Ostanimo složni, pomozimo

Pre dve nedelje Sbriju, Bosnu i Hrvatsku zadesila je velika nesreća. Reke su se izlile iz svojih korita i poplavile naselja, polja, šume... Veliki broj ljudi  je ostao bez svojih domova, izgubili su sve ono što su decenijama sticali. U nekoliko sati voda je nadolazila, ljudi su napuštali svoje domove,  spašavali jedni druge, spašavali životinje, ostavljajući pred vodenom stihijom sve što su imali. Tih dana su prestali oni „medijski ratovi“, prestala su politička prepucavanja. U mnogim mestima ništa nije moglo da se učini protiv  reka koje su se izlile, stanovnici su morali da se evakuišu po kolektivnim centrima, umorni, tužni, potrešeni. Mnogi su bili razdvojeni od svojih najmilijih, danima su čekali da se ponovo sretnu sa njima. Čovek nije ni svestan koliko toga  može da podnese, u teškim momentima kao da dobije neku snagu koju nije ni znao da poseduje, snagu koja ga vodi napred, da nastavi sa svojim životom. Sigurna sam da će naša država, kao i svi mi, svako od nas ponaosob, u skladu sa svojim mogućnostima, pomoći ovim ljudima da u se što skorije vreme njihovi životi vrate u normalu.

Vest o poplavama brzo se širila čitavim regionom. Mnoga naseljena mesta, mnogi gradovi, bili su direktno ugrženi. Pomoć je bila hitno potrebna. U ugrožena mesta pristizali su autobusi  prepuni ljudi svih starosnih dobi koji su želeli da pomognu, ne tražeći ništa za uzvrat. Tih izuzetno teških dana probudilo se jedinstvo, probudila se sloga, vratile su se one vrednosti koje su gotovo bile nestale. Hiljade i hiljade ljudi radilo je na učvršćivanju nasipa kojima su pretile nabujale reke, a veliki broj volontera  je u kolektivnim centrima pomagalo na zbrinjavanju onih koji su morali da napuste svoje domove pred vodenom stihijom.

Srbiju, Bosnu i Hrvatsku su zadesile najgore poplave u poslednjih sto godina. Međutim, te zemlje su, zaboravljajući na nesuglasice iz prošlosti kao i svoje unutrašnje probleme, pomagale jedna drugoj.  Upravo su tako reagovali i ljudi, svih generacija, i siromašni i bogati, nije se gledala nacionalna ni bilo kakva druga pripadnost, svakom je jedino bilo na pameti na koji način može da pomogne. Na žalost, kada kažem „svako“, setim se onih koji su pokušali da iskoriste ovu veoma tešku situaciju, onih koji su krali i onih koji su podigli cene osnovnih životnih namirnica! Na njih ne treba trošiti ni reči ni energiju.  Za njih će se pobrinuti nadležne institucije. Energiju koja se probudila u svima nama sada treba iskoristiti dalje. Ne smemo dozvoliti da se uspavamo i zaboravimo jedni na druge.  Mnogo će vremena trebati da se život vrati u normalu u mestima koja su skoro do juče bila poplavljena, a iz nekih naselja voda se još uvek nije povukla. Nesreća ne dolazi sama, pojavila su se klizišta  koja su u potpunosti uništila veliki broj kuća.

U Srbiji je preko 30 000 građana moralo da  napusti  svoje domove, na hiljade objekata je srušeno. Srušen je velik broj mostova, oštećeni putevi...  Sad ne treba „brinuti“ ko je kako pomogao – bitno je pomoći, u skladu sa svojim mogućnostima.  Ne smemo dozvoliti da dođe do kojekakvih priča „ko se slikao kako nosi pomoć, a ko nije“, jer tako ćemo izgubiti jedinstvo i ništa nećemo uraditi. Samo neka pomoć stiže, neka svako pomogne koliko može, pa neka to slika ko god hoće -  najbitnije je pomoći, jer ljudima koje je zadesila ova katastrofa pomoć će tek biti potrebna i zato ne smemo stati.

Setimo se najmlađih, koji zaslužuju normalno odrastanje. Setimo se starih i nemoćnih  koji su život proveli radeći i boreći se, zaslužuju mirnu starost. Setimo se onih koji sada kreću bukvalno od nule.  Ne zaboravimo ih i pomozimo im!

Uvek nešto možemo uraditi, možemo i upravo sada. Iz Srbije pošaljite sms na 1003, iz Bosne pošaljite sms na 1458, iz Hrvatske pozovite 0609011. Ostanimo složni, pomozimo!

Seka

Za Lanin prvi korak

Na samom početku iskoristila bih priliku da stavim tačku na  priču zvanu „Mercedes“ kao i na priču o familiji. Što se tiče poreza, računa, isplata i uplata, to je lična stvar, veoma lična stvar, kojom nema potrebe da se bave razni dušebrižnici. Hvala im na brizi i pažnji, ali odgovorna sam osoba, ništa ne prepuštam slučaju. Izmirujem obaveze prema državi u kojoj živim, nikom nisam dužna i mirno spavam. Što se tiče familije, ja nikog ne mrzim. Pomogli su neki mojoj  porodici  i meni kad nam je bilo teško, baš kao što su nas se mnogi  setili godinama kasnije, zbog novca. Zaključili su da „lagodno živimo“ i da bi i oni tako. Ništa mi nije palo sa neba, iza mene su godine rada i truda, nisam sedela i čekala da se dogodi nekakvo čudo. Neću pominjati kome sam sve pomogla i kome sve pomažem, jer i to je samo moja stvar. Smtram da sam prosto dužna da se nađem svoj roditeljima, jer oni su mi dali život, ja ću uvek biti njihovo dete. Kao  što ću im pomoći finansijski pomoći ću im u svakom drugom smislu, baš kao što neću dozvoliti da ih neko  uznemirava na bilo koji način. Novac može da pomogne u životu, ali neće kupiti mir u duši, neće ugasiti nečiju zlobu i gnev. Tako da mnogi greše kada kažu „E da mi je samo više para“. Pare se zarade, potroše, danas imaš, sutra nemaš, pa opet imaš, pa opet nemaš, ali kad čoveka savladaju pakost i nezahvalnost tada živi u pravoj bedi. To je siromaštvo. E dragi moji, zato sam bogata, bogata sam od dana kada sam se rodila, bogata sam bila i kad nisam imala novca!

Zdravlje je najbitnije. Među nama su oni koji zaslužuju normalno odrastanje, druženje sa svojim vršnjacima, igru, smeh, a sprečeni su zbog bolesti koju boluju. Ne smemo ignorisati maleno dete, iskreno i nedužno, koje svakog dana bori bitku. Večeras ćemo moje kolege i ja u Šapcu održati koncert za devojčicu Lanu.  Ona ima samo tri godine, prevremeno je rođena u sedmom mesecu, kao posledicu teškog porođaja danas ima celebralnu paralizu. To je jedno preslatko detence, sa divnim krupnim okicama, vedrog lica. Stanovnici prelepog grada na Savi pokazali su da imaju veliko srce. Posebno su se istakli najmlađi. Učenici mlađih razreda jedne osnovne škole organizovali su akciju  ispred svoje škole. Prodavali su igračke, a organizovali su i prodajnu izložbu svojih radova.  Znali su zbog čega sve to rade i time uče jednu od najvažnijih lekcija u životu, a to je da se treba ujediniti i založiti da bi se pomoglo onom kome je pomoć preko potrebna. I odrasli su dali svoj doprinos. Vlasnici šabačkih kafića su se priključili akciji „Za Lanin prvi korak“, tako što su se odrekli dnevnog  prometa. Jedan od vlasnika kafića je rekao da su dve starije žene ostavile hiljadu dinara za kafu, a jedna žena je ostavila isti iznos za flašicu vode. Konobari su se odrekli dnevnica, a pojedini nisu mogli da sednu u kafić, ali su ostavili novac. I lokalni bendovi su  svojim nastupom prikupili određenu sumu novca, a u najavi je još ovakvih akcija. Eto, jedna malena devojčica je motivisala mnoge ljude da budu humani, ujedinila ih je, svi oni žele da ona napravi svoj prvi korak, da uživa u detinjstvu, da odraste...

26. maja učenici šabačke gimnazije daće svoj doprinos. U šabačkom pozorištu će održati predstavu na egleskom jeziku. Ulaznica je 200 dinara, a sav prihod ide za pomoć maloj Lani. Na žalost, njena svakodnevica su bolnice i lekari. Njeni roditelji, spremni na sve za svoju mezimicu, potrošili su mnogo novca za dosadašnje lečenje. Lanina priča je brzo odjeknula gradom i brojne organizacije i mnogi ljudi su pokazali želju da pomognu i to su svojim delima i dokazali.

Dečija bolnica u Sent Luisu na čelu sa timom stručnjaka može pomoći Lani. Preporučili su i ortopedsku operaciju koja je manje invazivna i koja bi trebalo da spreči deformitete. Operacije su zakazane za mesec jul. Sumu od 60 000 evra potrebno je uplatiti 30 dana pre zakazane prve operacije, u protivnom Lana će biti skinuta sa liste čekanja , a samim tim se gubi velika šansa da joj se pomogne.

Dakle večeras od 19 časova moje kolege i ja pevamo za Lanu, za njen prvi korak! Dođite u halu “Zorka” u grad Šabac, da svi zajedno pomognemo ovoj prelepoj devojčici.

Vi koji ne možete da dođete na koncert možete pomoći slanjem sms poruke. Ukucajte broj 23 i pošaljite na 3030. Pomozimo svi zajedno ovoj devojčici, ZA LANIN PRVI KORAK!

Seka

Psi laju, karavani prolaze

Znam da  kad bih se bavila bilo kojim drugim poslom, kada bih radila u butiku i bila ljubazna prema mušterijama, prezentovala im odevne kombinacije,  našao bi se neki namrgođeni kritičar da mi kaže neku lošu reč. Kada bih iza sebe imala diplome, naučne radove, opet bi se našao neko da sve to osporava, da se mršti i truje svojim gnevom. Bili ili ne bili u javnom poslu, uvek će se naći neko da omalovažava vaš trud, rad i zalaganje. Na to se ne obazirite.  Trudite se da budete bolji, pre svega bolji ljudi, a onda bolji i u svojoj profesiji. Nije stvar u tome koliko zarađujete već kako raspolažete svojim novcem.  Često se čuje ona čuvena „Eh da mi je da dobijem loto sedmicu...“. Verovatnoća da se to desi je  veoma, veoma mala, ali jednoj ženi je pošlo za rukom – dve godine za redom. Dobila je  5,4  miliona dolara. Međutim, ostala je  bez svega, čak i bez krova nad glavom. Nju je poslužila sreća, dobila je ogroman novac, ali očigledno nije umela da se nosi sa tim. O da, „nije sreća para puna vreća“. Vaspitavana sam da nije sramota raditi, da ništa ne pada sa neba i da čovek mora da se bori neprestano, isto tako poštujem i cenim svačiji rad,  zalaganje i talenat.  Ne osporavam ničiji uspeh.

Izuzetno mi je drago kad je neko ostvaren u svojoj profesiji.

Nešto mi nije jasno. Neko ko napominje da ne prati moj rad, savršeno zna koji automobil vozim. Iz nedelje u nedelju pominje imena  mojih koleginica  ne bi li bio pomenut na internet portalima. Da se razumemo, pominje žene „čiji rad ne prati“, a pokazuje da je više nego upućen u naše karijere, toliko da je prosto fan svake od nas jer je savršeno upućen i u naš privatni život.  Lepo je što se interesuje, ne kažem, ima pravo na to. Loše je što nije kavaljer, što ne poštuje ženu. Loše je i to što je umislio da ima „oštar jezik“. Uz to ga zanima čime se to bavi moj suprug kad mi je automobil  poklonio za rođendan. E pa to stvarno nije njegova stvar. Ja sam javna ličnost, u redu je što prati svaki moj korak, kao i moje koleginice koje uporno pominje, ali bilo bi lepo da se malo osvesti.  No dobro, sve ja to razmem. Vaskrsnuće svoje ime i prezime u medijima  pominjući moje ime. Na to sam navikla. Iako sam pevačica,  a ne vlasnica reklamne agencije apsolutno mi ne smeta da se neko reklamira pominjući moje ime, pa i moj automobil, koji sam eto, nek se zna, dobila na poklon od svog voljenog supruga.  Mi smo u braku, ne krijemo jedno od drugog ništa,  ni on ni ja nemamo svoj „štek“, ali zašto bih se ja pravdala? Recimo samo da nastup i koncert  MORAJU biti prijavljeni. Za to dobijam ugovor i honorar, poreski sam obveznik i izmirujem svoje obaveze.  Mnoge procedure moraju da se ispoštuju da bi koncert bio održan. Doduše, prošle godine moj zakazani  koncert na otvorenom jeste bio otkazan, jer zakonska procedura nije bila ispoštovana od strane organizatora. Naime, skup određenog broja ljudi zahteva po zakonskim regulativama policiju, hitnu pomoć, prosto uslove da sve prođe u najboljem redu. Ta stavka nije bila ispoštovana i koncert je, na moju žalost, morao da bude otkazan.

Ja sam svojim prihodima zadovoljna. Nisam milioner, ali jesam u mogućnosti da sebi dragim ljudima pomognem. Znam šta znači imati pa nemati. Znam koliko je mojoj porodici i meni značila pomoć drugih onda kada smo ostali bez ičega. Živela sam ja i bez „Mercedesa“ i bez „Louis Vitton-a“, ali nikada bez ljubavi.  Svoju karijeru sam počela veoma mlada. Drugačije sada sa 33 godine gledam ne sve to u odnosu  na tada, ali i tada u ranim dvadesetim, kao i sada, godinama kasnije, znam da ljudi uvek prepoznaju iskrenost, a da se laž lako otkrije. Urednik jednog dvnevnog lista pokrenuo je priču o tom „Mercedesu“,zbog svoje pakosti, zavisti i zbog toga što je nesrećan. Drugi razlog ne vidim.  Draga moja gospodo, Svetlana Aleksić je poreski obveznik u Srbiji i uredno plaća porez.

Na početku svoje karijere rado sam se odazivala svakom pozivu za održavanje humanitarnog koncerta, ali nije mi trebalo mnogo vremena da uvidim da je  humanitarni rad za neke prosto  biznis. Pojedini su odgovarali pred sudom  jer prikupljen novac nikad nije došao do onih kojima je bio namenjen. Upravo zbog toga sam osnovala humanitarni fond, kako bih bila sigurna da  će novac doći na pravu adresu. Zato sam se nedavno odazvala pozivu Aleksandra Šapića i pristupila humanitarnoj fondaciji  koja je na njegov predlog osnovana. Vidite,  taj čovek se ne libi da pokaže svoje talente. Prvo kao vrhunski sportista, onda kao mudar političar, a posle i kao vrstan plesač. Ne libi se da proba da uradi ono što želi, ne dopušta drugima da ga sputavaju.

Još jedna stvar koja je hejterima zasmetala – ja na naslovnici sprskog izdanja magazina „Play Boy“...  Da skratim priču. Žena kao žena, njeno telo, oči, glas vekovima su inspiracija vrhunskih umetnika. Senzualnost, zanos, erotičnost...  ono što žena sa sobom nosi danas je predmet omalovažavanja onih istih mukaraca koji tu ženu ne mogu da imaju. To se zove sujeta. Svi posedujemo tu osobinu, ali ako joj se pepuštamo ona u nama budi gnev, ako zavladamo njome onda  na stvari prosto gledamo drugačije. Ne smatram da sam uradila ništa loše, naprotiv. Spojila sam ugodno i korisno. Svojim fanovima i vernim čitaocima prestižnog „Play Boy“ magazina pokazala sam sebe u drugačijem izdanju, za šta sam dobila honorar, čiji je  iznos prosleđen onom kome je finansijska pomoć neophodna. 

Jednom je nečije malo mojoj porodici i meni  zaista mnogo značilo. Ne prođe dan da se ne setim tih teških dana, jer hleb se kupuje novcem, a ne osmehom.  Na žalost mnogo je ljudi na ivici egzistencije,  ne mogu i ne želim da ignorišem tuđu muku.

Postoje ljudi  koji  ne brinu o tome ko nosi kakve cipele i koji automobil   vozi, oni bore svoju životnu bitku. Žele da upute osmeh svojim najbližima, a da se iza njega ne krije patnja i bol.  Oni imaju samo jednu zelju-da ozdrave!  Pogledajte ovu sliku , molim vas ukoliko ste u mogucnosti da posaljete SMS u kojem će biti broj osobe kojoj zelite pomoći i  pošaljete  na 3030.

Seka