Oduvek sam bila emotivna, a kako vreme prolazi i iskustvo lagano menja životne prioritete, osećanja su mi sve bitnija. Posebno ona plemenita, lepa, pozitivna. Nikada nisam imala problem da ih iskažem, ali priznajem da je zbog posla ponekad bilo situacija u kojima moram da ih zadržim za sebe. Ili bar da se potrudim da ih ne ispoljim. Obično kažu da u poslu ne bi trebalo da ima mesta za emocije. Ne slažem se. U mom slučaju ih ima mnogo. Srećom, kada je reč o profesionalnom segmentu života one lepe emocije toliko dominiraju, da su ove druge prisutne u zanemarivom procentu. Ali su ipak prisutne. Prve rado ispoljavam, to me ispunjava i čini srećnom do beskraja. Druge, zbog poslovnosti, ponekad moram da prikrijem. Nemoguća misija bi bila rečima opisati bujicu emocija koja se oseti kada sam na sceni i kada ih razmenjujem sa publikom. To jednostavno treba osetiti.
Ni u privatnom životu ih ne manjka i zastupljene su u proporcijama kao i u poslu. Dakle, one pozitivne čvrsto drže primat. Razlika je jedino u tome što privatno mogu uvek da ih ispoljim znajući kako ne postoji mogućnost da budu krivo protumačena ili ne daj bože zloupotrebljena. Samo u protekla dva dana izlivi emocija su me doslovno doveli do suza dva puta. Onih zdravih suza. Onih koje nastaju kao posledica više nesvesne nego svesne reakcije organizma. Reakcije koja se ne može kontrolisati, sve i kada bi čovek hteo. Zašto sve ovo pišem? Zato što sam primetila da mi sve više prija kada se sve kockice poklope da reakcije izazvane emocijama ni najmanje ne kontrolišem, nego se samo prepustim. A to se ne može bilo gde i pred bilo kim. Pred suprugom mogu. Pred majkom oduvek. Pred duhovnikom...Naravno, tu su i prijatelji. Ali, majka je jedna.
Pre dva dana sam otišla kod mame na porodični ručak povodom Ramazanskog bajrama. Trpeza - prava praznična, kakva i dolikuje. Baklava kakvu niko drugi ne ume da napravi. Najbolja. Mogla bih na stotine reči da potrošim pokušavajući da dočaram ukus, ali je jedna reč sasvim dovoljna - mamina baklava. Toplina doma samo podstiče na buđenje emocija. Budući da je Ramazanski bajram praznik mira i porodične sreće, bila je to prilika da se zajedno prisetimo momenata sreće i radosti od kada me je zaljuljala u kolevci pa do danas. Obe smo se i raznežile. Od miline mi je u oku suza zablistala, pa se “dvoumi” da li će da padne ili će da se zadrži. Jaka sam na nju, majku, ali i jakima dođe da gordost potisnu i prepuste se slabostima. A obe smo slabe na to kada se i dan-danas poput deteta ušunjam u njeno krilo i čekam da me pogladi po kosi i poljubi. Majčinski. Da mi da novu snagu koja će nekada sigurno zatrebati i da joj je istog momenta uzvratim. Koliko god se trudim da svaki slobdni trenutak provedem sa majkom, uvek je malo. Uvek. Prazničnim danima emocije su nekako intezivnije. Zato valjda i volim praznovanje, čini mi se i više od drugih, jer mi je tada svaki sekund u porodičnom okruženju kao sat. Ma šta kao sat, kao dan. Srećna sam i ponosna što se u mojoj porodici ukupno obeležava toliko mnogo praznika.
Narednog dana na fan stranici na Facebooku posebnu pažnju mi privuče jedan komentar ispod fotografija koju sam “okačila” tog dana. Ime Anica ispod tog komentara i specifično plave oči na profilnoj fotografiji su mi pomogli da prepoznam komšinicu iz mog skoro pa rodnog sela Lipolista. Drugaricu iz detinjstva. Samo po liku na njenoj fotografiji teško da bih mogla da se setim odmah, jer je prošlo dve decenije od kako smo se poslednji put videle. Pošaljem joj poruku u inboks I odgovor stiže istog momenta. Razmenile smo fotografije stare...novije, iz različitih perioda života. Prisećale smo se momenata kada smo se kao deca igrali u ulici. Kada smo živele u siromaštvu, a bile srećne, bezbrižne. Ona je malo starija od mene i moje generacije, pa je uvek pazila na celo društvo. Vodila je računa o nama, kao starija sestra. Sada ima dva odrasla sina. Kada nismo imale dovoljno, znale smo i hranu da podelimo, ono što ima. Dok smo pričale, obe smo plakale. Ne pamtim da sam se toliko isplakala. Onako, baš ljudski.
Čovek što više zarađuje, ima veće prohteve. Ali, kada razmislimo, shvatimo da nismo srećniji samo zbog toga što možda imamo više, niti smo nesrećniji samo zato što imamo manje. U suštini, čovek je uvek isti. Duša je uvek ista, a suze znaju da budu lek za dušu.
Pozdrav,
S.
Нема коментара:
Постави коментар