Miris lipe, taj opojni
miris lipe, pored mene dragi ljudi i jedan trenutak, tako običan trenutak u
jednom danu. Prosto uzdah i pogled, momenat neke slatke nostalgije. Mirisi u
vazduhu nas vrate u prošlost, prosto sete na neke dane koji su iza nas. Ume
čovek da zaboravi loše, a tako dobro ume da pamti sve ono što je lepo, samo
treba da se potrudi, da pronađe mir u svojoj duši, blagostanje. Ali ljudi kao ljudi, uvek će neko nešto da nam
zameri. Dozvoliće sebi da govore o
drugima, ne trudeći se da rade na sebi. Lutaće, tražiće put koji je upravo pred
njima, ali biće slepi da ga vide. „Moramo
od srca sve oprostiti. Unutrašnji mir ne može da se sačuva dokle god naša
savest nešto izobličava. Moramo umiriti savest. Treba svima oprostiti od srca“,
govorio je otac Tadej, čovek koji je svoj život posvetio trudeći se da ljudi
steknu najveće bogatsvo – mir u duši. Oni koji su imali tu sreću da ga upoznaju
govore o njemu sa velikim poštovanjem. Bio je to jedan izuzetan čovek, mudar i staložen. Kretao se među ljudima, govorio
im i savetovao ih. Još kao dete otpočeo je bitku sa životom, naime oboleo je od
bolesti pluća. Lekari su mu prognozirali
tek par godina života, ali vođen
svojom verom kao veoma mlad on se zamonašio. Izborio je svoju bitku i život
posvetio drugim ljudima, trudeći se da ih uputi, usmeri na pravi put.
Nisam imala sreću da
upoznam ovog velikog duhovnika. Upokojio se 2003. godine, sahrajen je u
dvorištu manastira Vitovnica. Po njegovim besedama nastalo je mnogo knjiga.
Više puta sam pročitala knjigu „Kakve su ti misli takav ti je život“, koja mi se prosto sama vrati u
ruke, rado je čitam iznova, gotovo svakog dana. U toj knjizi on govori o
ljudima, kako da se ophode prema sebi, prema svojim najbližima, prema životu
koji žive. Ljudi stalno lutaju tražeći smisao, svrhu postojanja. Istina je da
je sreća u nama samima, svako je doživljava na svoj način, ali iznad te sreće
čovek se suočava sa nemirom, sa brigama. „Treba da se opustiš. Ne uzimaj
previše na sebe brige ovog sveta, već čuvaj svoj mir i živi sa Bogom. Neka ide
kako ide“, govorio je otac Tadej.
Njegove reči koje sam
pročitala bile su mi oslonac. Ljudi oko mene su primetili da sam drugačija,
pozitivnija. Pre nekoliko meseci sam prvi put otišla u manastir Vitovnica. Tamo
me je dočekao iguman manastira, otac Pimen. Prepoznao me je i dočekao sa
srdačnim osmehom na licu. Provela sam ceo dan u tom manastiru, sedela sam u
dvorištu, pod lozom, u miru i tišini. Poslužili su me kafom i hladnom izvorskom
vodom. Dugo sam razgovarala sa ocem Pimenom, pričao mi je ocu Tadeju, o njegovom
životu, o njegovim delima, o njegovom trudu da ljude usmeri i vrati duhovnom
životu. Odveo me je na grob oca Tadeja. Tu sam zasadila karanfil. Sedam dana
potom sam ponovo došla i bila sam više nego srećna kada sam videla da karanfil
raste i cveta. Ispod manastira teče reka Vitovnica koja deli istoimeno selo,
tako da na jednoj njeni obali ostaje seosko groblje i tek nekoliko kuća, ostaci
nekadašnjih vodenica i valjerica. Tako je predivan osećaj otići tamo, opustiti se, odvojiti jedan
dan za lepotu koju nam je priroda dala, prosto nacrtala. Između dva visoka brda na desnoj obali ove
reke smelo stoji manastir gde je otac
Tadej po svojoj želji bio iguman od 1962. godine. Još kao dečak imao je želju
da služi Bogu, veri i crkvi, kao i ljudima u svom rodnom mestu. Bio je uvek
spreman da svakog sasluša i da svakom pomogne. Voleo je ljude, verovao je
ljudima, uzdao se u ljude.
“
Ne lutajmo mislima i ne gledajmo šta drugi rade, nego
gledajmo šta mi radimo, šta od nas proizilazi, da li tešimo ili osuđujemo, da
li praštamo ili volimo”, govorio je on. Za one koji u momentu oslabe, koji se
prepuste prosto nepotrebnim razmišlajnima , on je govorio: “Misli su poput
ptica. Ne možemo im zabraniti da lete, ali je do nas da li ćemo im dozvoliti da
slete i naprave gnezdo u našoj glavi”. Želeo je da usmeri ljude, da ne robuju tuđoj volji, da se
oslone na sebe, ali da imaju na umu da vera pokreće čoveka, da je snaga upravo
u veri, da ne gube snagu i da se ne odriču sebe ni drugih.
Istina je da je život postao brz. Istina je i to da ljudi nikad nisu bili više povezani, a
nikad otuđeniji, otac Tadej kao da je sve to predvideo, kao da je znao da će otuđenost
stvoriti razdor među nama. Mnogo je
govorio o ljubavi, o toj izuzetnoj snazi koja nas veže: “Bez ljubavi nema
života”. Da, ljubav pokreće svet. Na žalost uvek su tu oni ljudi koji
osporavaju nečiji uspeh, koji prosto u svome gnevu ne žele dobro za onog koji
pravim koracima korača kroz život. Duhovni otac mi je govorio da ljudi treba da se mole za svoje
neprijatelje, baš kao što je govorio i otac
Tadej: “Hteo čovek ne hteo, mora da se moli za neprijatelje i za one
koji nas ne vole, koji su opterećeni zlim mislima prema nama. Moramo da se
molimo da im poželimo svako dobro, jer hteli – ne hteli, oni moraju da se
oslobode zla, kada uvide da ne mogu da ostvare svoje planove. Što god više zla
žele nama, Bog nam daje više dobra. Nama se vraća ono što mi želimo bližnjem”.
Naučila sam da su zle misli poput virusa. Prosto uđu u krv i truju čoveka. Takve misli ga čine i slepim i nemim , ali
zlim! Teraju ga da čini loše.
Zaista nije na nama da sudimo o drugima. Kamo sreće da
obraćamo pažnju svi na svoje postupke. Ne treba osuđivati one koji u Boga ne
veruju. Treba sa njima razgovarati, skrenuti im pažnju, usmeriti ih, ako ni
tada ne vide pravi put treba ih prepustiti Gospodu , jer će svi jednog dana odgovarati za svoja nedela. Mi
nismo tu da sudimo, nego da širimo ljubav, da volimo.
Čitala sam knjige napisane po besedama izuzetnog čoveka oca
Tadeja. Bila sam oduševljena njegovim likom i delom, time kako je uticao na
ljude. Moj suprug je to video, za rođendan mi je poklonio sliku na kojoj je
njegov portret i ta slika zauzima posebno mesto u našem domu, kao i u našem
srcu.
Zastanite, osetite miris lipe u ovim toplim danima. Dobro
nadvlada zlo, osmehnite se dragim ljudima, uputite im lepu reč. Bog je ljubav,
ljubav je u nama, “Kada izgubiš nadu i pomoć ljudsku, potraži je od Boga samog
i dobićeš je otkuda se nisi nadao ni zamišljao” .
Seka