LJUBAV ĆE SPASITI SVET

Da je lako biti disciplinovan, onda ne bi bilo potreba o toj temi da se govori, niti da se uče veštine pomoću kojih je postižemo. Potrebno je samo malo dobre volje i odgovornosti prema samima sebi, ali i prema drugima. U bilo kojoj situaciji, a posebno u ovoj kada pandemija ugrožava celu planetu. Medicinski stručnjaci, političari, svi umni ljudi sada disciplinu stavljaju na prvo mesto, iznad bilo kog medikamenta. Jedino disciplinom možemo pobediti ovu pošast koja nas je snašla. Nije vreme za junačenje, a ni za mudrovanje, vreme je da pomognemo jedni drugima i da poslušamo stručnjake. Mudrovaćemo posle. A ako nam je baš do promišljanja, onda bi ovaj period u kom možda imamo nešto više slobodnog vremena nego inače, mogli da iskoristimo da preispitamo sebe. Da se zapitamo da li su nam lične liste životnih prioriteta najispravnije. Da vidimo šta možemo da učinimo da bi smo postali bolji ljudi. Da vidimo kako jače i čistije da volimo sebe, partnere, decu, roditelje, prijatelje, sve ljude ovog sveta. I ako mislimo da to znamo, možda ne bi bilo loše da pokušamo to da unapredimo. Da usavršimo. I samo razmišljanje na tu temu, dovoljan je korak ka tom usavršavanju. I vrhunski stučnjaci za neku oblast neprestano usavršavaju i svoje znanje i praksu. Zbog toga napreduju. Ako tapkamo u mestu i ako mislimo da se se podrazumeva da o ljubavi sve znamo, to je isto kao da nazadujemo. Zato, dragi moji, krenimo napred.

PRAŠTAJTE

Svi težimo smirenju, kako u najbližoj okolini, tako i onom unutrašnjem, ličnom – koje je važnije. A nije lako doći ni do jednog ni do drugog u ovom vremenu u kom živimo, a koje je puno izazova koji odsvuda vrebaju da nas uznemire. Međutim, treba se truditi. Ne smemo da očekujemo da nam smirenje omogući neko drugi, već moramo da gledamo šta sami možemo da učinimo. Praštanje je samo jedna od stvari kojom, ako je naučimo i primenimo, možemo sebi otvoriti put ka smirenju. Praštanjem, ali onim iskrenim i dubokim, skidamo veliki teret koji nas pritiska, a da toga često nismo ni svesni. Rasteretimo svoju dušu, ali olakšamo i onome kome oprostimo. Zbog toga je ova prva nedelja Velikoga posta posvećena praštanju. Oprostiti, pa zapostiti. Jedno bez drugog ne ide. Ako praštamo samo radi reda, onda je bolje da to ne činimo. Da ne zavaravamo sebe. Nije lako, ali se može iskreno oprostiti i uvreda, ružna reč, loš gest, nepažnja... Baš nije lako, ali verujte da može. Kada se sa ovim znanjem i mudrošću koju danas imam, osvrnem iza sebe i pogledam – shvatam da se ranije dešavalo da nešto oprostim, ali u žurbi jer nisam imala vremena svime da se bavim. Ili, oprostim, samo da bih tu temu sklonila sa „dnevnog reda“, jer me uznemirava, ne prija mi. Međutim, to opet posle ispliva. Prepreči mi se na putu. To znači da takva praštanja nisu bila iskrena i duboka. To shvatam sada, kada sam uz Božju pomoć naučila istinski da oprostim. Naučila sam da oprostim jednom, onako kako treba

i da me to više nikad ne uznemirava.

Sveti Nikolaj Velimirović je govorio da je oprost čak i važniji od posta. Ovaj novokanonizovani srpski svetitelj je objašnjavao:

„Ima junaštva nad junaštvom i podviga nad podvigom. Sveti Epifanije Kiparski pozvao na ručak Ilariona Velikog, pa da bi pokazao što veće gostoljublje prema gostu, iznese na trpezu pečeno pile i ponudi. Rekne mu Ilarion: „Oprosti, od kada se zamonaših ne jedoh ništa zaklano!" Na to Epifanije kaza: „A ja od kada se zamonaših ne legoh nikad u postelju dok najpre ne oprostih protivniku svome!" Udivljen Ilarion reče: „Tvoja je vrlina, sveti Vladiko, veća od moje!“

Ovo je velika pouka za sve nas. Prevashodna je stvar post, ali je još prevashodnija opraštanje. Postom se čovek vežba za velikodušnost, a opraštanjem pokazuje velikodušnost. Ono prethodi ovome, no samo ono ne spasava bez ovoga“.