jeromonah Porfirije iz manastira Tvrdoš. Veliki čovek koga krase blagost, veselost i požrtvovanost. Čovek koji golim rukama ide u vatru da iz požara u okolini Trebinja spašava unesrećene. U želji da neprestano radim na sebi, od njega sam mnogo naučila. Hvala mu na svakoj mudrosti koja je oplemenila moj život, učiniula ga spokojnijim, srećnijim, kvalitetnijim. Moj život je sada miran: uživam u skladnom braku, ne bančim i ne provodim se po noćnim klubovima, posećujem manastire... Međutim, pojedini mediji kada nemaju dovoljno informacija o meni, jer im ne dajem povoda, onda izmišljaju. Tako je pre nekoliko dana dnevni list Alo objavio „Aleksićeva asfaltira put do manastira Vitovnica“. Njih ne zanima što to nije istina. Sramota! Posle tog naslova, još veća sramota. Pozovu me iz redakcije jednog nedeljnika i kažu kako imaju izjavu nekog astrologa koji je rekao da će „Seka dobiti potomstvo“. Pa još traže da komentarišem takvu izjavu. Ostala sam bez reči. Najpre, ako je taj neki astrolog tako nešto i rekao, to je onda krajnje nepristojno. A još više je nepristojno što ljudi iz tog nedeljnika sebi dozvoljavaju da toliko zalaze u najdublju intimu. Ne mogu da verujem čime se sve ljudi bave. Spokoj i radost u kojima uživam im ne odgovaraju, pa ili izmišljaju ili žele beskrupulozno da „udaraju“ na emocije čitalaca. Pa ne ide to tako. Neka granica mora da postoji. 

--
Pozdrav,
S.

четвртак, 21. август 2014.

Iskazivanje osećanja nije slabost, već put u lepši život!



Nista lepše od toga kada ti neko uzvrati poljubac, zagrljaj, stisak ruke, topao pogled, lepu reč... Prijateljski zagrljaj prenese toliko dobrih vibracija i pozitivne energije da je to teško rečima opisati. Da li ste primetili nekada dva brata koji se samo rukuju pri susretu? Ili možda prijatelja i prijateljicu koji jedva da prislone obraz uz obraz u poljube vazduh prilikom pozdrava? Ja se sa mojim bratom i dan-danas izgnjavim kad se vidimo, kao dok smo bili deca. Pred susret sa nekim od prijatelja ruke mi se same šire i hvataju zamah za snažan zagrljaj. Majki se i sada uvučem u krilo kao da imam tri godine. Lepo mi je. A lepo je i njoj dok se smeška i kobajagi me kritikuje: „'Ajde Svetlana, nisi mala. Teška si“. Kaže „'Ajde“, a rukama me još više privlači ka sebi.

Primetila sam da se nekako danas ima sve više onih koji se ustručavaju da iskažu osećanja prema ljudima do kojih nam je stalo. Neki se možda ustručavaju, neki verovatno ne mogu da se oslobode utiska i posledica gorkih iskustava, pa nekoj novoj energiji ni ne daju priliku da ih pokrene i pomogne im da bez „duhova prošlosti“ krenu napred. Ja nemam problem sa tim, čak imam potrebu da neprestano budem u misiji ohrabrivanja i podsticanja da osećanja bez bojazni iskazujemo. Naravno, onima koji ih zaslužuju.

Naše misli nisu uvek stalne, čak su nekada hirovite pa ima situacija kada ne možemo reći da su baš potpuno pod našom kontrolom. Ali gestovi koje činimo i naša dela uvek su rezultat naše volje. Misli i emocije su deo nas i nešto najintimnije u nama i samo mi ih u potpunosti poznajemo. Problem nastaje kada ne smemo ili ne umemo da ih pokažemo drugima. Osećanja su veoma važan segment  našeg života i dalju mu boju. U zavisnosti od toga koliko poznajemo sebe i sopstvena osećanja i na koji način ih pokazujemo u odnosu prema drugima, naš život će biti bolji ili lošiji, kvalitetniji ili manje kvalitetan. Zbog toga je bitno osloboditi se svih stega koje nas sputavaju da pokažemo naša osećanja. Jednako je bitno znati i umeti da osetimo i adekvatno pokažemo i ljutnju, i ljubav i tugu. I sve druge emocije koje osećamo. Iskazivanje osećanja nije slabost, već put u lepši život.



Obično ljudi koji imaju strah od iskazivanja emocija nisu svesni svog problema. Uopšte ne razmišljaju o tome, a mnoge od njih nikada nisu ni imale pravi i trajni emocionalni odnos sa nekim, bez obzira da li je reč o ljubavnom, prijateljskom… Čak su prilično hladni i kada je reč o rodbinskim odnosima. To nikako ne znači da ne umeju da vole, već imaju problem da to pokažu.  Obično za takve kažu da su nesigurni u sebe, stidljivi, preosetljivi na kritiku… Nekada stid može biti maskiran, arogantnim ponašanjem i odbrambenom nadmenošću. Ako među ljudima koji nas okružuju i do kojih nam je stalo imamo takvih, onda bi trebalo da im pomognemo. Najpre da im ukažemo na problem, a onda i da učestvujemo aktivno u pronalaženju rešenja. Pomoći ćemo i njima i sebi, a i ostalima koji predstavljaju deo njihovog okruženja. Onda će naša misija da se širi poput zaraze, jer će posle izvesnog vremena i oni poželeti da učine isto, a rezultat i krajnji cilj je više pozitivnih vibracija koje nas sve okružuju.  

петак, 8. август 2014.

ANDJELE POCIVAJ U MIRU


Kada dozvolimo da nas masa ponese, gubimo individualnost, identitet. A šta je čovek bez identiteta? Samo jedan oblik života. Rođeni smo kao jedinke i tako treba da živimo. Stepen do kog čovek postaje svestan sebe kao individue zavisi od toga u kolikoj meri je izišao iz plemena. Kao ljudski rod pradavno smo napustili pleme i krenuli put razvoja, napretka u svakom pogledu. Međutim, nekima očigledno nazadak više prija, pa se vraćaju plemenu. Ili, ako im ne prija, onda idu linijom manjeg otpora znajući da je tako lakše. Spoljašnost im je napredna i to im je dovoljno, a za unutrašnjost i sopstveno biće ih baš briga. Uostalom, lakše je ponavljati ono što vidimo ili čujemo nego razmišljati.
Možemo da budemo par čiji odnos se zasniva na uzajamnom poštovanju. Možemo da budemo i tim u kome svaki član istovremeno ima i individualnu i zajedničku odgovornost u svrhu postizanja zajedničkog cilja. U masi je to nemoguće uskladiti, iskontrolisati, a zadržati individualnost. Zato, ne smemo da postanemo masa, da se slažemo sa većinom bez razmišljanja kakav je naš intimni stav o nekoj temi. Kada na društvenim mrežama vidim lajk ispod vesti o nekoj tragediji, upitam se da li ti ljudi razmišljaju o tome šta su zapravo lajkovali. Da li do njihovog mozga dopire da su tim činom poručili da im se tragedija svidja? Što je još gore, mislim da zapravo ni nemaju pojma šta su lajkovali. Samo su videli da ispod nečega već postoje brojni lajkovi, pa dodaju i svoj bez upotrebe mozga, a u nameri da na taj način „zazvone“ i oglase aktivnost na društvenim mrežama. A tragedija u poslednje vreme je bilo na pretek. Nažalost. Sećate se linkova: Katastrofa u Obrenovcu, a ispod linka gomila lajkova? Vidite li sada linkove o tragediji koja je zadesila malu Tijanu, a ispod linka niz lajkova. Jasno je meni da su lajkeri imali nameru da izraze negodovanje, da daju osudu, ali nisu ni svesni da to čine na pogrešan način. Lajk ispod ubistva? Ne ide nikako. Ljudi ne razmišljaju. Vide šta radi masa, ili deo mase. Takve treba podsetiti da je koeficijent inteligencije mase jednak onome koji ima njen član sa najmanjim koeficijentom inteligencije.
Dakle, drage moje gomile ne plašite se da zakoračite malo izvan plemena, mimo granica koje vam nameću, a na koje sami pristajete. Budite svoji, razmišljajte malo. Upotrebite ono što nas razlikuje od životinja. Tačno je to da je opasnije koračati sam, biti bez zaštite, razmišljati samo svojom glavom. Malo je teže razmišljati umesto ponavljati naučeno ili ono što vidimo da masa ponavlja - ali je definitivno zanimljivije.
 ISKRENO SAUČEŠĆE PORODICI  JURIĆ... TIJANA, ANDJELE POČIVAJ U MIRU!

среда, 30. јул 2014.

ZA SRECU NAM MALO TREBA

Oduvek sam bila emotivna, a kako vreme prolazi i iskustvo lagano menja životne prioritete, osećanja su mi sve bitnija. Posebno ona plemenita, lepa, pozitivna. Nikada nisam imala problem da ih iskažem, ali priznajem da je zbog posla ponekad bilo situacija u kojima moram da ih zadržim za sebe. Ili bar da se potrudim da ih ne ispoljim. Obično kažu da u poslu ne bi trebalo da ima mesta za emocije. Ne slažem se. U mom slučaju ih ima mnogo. Srećom, kada je reč o profesionalnom segmentu života one lepe emocije toliko dominiraju, da su ove druge prisutne u zanemarivom procentu. Ali su ipak prisutne. Prve rado ispoljavam, to me ispunjava i čini srećnom do beskraja. Druge, zbog poslovnosti, ponekad moram da prikrijem. Nemoguća misija bi bila rečima opisati bujicu emocija koja se oseti kada sam na sceni i kada ih razmenjujem sa publikom. To jednostavno treba osetiti.
Ni u privatnom životu ih ne manjka i zastupljene su u proporcijama kao i u poslu. Dakle, one pozitivne čvrsto drže primat. Razlika je jedino u tome što privatno mogu uvek da ih ispoljim znajući kako ne postoji mogućnost da budu krivo protumačena ili ne daj bože zloupotrebljena. Samo u protekla dva dana izlivi emocija su me doslovno doveli do suza dva puta. Onih zdravih suza. Onih koje nastaju kao posledica više nesvesne nego svesne reakcije organizma. Reakcije koja se ne može kontrolisati, sve i kada bi čovek hteo. Zašto sve ovo pišem? Zato što sam primetila da mi sve više prija kada se sve kockice poklope da reakcije izazvane emocijama ni najmanje ne kontrolišem, nego se samo prepustim. A to se ne može bilo gde i pred bilo kim. Pred suprugom mogu. Pred majkom oduvek. Pred duhovnikom...Naravno, tu su i prijatelji. Ali, majka je jedna.
Pre dva dana sam otišla kod mame na porodični ručak povodom Ramazanskog bajrama. Trpeza - prava praznična, kakva i dolikuje. Baklava kakvu niko drugi ne ume da napravi. Najbolja. Mogla bih na stotine reči da potrošim pokušavajući da dočaram ukus, ali je jedna reč sasvim dovoljna - mamina baklava. Toplina doma samo podstiče na buđenje emocija. Budući da je Ramazanski bajram praznik mira i porodične sreće, bila je to prilika da se zajedno prisetimo momenata sreće i radosti od kada me je zaljuljala u kolevci pa do danas. Obe smo se i raznežile. Od miline mi je u oku suza zablistala, pa se “dvoumi” da li će da padne ili će da se zadrži. Jaka sam na nju, majku, ali i jakima dođe da gordost potisnu i prepuste se slabostima. A obe smo slabe na to kada se i dan-danas poput deteta ušunjam u njeno krilo i čekam da me pogladi po kosi i poljubi. Majčinski. Da mi da novu snagu koja će nekada sigurno zatrebati i da joj je istog momenta uzvratim. Koliko god se trudim da svaki slobdni trenutak provedem sa majkom, uvek je malo. Uvek. Prazničnim danima emocije su nekako intezivnije. Zato valjda i volim praznovanje, čini mi se i više od drugih, jer mi je tada svaki sekund u porodičnom okruženju kao sat. Ma šta kao sat, kao dan. Srećna sam i ponosna što se u mojoj porodici ukupno obeležava toliko mnogo praznika.
Narednog dana na fan stranici na Facebooku posebnu pažnju mi privuče jedan komentar ispod fotografija koju sam “okačila” tog dana. Ime Anica ispod tog komentara i specifično plave oči na profilnoj fotografiji su mi pomogli da prepoznam komšinicu iz mog skoro pa rodnog sela Lipolista. Drugaricu iz detinjstva. Samo po liku na njenoj fotografiji teško da bih mogla da se setim odmah, jer je prošlo dve decenije od kako smo se poslednji put videle. Pošaljem joj poruku u inboks I odgovor stiže istog momenta. Razmenile smo fotografije stare...novije, iz različitih perioda života. Prisećale smo se momenata kada smo se kao deca igrali u ulici. Kada smo živele u siromaštvu, a bile srećne, bezbrižne. Ona je malo starija od mene i moje generacije, pa je uvek pazila na celo društvo. Vodila je računa o nama, kao starija sestra. Sada ima dva odrasla sina. Kada nismo imale dovoljno, znale smo i hranu da podelimo, ono što ima. Dok smo pričale, obe smo plakale. Ne pamtim da sam se toliko isplakala. Onako, baš ljudski.
Čovek što više zarađuje, ima veće prohteve. Ali, kada razmislimo, shvatimo da nismo srećniji samo zbog toga što možda imamo više, niti smo nesrećniji samo zato što imamo manje. U suštini, čovek je uvek isti. Duša je uvek ista, a suze znaju da budu lek za dušu.


--
Pozdrav,
S.

среда, 23. јул 2014.

PAMET ILI MUDROST


Točak koji škripi najpre se podmazujea ukoliko nastavi da škripi menja
se! Isto je i sa osobinamaubeđenjimaČini mi se da ljudi mnogo lakše plačunego što se menjaju. Da budem iskrenai ja sam tako ranije.Mislila sam da bilo koja promena znači nedoslednostneprincipijelnost. Sada znam da nije tako. Kada se osvrnem iza sebeshvatim da sam se vremenom menjala, pa čak i onda kada sam mislila da spremnost za promene i nije baš osobina za pohvaluNaravno, ne mislim na promenu frizure i kose koja za čas može od kratke postati bujnaMislim na suštinskep romene koje nas oplemenjujuOne unutrašnje.Vremenomgodinama i sazrevanjem taj neki otpor prema ovoj vrsti promena kod mene je slabioslabioslabio sve do iščeznuća. Vrlo sam srećna zbog toga. Ako nešto radimo, a neuspemo iz prvog putamožemo posle da pokušavamo iznova koliko hoćemoali će uspeh izostati sve dok pokušavamo na isti način.Savete možemo saslušatimožemo u njima videti i dobru nameruali ih ne možemo primeniti sve dok sami ne spoznamo da bi trebaloJasno je da spremnost na promene zavisi isključivo od nas samihali i blisko okruženje ima mnogo uticajaAko ne možemo birati mesto rođenjaboju očiju i krvnu grupu,okruženje možemo. U mom okruženju seposlednjih nekoliko godina pojavilo toliko divnihumnih i mudrih ljudi da sam  zaista srecna i ponosna. I ranije ih je biloali sada dominirajuOd takvih sam najpre naučila, a potom i prihvatila da nije najvažnije biti pametannajpametnijiVažno je biti mudar. A do životne mudrosti se dolazi.
Napredovati znači menjati se, pokusati biti savrsen( nemoguce, samo je Stvoritelj savrsen)  treba se truditi. E sad, može se polemisati i filozofirati u nedogled na temu da li savršenstvo uopšte postojiali dileme nema da li bi trebalo da težimo ka savršensvu. Još ako oko sebe imamo ljude koji nas na pravi način podstiču, koji nam pomažu da neprestano budemo na tom putu težnjeonda za bolje i mudrije sutra nema brige. Hvala mom duhovnom ocu Varnavi, hvala ocu Pimenu, hvala  ocu  Porfiriju, hvala  mom suprugu... Prijatelju Nemanji Pajicu, mom kumu Sasi Tosicu, kumi Ljiljani Konstantino,...Uz ove ljude sam naucila dosta toga! Postala sam smirenija, stalozenija u svakom smislu.  Naucila sam  da se molim za svoje "surove prijatelje"  (nikada ne govorite neprijatelji, vec surovi prijatelji... Hvala ocu Nikoli koji me ovome naucio)  a to je zaista tesko!  Bog gresnika ljubi  a pravednika miluje... 

субота, 19. јул 2014.

U SLAVU LJUBAVI


Volim da volim i volim da budem voljena. Malo se ponavlja, ali u ovakvoj konstrukciji rečenice ima svrhu. Voleti, voleti, voleti… Neka se ponavlja, I treba. Samo prilikom izgovaranje te čarobne reči VOLETI obuzima me neka posebna emocija, toplo mi oko srca. A volim kada mi je toplo u grudima. Ne vole svi. Neki tu reč ne umeju ni da izgovore. Ljubav možda i znaju da izgovore. Čak i oni kojima je mržnja najbliskije osećanje umeli bi da kažu “Ljubav i mržnja”, ali još nikoga nisam čula da je rekao: “Volim da mrzim”. Nekako, ne ide jeno sa drugim.  Kao krst i đavo. Nisu ni svesni svoje nesvesti. Lično, ne prija mi da su takvi u mom okruženju. Ne želim da me mrače svojim negativnim osećanjima, ali su oni fenomen koji ničim izazvan i niotkud ume da “iskoči” iz nekog statusa, komentara na nekom forumu. Nameću se i svu energiju koju imaju ulažu samo u to da budu primećeni. Ni delić da utroše na neki konkretan korak koji bi im oplemenio život. Kao, trudimo se da ih ne primećujemo, a dali smo im čak i naziv - hejteri. Srećom, taj naziv bar nema koren u srpskom jeziku. Vidim da su se poslednjih dana ostrvili na Đokovića, tačnije tema im je venčanje ponosa nacije. U statusima i komentarima podrugljivo konstatuju da mediji preteruju izveštavanjem o svadbi na Svetom Stefanu i žale se kako imaju osećaj da će “mladenci Đoković iz frižidera da iskoče”. Žale se da im je previše. Valjda strahuju da im sve one lepe reči koje idu uz pominjanje tako uzvišenog čina kakvo je venčanje ne izbistre talog u kome žive. Sve mislim da me više ništa ne može iznenaditi, ali dežurni hejteri to nekako uvek uspeju. Malo im je sve do sada, pa se usuđuju da hejtuju venčanje. I to Đokovićevo. Mislim da bi za takve najgora kazna bila kada bi ih neko osudio da umesto sejanja negativnih misli uzmu papir i olovku i pišu ljubavne stihove. Doveka.
Posle svih bajki koje je do sada doživeo, Novak Đoković je pre par dana proživeo još jednu. Verujem, za njega najvažniju. Prelepo venčanje. Originalno. Na nivou i potpuno u skladu sa Noletovim temperamentom, vrcavošću i jedinstvenom duhovitošću. Želim mu da se svakog narenog jutra budi u bajci započetoj na Svetom Stefanu. Ma koliko da smo savremeni i ma koliko da nismo formalisti – moramo da znamo da je brak svetinja. Brak kao kruna ljubavi. A u ime ljubavi nastaju najlepša i najprijatnij raspoloženja sa emocijama kao što su radost, sreća, opuštenost, užitak, ushićenost… Kakve su nam misli, takav nam je život, a sami biramo da li će one biti pozitivne ili negativne. Izborom pozitivnih misli zasnovanih na ljubavi lakše ćemo i snažnije da upućujemo dobre vibracije prema  voljenom biću, ali ćemo istovremeno istom tom energijom da oblažemo i štitimo sopstveno biće. Pre cetiri dana  je mojoj Ljubavi bio rođendan, a juce se navrsilo tačno pet godina od kako je moj život ispunjen isključivo ovom energijom. Pozitivnom. Najlepšom. Pet godina od kako smo moj muž i ja započeli našu ljubavnu priču. Pola decenije od kako sam najsrećnija žena na svetu. Tada sam osetila toplinu njegovih usana, ne zelim da ona nestane... Neka traje vecno!Ljubavi, hvala ti što si me uveriuo da bajke i danas postoje.


среда, 9. јул 2014.

ZABORAVLJENI

Za par dana će se navršiti dva meseca od kako su društvene mreže počele da gorele od statusa podrške, ohrabrenja i obećanja Obrenovčanima i svim ostalim koji su preko noći ostali bez igde ičega. Osam nedelja od kako su svi mediji zabrujali o katastrofi koja nas je zadesila. Svega šezdeset dana od kako smo u hladnoći zabrinutosti tračak nade i topline videli u činjenici da je nesreća u nama probudila solidarnost, jedinstvo, ljudskost. A sada? Gde je sve to sada kada ugroženi nemaju od čega da plate ni majske račune koji su im odavno pristigli i za koje već stižu opomene da su rokovi za plaćane prošli? Kao da smo utihnuli kada je došlo vreme da se obećanja ispune, a reči podrške pretvore u nova dela. Jer, sve što je prikupljeno prvih dana vremenom se nije umnožavalo samo od sebe, nego se trošilo. Nešto ne vidim sada ni statuse, ni novinske napise. Možda su mi promakli, ili su ostali zatrpani vestima kako je Džambo priveden, jer je sve izmislio, dok se na društvenim mrežama šeruju liknovi snimka u kome komšije baka-Slavne tvrde da to i nije bilo baš onako kako je ona pričala. Od ozbiljne stvari se pravi komedija. Očekujem narednih dana da neko uradi ekskluzivne ispovesti dva jasena koji će da razreše dilemu da li je baka-Slavna zaista dve noći provela u njihovoj krošnji. A da je sreće k’o što nije, radije bih pogledala reportažu kako je starici stigla pomoć od koje je platila majski račun za struju. I ona i sve ostale baka-Slavne. Osim ako je i poplava izmišljena. Dela koja sam učinila daju mi za pravo da bez trunke bojazni šta će reći dežurni hejteri podsetim na obećanja koja smo dali. Da apelujem da se ugroženi ne zaborave. Kažu, kuće će im biti izgrađene. Želim da verujem da hoće, ali u međuvremenu od nečega moraju i da žive. Nedavno sam čula prižu žene koja je i dalje u prinudnom smeštaju, jer nema gde da se vrati. Žene koja je morala da moli da ostane u prihvatilištu za koje su joj rekli da se zatvara jer je vanredno stanje odavno prošlo. Majke koja ne oseća glad sve dok bolesnoj ćerki ima bar koricu hleba da da. A onda rečenica koja me je dotukla: “Dođe mi da se zajedno sa detetom bacim kroz ovaj prozor ili niz ovo stepenište i bolje da nas nema, nego da svakog jutra strahujem da li ću tog dana imati lek da joj dam!”
Plašim se da ovakvih priča ima još ko zna koliko. A jednako strahujem i da ovakve rečenice ne opominju dovoljno, da je mnogo više onih koji će ganuti uputiti lepu reč i podršku, ali ne i učiniti neko delo. Jeste da lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali ne grade kuću na kojoj su. Kuću grade dela.
Od mudrih ljudi koji su oplemenili moj život sam čula mnogo lepih, poučnih i korisnih saveta. Jedan od njih je: “Pazi na svoje misli jer utiču na tvoje reči. Pazi na svoje reči jer utiču na tvoja dela. Pazi na svoja dela jer utiču na tvoje navike. Pazi na svoje navike jer utiču na tvoj karakter. Pazi na svoj karakter jer utiče na tvoju sudbinu.” Tako nas je savetovao Sveti Tadej Vitovnicki.
Pazimo jedni na druge.
Seka