среда, 24. април 2013.

Gordost i predrasude

Neću se baviti poznatim klasikom Džejn Ostin, a ni ekranizacijom  pomenutog – fantastičnim  filmom, snimljeno je više verzija. Nek bude da sam, eto, pozajmila naslov. Na to imam prava – ovo je ipak samo blog. Na žalost, ovo neće biti ljubavna priča.

Gordost, kažu najopasniji greh. Nateraće vas da skočite u bunar samo da dokažete drugima da možete, ne razmišljajući  o posledicama. Dokazivanje drugima... To je jedna široka tema o kojoj može da se piše i piše...  Teško je proceniti ko je kakav. Stara izreka kaže  da ne možeš da upoznaš neku osobu dok s njom ne pojedeš kilo soli.  Svako od nas se te soli i prejeo, baš onda kada je mislio da je osobu u potpunosti spoznao, stekao prijatelja za ceo život.  Gordost je opasna, prodre u čoveka  i zavlada njime poput najopasnijeg virusa. Prosto mu uđe u krv. Zato je bitno prepustiti se veri, verovati u Boga, ne tražiti Mu, već Mu se zahvaljivati. Gordost vidim svuda oko sebe: u svom poslu, u ljudima koje srećem i upoznajem, osetim nezahvalnost i gnev kojim je njihova duša opsednuta, ali samo oni znaju kako im je uveče, kad ostanu sami sa svojim mislima.
Predrasude – svuda oko nas. Nikad se nisam bavila ko sa kim spava, ko se sa kim druži, ko koga voli, ko koga ne voli… Isključivo sam se bavila sobom i  našla se dragim ljudima, ako zatraže razgovor, savet… i tu sam gde jesam, iskoristila sam svoju šansu. Mnogi su imali istu takvu šansu, dobijali je, ali su je prokockali. U svakome od nas čuči nešto, genijalnost za neku sferu života, nekima prođe život da je ne otkriju, baš zato što se bave predrasudama. Ih, kad bih mislila šta će ko da kaže, kada bih se bavila čitanjem raznoraznih komentara koji svakodnevno pljušte o meni po internetu – opet ne bih bila tu gde jesam, a ne bih  bila ni svoja. Šta se sve pisalo o meni.  Ja se smejem, moji prijatelji i saradnici me zovu, nerviraju se. Još ja njih smirujem! Prva moja majka, ali sad i ona zna da kao javna ličnost nosim i “teret” tog posla i da će pročitati svašta ili čuti. Nju je zabolelo kada su pisali da ne mogu da imam decu. Ako nešto u životu želim to je da se ostvarim kao majka, smatram da je tim činom žena u potpunosti ispunjena. Kad se desi – desiće se. Kad dragi Bog bude želeo, kad se “sve kockice sklope” proširiću svoju porodicu. Naravno, želim i da usvojim dete. Pa to bi poželeo svako, i čovek koji jedva svojim skromnim prihodima sastavlja kraj sa krajem poželeće da usvoji dete koje je odbačeno, a nevino i čedno, ništa krivo zbog toga što mu se dogodilo! Nije to nikakav trend! To je ljudski! Doživela sam nešto što su doživele mnoge žene i to nisam želela da se zna, vanmateričnu trudnoću. To mi je teško palo. Mediji kao mediji, iščačkali, objavili… Šta je tu lepo i ekskluzivno?! Samo zato što sam “na meti” kao javna ličnost, ti isti mediji su bacilli so na ranu mnogim ženama koje su to prošle, probudili im teško sećanje, nešto što nikada neće zaboraviti, ali eto, žena kao žena, svoju tugu, patnju i bol “smesti” u neki deo svog mozga, zaključa ga kao sef, a pre toga se isplače, plače ponovo…ali ni te suze ne smanje bol… 
Bavili se ljudi i mojim kućnim ljubimcima. Šta ću – obožavam životinje. Predrasude, predrasude, predrasude - svuda oko nas, a takvi su baš oni koji nisu ostvareni, kao ljudi pre svega, koji ne znaju ni gde su krenuli ni šta rade. Najviše me nasmeje naslov “Estradni rat na pomolu”. Onda zamišljam kako kopamo rovove, uzmemo svoje diskove i gađamo se. Najlakše je držati govorancije, pričati o drugima. Teško je preispitati sebe. Ako ti baš niša ne polazi za rukom očigledno negde grešiš, nešto tu nije logično – stani i preispitaj se. Svet oko sebe ne možeš promeniti, ali kad promeniš pristup, način gledanja na stvari – sve si promenio.
Da se razumemo, sednem ja sa drugaricama  pa imamo “trač partiju”. Ih, tek to je “jako strašno”. Pa žensko sam, ljudsko biće, pa tek onda Seka Aleksić – pevačica. Nego. Što bi rekli, “da ne sude predrasude”, dajte šansu drugima… Svako ko vam se pojavi u životu ima svoju ulogu… možda će otići, možda će ostati, svakako pojavio se sa razlogom. Ništa nije slučajno ;)
Xoxo SA

среда, 17. април 2013.

Ljubav se ne kupuje



Živi se brzo. Došla je ta „digitalna era“, ili kako već da je nazovem, a sve je sa sobom  povuklo brzinu. Toliko je socijalnih mreža, ljudi se nalaze, dopisuju, upoznaju, ali u glavnom – ništa. Eto, imam drugaricu, fizički prelepu, ista je takva i u duši, a prosto ne može da nađe svog  životnog saputnika. Zar je došlo vreme da žena ne može sebi da nađe muškarca, slobodnog? Da li su se ti slobodni bacili u neku potaju, a ovi sa burmom ohrabrili... Ne znam... Ma da, ne možeš na tom dopisivanju osetiti emociju, tu su smajliji, lepe reči, citati... nestala su pisma... Ona mirišljava, kao sredinom prošlog veka, pa i malo kasnije, koja su slali  jedni drugima, PISALI REČI, svojom rukom, reči u kojima se osetila emocija. Sad je nastala žurba, a sa njom i mnogo drugih pojava.
Zovu ih „sponzoruše“. Logično, reč je izvedena od druge reči – sponzor. Jure novac i samo novac. Kada upoznaju momka prvo pitaju šta vozi. Pa Bože moj! Neće voditi ljubav sa BMW-om ili MERCEDES-om, već sa njim! Neće ljubiti ratkapne njegovih kola, već njegove usne! Bitno je obostrano poštovanje, pažnja, nežnost... Šta nekome vredi vila, privatni avioni, ako nema nekog da ga voli zbog njega samog, zbog onog što zapravo jeste?
Mnoge žene se udaju za bogatstvo. O da, imali smo prilike to da vidimo i u našim medijima, baš i te  JAVNE LIČNOSTI, ali šta vidimo sem blamova? Kratkoročnih brakova od kojih ne izvuku NIŠTA. Samo poniženje.
Valjda je sreća jedne žene da je muškarac, snažan i jak, kao stena, zagrli, poljubi, zaštiti...
Svi smo mi imali romanse i nepromišljene veze, ali imati cilj da uđeš u vezu zbog nečijeg bogatstva, a ne zbog njega samog – to je zaista žalosno. Šta ćete uraditi kad vam je teško,  kad vam nije ni do čega, kada vam je potreban samo zagrljaj, ruka koju volite, za koju bi dali poslednju kap krvi, a te osobe nema, ali pojavi se novčanica od 100 ili 500 evra... ne briše novčanica suze, već maramica. I opet će te pitati „zašto plačeš“. Tu se postavlja pitanje: koliko košta da se kupi ljubav. E tad se nađete u paklu. Ljubac se ne kupuje.
Sebe smatram srećnom upravo zato što sam okružena ljubavlju. Pored mene je čovek mog života, koji je moj zaštitnik, moje rame za plakanje, MOJA LJUBAV. Svojim radom stekla sam te materijalne stvari, obezbedila sebi egzistenciju. Ovo što imam nije mnogo, ali sam srećna, uživam.
Ljudi su nekako postali otuđeni, sebični... možda je tako uvek bilo, ali ja sam svedok vremena u kom živim, ali opet mislim da nije bilo te žurbe, brzine. Veze su kratke, dvoje se upoznaju na internetu, pršte smajlići, srca i ostalo, desi se susret i  to bude kratkog daha, baš zato što se zaleću, što ne spoznaju dušu jedno drugom, opet ta brzina.
Nije najbitniji lični užitak, nije najbitnije zadovoljiti samo sebe. Prosto ne razumem to. Pa čovek je društveno biće. Obraduje me sitnica, skočim kao malo dete, zasuze mi oči, a onda moram to da podelim sa  najbližima, sa svojim prijateljima. Čak i život u maksimalnoj udobnosti, gde vodi kada nemaš sa kim to da deliš? Gde je nestala ona čuvana da su oči ogledala duše? To se izgleda promenilo, sad su ta ogledala novčanik, kartice...
Polako dođoh do kreveta. Jutro. Buđenje. Gledaš pored sebe osobu koju voliš, koju budiš golicanjem, pa se prevrćete po krevetu, smejete, mazite, pa onda... :)) A sa druge strane, zamislite, ista situacija, isto to jutro, buđenje, a gledate osobu koja spava, a gadi vam se, a volite sve ono što ima – materijalna dobra koja poseduje, ali ne i njega, odnosno nju. Najtužniji je taj lažan osmeh na licu, iza kojeg se krije mnogo toga, ali ništa dobro, jer svoje strepnje, misli, najintimnija osećanja nema sa kim da podeli. To je nesrećna osoba, u ma kolikoj kući živela i ma kojim kolima se vozila, i koliko god imala novca na računu. To je najveće siromaštvo – jer tu nema ljubavi.
Nego, svako bira svoj put. Bog nam je podario život i šansu, slobodnu volju da biramo. Birajte da budete bogati, a to znači – birajte ljubav.
Xoxo SA

среда, 10. април 2013.

Majko moja, šta reći? Hvala ti!



Prošli smo šta smo prošli, pobegli od rata sa torbom stvari, ONA je bila borac, da mene i brata odgaji kako dolikuje detetu.  Jeli smo pasulj i hleb i ništa nam nije falilo, ali bilo je dana, sećam se, kada smo svo troje ležali i plakali zajedno.  Gledam je danas, ona ima sve, ali želim, tako jako želim, da joj nadoknadim muku koju je prošla kroz život, ali znam, ne mogu izbrisati sećanja...
Sećam se, to izbeglištvo. Razred je išao na more, ja nisam. Nju je bolelo, znam, sigurno znam, bolelo je što to nije mogla da mi priušti...ali ja shvatam i ne stidim se – ne stidim se što nisam imala. A ona, dala mi je mnogo toga, pre svega od nje sam nasledila tačnost, da sve uradim na vreme, kao i iskrenost, pedantnost. Učila me je i da kuvam. Tek sam prešla osmu godinu kada sam napravila prvi hleb... bio je tvrd kao kamen, ali smo svo troje jeli kao da je najmekaniji, najlepši na svetu. Kupala sam se u koritu, jer nismo imali kupatilo, ali ni to, pa i ništa drugo mi nije smetalo da budem najnapredanije dete u razredu, kako je govorio moj učitelj Irfan Nezvatović.
Sve ovo pišem jer želim da podstaknem ljude da ne odustaju, da se bore, da sanjaju svoj san i da ga ostvare. Nema odustajanja! Ja nisam odustala! Molite se Bogu, zahvalite mu na onom što vam podari, jer i ako se nešto loše desi – od Boga je, a samo On zna zašto je to tako, možda da bi smo poštovali ono što imamo. Verovala sam mnogo, vera je neopisiva snaga. Svemu tome je mene moja majka učila. Posedim sa njom, ponekad se desi da se dugo ne vidimo zbog mojih nastupa, gledam je tako i slušam, kako mi mirno priča. I tada, sama sa njom, mislim da ne umem da joj kažem koliko je volim i koliko mi znači, jer se stidim. Ne prepoznajem samu sebe u tim situacijama, a volim je. Volim je beskrajno i bezuslovno. Sa njenom slikom u glavi ležem i budim se. Hvala joj što mi nije pružila izobilje u detinjstvu jer sam postala čovek... hvala joj što se mučila, patila, da nam ne fali ništa, da ne budemo gladni, ali da i brat i ja naučimo da cenimo život i ono što imamo.
A eto, imam toliko obaveza. Ne stignem da joj posvetim vremena, onoliko koliko bih želela. Ona se možda naljuti, ne pokazuje mi to, ali nikako ne znači da je manje volim. Isto je volim. Majka se voli ceo život, a onda... kad vreme uzme svoj danak... kada je izgubiš... i tada je voliš... voliš je zauvek!
Majka... Devet meseci nas nosi ispod svog srca, osetimo svaku njenu emociju: sreću, nervozu... Niko se nikad neće brinuti o vama kao ona, niko vam nikada neće dati podršku kao ona, samo joj se obratite, razgovarajte, govorite... Ona je jedna – krv vaše krvi.
Ona me je naučila da je laganje jedan od najvećih grehova. A ja, lagala sam nju ponekad. Iskradala sam se ne bih li nastupala sa svojim bendom. Pisala sam, nije htela da budem pevačica, nije dozvoljavala. Sada znam da je ponosna na mene. Moja maki, moja duša... u stvari mislim da nije znala, majka prosto „pročita“ svaku laž svog deteta. Nisam je pitala, ali mislim da je sve znala, i mogu misliti koliko se samo brinula. Ćutala je. Pustila me je da se bavim onim čime želim, a samo ona zna šta joj se dešavalo u umu i duši: toliko brige, toliko svega... Nije stala ispred mene, stala je UZ mene, moja majka.
Godine su prošle... Smenjivala se godišnja doba... Padalo je lišće, padale su kiše, padao je sneg, vreme se menjalo, mutilo... a ona, ostala je ista. Ista ona žena, isti onaj borac koji me je podstakao da i kad kreneš od nule možeš postići mnogo. Teško mi je dok ovo kucam, mislim na nju, i stalno se vraćam u prošlost. Kako se samo trudila da na osetimo taj teret izbeglištva, baš to što je prošlo mnogo nas. Setim se njene borbe, setim se kako je radila dva posla, setim se kako je činila sve da meni i bratu ništa ne fali. Sad znam, sad shvatam, umorna od posla, posvećivala nam je svu svoju pažnju. Glumila je, jer  i kad je nešto boli ćutala je. Mene boli svaka njena bol, mene boli svaka njena suza, nek me opeče kao na ranu so, samo da nju ne boli... Majko, šta reći, hvala ti. Zahvaljujući tebi sam ovo što jesam, dušo moja, moje sve.
Mnogo sam uspeha ređala za sobom, a onda se desio koncert u beogradskoj Areni... Moja pesma „Rodjena s vukovima“, posvećena mojoj majci. Najsrećnija sam bila kada sam na svom solističkom koncertu mogla da pokažem koliko mi moja  majka znači.  U isto vreme moje srce je treperilo od sreće, jer sam sa njom i sa svojim fanovima podelila koliko mi znači... Pevala sam pesmu, mislila sam da ću zadržati suze, plakala sam, kao i oni koje sam videla ipred sebe, a  na video bimu su išle ove reči: Majko, tvoj dah me je grlio i kada sam bila miljama daleko i kada sam započinjala i završavala svaku svoju borbu, rađala svaku svoju nadu, ranjena gušila tugu, srećna se smejala iz sveg glasa. Bez tebe, bez tvog srca koje zna samo za ljubav, a ne zna za granice, nikada ne bih osetila nebo na svojim dlanovima. Zajedno u svemu i bez ičega, i svime što želimo delile smo i delićemo sve što život nosi: neka se čuje do zvezda - hvala ti.
Xo xo SA

уторак, 2. април 2013.

Dečja duša



Često se setim svog detinjstva. Zaista šta god da se dešava, dečja duša, nevina i bezbrižna, naivna i neiskvarena...dete  živi onako kako može, kako mu se pruža i koliko mu se daje... i zadovoljno je.  Ne poseduje u sebi prokletstvo odraslog čoveka da grabi, gazi... Imala sam priliku, u više navrata, da sama uvidim decu koja teško žive, koja uveče ležu gladna, ujutru se bude, a i pored toga sutradan im lice krasi osmeh. Mnogi od njih su svojevrsni domaćini u svojoj kući, bez jednog od roditelja, pomažući svojoj bolesnoj majci, ocu, baki...  Možda sam imala tu sreću u nesreći da strahote rata prođem vrlo mlada, zajedno sa svojim bratom, a zaštićena od strane majke, koja se neumorno trudila da nam ništa ne fali. A sanjala sam svoj san, tada tako nedostižan.
Trudim se da sačuvam to dete u sebi, nikad ga neću pustiti. Moji saradnici kažu da sam surovi profesionalac. U poslu i jesam, profesionalizam i ozbiljnost pristupa poslu su garancija uspeha.  Kao devojčica volela sam da idem na koncerte Lepe Brene, Vesne Zmijanac... Gledala sam ih kako vladaju scenom, kako im publika skandira i zamišljala sebe, kako ću jednog dana, stajati tu, na njihovom mestu i doživljavati to isto. U tim mojim mislima, maštanjima sve je delovalo tako slatko,  šljašteće i blistavo – jednom rečju sjajno. Ispred ogledala bih pevala, pravila raznorazne pokrete, ponekad bi mi se brat smejao, zadirkivao me...  Kasnije sam počela da pevam sa bendom i naišla na negodovanje svoje majke. Priznajem, bilo je dana kada sam se iskradala iz kuće zbog zakazanog nastupa, neposredno pošto sam završila osnovnu školu. Kasnije, korak po korak, da ne ponavljam svoju priču, iza sebe imam šest muzičkih albuma, karijeru kojom sam zadovoljna, supruga kojeg volim i mogu reći – živim svoj san, san iste one male devojčice koja je pred strahotama rata morala da napusti svoj grad, prijatelje, detinjstvo,  eh, da je ta moja priča jedinstvena, na žalost nije, česta je, prečesta, mnogo je takvih. Mnogi su ostali bez svega što su teškim radom stekli... mnogi dan danas  žive na ivici egzistencije...
Volja za životom je jača od svega, ljudski um je najjača „mašina“ na svetu, neistražena poput svemira. Tu se krije sve. Najteže je krenuti od nule, a najlakše je odustati od svega.  U životu se treba boriti i ne plašiti se. Volja je dobar saveznik, a strah neprijatelj koji će je sputati. E tu volju prepoznala sam na licima mnoge dece koju sam videla, koja su bez roditeljskog staranja, ili teško obolela, koja prepešače kilometre kako bi došla do škole, a onda se vrate, obavljaju kućne poslove, stignu da uče i budu dobri đaci. Kada posustanete, kada pred sobom ne vidite izlaz probudite to dete u sebi, ako se uspavalo, tu je, tu je dok je vas, samo se, eto, uspavalo.  Ono će vas uputiti, vratiti osmeh na lice i naterati da idete dalje.
Ljudi danas, a možda je tako bilo oduvek, većinom cene materijalne stvari. Da, lepo je nositi skupu modernu torbu, imati, kako bi se reklo „dobre krpice“, putovati, ići po raznim dešavanjima, da, sve je to lepo, ali prozirno poput celofana. Ja sam javna ličnost. Kad se upali crveno dugme na kameri moje lice mora da bude nasmejano, kada sam na nastupu moram se dati svojoj publici, svojim vernim obožavaocima, iako sam neraspoložena, iako mi se baš tog dana desilo nešto loše, ali osluškujem ljude, gledam te osmehe i to me pokrene, zaboravim na sve. Da, a kod kuće sam u trenerci, volim da podignem kosu, zavalim se u krevet i čitam knjigu, odgledam film, da – potpuno obična žena. Volim da pripremim  jelo za svog supruga  i prijatelje. Često i zaplačem, ali kad me niko ne vidi... Volim da odem kod svoje mame, da se ispričam sa njom  i popijem najlepsu kafu na svetu, koju ona sprema. Sve u svemu jedna sasvim obična žena, da se ne bavim ovim poslom ne bih se libila da radim bilo šta drugo. Ali čovek prosto mora znati šta hoće, nesrećan je taj koji ne zna šta može. Jednom kada krenete ne zastajkujte, budite skromni i strpljivo krenite prema svom cilju, ali tim putem ne zastajkujte i kamenom gađate svakog psa koji bude lajao, jer, vreme će proći, a do cilja stići nećete, i uvek, ali uvek čuvajte to dete u sebi, ono će vam vratiti osmeh na lice i pomoći da nastavite dalje.

xoxo SA