ZA SRECU NAM MALO TREBA

Oduvek sam bila emotivna, a kako vreme prolazi i iskustvo lagano menja životne prioritete, osećanja su mi sve bitnija. Posebno ona plemenita, lepa, pozitivna. Nikada nisam imala problem da ih iskažem, ali priznajem da je zbog posla ponekad bilo situacija u kojima moram da ih zadržim za sebe. Ili bar da se potrudim da ih ne ispoljim. Obično kažu da u poslu ne bi trebalo da ima mesta za emocije. Ne slažem se. U mom slučaju ih ima mnogo. Srećom, kada je reč o profesionalnom segmentu života one lepe emocije toliko dominiraju, da su ove druge prisutne u zanemarivom procentu. Ali su ipak prisutne. Prve rado ispoljavam, to me ispunjava i čini srećnom do beskraja. Druge, zbog poslovnosti, ponekad moram da prikrijem. Nemoguća misija bi bila rečima opisati bujicu emocija koja se oseti kada sam na sceni i kada ih razmenjujem sa publikom. To jednostavno treba osetiti.

Ni u privatnom životu ih ne manjka i zastupljene su u proporcijama kao i u poslu. Dakle, one pozitivne čvrsto drže primat. Razlika je jedino u tome što privatno mogu uvek da ih ispoljim znajući kako ne postoji mogućnost da budu krivo protumačena ili ne daj bože zloupotrebljena. Samo u protekla dva dana izlivi emocija su me doslovno doveli do suza dva puta. Onih zdravih suza. Onih koje nastaju kao posledica više nesvesne nego svesne reakcije organizma. Reakcije koja se ne može kontrolisati, sve i kada bi čovek hteo. Zašto sve ovo pišem? Zato što sam primetila da mi sve više prija kada se sve kockice poklope da reakcije izazvane emocijama ni najmanje ne kontrolišem, nego se samo prepustim. A to se ne može bilo gde i pred bilo kim. Pred suprugom mogu. Pred majkom oduvek. Pred duhovnikom...Naravno, tu su i prijatelji. Ali, majka je jedna.

Pre dva dana sam otišla kod mame na porodični ručak povodom Ramazanskog bajrama. Trpeza - prava praznična, kakva i dolikuje. Baklava kakvu niko drugi ne ume da napravi. Najbolja. Mogla bih na stotine reči da potrošim pokušavajući da dočaram ukus, ali je jedna reč sasvim dovoljna - mamina baklava. Toplina doma samo podstiče na buđenje emocija. Budući da je Ramazanski bajram praznik mira i porodične sreće, bila je to prilika da se zajedno prisetimo momenata sreće i radosti od kada me je zaljuljala u kolevci pa do danas. Obe smo se i raznežile. Od miline mi je u oku suza zablistala, pa se “dvoumi” da li će da padne ili će da se zadrži. Jaka sam na nju, majku, ali i jakima dođe da gordost potisnu i prepuste se slabostima. A obe smo slabe na to kada se i dan-danas poput deteta ušunjam u njeno krilo i čekam da me pogladi po kosi i poljubi. Majčinski. Da mi da novu snagu koja će nekada sigurno zatrebati i da joj je istog momenta uzvratim. Koliko god se trudim da svaki slobdni trenutak provedem sa majkom, uvek je malo. Uvek. Prazničnim danima emocije su nekako intezivnije. Zato valjda i volim praznovanje, čini mi se i više od drugih, jer mi je tada svaki sekund u porodičnom okruženju kao sat. Ma šta kao sat, kao dan. Srećna sam i ponosna što se u mojoj porodici ukupno obeležava toliko mnogo praznika.

Narednog dana na fan stranici na Facebooku posebnu pažnju mi privuče jedan komentar ispod fotografija koju sam “okačila” tog dana. Ime Anica ispod tog komentara i specifično plave oči na profilnoj fotografiji su mi pomogli da prepoznam komšinicu iz mog skoro pa rodnog sela Lipolista. Drugaricu iz detinjstva. Samo po liku na njenoj fotografiji teško da bih mogla da se setim odmah, jer je prošlo dve decenije od kako smo se poslednji put videle. Pošaljem joj poruku u inboks I odgovor stiže istog momenta. Razmenile smo fotografije stare...novije, iz različitih perioda života. Prisećale smo se momenata kada smo se kao deca igrali u ulici. Kada smo živele u siromaštvu, a bile srećne, bezbrižne. Ona je malo starija od mene i moje generacije, pa je uvek pazila na celo društvo. Vodila je računa o nama, kao starija sestra. Sada ima dva odrasla sina. Kada nismo imale dovoljno, znale smo i hranu da podelimo, ono što ima. Dok smo pričale, obe smo plakale. Ne pamtim da sam se toliko isplakala. Onako, baš ljudski.

Čovek što više zarađuje, ima veće prohteve. Ali, kada razmislimo, shvatimo da nismo srećniji samo zbog toga što možda imamo više, niti smo nesrećniji samo zato što imamo manje. U suštini, čovek je uvek isti. Duša je uvek ista, a suze znaju da budu lek za dušu.

--
Pozdrav,
S.

PAMET ILI MUDROST

Točak koji škripi najpre se podmazuje, a ukoliko nastavi da škripi menja

se! Isto je i sa osobinama, ubeđenjima. Čini mi se da ljudi mnogo lakše plaču, nego što se menjaju. Da budem iskrena, i ja sam tako ranije.Mislila sam da bilo koja promena znači nedoslednost, neprincipijelnost. Sada znam da nije tako. Kada se osvrnem iza sebe, shvatim da sam se vremenom menjala, pa čak i onda kada sam mislila da spremnost za promene i nije baš osobina za pohvalu. Naravno, ne mislim na promenu frizure i kose koja za čas može od kratke postati bujna. Mislim na suštinskep romene koje nas oplemenjuju. One unutrašnje.Vremenom, godinama i sazrevanjem taj neki otpor prema ovoj vrsti promena kod mene je slabio, slabio, slabio sve do iščeznuća. Vrlo sam srećna zbog toga. Ako nešto radimo, a neuspemo iz prvog puta, možemo posle da pokušavamo iznova koliko hoćemo, ali će uspeh izostati sve dok pokušavamo na isti način.Savete možemo saslušati, možemo u njima videti i dobru nameru, ali ih ne možemo primeniti sve dok sami ne spoznamo da bi trebalo. Jasno je da spremnost na promene zavisi isključivo od nas samih, ali i blisko okruženje ima mnogo uticaja. Ako ne možemo birati mesto rođenja, boju očiju i krvnu grupu,okruženje možemo. U mom okruženju seposlednjih nekoliko godina pojavilo toliko divnih, umnih i mudrih ljudi da sam  zaista srecna i ponosna. I ranije ih je bilo, ali sada dominiraju. Od takvih sam najpre naučila, a potom i prihvatila da nije najvažnije biti pametan, najpametniji. Važno je biti mudar. A do životne mudrosti se dolazi.

Napredovati znači menjati se, pokusati biti savrsen( nemoguce, samo je Stvoritelj savrsen)  treba se truditi. E sad, može se polemisati i filozofirati u nedogled na temu da li savršenstvo uopšte postoji, ali dileme nema da li bi trebalo da težimo ka savršensvu. Još ako oko sebe imamo ljude koji nas na pravi način podstiču, koji nam pomažu da neprestano budemo na tom putu težnje, onda za bolje i mudrije sutra nema brige. Hvala mom duhovnom ocu Varnavi, hvala ocu Pimenu, hvala  ocu  Porfiriju, hvala  mom suprugu... Prijatelju Nemanji Pajicu, mom kumu Sasi Tosicu, kumi Ljiljani Konstantino,...Uz ove ljude sam naucila dosta toga! Postala sam smirenija, stalozenija u svakom smislu.  Naucila sam  da se molim za svoje "surove prijatelje"  (nikada ne govorite neprijatelji, vec surovi prijatelji... Hvala ocu Nikoli koji me ovome naucio)  a to je zaista tesko!  Bog gresnika ljubi  a pravednika miluje... 

U SLAVU LJUBAVI

Volim da volim i volim da budem voljena. Malo se ponavlja, ali u ovakvoj konstrukciji rečenice ima svrhu. Voleti, voleti, voleti… Neka se ponavlja, I treba. Samo prilikom izgovaranje te čarobne reči VOLETI obuzima me neka posebna emocija, toplo mi oko srca. A volim kada mi je toplo u grudima. Ne vole svi. Neki tu reč ne umeju ni da izgovore. Ljubav možda i znaju da izgovore. Čak i oni kojima je mržnja najbliskije osećanje umeli bi da kažu “Ljubav i mržnja”, ali još nikoga nisam čula da je rekao: “Volim da mrzim”. Nekako, ne ide jeno sa drugim.  Kao krst i đavo. Nisu ni svesni svoje nesvesti. Lično, ne prija mi da su takvi u mom okruženju. Ne želim da me mrače svojim negativnim osećanjima, ali su oni fenomen koji ničim izazvan i niotkud ume da “iskoči” iz nekog statusa, komentara na nekom forumu. Nameću se i svu energiju koju imaju ulažu samo u to da budu primećeni. Ni delić da utroše na neki konkretan korak koji bi im oplemenio život. Kao, trudimo se da ih ne primećujemo, a dali smo im čak i naziv - hejteri. Srećom, taj naziv bar nema koren u srpskom jeziku. Vidim da su se poslednjih dana ostrvili na Đokovića, tačnije tema im je venčanje ponosa nacije. U statusima i komentarima podrugljivo konstatuju da mediji preteruju izveštavanjem o svadbi na Svetom Stefanu i žale se kako imaju osećaj da će “mladenci Đoković iz frižidera da iskoče”. Žale se da im je previše. Valjda strahuju da im sve one lepe reči koje idu uz pominjanje tako uzvišenog čina kakvo je venčanje ne izbistre talog u kome žive. Sve mislim da me više ništa ne može iznenaditi, ali dežurni hejteri to nekako uvek uspeju. Malo im je sve do sada, pa se usuđuju da hejtuju venčanje. I to Đokovićevo. Mislim da bi za takve najgora kazna bila kada bi ih neko osudio da umesto sejanja negativnih misli uzmu papir i olovku i pišu ljubavne stihove. Doveka.

Posle svih bajki koje je do sada doživeo, Novak Đoković je pre par dana proživeo još jednu. Verujem, za njega najvažniju. Prelepo venčanje. Originalno. Na nivou i potpuno u skladu sa Noletovim temperamentom, vrcavošću i jedinstvenom duhovitošću. Želim mu da se svakog narenog jutra budi u bajci započetoj na Svetom Stefanu. Ma koliko da smo savremeni i ma koliko da nismo formalisti – moramo da znamo da je brak svetinja. Brak kao kruna ljubavi. A u ime ljubavi nastaju najlepša i najprijatnij raspoloženja sa emocijama kao što su radost, sreća, opuštenost, užitak, ushićenost… Kakve su nam misli, takav nam je život, a sami biramo da li će one biti pozitivne ili negativne. Izborom pozitivnih misli zasnovanih na ljubavi lakše ćemo i snažnije da upućujemo dobre vibracije prema  voljenom biću, ali ćemo istovremeno istom tom energijom da oblažemo i štitimo sopstveno biće. Pre cetiri dana  je mojoj Ljubavi bio rođendan, a juce se navrsilo tačno pet godina od kako je moj život ispunjen isključivo ovom energijom. Pozitivnom. Najlepšom. Pet godina od kako smo moj muž i ja započeli našu ljubavnu priču. Pola decenije od kako sam najsrećnija žena na svetu. Tada sam osetila toplinu njegovih usana, ne zelim da ona nestane... Neka traje vecno!Ljubavi, hvala ti što si me uveriuo da bajke i danas postoje.

ZABORAVLJENI

Za par dana će se navršiti dva meseca od kako su društvene mreže počele da gorele od statusa podrške, ohrabrenja i obećanja Obrenovčanima i svim ostalim koji su preko noći ostali bez igde ičega. Osam nedelja od kako su svi mediji zabrujali o katastrofi koja nas je zadesila. Svega šezdeset dana od kako smo u hladnoći zabrinutosti tračak nade i topline videli u činjenici da je nesreća u nama probudila solidarnost, jedinstvo, ljudskost. A sada? Gde je sve to sada kada ugroženi nemaju od čega da plate ni majske račune koji su im odavno pristigli i za koje već stižu opomene da su rokovi za plaćane prošli? Kao da smo utihnuli kada je došlo vreme da se obećanja ispune, a reči podrške pretvore u nova dela. Jer, sve što je prikupljeno prvih dana vremenom se nije umnožavalo samo od sebe, nego se trošilo. Nešto ne vidim sada ni statuse, ni novinske napise. Možda su mi promakli, ili su ostali zatrpani vestima kako je Džambo priveden, jer je sve izmislio, dok se na društvenim mrežama šeruju liknovi snimka u kome komšije baka-Slavne tvrde da to i nije bilo baš onako kako je ona pričala. Od ozbiljne stvari se pravi komedija. Očekujem narednih dana da neko uradi ekskluzivne ispovesti dva jasena koji će da razreše dilemu da li je baka-Slavna zaista dve noći provela u njihovoj krošnji. A da je sreće k’o što nije, radije bih pogledala reportažu kako je starici stigla pomoć od koje je platila majski račun za struju. I ona i sve ostale baka-Slavne. Osim ako je i poplava izmišljena. Dela koja sam učinila daju mi za pravo da bez trunke bojazni šta će reći dežurni hejteri podsetim na obećanja koja smo dali. Da apelujem da se ugroženi ne zaborave. Kažu, kuće će im biti izgrađene. Želim da verujem da hoće, ali u međuvremenu od nečega moraju i da žive. Nedavno sam čula prižu žene koja je i dalje u prinudnom smeštaju, jer nema gde da se vrati. Žene koja je morala da moli da ostane u prihvatilištu za koje su joj rekli da se zatvara jer je vanredno stanje odavno prošlo. Majke koja ne oseća glad sve dok bolesnoj ćerki ima bar koricu hleba da da. A onda rečenica koja me je dotukla: “Dođe mi da se zajedno sa detetom bacim kroz ovaj prozor ili niz ovo stepenište i bolje da nas nema, nego da svakog jutra strahujem da li ću tog dana imati lek da joj dam!”

Plašim se da ovakvih priča ima još ko zna koliko. A jednako strahujem i da ovakve rečenice ne opominju dovoljno, da je mnogo više onih koji će ganuti uputiti lepu reč i podršku, ali ne i učiniti neko delo. Jeste da lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali ne grade kuću na kojoj su. Kuću grade dela.

Od mudrih ljudi koji su oplemenili moj život sam čula mnogo lepih, poučnih i korisnih saveta. Jedan od njih je: “Pazi na svoje misli jer utiču na tvoje reči. Pazi na svoje reči jer utiču na tvoja dela. Pazi na svoja dela jer utiču na tvoje navike. Pazi na svoje navike jer utiču na tvoj karakter. Pazi na svoj karakter jer utiče na tvoju sudbinu.” Tako nas je savetovao Sveti Tadej Vitovnicki.

Pazimo jedni na druge.

Seka

IZLET U PROŠLOST S POGLEDOM U BUDUĆNOST

Oduvek sam vodila računa da pored svih obaveza nađem dovoljno vremena za prijatelje, a sada to činim još češće. Ne kaže se zalud da je čovek bogat onoliko koliko ima prijatelja. A mudriji i umniji od mene davno rekoše da prijatelja uvek imamo manje nego što mislimo. Imajući i to u vidu, s pravom mogu da kažem da sam bogata i da mi je srce puno zbog toga. Kada se osvrnem samo u blisku prošlost, shvatim da se moje bogatstvo proteže po svim meridijanima. Dobro, ne mogu nam svi biti najbolji prijatelji, ali mogu da budu dragi, da nam izmame topao osmeh kada ih sretnemo, bez obzira ako se pre toga nismo videli mesecima, možda i godinama. Da osetimo toplinu prijateljskog zagrljaja koja nas prožme od glave do pete. To je život. Sve ostalo je imitacija života, ili trka za životom. A današnji tempo života i posla nam nameće okolnosti u kojima sve ređe sebi priuštimo da osetimo prijateljski stisak ruke. Samo smo krivi i moramo se boriti protiv toga. Kada se setim detinjstva i onog nekog perioda za koje se obično kaže „dobra, stara vremena“, shvatim da su se ljudi više borili da ne trče za životom, već da žive. Više su se družili. Samo su stvarali i povode i prilike. Nisu to morali da budu samo rođendani ili okrugli datumi. Išli su na izlete, a danas je ta reč postala arhaična. Danas je poskupelo obavezno osiguranje vozila, poskupela je registracija. Juče su poskupele trešnje. Sutra će nešto drugo. Okupirani smo mislima o poskupljenjima i prirodna reakcija je da odmah razmišljamo o načinu kako da ih amortizujemo. Kako da jurimo i radimo još više, da bi zaradili tek nešto više i tako lakše podneli svaki novi talas poskupljenja. Od tih misli ne stižemo da se posvetimo onome što ne košta kao što je osmeh, zagrljaj, neka pozitivna energija... Današnji klinci možda neće ni znati šta taj izraz znači. Na nama, odraslima je da im svojim primerom pokažemo i pomognemo da i oni znaju da uživaju u izletu sa prijateljima. U prirodi, u nekim malim običnim stvarima. Najnoviji model telefona nam mnogo znači da brže funkcionišemo, da dobijemo na vremenu, ali bi morali ponekad da znamo i da ga isključimo, ili odemo tamo gde nema dometa, a ima radosti, smirenosti...Biti sa prijateljima nikada nije gubljenje vremena, već uživanje. I nedavno sam uživala sa mojim prijateljima u Virovitici. Na izletu. Posle svakog izleta srce mi je puno, ali mi to nije sasvim dovoljno kada sam ponovo u dometu i kada uključim telefon i vidim kako svi nekud jure, žure. Imam potrebu da skrenem pažnju na to moramo uvek da nađemo dovoljno vremena za sebe, za prijatelje, za predah, opuštanje i uživanje. Tako ćemo mnogo učiniti i za sebe i za prijatelje, ali i za sve one  ljude u čijem se okruženju nađemo. 

 Vasa Svetlana