Oduvek sam vodila računa da pored svih obaveza nađem dovoljno vremena za prijatelje, a sada to činim još češće. Ne kaže se zalud da je čovek bogat onoliko koliko ima prijatelja. A mudriji i umniji od mene davno rekoše da prijatelja uvek imamo manje nego što mislimo. Imajući i to u vidu, s pravom mogu da kažem da sam bogata i da mi je srce puno zbog toga. Kada se osvrnem samo u blisku prošlost, shvatim da se moje bogatstvo proteže po svim meridijanima. Dobro, ne mogu nam svi biti najbolji prijatelji, ali mogu da budu dragi, da nam izmame topao osmeh kada ih sretnemo, bez obzira ako se pre toga nismo videli mesecima, možda i godinama. Da osetimo toplinu prijateljskog zagrljaja koja nas prožme od glave do pete. To je život. Sve ostalo je imitacija života, ili trka za životom. A današnji tempo života i posla nam nameće okolnosti u kojima sve ređe sebi priuštimo da osetimo prijateljski stisak ruke. Samo smo krivi i moramo se boriti protiv toga. Kada se setim detinjstva i onog nekog perioda za koje se obično kaže „dobra, stara vremena“, shvatim da su se ljudi više borili da ne trče za životom, već da žive. Više su se družili. Samo su stvarali i povode i prilike. Nisu to morali da budu samo rođendani ili okrugli datumi. Išli su na izlete, a danas je ta reč postala arhaična. Danas je poskupelo obavezno osiguranje vozila, poskupela je registracija. Juče su poskupele trešnje. Sutra će nešto drugo. Okupirani smo mislima o poskupljenjima i prirodna reakcija je da odmah razmišljamo o načinu kako da ih amortizujemo. Kako da jurimo i radimo još više, da bi zaradili tek nešto više i tako lakše podneli svaki novi talas poskupljenja. Od tih misli ne stižemo da se posvetimo onome što ne košta kao što je osmeh, zagrljaj, neka pozitivna energija... Današnji klinci možda neće ni znati šta taj izraz znači. Na nama, odraslima je da im svojim primerom pokažemo i pomognemo da i oni znaju da uživaju u izletu sa prijateljima. U prirodi, u nekim malim običnim stvarima. Najnoviji model telefona nam mnogo znači da brže funkcionišemo, da dobijemo na vremenu, ali bi morali ponekad da znamo i da ga isključimo, ili odemo tamo gde nema dometa, a ima radosti, smirenosti...Biti sa prijateljima nikada nije gubljenje vremena, već uživanje. I nedavno sam uživala sa mojim prijateljima u Virovitici. Na izletu. Posle svakog izleta srce mi je puno, ali mi to nije sasvim dovoljno kada sam ponovo u dometu i kada uključim telefon i vidim kako svi nekud jure, žure. Imam potrebu da skrenem pažnju na to moramo uvek da nađemo dovoljno vremena za sebe, za prijatelje, za predah, opuštanje i uživanje. Tako ćemo mnogo učiniti i za sebe i za prijatelje, ali i za sve one ljude u čijem se okruženju nađemo.
Vasa Svetlana
Нема коментара:
Постави коментар