Zaštitite decu!

Verovatno ste očekivali da moj novi blog bude, bar jednim delom, vezan za osobu koja je ovih dana samu sebe demantovala kao borca za ljudska i manjinska prava, ali u tu borbu je malo ko verovao, tako da se tom vrstom besnila neću baviti. Kao što sam već rekla: pustila sam sve niz leđa, prodrmala zadnjicom i stresla.
Baviću se daleeeeeeeeko važnijim stvarima, vezano za našu zemlju, koje  milione ljudi zaista zanima.
Deca... iskrena neiskvarena bića, MORAJU da imaju detinjstvo, nečega čega će se sećati jednog dana kada odrastu, a baš način njihovog odrastanja će ih oblikovati u čoveka u kog će stasati. Dok se donose razni zakoni, dok se političari smenjuju u udobnim foteljama i raskošnim kancelarijama, najmanje deset beba dnevno bude ukradeno u Srbiji! Roditelji nestale dece, njih oko šest hiljada su napravili udruženje, a NE POSTOJI ZAKON koji procesuira slučaj nestale bebe! ČEKAJ! To nije neko tamo otuđenje imovine, to nije krađa automobila, telefona, pljačka kuće! Roditelji su izgubili svoje zdravo novorođenče! To nije slučaj, to je nešto za šta reč ne postoji! To je nešto što se događa i o čemu se skoro pa ni malo ne govori! Sigurna sam da političari pokušavaju da ovu zemlju „podignu na noge“, usmere ka pravom putu, ALI, to NIKAD neće uspeti dok se bude ćutalo na stvari, izuzetno loše, koje se svakodnevno dešavaju i to decenijama u nazad. Naime, 1983. godine žena je rodila zdravu bebu u porodilištu u Ćupriji.  Tri dana kasnije ženi je rečeno da je njena beba umrla. Nije joj rečeno ništa dalje u vezi toga, niti joj je bilo dozvoljeno da vidi telo svoje tek rođene bebe.  Nikada nije pronađena bebina umrlica, kao ni rezultati autopsije, a tužba protiv osoblja porodilišta je odbijena – kao neosnovana! Godine su prolazile. Tražeći istinu, žena je podnela tužbu Sudu za ljudska prava u Strazburu.  Onda kada bi njena beba imala trideset godina, stigla je presuda da država ženi isplati deset hiljada evra i sudske troškove, i da država „preduzme hitne mere da se reše mnogobrojni slučajevi te vrste.“!!! Ta žena nije tražila novac, nije tražila odštetu, TRAŽILA JE SVOJE DETE! Istinu nije saznala ni posle trideset  godina...
Ovo nije redak slučaj. Sud za ljudska prava u Strazburu trenutno obrađuje preko 100 pristiglih tužbi zbog nestanka novorođene bebe!
Najstariji slučaj o nestanku bebe razmatran je još 1959. Od tada, pa do danas, posle mnogo istih slučajeva NI JEDAN NIJE OBJAŠNJEN! ISTINA SE NIKAD NIJE SAZNALA. A Srbija čeka zakon koji će razmatrati ovo pitanje...
Opravdanja su razna... „naporna papirologija posle nerazjašnjene smrti bebe“, ili „da se roditeljima ne izazove trauma koja će ih sprečiti da dobiju drugo dete“... Jedno, veoma jasno pitanje ostaje: zašto se roditeljima ne dozvoli da vide preminulu bebu, i kako papiri vezani za nesrećan slučaj nestanu u poplavi...?
Gde je pravda? Gde je istina?
Sve češće smo svedoci, na raznim mestima, posebno u većim gladovima, kako nam prilaze malena deca, u prljavoj i iscepanoj garderobi, prašnjavog lica, kako traže novac. Većinom slučajeva nisu sama, pored njih je neko starije dete, koja ga prosto „potura“ ljudima da isprosi od njih neki dinar... U policiji i Centru za socijalni rad regiostrovane su brojne porodice koje se deceniju i više u nazad bave prosjačenjem.  Pojedinačno, u toku jednog dana zarade od 300 do 1000 dinara.  To je informacija koja se može saznati, ali niko ne zna koliko je dece na ulicama primorano na prosjačenje. Od strane svojih najbližih, deca se navode na prometne lokacije. Nije bitno da li su napolju nesnosne vrućine ili velika zima – ta deca su na ulicama, prose, ne svojom voljom, već „radeći ZA NEKOG“! Danas, kada je sve postalo biznis, u svetu gde se ne biraju sredstva kako doći do zarade, deca su žrtva porodica koji preko njih dolaze do novca. Ta deca su oskudno obučena po najvećoj zimi, mališani su umotani u ćebad na ekstremno visokim temperaturama...  i sve to ulazi u neku statistiku, čak netačnu i nejasnu, ali prosto NE POSTOJI ZAKON KOJI BI TO SPREČIO!???
Brojna pitanja se nameću sama. Da li roditelj koji je izgubio svoje zdravo novorođeno dete, pod čudnim okolnostima, koji nastavlja život pitajući se šta se desilo sa njihovom bebom, uporno prolazi pored svog deteta koje je osuđeno da prosi na ulici? Ili je tačna neka druga „istina“ da ta deca završavaju kod bogatih, takozvanih elitnih parova... Par  se mesecima raduje rođenju svog malenog naslednika, koji će jednog dana postati ČOVEK, a ta malena bebica devet meseci raste ispod majčinog srca... Dan najveće radosti, kada žena ode da se porodi, da na svet donese svoje dete ubrzo se pretvori u najgori mogući košmar. TO JE LJUDSKO BIĆE, KOJE JE NESTALO BEZ IKAKVOG OBJAŠNJENJA! Gde potražiti pravdu, gde potražiti istinu? Gde su ta deca sada?
SA

Lepota...

Nije baš primetno, ali ovo leto nam se bliži kraju. Leto kao leto nosi sa sobom mnogo toga, prva asocijacija je more, neke nove ljubavi... Ljudi se spremaju za to i jako jako greše.  Spremaju se tako što razmišljaju kako će izgledati u kupaćim kostimima, kakve će biti „morske slike“, pa gledajući ono što im se servira i nameće,  pribegavaju KIVI DIJETI, jedu  sve osim kivija, padaju u nesvest... Neki momci  čak počnu da se bave sportom, ono, nekih mesec dana pred te photo shootinge. Krenu u teretanu, izdrže  nekako sat vremena, posle toga – kafić, kafa i cigareta, uveče alkohol, sutradan ponovo teretana... i opet padanje u nesvest... LJUDI! STOP! Znamo šta sledi. Spolja gladac – iznutra jadac... Šta je GLADAC nikada nećemo znati,  fizičku lepotu svako doživljava na svoj način, ali JADAC je JADAC i tu nema dalje.
Shvatam ja trendove, shvatam da je došlo neko „novo vreme“, ali užasno je i pomenuti da je poslednjih godina nekoliko manekenki umrlo od izgladnjivanja! Zbog tog, kako uvek kažu, „nemilog događaja“, granica te „savršenosti“ je uvećana za kilogram ili dva! Dozvoljen im je slabiji ručak! Ko diktira taj „trend“? Razumem i posao, razumem  sve, ali svoj život ugroziti, uništiti zarad karijere, naslovnih strana – to ne razumem. Ne može ljudsko biće da ide protiv sebe, protiv svog organizma, protiv onog kakav je rođen, kakvim ga je Bog stvorio...  E to – KAKVI SMO ROĐENI, u tome je sve. Ima preterivanja svuda, ne kažem, ali uvek se setim jednog – kovrdžava devojka pegla kosu, devojka sa ravnom kosom uvija kosu... Šta hoću da kažem – pa nikad zadovoljni, posebno mi žene! Xaxa!
Svi stručnjaci ovog sveta da se okupe, i oni koji se bave ljudskim umom, i oni koji se bave ljudskom dušom, i oni koje se bave zdravljem, naći će odgovore na mnoga pitanja, daće definiciju za mnogo toga, ali dve stvari neće umeti nikada da objasne: lepotu i ljubav. Zašto neće? Pa logično – zato što je to pogled nas samih! Samo naše i naše gledanje. Jedno je pristojnost, jedno je uljudnost... ali zanos nečijom pojavom je sasvim, sasvim lična stvar.
Zato izmisliše plastiku. Plastika je praktična.
Mnogi uređaji koji su nekada bili luksuz a danas deo naše svakodnevice su sada  plastični. Da ne nabrajam ali, tu su i plastične čaše, tanjiri, kašike, viljuške, noževi... LJUDI... Plastika je uzela maha... Nezadovoljna svojim nosem mlada devojka koja slavi osamnaesti rodjendan neće tražiti putovanje ne bi li obišla neku novu zemlju, upoznala novu kulturu – tražiće i dobiće nos. Sladak plastičan nosić da se diči njime i para oblake, iako joj predhodni nije ometao niti disanje, niti remetio estetiku lica. Druga, malo „jače građe“, koja je taman kivi dijetom skinula par kilograma, nezadovoljna svojim strukom izvadiće rebra, ne bi li njen struk bio „savršen“...  To što će se kasnije pitati „a šta je to savršenost“, to stvarno nije bitno, ali ČOVEK ne bi imao toliko rebara koliko ima da mu nisu potrebna!
Drage moje dame, sećate li se Barbi? Čuvene lutke koju smo sve toliko priželjkivale i sa kojom smo se rado igrale. Prezentovala je  „savršenu“ građu žene. Toliko savršenu, da su baš naučnici ustanovili da kada bi postojala ženska osoba takvih proporcija, prosto bi se raspala. Naime, „padala“ bi napred (zbog obima grudi spram malih leđa), „polomila“ bi se u struku (zbog ekstremno tankog struka), a noge prosto ne bi mogle da drže ostatak tela (jer su previše dugačke)...  No, ta plastična lutkica je napravila BUM, to se ne može poreći, ali najviše za one koje su rasle i maštale da jednog dana izgledaju upravo kao ona i kasnije se pretvorile  u sve samo ne u ljudsko biće...
Moram da se vratim na početak... Protiv sebe ne možemo, u tome je stvar. Normalno je da se savijete u struku  i da vam „štrči“ koža, kako god da ste građeni. Normalno je da zažmurite ako vam zrak sunca ide u oko, normalno je da vam se oko očiju pojave „bore smejuljice“... Normalno je biti normalan! Nije normalno izgladnjivati sebe i mučiti organizam ne bi li izgubili kilograme, dobili neku bolest, organizam sam pravi „rezerve“ u sebi jer prosto ne dobija hranu! Sa druge strane nije normalno preterivati u hrani ne bi li dobili koji kilogram više, ne bi li „morske slike“ bile „savršene“. Šokirate sopstveni organizam ne bi li ste kasnije žalili nad onim što ste uradili...
U zdravom telu zdrav duh, davno su rekli. Obe dijete, i ona za gojenje i ona za mršavljenje se svode na jedno – hranu, a ne na izgladnjivanje, a sve to sa sobom vuče i određen način života, drugačiji. Ako želite da promenite to što mislite da se drugima ne dopadate – promenite svoj stav prvo, a onda svoje navike. Dopadnite se sebi! Da vidite kako će naprasnio svi pojuriti za vama!
Obline su i dalje savršene, i dalje se svi dive Merlin Monro, danas i Moniki Beluči, a ne vidim da su one kosturi. I dalje su top žene u svetskom šou biznisu Bijonse i Dženifer Lopez, po mnogima najlepše.
No, lepotu će i dalje objašnjavati, tražiće taj „savršen sklad, a toliko žena je poseduju, žene koje nismo videli jer se nikada nisu bavile nekim javnim poslom... Toliko je pesama o lepoti žene. Toliko je muškaraca patilo želeći samo da im se približi. Te žene su imale lepotu, lepotu koja je zračila ljudima oko njih baš zato što su one bile svesne da je poseduju. Lepotu koja je prosto bila zanosna, a urođena, ne nadograđena i kupljena. Lepotu koja iz njih zrači i dan danas dok trčkaraju za svojim unucima. Pitaćemo se ZAŠTO SU TOLIKO LEPE? Zašto je njihov osmeh tako čaroban? Zašto mami sve oko sebe? Prosto je – zadovoljne su sobom!
Xo xo  SA

Humanitarni rad

Razumem reklamu u ovom šou biznisu. Da bi se za vaš album, singl, nastup, koncert... čulo, morate se reklamirati. Ali, nije tačno da je svaka reklama – reklama. Naime, ne ako se zloupotrebljava tuđa nesreća zarad lične promocije!
Prosto mi se nameće pitanje – zašto veliki broj njih radi nešto „humano“, „pomažu“ ljudima kojima je pomoć  preko potrebna, pred velike koncerte, pred događaj vezan za karijeru? Čitava godina, a i mnogo vremena prođe i pre i posle toga, gde su tada? NIGDE NIKOGA! A tek obećanja! Obećavati čoveku, na ivici egzistencije pomoć, žaliti bolesno dete provlačeći se po medijima sa svojom lažnom emocijom, samo da bi se kroz priču provukao nekakav koncert, čak i omanji nastup,  je više nego ružno!
Poslednjih godina to „humano ponašanje“ je postalo i stvar trenda i unosan biznis. Kada je godinama u nazad bratu i meni pomoć bila potrebna, jedina humana osoba je bila upravo naša majka! Radila je mnogo, samo da nama ništa ne bi falilo i davala nam time primer, da  se jednog dana kad odrastemo ne stidimo rada, posla, već da uživamo u plodovima istog.  Rado se osvrnem na svoje detinjstvo, pored svih nedaća koje su nas pratile, dete ume da ceni svaku sitnicu, i zaista nema ništa vrednijeg na svetu od iskrenog dečjeg osmeha.  Ja sam taj osmeh sačuvala i godinama kasnije  ga videla na licima mnoge dece. Ljudi  se zapitaju  zašto neko zrači, zašto mu oči sijaju uvek – tu je objašnjenje harizme, taj neko nije pustio to maleno dete iz sebe da ode. Nego, ima dece koja su zaboravila da se smeju. Na žalost ima ih mnogo. Zanemarite ono pitanje „da li se to sudbina poigrala sa nečijim životom?“. Zanemarite sve kada vidite da je neko gladan i bukvalno moli za parče hleba, zanemarite sve kad je jedan život ugrožen, zanemarite sve kad oči jednog malenog deteta gube sjaj, a život se gasi... Zanemarite nadmetanja, takmičenja, prosto pomozite, ne mora niko da zna.
Razne humanitarne organizacije rade sve osim što je njihov plan delovanja – pomaganje onima kojima pomoć treba. Pravda, spora ali dostižna ih kad tad presretne. Onda iskoče razne afere, sumnjive radnje i čudne priče. Tako bude jer organizacija nije posedovala sopstveni prihod, od koga će deo odvojiti za nekoga. To je kod ljudi vremenom stvorilo averziju, do tolike mere da neće pomoći nekome ko im se bukvalno gladan pojavi na kapiji, jer prosto više ne veruju nikome.
Obećanjima i sažaljenju nema mestu kad meseci, čak i dani odbrojavaju nečiji život. Političari su tu da obećavaju „neko bolje sutra“, to im je, valjda, posao. Na čoveku  je  da pomogne drugom čoveku, da ono malo što nekome znači mnogo! Posle toga da bude ispunjen, zadovoljan, a ne da ide okolo sa pričom kako je nekom pomogao. Mada, kad se mnogo priča ništa se ne uradi.
Mnogo toga nosi život, dobrog i lošeg. Nemati materijalna sredstva nije sramota. Sramota je nemati dušu, sramota je osuđivati druge koji su uspešni, koji su svojim radom, krenuvši od nule, stekli ono što imaju sada. Mnogi, na žalost, nisu imali tu sreću da koračaju životnim putem i imaju ono oko čega se vrti sve – novac. Dok su neka deca žiletima sekla gotovo nove patike ne bi li od roditelja dobili druge, ja sam bila srećna u svojim patikama. Dok su drugi bacali sendviče koje bi im od kuće spakovali za užinu, meni je najlepši sendvič na svetu bio onaj koji mi je pravila moja majka. Hvala dragom Bogu, tada, u tim za mene i moju porodicu izuzetno teškim vremenima, rasla sam kao zdravo dete i postala ostvarena zrela žena, koja je stekla dovoljno za sebe i svoje najmilije, da želim da pomognem onima koji su izgubili ono što je najvažnije na svetu – zdravlje.  U koliko tih malih anđela čuči genije, budući Nikola Tesla, ili virtuoz na nekom instrumentu, inženjer, vrstan muzičar, glumac... U svakom od njih čuči dete koje želi da jednog dana postane ČOVEK. Svako ima pravo na život, za koji se organizam bori svom svojom snagom. Dete koje ne zna ni za depresiju, ni za promene klime, ni za „moć novca“, koje svojim očima posmatra svet kroz jednu šarenu prizmu ne zna ni to da postoje loši ljudi. Zna samo da mora da živi...
Na žalost, mnogi mališani su izgubili tu najveću i najtežu bitku.
Onog momenta kad treba da odvojimo to malo, što će nekome značiti zaista mnogo, zaboravimo na sebe. Novi album, novi singl, novi sport... koncert.... to je u opisu posla - ljudski život nije.
Kada koncert prođe pričajmo o njemu. Kada izađe nova pesma – pevaćemo je. Kada pomažemo nekome – POMOZIMO!
Xo xo SA

Poker partija

Da prvo “odmotam” nedelju iza nas. Ovim putem se izvinjavam mojim lepoticama i lepotanima, svim ljudima koji su želeli da dođu na moj  koncert u Niškoj Banji. Veliki koncerti na otvorenom su nešto u čemu istinski uživam. Doduše, NIKAD ne bih dovela u pitanje bezbednost ljudi koji su došli da uživaju u mojoj pesmi, posebno u periodu letnje vreline sa kojom se suočavamo ovih dana, kada se MORA obezbediti sve što je neophodno, ne bi li sve prošlo u najboljem redu. Zna se šta sa sobom nosi jedan veliki skup ljudi. Daleko od toga da sam tražila obezbeđenje ravno predsedniku države. To je naslov koji me je lepo nasmejao, ali svi znaju da  mene ima ko da čuva, uvek, a sa druge strane ko bi i zašto bi meni naudio??! Da, ISTINA JE, koncert je OTKAZAN zbog PREVELIKOG INTERESOVANJA.  Poznata sam kao surovi profesionalac, tako da mi ova činjenica ni malo ne imponuje! Neću ništa reći ni u svoju korist, ni protiv nekoga. Moji nastupi sve govore.
Još nešto što mi je obeležilo proteklu nedelju je poseta rodnom gradu mog supruga. Imala sam predivan nastup u Negotinu, to je ono poslovno – Seka Aleksić. Diskoteka u kojoj sam gostovala jedna je od najvećih u Srbiji (u Negotinu jedina veća). Da ne bude da se hvalim, vlasnik diskoteke me pohvalio i rekao podatak da sam oborila rekord posećenosti, a ja porasla xa xa. Drago mi je da je tako. Elem, imala sam NASTUP, ne KONCERT, pošto danas svi moderno govore koncert ovde, koncert onde. Zna se šta je nastup u diskoteci ili klubu, a zna se šta je koncert – pred nekoliko hiljada ljudi u velikoj hali. Ja sam dakle išla na NASTUP, sa svojim petočlanim bendom, koji me prati, a ja pevam UŽIVO (ne matrica, ne plej bek, pu pu daleko bilo). Umišljaju ljudi svašta, pa i to da imaju KONCERT pred 200 ljudi. Dobar trip! Hašiš a? Uuuu mora da je dobar, nisam probala nikad, ali predpostavljam xa xa.  Privatno, ja, Svetlana Aleksić Piljkić, uživala sam u domu i okruženju mojih drugih roditelja, moje svekrve i mog svekra. Uživala sam u jednoj zajednici ispunjenoj toplinom i ljubavlju, uz, priznaću, slatko “ogovaranje” uz kaficu sa mojom svekrvom. Šta da se radi – ženska posla. Uvek dobijem neku korisnu informaciju da moj dragi malo pocrveni – xo xo. Tako to ide.
TV baš nešto nisam stigla da gledam, ali surfujući po netu – na Balkanu ništa novo. Pada mi na pamet da prodam TV, molim zainteresovane da se jave, jer na 80% kanala gledati i slušati politička koškanja, gledati POKER koji se igra, a gde je narod stavljen na sve ili ništa zaista je više nego poražavajuće. Jedno poskupljenje, vrlo pametno, s političke tačke gledišta, vuče sva ostala. Pa kad sve radi na struju! Nisam milioner, nisam ni rasipnik – nema Fejsa posle 23h pošto ću da peglam!
Eto, to je tih sedam dana, ako bih zašla malo dublje, svaki moj post na Bloggeru bi se zvao “Sedam dana iza nas”, pošto ne da ima šta da se napiše nego baš baš ima!
Nego sedamdesetih godina prošlog veka, tada mladi ljudi, a sada već bake i deke, upoznavali su se  na radnim akcijama, gde su zidali, gradili: pruge, puteve, zgrade... E kad pomenuh pruge, te iste pruge, koje su tada nastajale uz pesmu tih mladih ljudi,  takve kakve su nastale, koristimo i dan danas... Dok vozovi krstare po evropskim zemljama preko 300 kilometara na sat, naši pak usporavaju iz godine u godinu, toliko da takozvani brzi voz veći deo određene deonice ne sme da pređe dvadeset kiometara na sat. A šta se radilo u tim „srećnim “ vremenima, kojih se stari ljudi danas sećaju sa nekakvom setom i nostalgijom? Mi, generacija, nova, predratna, to ne pamtimo, ali pamtimo mnogo toga. Kada sam bila mala obožavala sam da gledam vozove. Da li iz ugla jednog malenog deteta, ali delovali su mi tako jaki, moćni, spajali i povezivali ljude. Danas, ta malena devojčica, sada odrasla, zrela žena, gleda u te iste vozove, NA ŽALOST ISTE. Da, zaista su isti. Godine su ih pregazile, mnogo ljudi je prošlo kroz te vagone... radne akcije odavno prestale, pruge ostale da čekaju remont. Nego, poslednje „dete“ nekada udružene zajednice zemalja na našem Balkanu – Jugoslavije, kažu, dobija novo ime i novo ruho. Političke priče, tako slatke i nevine, da čovek prosto u trenutku pomisli da će sa sto evra u džepu, nekim novim avionima obići svet. Letećemo, a ne možemo da se vozimo! Setih se onog čuvenog vica – kako japanci zovu naše puteve? – SAMAJAMA! I zaista je tako. Da li naš asfalt nekako prosto upija zemlja, pa se remonti rade svake godine a rezultati se ne vide? Da li naši vozovi, i to brzi, iskaču iz REMONTOVANE pruge u brzini od
dvadeset kilometara na sat! Hvala dragom Bogu da niko nije povređen, a voz je nastavio da se tetura dalje! Ljudi koji su već besni od svega, ljuti na političare, jedni na druge... koji žele da uštede ne bi li sebi najjeftinijim prevozom priuštili odlazak na more, ne bi li bar na tih deset dana pobegli od muka svakodnevice RIZIKUJU SVOJ ŽIVOT u vozu koji ide DVADESET NA SAT! I onda slušam priču o avionima, novim kompanijama, investicijama, dok je Biro za nezaposlene  postao najposećenije mesto u svakom gradu!
Ali Poker se i dalje igra. Za okruglim  lepim skupocenim stolom. Igra se na stolu na kom nema novca, ni karata. Potezi se povlače ugovorima i potpisima, a ulog se postavlja NARODOM. Igrači su sve osim obični, vrlo su neobični. To su igrači koji imaju moć, da ljudima ulepšaju ili upopaste život. Nikad se nisam bavila politikom, nikad me nije zanimala, ali je ušla u sve pore ljudskog društva. Da li će i lubenice na sebi imati etiketu neke stranke? Hoću i JA da vidim ta srećna vremena, koja su BAJKA mojoj generaciji!
Xo xo SA