Srbijo, vrati doživotnu robiju!

„Vrsta povreda koje je Vladislava zadobila i njihova brojnost ukazuju na to da je trpela bolove visokog intenziteta, od čak 8-9 stepeni na skali od 0 do 10, i to od momenta povređivanja do smrti. Vladislavi je na desnom kuku naneto oko 16 nagnječenja i lomljenja. Povrede su nađene kako na prednjim tako i na zadnjim i bočnim delovima tela. Povrede su nanošene pesnicama, nogama, stopalima i tupim predmetom, a ne zna se tačno da li je stajala ili ležala. Od 53 udarca, što rukama, pesnicama, nogama, najjači je zadaobila udarcem u jetru. U prostor razderotine može da se uvuče pesnica odrasle muške osobe. Kod Vladislave su pronađeni i serijski prelomi rebara grudnog koša s obe strane...“. 

Vladislava je bila nečije dete, sestra, prijateljica, devojka koja je pokušala da živi, ali nije joj dao! Lomio je kosti deteta, sestre, krvnički i satima, gasio je život u njoj, i uspeo je u tome. Bila je Edmundovo i Aleksandrino dete, čedo, a mogla je biti bilo čije, moje, vaše! Dželat je dobio „maksimalnih“ 40 godina robije, juče preinačenih na 35, a sutra na 10 i manje. I izaći će dovoljno mlad da ubije ili osakati nekoga i u crno zavije još jednu porodicu. Zbog čega gospodo? Je li manjak demokratije, prava i pravde osuditi nekoga ko je počinio ovako gnusan zločin, na doživotnu robiju? Ne, nije! Šta se desilo sa Tijaninim zakonom? Zaboravili smo je? Ja nisam, nikada neću!