Ljubav se ne kupuje

Živi se brzo. Došla je ta „digitalna era“, ili kako već da je nazovem, a sve je sa sobom  povuklo brzinu. Toliko je socijalnih mreža, ljudi se nalaze, dopisuju, upoznaju, ali u glavnom – ništa. Eto, imam drugaricu, fizički prelepu, ista je takva i u duši, a prosto ne može da nađe svog  životnog saputnika. Zar je došlo vreme da žena ne može sebi da nađe muškarca, slobodnog? Da li su se ti slobodni bacili u neku potaju, a ovi sa burmom ohrabrili... Ne znam... Ma da, ne možeš na tom dopisivanju osetiti emociju, tu su smajliji, lepe reči, citati... nestala su pisma... Ona mirišljava, kao sredinom prošlog veka, pa i malo kasnije, koja su slali  jedni drugima, PISALI REČI, svojom rukom, reči u kojima se osetila emocija. Sad je nastala žurba, a sa njom i mnogo drugih pojava.

Zovu ih „sponzoruše“. Logično, reč je izvedena od druge reči – sponzor. Jure novac i samo novac. Kada upoznaju momka prvo pitaju šta vozi. Pa Bože moj! Neće voditi ljubav sa BMW-om ili MERCEDES-om, već sa njim! Neće ljubiti ratkapne njegovih kola, već njegove usne! Bitno je obostrano poštovanje, pažnja, nežnost... Šta nekome vredi vila, privatni avioni, ako nema nekog da ga voli zbog njega samog, zbog onog što zapravo jeste?

Mnoge žene se udaju za bogatstvo. O da, imali smo prilike to da vidimo i u našim medijima, baš i te  JAVNE LIČNOSTI, ali šta vidimo sem blamova? Kratkoročnih brakova od kojih ne izvuku NIŠTA. Samo poniženje.

Valjda je sreća jedne žene da je muškarac, snažan i jak, kao stena, zagrli, poljubi, zaštiti...

Svi smo mi imali romanse i nepromišljene veze, ali imati cilj da uđeš u vezu zbog nečijeg bogatstva, a ne zbog njega samog – to je zaista žalosno. Šta ćete uraditi kad vam je teško,  kad vam nije ni do čega, kada vam je potreban samo zagrljaj, ruka koju volite, za koju bi dali poslednju kap krvi, a te osobe nema, ali pojavi se novčanica od 100 ili 500 evra... ne briše novčanica suze, već maramica. I opet će te pitati „zašto plačeš“. Tu se postavlja pitanje: koliko košta da se kupi ljubav. E tad se nađete u paklu. Ljubac se ne kupuje.

Sebe smatram srećnom upravo zato što sam okružena ljubavlju. Pored mene je čovek mog života, koji je moj zaštitnik, moje rame za plakanje, MOJA LJUBAV. Svojim radom stekla sam te materijalne stvari, obezbedila sebi egzistenciju. Ovo što imam nije mnogo, ali sam srećna, uživam.

Ljudi su nekako postali otuđeni, sebični... možda je tako uvek bilo, ali ja sam svedok vremena u kom živim, ali opet mislim da nije bilo te žurbe, brzine. Veze su kratke, dvoje se upoznaju na internetu, pršte smajlići, srca i ostalo, desi se susret i  to bude kratkog daha, baš zato što se zaleću, što ne spoznaju dušu jedno drugom, opet ta brzina.

Nije najbitniji lični užitak, nije najbitnije zadovoljiti samo sebe. Prosto ne razumem to. Pa čovek je društveno biće. Obraduje me sitnica, skočim kao malo dete, zasuze mi oči, a onda moram to da podelim sa  najbližima, sa svojim prijateljima. Čak i život u maksimalnoj udobnosti, gde vodi kada nemaš sa kim to da deliš? Gde je nestala ona čuvana da su oči ogledala duše? To se izgleda promenilo, sad su ta ogledala novčanik, kartice...

Polako dođoh do kreveta. Jutro. Buđenje. Gledaš pored sebe osobu koju voliš, koju budiš golicanjem, pa se prevrćete po krevetu, smejete, mazite, pa onda... :)) A sa druge strane, zamislite, ista situacija, isto to jutro, buđenje, a gledate osobu koja spava, a gadi vam se, a volite sve ono što ima – materijalna dobra koja poseduje, ali ne i njega, odnosno nju. Najtužniji je taj lažan osmeh na licu, iza kojeg se krije mnogo toga, ali ništa dobro, jer svoje strepnje, misli, najintimnija osećanja nema sa kim da podeli. To je nesrećna osoba, u ma kolikoj kući živela i ma kojim kolima se vozila, i koliko god imala novca na računu. To je najveće siromaštvo – jer tu nema ljubavi.

Nego, svako bira svoj put. Bog nam je podario život i šansu, slobodnu volju da biramo. Birajte da budete bogati, a to znači – birajte ljubav.

Xoxo SA