SAMO NAS SLOGA MOZE SPASTI

U novembru mesecu u Sofiji, jedna preslatka i veoma talentovana devojčica  predstavljaće našu zemlju na dečjoj Evrovizija. „Lenina pesma“, zove se kompozicija , a izvodi je upravo – Lena. Ta devojčica mirnih, krupnih, bezbrižnih očiju,  izuzetne harizme,  koja se nada jednoj lepoj budućnosti, a pred kojom je, sudeći po tom što sam do sada videla od nje, blistava pevačka karijera,  peva pesmu o nekom boljem sutra, nekim svetlijim danima, nekim novim klincima koji će biti odrasli ljudi.  „Zajedno možemo to da dobro pobedi zlo... na nama ostaje svet“, peva mala Lena u svojoj pesmi. Da,  na mlađima svet ostaje, pitam se, ako nastavimo ovako, kakav ćemo im to svet ostaviti? Kakav primer im dajemo?

Put do uspeha posut je laticama ruža, ali i trnjem. Želje se ostvaruju verom, upornošću, snagom... nikada neće doći dobra vila, niti će vam zlatna ribica ispuniti tri želje. Sva moć ovog sveta je upravo u nama samima. Ne treba gubiti nadu i misliti da su dešavanja u životu  tek splet slučajnih okolnosti, ne, sve je to deo jednog veličanstvenog plana i vodi ka istom takvom cilju, ako verujete u sebe.

Vremena su teška. Desetine i desetine ratova trenutno se vodi u svetu. U nekim državama traje već decenijama. Novinski naslovi su prepuni loših i tužih vesti, kao i crnih statistika. Sve veći broj mladi prepušta se porocima. Sve to krene, na izgled, bezazleno, jedne obične večeri na jednoj običnoj žurci kada mlada osoba proba alkohol prvi put u životu. Tada i ne pomisli da će za već nekoliko godina postati alkoholičar, da će mu biti potrebno lečenje. Da ne govorim o drogama, sedativima sa kojima sve više mladih ljudi dolazi u kontakt u ranom pubertetu, pa i pre završene osnovne škole. Moje odrastanje je bilo teško, detinjstvo sam provela u nemaštini, ali nikad bez ljubavi. Nikad to nisam krila, naprotiv, to potenciram upravo zato jer sam tada sanjala svoj san koji živim danas. Potenciram to jer mi ništa nije palo s neba niti došlo preko noći. Trudila sam se da budem uzoran đak, trudila sam se da pomognem svojoj majci u najgorim danima našeg izbeglištva kada smo živeli u maloj sobi koja je imala zemljani pod. Niti je moja majka, moja snaga, dozvoljavala da nas to vreme „pokosi“, već me je učila da idem napred, govoreći meni i bratu da je najbitnije biti pošten čovek, da uveče utoneš u san mirne savesti i da se ujutru budiš sa planom kako da ispuniš novi dan. Istina je da nisam ispunila njenu želju i upišem fakultet, ali je verovala u mene.  Majka kao majka, plašila se profesije koju sam odabrala, želela, blagoslovena talentom za pesmu.  Tada su svi cenili vrednu i primernu decu. Oni koji su se trudili na sve moguće načine da budu mangupi kažnjavani  su. Danas kao da je postalo u modi to – biti mangup, a uzorni, vredni, talentovani mladi ljudi dobijaju epitete kojekakve. Kao da je postalo sramota raditi na sebi. Otuđili smo se, znate. Ona stara „Da komšiji crkne krava“ važi i dalje, ali uz dodatak – „Da komšiji ne crkne ruter“... ili „Daleko bilo da komšija stavi šifru za wireless“.  Da li ćemo proći pored starijeg komšije koji unosi drva i ponuditi mu pomoć? Kada ste poslednji put odneli u Crveni krst garderobu koju ne nosite, igračke koja su vaša deca odavno prerasla... Kada ste uradili nešto za druge? Da li znate šta vaše dete radi na internetu? „Bleji na Fejsu?“, umesto da je na vazduhu! Znate li na kakve neprikladne sadržaje može naići upravo na tom internetu, opakom virtuelno svetu koji ga može povući da u realnom životu uradi grozne stvari... Pa otkud sve više depresije među mladima, otkud  sve više utrkivanja ko će imati bolje patike, skuplji telefon? Da li jedno dete ima toliku moć nad svojim roditeljima koji će se odreći nečega što bi zaista tom detetu pomoglo u životu, naučilo ga da ništa ne pada sa neba, samo i samo „da dete ne štrči od ostale dece“?!

Ja sam štrčala, pa šta! Nisam išla na ekskurzije jer nismo imali novca. Nisam nosila najmodernije patike jer nismo mogli da ih priuštimo. Nisam kupovala užinu – nosila sam sendič. Kada je došao „trend“ među mojim vršnjacima,  da kupuju cigareta, opet sam štrčala. Ni tada kao ni sada nisam mogla da zamislim sebe da budem zavisna od nečega, da naviknem svoj organizam da mu je potrebno nešto što mu zapravo šteti! Nikada! 

A eto, ljudi danas – sve u korist svoje štete. Televizije su pokrenuli rijaliti programe, ne bi li nekada slavni mogli da povrate bar pet minuta slave, ne bi li oni manje slavni mogli  da se proslave, a tu su i anonimni koji žele takođe svojih pet minuta. Očigledno su se pojedinci nagledali rijalitija u prošlosti, pa pokušavaju da nadmaše neke koji su tu bili davno pre. Taktika im je loša. U udarnim terminima, u programu uživo tuča žena. Boks! Šamaranje, čupanje kose, gađanje onim što im prvo padne pod ruku, sve to „začinjeno“ takvim psovkjama koje u životu nisam čula. Izmiču kontroli kako sami sebi tako i onima koji mogu da ih kontrolišu. Kažu predstavljaju narod – e pa mene ne predstavljaju, kao ni narod koji ja poznajem. Razumem da je to ovom napaćenom narodu postao svojevrstan vid zabave, ali pitam koliko malo fali pa da zabava koju prikazuju pojedinci spremni za sve zarad honorara izmakne kontroli, da se desi nešto grozno?

Bes je nadvladao. Lebdi nad nama poput onih crnih, gradonosnih oblaka... Samo slogom ih možemo rasterati. Tu nam ne može pomoći niko, ni političari ni bilo ko, koliko mi sami – čovek čoveku.

U želji za nekim boljim danima, u želji da parkovi budu puni bezbrižne i dece, čestitam vam rođendan i nadam se da ćemo u bliskoj budućnosti čitati isključivo lepe vesti.

   Vaša Svetlana  

OGRADE TUGE

Po ko zna koji put  ću se ponoviti kada kažem da me politika nikad nije zanimala. Sa druge strane mislim da iole prisebna osoba mora da zna ko je na čelu države u kojoj živi, ko je premijer... koliko imamo ministara i poslanika, eh – mnogo! ...Ko će to zapamtiti sve... iako je meni matematika išla mnogo bolje nego Smokvici iz „Anđela 3“. 

Ne pamtim vremena kada su, tada mladi ljudi, onako iz čista mira, spontano,  seli u voz, otišli do Trsta i ostali par dana. Javili bi se roditeljima. Niko se nije brinuo. Nisu postavljana pitanja koja zabrinuti roditelji postavljaju sada i kada se ide na mnogo bliže destinacije, a sa druge strane, malo malo pa GRANICA. Taman da zaspiš – još jedna granica. Došla su neka opasna vremena, kao neki demon koji se nadvio nad Balkanom i prosto neće da nas ostavi, kao da mu je lepo ovde. Kao da ga sami zadržavamo i hranimo besom, gnevom, svojom otuđenošću, pakošću... 

Naša zemlja nije mogla precizno da objavi broj izbeglica, koje su počele da dolaze tražeći spas od strahota rata raspadom bivše Jugoslavije. Taman kada je bar delovalo da se situacija smirije, buknuo je novi rat i više od dvesta hiljada ljudi je bilo primorano da napusti svoje domove...  Od prvog crnog talasa prošlo je više od dvadeset godina. Od poslednjeg više od petnaest...  Mnoge porodice žive po kolektivnim centrima u veoma lošim uslovima, imaju samo uspomene, jer polako gube nadu da će se išta promeniti.  U ovom momentu u svetu se vodi desetak ratova – konflikta, kako već. Nije bitno kako se kaže – činjenica je da ljudi stradaju, da stradaju najmlađi. Činjenica je da ljudi beže pred strahotom, ostavljaju sve što su imali i odlaze tamo negde daleko, gde se nadaju da će imati iole pristojan život. Dolaze iz daleka. 

Došla su vremena kada se skrnave i pustoše svetinje, kada mladi ljudi zatrovani nečijom ideologijom širom sveta čine stravične zločine. Došlo je vreme straha. Pitam se kako i zašto? Ali ne nalazim odgovor, čak ni u raznim teorijama zavere. Nailazim samo na gnevne i ljute vladare koji iz svojih velelepnih domova, uz strogu poslušnost podčinjenih žele da kroje mapu sveta. I tako uporno, vekovima. Jednom je skroje – opet je prekrajaju, ili prave potpuno novu, a na čijim leđima? Na leđima onog malog, običnog čoveka, njegove žene i dece, na tuzi i bolu, bez trunke savesti...

Često se priča o azilantima koji zbog sukoba u svojim zemljama našu zemlju koriste kao deo puta ne bi li uspeli da stignu u neku razvijenijuu zemlju, da krenu od nule i iznova izgrade  sopstveni život. Dolaze iz daleka, neretko peške: iz Sirije, Avganistana, Somalije...  naša zemlja im dopušta da provedu izvesno vreme ovde, gde dobijaju hranu, odeću, lekarske preglede. Ogromna većina njih želi da nastavi dalje. 

Zemlja o kojoj ne znam mnogo toga, znam da smo susedi i da imamo normalne odnose (za divno čudo) već dugi niz godina,  podiže ogradu oko naše zemlje ne bi li sprečila da u njihovu zemlju dođu ovi izmučeni ljudi. U vremenima  kada se priča o demokratiji, o pomaganju drugima, podižu se ograde baš da spreči pomoć  tim drugima. Pa sigurno nisu pobegli od dobrog!! Sigurno nisu iz hira ostavili sve i krenuli da pređu silne kilometre i domognu se mira! Ovo je prva ograda. Urađena je „probna“, a u planu je da se uradi duž celom granicom sa Srbijom. Šta će time dobiti? Ti ljudi nisu zombiji koji će ih napasti kao u lošem horor filmu, to su ljudi kojima treba pomoć, pomoć koju Srbija sama ne može da im pruži ali može udružena sa drugim zemljama. 

Da, sve to me podseća na loš horor film. Pitam se gde će se naći nova ograda. Da li će zemlje rušiti mostove koje su na granici ne bi li se izolovale od svega? Da li će arhitekte umesto da projektuju moderne zgrade u budućnosti proučavati čuveni  zid u Kini, ne bi li nekim sličnim građevinskim čudom izolovali svoju zemlju od svojih suseda... 

Da li decu od malena učimo da mrze? Da mrze svakog ko je druge vere, puti, ko ne priča isti jezik... da li je to ta evolucija čoveka koja, po mom mišljenju ide u nazad? Da li je politika nadvladala humanost? Da li su naša budućnost ograde, zidovi... Da li svetski moćnici trljaju ruke zadovoljno, ili žale ove ljude, a nikako da shvate da živimo na ISTOJ planeti svi. Drugu nemamo. 

Da, baš kao loš horor film gde ljudi beže od tuđe nesreće, žmure pred tuđom mukom i bolom...  

RASKOL

Odavno su se ljudi podelili: po religijskoj, nacionalnoj, politickoj  i raznim drugim pripadnostima. Onda su i oni koji su do juče imali isti stav, isto razmišljanje nastavili da se dele. Tako  je nastajalo sve više grupa i grupica, sa obrazloženjem da pomognu narodu, a dok je njihovim čelnicima sve bolje – upravo narod je taj koji ispašta. Svedoci smo političkih previranja, od jedne političke partije nastanu nove tri, od te tri još tri, samo dodaju novu reč u nazivu, još jedno slovo u skraćenici i po koji epitet u sloganu- i dalje veruju i u siti cilj, ali ne mogu da se slože oko toga ko će biti na vrhu.

No dobro, politika je to, ne razumem se u nju niti pokušavam da je shvatim. Ono što me ipak boli je raskol i mržnja među onima koji su iste religijske pripadnosti, a koji se dele, formiraju nove, kanonski nepriznate crkve, a što ispaštaju oni koji teže ujedinjenju i slozi. 

Dok sam sa svojim prijateljima planirala put u Solun, sa željom  da obiđem pravoslavne svetinje kako u Grčkoj tako i u Makedoniji na FB sam naišla na link o vladici Jovanu Ohridskom.  

Ovaj čovek posvetio je svoj život crkvi i pravoslavlju. Pošto je završio dva fakulteta zamonašio se i iste godine rukopoložen je u  jerođakona i jeromonaha, a kasnije i u episkopa. Međutim, raskol je uveliko trajao. Još 1967. godine Makedonska crkva se odvojila od Srpske pravoslacne crkve, postaje kanonski nepriznata od strane kako Srpske pravopslavne crkve i ostale pomenske crkve, koje su ostale u jedinstvu sa Pravoslavnom ohridskom eparhijom.  Ohridska eparhija ostaje jedina kanonski priznata crkva na teritoriji Republike Makedonije.

 Jovan Ohridski, rođen kao Zoran 1966. Godine, svoj život je posvetio velikom cilju – borbi za jedinstvo crkve. Za sve one koji žure da steknu materijalno, a zapostavljaju i zaboravljaju na duhovno, poneo je težak Hristov krst. 

Pod bremenom lažnih optužbi za proneveru  proveo je pet teških godina u makedonskom zatvoru, u izuzetno lošim  uslovima. Tu mu se narušilo zdravlje, nije imao adekvatnu terapiju, niti pravo na pričest, posete... bili su mu uskraćeni svi oblici komunikacije. 

2015. godine je pušten na slobodu. Govori kako ga zatvor nije promenio, ali mu je zdravlje ozbiljno narušeno. Tokom teških zatvorski dana dobio je šećer i povišen krvni pritisak, ali njegov duh ostao je jak. Kako kaže, uveren je da je na pravom Hristovom putu i odlučan da nastavi svoju plemenitu misiju, što mu daje smisao životu,  a to je jedinstvo crkve i vere. 

Njegova sloboda je uslovna. Uslov je jedan – da ne počini istu stvar zbog koje je pritvoren. 

Pitam se kako čovek može da uradi PONOVO ono što NIJE uradio nikad?!  Blaženstvo je  pronašao u Sankt Peterburgu. Pozvao ga je ruski patrijarh Kiril i Novodevičji manastir je njegova privremena adresa. Tu vida ožiljke od tamnovanja, koje mu je narušilo zdravlje i podvrgnut je detaljnim pregledima. 

 Iako je bolest zahvatila gotovo sve delove tela ovaj veliki čovek se nada će sa njegovim telesnim zdravljem biti sve u redu, ne bi li nastavio svoju duhovnu misiju.  Kome smeta njegov časan put? Kome smeta njegova dobrota, iskrenost i istrajnost. Onima zbog kojih je na godinu i po dana zatvora osuđen  2004. zbog „podstrekivanja na etničku i versku mržnju“. Obrazloženje je bilo da je u crkvenom kalendaru oklevetao MPC. Robijao je 220 dana. Na dve godine osuđen je 2006, pod optužbom za proneveru 57.000 evra. U zatvoru je bio 256 dana. Sličan je bio proces u Velesu, gde je takođe optužen za proneveru.  Kome je smetao čovek koji je mogao biti veoma uspešan inženjer, koji se opredelio za duhovnost?

Želela sam da posetim makedonske crkve, da prisustvujem liturgijama,  po davno uspostavljenim pravilima koje sam upoznala. Govorili su mi da ne pokušavam. Govorili su mi da je sve drugačije. Govorili su mi o raskolu u crkvi. „Raskol u crkvi“ – rečenica koja mi je odzvanjala u glavi. Zar je došlo vreme da “oni na vrhu“ kreiraju i crkvu po svojoj meri, veri, religiju, ljubav... Da skrnave ono najsvetije, ono što se ne sme dirati! Opet je politika umešala svoje dugačke ljigave prste, ovog puta u čovekovu nadu, u čovekov spas.

Iznenađena, zatečena, šta mogu da kažem? Čuvajte ono što ste nasledili od svojih predaka. Koje god vere da ste! Ne skrnavite ono sveto i nedostižno. Molite se. Sledimo primer mučenika vladike Jovana Ohridskog kome su uzeli sve, ali dušu nisu mogli! Čuvajte svoje duše! I verujte.

Nećeš naći dva ista kamenčića na plaži, nećeš naći dva ista čoveka među sedam milijardi. Ma koliko i naišli na slične, pojedinca će uvek nešto činiti drugačijim, posebnim. A šta ako se pojedinac dohvati moći, moći onako kako je vidi van svakog sistema vrednosti, moći koju čine samo novac i materijalna dobra, kakav će to biti dan? Dan kada pojedinac postaje  sopsteno udruženje, stranka, vera –  asocijalno biće, robot bez kontrole?

Ne dozvolite to sebi. Verujte! Bog je Ljubav! 

Svetlana...

Zdravo, dobro vece! Zagreb, dobro vece!

Najveći utisak protekle nedelje svakako je na mene ostavio nestanak dečaka praćen senzacionalističkim naslovima u medijima koji su se utrkivali ko će pre i više da mrcvari porodicu deteta. 

Brata nesrećnog dečaka u istom danu nazivalu su genijem i psihopatom, lažovom i manipulatorom, a bilo je samo pitanje momenta kada će ga nazvati ubicom ili monstrumom, s obzirom da se taj pojam sve češće pojavljuje u domaćim medijima. 

Pa zar ne vidite, gospodo iz medija, da ovakvim pisanjem, bombastičnim senzacionalističkim naslovima i enormnim prostorom kojim dajete tim ljudima upravo vi kreirate buduće ubice i psihopate? 

Da, vi ih kreirate! Ljudi u Emiratima, recimo, ne mogu da pročitaju tekstove iz crne hronike, jer ne postoji, zakonom je zabranjena, ali daleko smo mi od Emirata, ako izuzmemo standard, daleko smo i u svakom drugom pogledu. 

Ovde očigledno još uvek važi deviza - dajte narodu hleba i igara, pa makar se te igre odnosile i na crnu hroniku, ali hleb ste zaboravili da date tom istom narodu! 

Nego da se vratim na temu, na tužnu izmrcvarenu porodicu i jadnog dečaka.

 Njima je dosta bola, i previše, trebalo ih je samo pustiti da na miru žale za svojim detetom i neopisivo velikim gubitkom, ništa više! 

Robbie Williams je "rekao" Zagreb, dobro veče, i svi su u jednom momentu vrisnuli, šokirani, sa salvom uvreda, kao da je u najmanju ruku pozdravio Adolfa Hitlera lično, i svi bi motkom da mu "objasne" gde se nalazi i da zaslužuje da bude linčovan!
Jedni pisu da je "rekao" Zagreb, dobro vece! Drugi:  Zdravo, dobro vece! 

U šta smo se to pretvorili? Zar svaka, pa i nepostojeća izjava mora biti dočekana na nož? Kao da jedva čekamo da neko pogreši, pa makar se ta greška i ne desila i bila izmišljena, pa da u glas zaurlamo i počnemo da mašemo motkama! 

Ako nas ništa ne ubije, ubiće nas vlastita pakost, ona će nam presuditi. A ako ste zaista vernici kao što se većina vas predstavlja, onda morate znati i šta podrazumeva ta vera, a tamo mesta za pakost i zlo jednostavno nema, nikada i neće biti. 

Moram da se dotaknem i nekih vedrijih tema, kojih Bogu hvala ima, jer kako kažu, kakve su vam misli - takav vam je život, a ja se trudim da i pored svega što se oko mene dešava imam pozitivne i lepe misli. 

Nastupi koje imam na aktuelnoj turneji, posećeniji su nego ikada, pohvale pljušte, kako od pubike, tako i od brojnih kolega, i ne mogu i ne želim da sakrijem sreću. 

Vaša divna nasmejana lica govore više od hiljadu reči, a bila bih presrećna kada bih mogla sa svima da podelim barem delić energije koju dobijam. 

Eh, kada bih u tome uspela, svet bi bio daleko lepše mesto za život, za sve nas zajedno.

I da, letovanje u Srbiji! Lagala bih ako kažem da me ideja nije nasmejala, ali osmeh je bio poprilično kiseo! Ako pun pansion i noćenje na Kopaoniku za dvoje košta 150 evra, a znam da košta i više, a u cenama ne zaostaju ni Zlatibor, pa ni Aranđelovac, onda mi ne preostaje ništa drugo nego da se pitam ko će da letuje u Srbiji? VEĆINI ovdašnje populacije koja je planirala da ide na letovanje je daleko isplativije da se spusti do mora, avionom naravno, svakako će ih manje koštati!  

IZGUBILI SMO DUŠU

Ni sama ne znam kako da počnem ovu temu. Veoma sam potresena...

Možda da počnem sa utrkivanjem...u nadmetanju mladih ko ima bolji telefon, patike, garderobu, čija je „marka“ „markiranija“, čiji je auto „besniji“, a oni  tek treba da nauče šta je život, a ne da već u ranom pubertetu steknu jedinu iskrenu ljubav – ljubav prema novcu! Razvijaju pakost,  plašim se da će doći dani kada ćemo ignorisati sve ono što je lepo, dobro, ono što čini (ili bi barem trebalo) da čini čoveka, a ne kupuje se novcem iako ima neprocenjivu vrednost. Zove se duša. Gubimo li je??!!

Ostaje nam da se ugledamo na one starije koji su posle burnog i teškog životnog puta ostali sami, puni priča, dobrih i loših, ali u njihovim očima se ogleda skromnost i ponos. Istina je da na mladima svet ostaje, ali je istina da i ovi ljudi zaslužuju dostojanstvenu starost, svoju penziju, da nije bilo njih ne bi bilo ni nas. Moramo da mislimo na njih,  to je u nadležnosti i političara ali i nas, kao pojedinaca, ali, da li je tako?

Šezdesetsedmogodišnji Nikola i njegova godinu dana starija supruga Spasena Milobratović prekjuče su pronađeni mrtvi u svom stanu... po trenutnim procenama, dok ne budu poznati rezultati obdukcije, gotovo je sigurno da su umrli od gladi.

Komšijama je bilo čudno što danima nisu viđali Milobratoviće, kako kažu, mirne, prijatne i dobre ljude. Nisu odgovarali pošto bi im pokucali na vrata. Zabrinute komšije su pozvale policiju, koja im je rekla da sa dva svedoka razvale vrata i uđu u stan. Tamo ih je dočekao najgori mogući prizor. Policija je uradila uviđaj u sredu uveče, a hitna pomoć je mogla samo da konstatuje smrt jer su njihova tela bila u fazi raspadanja. Po policijskoj proceni nije bilo nikakvih tragova da se radi o ubistvu. Komšije u šoku... tuga... neverica... Za Milobratoviće samo reči hvale. Živeli su od svojih skromnih penzija, nikad se nisu žalili na bilo šta.

Spasena je odlazila u obižnju pekaru, kupovala bi samo hleb. Pošto u većini slučajeva nisu imali novca, hleb bi uzimali na veresiju, ali kako kažu za ove nesrećne ljude, novac bi doneli tačno u dan kada su rekli.  Komšinica tuguje, kaže da je samo bila upornija u tu nedelju kada im je pokucala na vrata... A oni, ponosni, na rubu egzistencije, a ćute. Nikog nisu napadali, nikog nisu krivili...

U ovoj malenoj državi, gde je zemlja plodna, koju presecaju reke, u kojoj uspeva gotovo svo voće i povrće, gde se gaje domaće životinje – ljudi umiru od gladi.

U ovoj malenoj državi gde se putem televizijskih ekrana  poručuje da  „i političari i narod moraju da stegnu kaiš“ -  ljudi umiru od gladi.

Bolji život nas očekuje, kažu, ali se svake godine pomera taj rok za još koju godinu – dok ljudi UMIRU OD GLADI!

Usvajaju se zakoni, svako se bavi svačim, idu toliko daleko da je reč „zlostavljanje“ zastupljenija od onog „dobar dan“. Pod „zlostavljanjem“ će se podrazumevati i ako na vreme ne zalijete cveće ili ono slučajno uvene – ali,  LJUDI UMIRU OD GLADI.

Sve drugo može da sačeka. Nije stvar u tome da su diskriminisane grupe ili pojedinac – diskriminisan je narod. Diskriminisani su oni koji su poštenim radom, zalaganjem i znojem zaslužili penzije od kojih mesečno ne mogu da priušte sebi ni hleb, a gde je plaćanje računa i sav onaj novac koji jedan mesec prosto odnese...

Ko je nadležan? Ko vodi statistiku? Ko proverava da li neko ima da se prehrani, ne najede, već da pojede tek onoliko da preživi dan!? Da li jedna baka, koja se jedva kreće, treba da ide od institucije do institucije, da popunjava silne formulare, potpisuje gomile papira, ne bi li dokazala da ona i njena porodica GLADUJU? Zar nije dovoljan penzioni ček i pogled na njene izmučene oči?!

Ne mogu da se posvetim ovoj temi, da „guglam“, ne bih li napisala koliko je ovakvih tužnih slučajeva bilo za sve ove godine. Oni postaju statistika, žalosna i tužna statistika koja se nikad neće pojaviti javno, baš kao ni ona „koliko je sitih u Srbiji“. Da pitam nekog nadležnog? Pa znam odgovor, i ja i svi vi ostali: „Moraju nam se obratiti da bi znali da im pomognemo“. A kako ćete im pomoći – opet formularima i ostalim papirima. Oni ne traže papir već parče hleba!

Naš narod je dobar. Dobar i ponosan. Ćuti o svojoj muci.

Ako su političari ljudi IZ NARODA onda bi mogli da se vrate MEĐU svoj narod, tako će znati šta ih muči, a ne po statistici od 10 uzoraka.

Nikola i Spasena, počivajte u miru. Nek vaše duše nađu spokoj, onaj koji niste imali na ovom svetu.

SVI UPIRU PRSTOM U VUČIĆA

-Otac sam dvoje dece, od kojih je jedno vrhunski sportista - balkanski i trostruki prvak države Srbije u karateu. 

Zbog nemogućnosti da ispratim njihovo sportsko i obrazovno napredovanje, spreman sam da ustupim bubreg - napisao je čovek u oglasu koji je postavio na internet!

Šok, tup bol u stomaku umesto protezanja uz jutarnju kafu! Evropa, Srbija, Beograd, 2015. godina, ljudi prodaju bubrege da bi prehranili i školovali decu, i to je normalno? 

Tek sada mnogi od nas vide koliko nam je "loše" bilo pod ono zajedničkom kapom naroda, tvorevinom što se SFRJ zvaše! 

Tada niko nije morao da se kasapi i da kida komade tela da bi detetu priuštio sendvič, školu, letovanje... 

Ne znam šta treba da se desi pa da neko pogleda ove ljude, da vidi i čuje njihovu muku, da se zapita je li se ovako borimo protiv bele kuge? 

Za čije babe zdravlja da rađaju decu ako neće imati čime da ih prehrane?

Ovi ljudi ne žele milostinju, žele da rade i da zarade, da imaju za osnovne potrebe, a nemaju, i pitanje je kada će imati! 

Kada će bilo ko uraditi nešto po ovom pitanju? 

Aploitična sam, i ne podnosim politiku, ali ipak vidim šta se dešava! 

Svi upiru prstom u Vučića, kritikuju, ljagaju, čekaju, a ja se pitam zašto to vreme koje su potrošili na prosipanje pameti nisu iskoristili pametnije i sami preduzeli nešto? 

Nije Vučić kriv za nasu propast! 

Naravno, odgovor ne postoji! 

Često razmišljam, bilo bi lepo kada bih mogla da se "razapnem" na milion strana, da kao supermen budem tu u svakom trenutku i za svakoga kome je pomoć potrebna, i lično poznajem dosta onih koji razmišljaju slično, a to i dokazuju svojim delima. 

Ima i onih drugih, koji se dave u parama, ali ih škrto čuvaju samo za sebe i za svoje potrebe, i nema veze što ih za dva života neće potrošiti, na daju!

 I neka ne daju, njima na čast, ali u grob ih sa sobom neće poneti, niko od nas neće. 

Ima i mojih kolega koji se (kao pojedini politicari pred izbore) sete da urade nesto humano samo onda kada imaju velike koncerte, obidju sirotista ili jos smesnije podele toj deci karte za koncert! 

Super bi bilo da se te karte rucaju, veceraju...da ih mogu zimi umesto jakne obuci da se ugreju! 

Sramotno!!! Bolje bi im bilo da ne rade ni to! Najteze je izvaditi zmiju iz dzepa pa dati neki dinar! 

Večeras u Negotinu pevamo za malu Minu Rosić, i pevaću od srca, znam da će tako biti i sa ostalim kolegama, a ako uspemo da pomognemo maloj lepotici da ozdravi, a hoće, to će biti najlepši poklon meni lično! 

Nadam se da ću ovim blogom pokrenuti još nekoga, bilo koga, a ako rezultat bude barem jedno humano delo, ja sam uspela! 

P.S. Hvala Dari Bubamari i Sladji Alegro sto su prihvatile moj poziv za koncert!

Radjen zaslužuje drugu šansu, i treću...

Ne mogu a da se ne osvrnem na brojna dešavanja koja su obeležila proteklih sedam dana, a bilo ih je mnogo.

Uglavnom loše vesti, loša energija koja se osećala u vazduhu proteklih dana. Kao bomba odjeknula je vest da je Nikola Rađen pozitivan na kokain i da će zbog toga biti suspendovan na četiri godine,a možda i okončati BLISTAVU karijeru.
 Pogodilo me kao čoveka, prijatelja, koleginicu, pogodilo me kao što je pogodilo svakoga ko veruje u porodicu.
I vrisnuli su svi, u glas, pripremili lomaču i stolice, pa da udobno smešteni, baš kao u bioskopu krvavih očiju gledaju spaljivanje i uživaju u istom. Podelila se Srbija po ko zna koji put na one koji ga napadaju i one koji ga brane.
 Neki će reći nije moje da komentarišem, možda i nije, ali moje je da kažem da sam pobornik zdravog života, i da nikoga nikada ne bih podržala u konzumiranju bilo kakve droge, naprotiv, drogu prezirem!
Ali isto tako, ako čovek prizna grešku, pokaje se zbog iste, zašto mu ne pružiti ruku?
Pa da li je moguće da smo, poput zlatnih ribica, zaboravili sve trenutke radosti koje je svojim zalaganjem i sportskom, lavovskom borbom, narodu dao upravo Nikola Rađen?
 Da li je moguće da su u momentu pale u vodu sve zasluge, medalje, pehari, sve ono čime je ovaj mladi čovek više puta izdigao Srbiju na pobednički tron?
E, pa ja nisam zaboravila i nisam bacila u vodu ništa, naprotiv, skidam kapu Nikoli Rađenu za sve što je uradio za srpski sport!
Niko nema pravo da kaže da mu ne treba dati drugu, pa i treću šansu, jer ako ju je neko i zaslužio, on svakako jeste. 

Potresao me i masakr koji je počinio pomahnitali monstrum Rade Šefer!
 Čovek je pobio šestoro ljudi, zavio više porodica u crno, uništio desetine života, a sve se moglo sprečiti! Pitam se kakvu poruku šalju nadležni kada kažu da je potrebno prijaviti nasilje kako bi se izbegle fatalne posledice istog?
Prijavite ga, a mi ćemo da ga privedemo i držimo nekoliko sati, a zatim ćemo ga revoltiranog i još luđeg pustiti da vam se vrati i "dovrši posao"!
Da li sam dobro razumela poruku? Pa ko je ovde lud? Da li će se naći neko ko će da se posveti problemu koji nas redovno zavija u crno?
Da li pola zemlje treba da se pobije međusobno da bi neko reagovao?
Dokle će svaki manijak koji zlostavlja svoju porodicu i okolinu moći da kupi oružje i još da dobije dozvolu za isto? Kakva smo mi to država? Dosta, BRE!

I da, jedna svetla tačka u crnoj nedelji iza nas, draga Bojana 

Stamenov! Bravo Boko, svaka čast i jurišaj prema pobedi, 

zaslužuješ je!

Seka Aleksić

"Elitne" uvrede!

Nаžalost, glavna tema ovih dana u našoj zemlji nije da će biti povećanje plata i penzija, da se otvaraju fabrike, samim tim i nova radna mesta za veliki broj nezaposlenih, već je tema jedna devojka. Ne znam kako bih je nazvala, a da se držim pristojnog rečnika, onako kako sam vaspitana. Eto, jedna nepromišljena i rasejana devojka, koja za sebe kaže da je veoma iskrena, veoma, veoma iskrena, do te mere da mora da kaže sve što misli o bilo čemu. Najgore je što je umislila da zna svaku istinu, da svakoga poznaje, pa su te njene „istine“ izobličene, ružne, strašne...
Niko nije znao za nju kada je na svom Facebook profilu „davala mišljenje“ o tragičnoj smrti male Tijane, koju je oplakivala cela Srbija, ceo Balkan, pa i šire... Ni sama ne znam koliko sam puta na YouTube-u odgledala snimak gde Tijana peva svojim umiljatim glasom, okružena najmilijima. Ko joj je oči pogledao znao je da se iza njih krila jedna divna i topla duša, željna života. E onda se pojavi neko, neko bez zanimanja, ali „pun stavova“, neko čija gordost i pakost nema granice, neko ko će se poslužiti jednim od najvećih grehova za trunku medijske pažnje! Atina Marković... Želela je da bude primećena, o da, ostala je primećena, a ostaće i zapamćena, ne po dobru!

Šokirano sam pogledala taj njen „demant“ na YouTube-u. Pitam se da li sam dobro čula, puštam ponovo...

Kaže novinarka je pokušala da izvuče iz nje sve najgore. Kaže da joj je podvaljeno gde ona omalovažava malu Tijanu. U želji da bude izbačena, kako kaže, priznala je da je to rekla, samo i samo da bi bila izbačena.... EJ, ŽENO! U želji da ostaneš ili budeš izbačena mogla si uraditi toliko toga. Mogla si nekog izlupati (ionako te svi nerviraju), mogla si vredjati, osporaviti rad i trud neke javne ličnosti pošto ti i to dobro ide, ali ne, tvoja gordost ide toliko daleko, kada si pomislila da si favorit toliko si ostala slepa kod očiju i gluva kod ušiju da nemam reči... Ali „ti si samo htela da budeš izbačena“.

Porodica, prijatelji male Tijane leče rane na duši pošto je ona gnusno ubijena od strane monstruma. Nadležni se još uvek dvoume da li je bolestan ili je normalan. STANI! Ako je bolestan i ima poriv da ubija mlade devojke – zaslužuje kaznu, zaslužuje zatvor, a ne negu i ozdravljenje, kakvo lečenje?! To nije bolest – to je njegov izbor. U tom silnom dvoumljenju nadležnih na sveže rane porodice Jurić se posipa so. I zaista bih ovim putem zamolila medije da izbegavaju foto montaže na kojima se mala Tijana i ova osoba dodiruju licima!
Naravno njene prijateljice koje mešaju datume Boja na Kosovu i početka Drugog svetskog rata podržavaju svoju drugaricu, koja, pak, kaže da azbuka ima 29 slova...

Bitno je da je sve ELITNO – elitna kosa, elitni jezik, elitna haljina, elitne grudi, pa nije problem ni prostitutka, samo da je ELITNA!

Pre godinu dana, posle užasnih poplava koje su pogodile našu zemlju, na službeni razgovor su pozvani oni koji su putem društvenih mreža „širili paniku“... Šta je širenje panike, kad ljudi obaveštavaju putem svojih profila na društvenim mrežama kakva je gde situacija. Zašto dotična, tada anonimna, sada poznata al' prezirana ličnost nije bila pozvana na bilo kakav razgovor pošto je širila gnusne laži, samo i samo da bude primećena?! Da li će sada biti pozvana? Da li će započeti neka istraga zbog skrnavljena imena jedne divne devojčice koja više nije među nama, povrede časti, samim tim i vređanja jedne dobre i ugledne porodice koja je zavijena u crno, koja nikad neće prestati da plače za svojim anđelom...

Ne, sramota nije prava reč za ovo. Pravu reč ne mogu ni da pronađem.

Sve ružno kao da pada u vodu ako se ispred i najgore reči samo stavi to ELITNO. Da li je ovo sada elitna sramota, elitna bruka, elitni lavež jednog besnog razjarenog majmuna, željnog pažnje. Zašto se ne bavi nečim? „Prodaje mudrost“ u rijalitiju! Čak nije ni dobra glumica, na granici između depresije i histerije!

Ne, zaista nemam reči. Molila bih ljude i medije da porodicu Jurić ostave na miru. Da ih ne obilaze sa pitanjima „koji je Vaš stav povodom izjave te, teee“, ma ime ne mogu da joj napišem niti izgovorim!

Najveća sramota za ovu zemlju, za pravni sistem biće ako se što pre ne usvoji Tijanin zakon, monstrum koji je počinio zločin ne dobije zasluženu kaznu i ako dotična ne bude odgovarala za svoje reči. Svi se vade na nekakvu slobodu govora, ej bre! Sloboda govora je sasvim ok! Ono što je govorila dotična nije sloboda govora, to je nešto gnusno, ružno, užasno.

Eto, htela si portale, naslovne strane, htela si da drugi pričaju o tebi – eto dobila si to, ali nisi računala da će pričati sa gnušanjem i revoltom! Posle šipke zakačile si se za jednu divnu dušu, čistu, neiskvarenu, na jedan prerano prekinut život, na tugu i bol svih onih koji su je poznavali. Nemaš ni stida ni srama!

MIR BOŽIJI - HRISTOS SE RODI!!!

Dan koji sa radošću iščekujem je Božić. To je poseban praznik, praznik porodice, kada su najmiliji na okupu, simbol rađanja novog života, praznik dece, porodice... Svake godine postim četrdesetodnevni post koji se završava Božićem. Smatram da se post ne svodi samo na konzumiranje određene hrane, ima svoje dve strane, a to su duhovna i telesna. Svodi se na to da u svojim dušama nađemo mir, da na dobro mislimo i da dobre stvari radimo, čime naučimo da tako treba da idemo kroz čitav život, a ne samo u danima posta. Osmog januara Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici obeležavaju drugi dan Božića, Sabor presvete Bogorodice. Taj dan je posvećen presvetoj Bogorodici koja je rodila Isusa Hrista, a devetog januara se slavi spomen na svetog arhiđakona i prvomučenika Stefana, koga brojne porodice praznuju kao krsnu slavu. (Takodje slava mog oca). Lepota praznovanja Božića ogleda se u tome što je svaka zemlja koja unela neku svoju tradiciju. Čime god se bavila, kojim god poslom, u kući žena je domaćica i na njoj je da spremi česnicu. 

Dana kada je Božić, iako sam ranoranilac, ustanem ranije nego obično i pripremim česnicu. U njoj sakrijem novčić i uvek pomislim ko će da ga od mojih najmilijih pronađe, jer simbolizuje sreću i blagostanje u predstojećoj godini. Dok se česnica peče sa velikim uživanjem, postavljam trpezu, srećna, baš kao što je i ovaj praznik – pun radosti i ljubavi. Zatim zajedno sa svojim suprugom okadim kuću tamjanom. Našim domom se proširi taj divan, veoma prijatan miris, koji čoveku prosto uliva mir i snagu. Postoji verovanje da miris tamjana tera zle sile (demone) a čak pre 5000 godina njime se trgovalo na Arabijskom poluostrvu i u severnoj Africi. Bio je vredan poput zlata. Mudraci su darovali tamjanom tek rođenog Isusa. Danas tamjan, koji je ostao misterija naučnicima, izbegava da nam otkrije sve svoje sastojake. Smatram da mi, smrtnici, ipak ne treba da znamo sve, pa čak ni tu tajnu, zašto ovaj divan miris utiče pozitivno na čoveka i izaziva osećaj mira, a dokazano je da smanjuje stres. 

Dan pred Božić moj suprug donosi Badnjak. Time se u dom unosi zdravlje, sreća i napredak. Uz Badnjak, tu je i žito, da godina bude plodna, kao i slama, jer se upravo na njoj rodio Isus. Sa zalaskom sunca, na Badnje veče, Badnjak unosimo u kuću. Na našoj trpezi bude riba, pasulj prebranac, pogaču umesim bez kvasca, a tu su i orasi, suve šljive, badem, lešnici... Posle večere ostavim ponešto na stolu, ne sklonim sve, u duhu običaja ovog svetog dana. 

Božić slavimo sva tri dana. Kuća nam je puna gostiju, dragih prijatelja, sa kojima suprug i ja provodimo celu godinu, a čije su porodice daleko. To je posebna prilika da se okupimo, da provedemo vreme zajedno, prisećamo se svega lepog što smo zajedno prošli i nazdravimo uz vino – za zdravlje, sreću i lepu budućnost. Božićno jutro... Osmeh mi ne silazi sa lica. Dok ispijam prvi gutljaj kafe uvek se prisetim svog detinjstva, ljubavi koja mi je bila davana, kada smo živeli veoma skromno, kada mi neke materijalne stvari nisu bile dostupne, a nisam ni želela skupe poklone. Učena sam i vaspitavana da tuđe poštujem, a svoje volim, da se samo radom i upornošću može ostvariti želja, da se materijalna stvar prosto može izgubiti, uništiti, da su čista duša i čist obraz najbitniji u životu. Godine su prošle, toliko toga se izdešavalo. Ja sam sazrela, u braku sam sa čovekom koga volim, a opet sa žarom onog malenog deteta radujem se tom velikom danu, uvek ga obeližim u krugu svojih najdražih. Dane pred Božić sam iskoristila da spremim razne specijalitete za svečanu trpezu.Pored dragih prijatelja, koji imaju posebno mesto u mom srcu, moja majka, otac i brat mi svojim prisustvom ulepšaju svaki Božić: Božić to i jeste – dan kada je porodica na okupu, dan kada su najmiliji okupljeni oko trpeze. Božićni dani su dani ljubavi. Dani kada se zaboravlja sve ružno iz protekle godine. Dani kada se slavi život. Pored običaja koji se razlikuju od zemlje do zemlje, Božić je svuda dan pomirenja i praštanja. Nemojte misliti na loše stvari, loše ljude, loše postupke, ne svađajte se. Iskoristite najbolje ove dane, dane kada smo svi bliži jedni drugima. Budite sa svojim porodicama, sa svojim prijateljima. Imajte na umu da male stvari čine život, sve prolazi, ali ljubav ostaje, Bog je ljubav! Praštajte! Mir Božiji, Hristos se rodi!