Verovatno ste očekivali da moj novi blog bude, bar jednim delom, vezan za osobu koja je ovih dana samu sebe demantovala kao borca za ljudska i manjinska prava, ali u tu borbu je malo ko verovao, tako da se tom vrstom besnila neću baviti. Kao što sam već rekla: pustila sam sve niz leđa, prodrmala zadnjicom i stresla.
Baviću se daleeeeeeeeko važnijim stvarima, vezano za našu zemlju, koje milione ljudi zaista zanima.
Deca... iskrena neiskvarena bića, MORAJU da imaju detinjstvo, nečega čega će se sećati jednog dana kada odrastu, a baš način njihovog odrastanja će ih oblikovati u čoveka u kog će stasati. Dok se donose razni zakoni, dok se političari smenjuju u udobnim foteljama i raskošnim kancelarijama, najmanje deset beba dnevno bude ukradeno u Srbiji! Roditelji nestale dece, njih oko šest hiljada su napravili udruženje, a NE POSTOJI ZAKON koji procesuira slučaj nestale bebe! ČEKAJ! To nije neko tamo otuđenje imovine, to nije krađa automobila, telefona, pljačka kuće! Roditelji su izgubili svoje zdravo novorođenče! To nije slučaj, to je nešto za šta reč ne postoji! To je nešto što se događa i o čemu se skoro pa ni malo ne govori! Sigurna sam da političari pokušavaju da ovu zemlju „podignu na noge“, usmere ka pravom putu, ALI, to NIKAD neće uspeti dok se bude ćutalo na stvari, izuzetno loše, koje se svakodnevno dešavaju i to decenijama u nazad. Naime, 1983. godine žena je rodila zdravu bebu u porodilištu u Ćupriji. Tri dana kasnije ženi je rečeno da je njena beba umrla. Nije joj rečeno ništa dalje u vezi toga, niti joj je bilo dozvoljeno da vidi telo svoje tek rođene bebe. Nikada nije pronađena bebina umrlica, kao ni rezultati autopsije, a tužba protiv osoblja porodilišta je odbijena – kao neosnovana! Godine su prolazile. Tražeći istinu, žena je podnela tužbu Sudu za ljudska prava u Strazburu. Onda kada bi njena beba imala trideset godina, stigla je presuda da država ženi isplati deset hiljada evra i sudske troškove, i da država „preduzme hitne mere da se reše mnogobrojni slučajevi te vrste.“!!! Ta žena nije tražila novac, nije tražila odštetu, TRAŽILA JE SVOJE DETE! Istinu nije saznala ni posle trideset godina...
Ovo nije redak slučaj. Sud za ljudska prava u Strazburu trenutno obrađuje preko 100 pristiglih tužbi zbog nestanka novorođene bebe!
Najstariji slučaj o nestanku bebe razmatran je još 1959. Od tada, pa do danas, posle mnogo istih slučajeva NI JEDAN NIJE OBJAŠNJEN! ISTINA SE NIKAD NIJE SAZNALA. A Srbija čeka zakon koji će razmatrati ovo pitanje...
Opravdanja su razna... „naporna papirologija posle nerazjašnjene smrti bebe“, ili „da se roditeljima ne izazove trauma koja će ih sprečiti da dobiju drugo dete“... Jedno, veoma jasno pitanje ostaje: zašto se roditeljima ne dozvoli da vide preminulu bebu, i kako papiri vezani za nesrećan slučaj nestanu u poplavi...?
Gde je pravda? Gde je istina?
Sve češće smo svedoci, na raznim mestima, posebno u većim gladovima, kako nam prilaze malena deca, u prljavoj i iscepanoj garderobi, prašnjavog lica, kako traže novac. Većinom slučajeva nisu sama, pored njih je neko starije dete, koja ga prosto „potura“ ljudima da isprosi od njih neki dinar... U policiji i Centru za socijalni rad regiostrovane su brojne porodice koje se deceniju i više u nazad bave prosjačenjem. Pojedinačno, u toku jednog dana zarade od 300 do 1000 dinara. To je informacija koja se može saznati, ali niko ne zna koliko je dece na ulicama primorano na prosjačenje. Od strane svojih najbližih, deca se navode na prometne lokacije. Nije bitno da li su napolju nesnosne vrućine ili velika zima – ta deca su na ulicama, prose, ne svojom voljom, već „radeći ZA NEKOG“! Danas, kada je sve postalo biznis, u svetu gde se ne biraju sredstva kako doći do zarade, deca su žrtva porodica koji preko njih dolaze do novca. Ta deca su oskudno obučena po najvećoj zimi, mališani su umotani u ćebad na ekstremno visokim temperaturama... i sve to ulazi u neku statistiku, čak netačnu i nejasnu, ali prosto NE POSTOJI ZAKON KOJI BI TO SPREČIO!???
Brojna pitanja se nameću sama. Da li roditelj koji je izgubio svoje zdravo novorođeno dete, pod čudnim okolnostima, koji nastavlja život pitajući se šta se desilo sa njihovom bebom, uporno prolazi pored svog deteta koje je osuđeno da prosi na ulici? Ili je tačna neka druga „istina“ da ta deca završavaju kod bogatih, takozvanih elitnih parova... Par se mesecima raduje rođenju svog malenog naslednika, koji će jednog dana postati ČOVEK, a ta malena bebica devet meseci raste ispod majčinog srca... Dan najveće radosti, kada žena ode da se porodi, da na svet donese svoje dete ubrzo se pretvori u najgori mogući košmar. TO JE LJUDSKO BIĆE, KOJE JE NESTALO BEZ IKAKVOG OBJAŠNJENJA! Gde potražiti pravdu, gde potražiti istinu? Gde su ta deca sada?
SA
Baviću se daleeeeeeeeko važnijim stvarima, vezano za našu zemlju, koje milione ljudi zaista zanima.
Deca... iskrena neiskvarena bića, MORAJU da imaju detinjstvo, nečega čega će se sećati jednog dana kada odrastu, a baš način njihovog odrastanja će ih oblikovati u čoveka u kog će stasati. Dok se donose razni zakoni, dok se političari smenjuju u udobnim foteljama i raskošnim kancelarijama, najmanje deset beba dnevno bude ukradeno u Srbiji! Roditelji nestale dece, njih oko šest hiljada su napravili udruženje, a NE POSTOJI ZAKON koji procesuira slučaj nestale bebe! ČEKAJ! To nije neko tamo otuđenje imovine, to nije krađa automobila, telefona, pljačka kuće! Roditelji su izgubili svoje zdravo novorođenče! To nije slučaj, to je nešto za šta reč ne postoji! To je nešto što se događa i o čemu se skoro pa ni malo ne govori! Sigurna sam da političari pokušavaju da ovu zemlju „podignu na noge“, usmere ka pravom putu, ALI, to NIKAD neće uspeti dok se bude ćutalo na stvari, izuzetno loše, koje se svakodnevno dešavaju i to decenijama u nazad. Naime, 1983. godine žena je rodila zdravu bebu u porodilištu u Ćupriji. Tri dana kasnije ženi je rečeno da je njena beba umrla. Nije joj rečeno ništa dalje u vezi toga, niti joj je bilo dozvoljeno da vidi telo svoje tek rođene bebe. Nikada nije pronađena bebina umrlica, kao ni rezultati autopsije, a tužba protiv osoblja porodilišta je odbijena – kao neosnovana! Godine su prolazile. Tražeći istinu, žena je podnela tužbu Sudu za ljudska prava u Strazburu. Onda kada bi njena beba imala trideset godina, stigla je presuda da država ženi isplati deset hiljada evra i sudske troškove, i da država „preduzme hitne mere da se reše mnogobrojni slučajevi te vrste.“!!! Ta žena nije tražila novac, nije tražila odštetu, TRAŽILA JE SVOJE DETE! Istinu nije saznala ni posle trideset godina...
Ovo nije redak slučaj. Sud za ljudska prava u Strazburu trenutno obrađuje preko 100 pristiglih tužbi zbog nestanka novorođene bebe!
Najstariji slučaj o nestanku bebe razmatran je još 1959. Od tada, pa do danas, posle mnogo istih slučajeva NI JEDAN NIJE OBJAŠNJEN! ISTINA SE NIKAD NIJE SAZNALA. A Srbija čeka zakon koji će razmatrati ovo pitanje...
Opravdanja su razna... „naporna papirologija posle nerazjašnjene smrti bebe“, ili „da se roditeljima ne izazove trauma koja će ih sprečiti da dobiju drugo dete“... Jedno, veoma jasno pitanje ostaje: zašto se roditeljima ne dozvoli da vide preminulu bebu, i kako papiri vezani za nesrećan slučaj nestanu u poplavi...?
Gde je pravda? Gde je istina?
Sve češće smo svedoci, na raznim mestima, posebno u većim gladovima, kako nam prilaze malena deca, u prljavoj i iscepanoj garderobi, prašnjavog lica, kako traže novac. Većinom slučajeva nisu sama, pored njih je neko starije dete, koja ga prosto „potura“ ljudima da isprosi od njih neki dinar... U policiji i Centru za socijalni rad regiostrovane su brojne porodice koje se deceniju i više u nazad bave prosjačenjem. Pojedinačno, u toku jednog dana zarade od 300 do 1000 dinara. To je informacija koja se može saznati, ali niko ne zna koliko je dece na ulicama primorano na prosjačenje. Od strane svojih najbližih, deca se navode na prometne lokacije. Nije bitno da li su napolju nesnosne vrućine ili velika zima – ta deca su na ulicama, prose, ne svojom voljom, već „radeći ZA NEKOG“! Danas, kada je sve postalo biznis, u svetu gde se ne biraju sredstva kako doći do zarade, deca su žrtva porodica koji preko njih dolaze do novca. Ta deca su oskudno obučena po najvećoj zimi, mališani su umotani u ćebad na ekstremno visokim temperaturama... i sve to ulazi u neku statistiku, čak netačnu i nejasnu, ali prosto NE POSTOJI ZAKON KOJI BI TO SPREČIO!???
Brojna pitanja se nameću sama. Da li roditelj koji je izgubio svoje zdravo novorođeno dete, pod čudnim okolnostima, koji nastavlja život pitajući se šta se desilo sa njihovom bebom, uporno prolazi pored svog deteta koje je osuđeno da prosi na ulici? Ili je tačna neka druga „istina“ da ta deca završavaju kod bogatih, takozvanih elitnih parova... Par se mesecima raduje rođenju svog malenog naslednika, koji će jednog dana postati ČOVEK, a ta malena bebica devet meseci raste ispod majčinog srca... Dan najveće radosti, kada žena ode da se porodi, da na svet donese svoje dete ubrzo se pretvori u najgori mogući košmar. TO JE LJUDSKO BIĆE, KOJE JE NESTALO BEZ IKAKVOG OBJAŠNJENJA! Gde potražiti pravdu, gde potražiti istinu? Gde su ta deca sada?
SA
O ovoj temi ne znam mnogo, ali ti cestitam jer si kao poznata licnost progvorila o ovome i samim tim upoznala mnoge koji prate tvoj rad o necemu sto izgleda nije samo suplja prica...
ОдговориИзбришиSvaka cast,da se bar neko usudio i setio da pomene ovu temu !
ОдговориИзбриши