Leto lagano izmiče, ali kažu biće još lepog vremena. Sledi nam duga, lepa jesen. Sunčana. Želim da verujem da su meteorološke prognoze tačne. Nije još vreme da rezimiram ovaj letnji period, ali sam se ipak malo osvrnula. Ovo leto mi je donelo mnogo lepih stvari, kako privatno, tako i poslovno. Još jedna uspešna turneja i još jedan išaran kalendar, prepun oznaka koje mi služe da me podsete na datume sa zakazanim nastupima. Osećam blagi umor koji bih svakome mogla samo da poželim. Umor koji brzo nestaje ako čovek ima urođenu moć regeneracije i toliko fanova koji neprestano obasipaju najpozitivnijim emocijama, ljubavlju, pažnjom, poštovanjem… Hvala vam, dragi moji. Koliko god da ponavljam HVALA, nikada neće biti dovoljno.
Leto je uvek vreme za velike turneje, a primorje se pretvara u poligon za ispit i potvrdu nečije karijere. Presek realnog stanja. Presek koji u vodu baca samohvalisanje i reči bez pokrića. Na primorju nisam primetila gomilu onih koji pričaju o velikim karijerama, još većim turnejama i nastupima. Na ispitu nisu prošli. Da bi se prošlo na ispitu mora se neprestano učiti i raditi na sebi. Manje priče, više rada - uvek je bilo i biće. Zbog toga, ne bih više dužila na ovu temu, već ću da se radujem što je period koji je iza nas bio u znaku ljudskih dela, humanosti i dobročinstva. Radosti me činjenica da je akcijom Ice Bucket Challenge prikupljeno mnogo novca za istraživanje neizlečive bolesti amiotrofične lateralne skleroze i što je javnost upoznata sa ovim, do sada manje poznatim oboljenjem. Dežutni hejteri su i ovu humanu akciju iskoristili za samopromociju, pa su forumaše i tviteraše galamom podsetili na svoje postojanje. Neka ih, neka i dalje sede i ništa drugo nek’ ne rade, ako im je to smisao života. Čoveku je od Boga dato da pomaže drugima, pa se nameće pitanje da li je hejter čovek. Neki oblik života jeste, to je sigurno. Čovek nije. Bar ja mislim jer sam ubeđena da čovek nikada neće sedeti skrštenih ruku i pljuvati dela koja pomažu drugima. Ni dela, ni gestove, ni reči.Čak su toliko bezobratni da koriste svaku tragediju u reklamne svrhe, sreca.
Na svu sreću, takvi oblici života su u manjini. Jesu glasni, ali ih je malo. Dobrih i velikih ljudi ipak ima više. A ja sam srećna i ponosna što poznajem velike i dobre ljude. Jedan od njih je moj brat, jeromonah Porfirije iz manastira Tvrdoš. Veliki čovek koga krase blagost, veselost i požrtvovanost. Čovek koji golim rukama ide u vatru da iz požara u okolini Trebinja spašava unesrećene. U želji da neprestano radim na sebi, od njega sam mnogo naučila. Hvala mu na svakoj mudrosti koja je oplemenila moj život, učiniula ga spokojnijim, srećnijim, kvalitetnijim. Moj život je sada miran: uživam u skladnom braku, ne bančim i ne provodim se po noćnim klubovima, posećujem manastire... Međutim, pojedini mediji kada nemaju dovoljno informacija o meni, jer im ne dajem povoda, onda izmišljaju. Tako je pre nekoliko dana dnevni list Alo objavio „Aleksićeva asfaltira put do manastira Vitovnica“. Njih ne zanima što to nije istina. Sramota! Posle tog naslova, još veća sramota. Pozovu me iz redakcije jednog nedeljnika i kažu kako imaju izjavu nekog astrologa koji je rekao da će „Seka dobiti potomstvo“. Pa još traže da komentarišem takvu izjavu. Ostala sam bez reči. Najpre, ako je taj neki astrolog tako nešto i rekao, to je onda krajnje nepristojno. A još više je nepristojno što ljudi iz tog nedeljnika sebi dozvoljavaju da toliko zalaze u najdublju intimu. Ne mogu da verujem čime se sve ljudi bave. Spokoj i radost u kojima uživam im ne odgovaraju, pa ili izmišljaju ili žele beskrupulozno da „udaraju“ na emocije čitalaca. Pa ne ide to tako. Neka granica mora da postoji.
Pozdrav,
S.